Абе Томођи
Абе Томођи (阿部 知二, Абе Томођи, 26. јун 1903 — 23. април 1973) био је значајан јапански писац и теоретичар модернизма. У првом периоду своје књижевне активности припадао је "Школи нове уметности" и у својим теоријским радовима, као већина модерниста тог периода, супротстављао се натурализму, који се манифестовао у форми Ја-романа и пролетерској књижевности. Основна тема његовог књижевног рада био је духовни живот омладине. Његов допринос јапанској књижевности није се огледао само у једној области активности, већ у књижевности, преводилачкој, посебно у теоријским радовима због којих се сматра једним од најзначајнијих теоретичара у периоду Шова.
Детињство и школовање[уреди | уреди извор]
Абе Томођи рођен је 26. јуна 1903. године у месту Јунго Мимасаку, префектура Окајама, у породици наставника средње школе. Основно образовање завршио је у школи Јоран, а средњу школу у Химени и Нагоји, 1920. године. После једногодишње паузе због болести, 1924. уписује енглеску књижевност ба Токијском Универзитету, на коме је дипломирао 1927. године.
Интерес за књижевност испољио је већ у средњој школи, када је почео да пише поезију – танка коју је наставио да пише и касније, објављујући је у токијском часопису ,,Којукаи-заши", где се упознаје са танка песником Шимаги Акихико и полиње да се интересује за руску књижевност, читајући Толстоја и Чехова.