Фашистичка Италија (1922—1943)

Краљевина Италија (итал. Regno d'Italia) од 1922. до 1943. била је под управом Националне фашистичке странке са Бенитом Мусолинијем као предсједником владе. Италијански фашисти су наметнули ауторитарну власт и угушили политичку и интелектуалну опозицију, истовремено промовишући економску модернизацију, традиционалне друштвене вриједности и зближавање са Римокатоличком црквом.

Према Стенлију Пејну, „фашистичка влада је прошла кроз неколико релативно различитих етапа”. Прва етапа (1922—1925) номинално је била наставак парламентарног система, али са „правно организованом диктатуром извршне власти”. Друга етапа (1925—1929) била је „изградња само фашистичке диктатуре”. У трећој етапи (1929—1934) било је мање интервеционизма у спољној политици. Четврту етапу (1935—1940) карактерисала је агресивна спољна политика: Други итало-етиопски рат, који је покрет из Еритреје и Сомалиленда; конфротације са Друштвом народа, што је довело до санкција; растућа економска аутаркија; инвазија на Албанију; и потписвање Челичног пакта. Пета етапа (1940—1943) био је сам Други свјетски рат који се завршио војним поразом, док је шеста и посљедња етапа (1943—1945) била крња Салска влада под њемачком контролом.

Италија је била водећи члан сила Осовине у Другом свјетском рату, борећи се на неколико фронтова са почетним успјехом. Међутим, послије њемачко-италијанског пораза у Африци, успјеха Совјетског Савеза на Источном фронту и потоњег искрцавања савезника на Сицилији, краљ Виторио Емануеле III је збацио и ухапсио Мусолинија. Нова влада је потписала примирје са савезницима у септембру 1943. нацистичка Њемачка је преузела контролу над сјеверном половином Италије и спасила Мусолинија, успостављајући Италијанску Социјалну Републику, колаборационистичку марионетску државу коју су још увијек водили Мусолини и фашистички лојалисти.

Од овог тренутка, земља је пала у грађански рат, а велики италијански покрет отпора је наставио свој герилски рат против њемачких и италијанских фашистичких снага. Мусолинија су припадници покрета отпора заробили и убили 28. априла 1945, а непријатељства су окончана сљедећег дана. Убрзо након тога, грађанско незадовољство довело је до институционалног референдума 1946. о томе да ли ће Италија остати монархија или постати република. Италијани су одлучили да одбаце монархију и образују Италијанску Републику, данашњу италијанску државу.

Култура и друштво

Након што је дошао на власт, фашистичким режим у Италији је поставио курс стварања једностраначке државе и интеграције фашизма у све аспекте живота. Тоталитарна држава је званично проглашена у Доктрини фашизма 1935. године:

Фашистичка концепција Државе је свеобухватна; ван ње, људске и духовне вриједности не могу постојати, а камоли имати неку вриједност. Тако гледано, Фашизам је тоталитарни, а Фашистичка Држава – синтеза и основна јединица која садржи све вриједности – она интерпретира, развија и наглашава цјелокупан живот људи.

— Доктрина фашизма, 1935.

Са концептом тоталитаризма, Бенито Мусолини и фашистички режим поставили су план унапрјеђења италијанске културе и друштва заснованог на старом Риму, личној диктатури и неким футуристичким аспектима италијанских интелектуалаца и умјетника. Под фашизмом, дефиниција италијанске националности почивала је на милитаристичким темељима и фашистичком идеалу „новог човјека”, у коме би се лојални Италијани ослободили индивидуализма и аутономије и видјели би себе као компоненту италијанске државе и били спремни да жртвују своје животе за њу. Под таквом тоталитарном владом, само фашисти би се сматрали „правим Италијанима”, а чланство и одобравање Фашистичке странке било је неопходно да би људи стекли „потпуно држављанство”; они који се нису заклели на оданост фашизму били би прогнани из јавног живота и не би се могли запослити. Фашистичка влада се такође обратила Италијанима који живе у иностранству како би подржали фашистичке напоре и идентификовали се са Италијом, а не са својим мјесто боравка. Упркос напорима да се образује нова култура везана за фашизам, напори фашистичком режима нису били тако драстични или успјешни у поређењу са другим једностраначким државама, као што су Нацистичка Њемачка и Совјетски Савез били успјешни у стварању нове културе.

Фашистички режим је успоставио пропаганду у филмским новостима, радијским емисијама и неколико играних филмова, који су намјерно подржавали фашизам. Закони који захтијевају да се пропагандне филмске новости приказују прије свих играних филмова у биоскопима донијети су 1926. године. Ове филмске новости биле су дјелотворније утицале на јавност од пропагандних филмова или радија, пошто је мало Италијана у то вријеме имало радијске пријемнике. Фашистичка пропаганда је била широко распрострањена у виду плаката и умјетности коју је спонзорисала држава. Међутим, умјетници, писци и издавачи нису били строго контролисани: цензурисани су само ако су били отворено против државе. Постојао је стални нагласак на мушкост „новог Италијана”, наглашавајући агресивност, мужевност, младост, брзину и спорт. Жене су требале да се баве мајчинством и да се не мијешају у јавне послове.

Општи избори одржани су у облику референдума 24. марта 1929. године. До тада, земља је била једностраначка држава са Националном фашистичком странком као једином законски дозвољеном политичком странком. Мусолини је искористио референдум да потврди фашистичку једностраначку листу. Предложену листу је на крају подржало 98,43 % бирача.

Римокатоличка црква

Види још: Римско питање

Римокатоличка процесија у Корзу Виторија Емануела II у Риму 1931. године.

Новоформирана Краљевина Италија 1870. анектирала је остатак Папске државе, тиме лишавајући папу римског његове привремене моћи. Односи са Римокатоличком црквом значајно су се побољшали током Мусолинијевог мандата. Упркос раније противљењу Цркви, послије 1922. Мусолини је склопио савез са католичком Италијанском народном странком. Мусолини и папство су 1929. постигли споразум који је окончао сукоб који је почео још 1860. и отуђио Цркву од италијанске владе. Орландова влада је започела поступак помирења током Првог свјетског рата, а папа га је унаприједио прекидом веза са демохришћанима 1922. године. Мусолини и водећи фашисти били су антиклерикалци и атести, али су препознали могућност топлијих односа са бројним римокатоличким елементом у Италији.

Латерански споразум из 1929. био је споразум којим је папа признат као поглавар нове микронације Ватикана унутар Рима, што му је дало независан статус и учинило Ватикан важним средиштем свјетске дипломатије. Конкордат из 1929. учинио је римокатолицизам једином религијом Државе. (иако су друге религије биле толерисане), исплаћивали плате свештеницима и бискупима, признавали религијске бракове (раније су парови морали да имају грађанску церемонију) и увели религијску наставу у јавне школе. Заузврат, бискупи су се заклели на вјерност италијанском фашистичком режиму, који је имао право вета на њихов избор. Трећим споразумом је одређено да се Ватикану плати 1,75 милијарди лира (око 100 милиона долара) за заплену цркве имовине од 1860. године. Католичка црква није била званично обавезна да подржава фашистички режим и остале су знатне разлике, али је узаврело непријатељство престало. Црква је посебно подржавала спољну политику као што је подршка националистима у Шпанском грађанском рату и подршка италијанској инвазији Етиопије. Настављена су трвења око омладинске мреже Католичке акције, коју је Мусолини желио утопити у своју фашистичку омладинску групу. Папа Пије XI је 1931. издао енциклику Non abbiamo bisogno („Немамо потребу”), којом је осудио прогон Цркве од стране италијанског режима и осудио „паганско обожавање државе.”

Клерикални фашизам

Главни чланак: Клерофашизам

Мусолини и ватиканска делегација прије потписивања Латеранског споразума.

Литература

• Harrison, Mark (2000). The Economics of World War II: Six Great Powers in International Comparison (на језику: енглески). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-78503-7. Приступљено 23. 7. 2023. 
• Payne, Stanley G. (1996). A History of Fascism, 1914—1945 (на језику: енглески). Univ of Wisconsin Press. ISBN 978-0-299-14874-4. Приступљено 23. 7. 2023. 
• Mussolini, Benito (1935). Fascism: Doctrine and Institutions (на језику: енглески). "Ardita" Publishers. Приступљено 23. 7. 2023. 
• Pauley, Bruce F. (2003). Hitler, Stalin, and Mussolini: Totalitarianism in the Twentieth Century (на језику: енглески). Harlan Davidson. ISBN 978-0-88295-993-1. Приступљено 23. 7. 2023. 
• Gentile, Emilio (2003). The Struggle for Modernity: Nationalism, Futurism, and Fascism (на језику: енглески). Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-275-97692-7. Приступљено 23. 7. 2023. 
• Caldwell, Lesley (5. 4. 1991). „Madri d'ltalia: Film and Fascist Concern with Motherhood”. Ур.: Vinall, Shirley W.; Baranski, Zygmunt G. Women And Italy: Essays On Gender Culture And History (на језику: енглески). Springer. стр. 43—63. ISBN 978-1-349-21260-6. Приступљено 23. 7. 2023. 
• Smith, Denis Mack (1997). Modern Italy: A Political History (на језику: енглески). University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-10895-4. 
• Pollard, John F. (21. 11. 1985). The Vatican and Italian Fascism, 1929—32: A Study in Conflict (на језику: енглески). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-26870-7. Приступљено 23. 7. 2023. 
• Feinstein, Wiley (2003). The Civilization of the Holocaust in Italy: Poets, Artists, Saints, Anti-semites (на језику: енглески). Fairleigh Dickinson Univ Press. ISBN 978-0-8386-3988-7. Приступљено 23. 7. 2023. 
• Latourette, Kenneth Scott (1962). Christianity in a Revolutionary Age: A History of Christianity in the 19th and 20th Centuries. The 20th century in Europe, the Roman Catholic, Protestant, and Eastern churches (на језику: енглески). Harper and Bros. Приступљено 23. 7. 2023. 
• Duffy, Eamon (1. 1. 2014). Saints and Sinners: A History of the Popes (на језику: енглески). Yale University Press. ISBN 978-0-300-20612-8. Приступљено 23. 7. 2023. 

часописи

• Caprotti, Federico (децембар 2005). „Information Management and Fascist Identity: newsreels in fascist Italy”. Media History (на језику: енглески). 11 (3): 177—191. ISSN 1368-8804. doi:10.1080/13688800500323899. Приступљено 23. 7. 2023. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Gori, Gigliola (децембар 1999). „Model of masculinity: Mussolini, the ‘new Italian’ of the Fascist era”. The International Journal of the History of Sport (на језику: енглески). 16 (4): 27—61. ISSN 0952-3367. doi:10.1080/09523369908714098. Приступљено 23. 7. 2023. CS1 одржавање: Формат датума (веза)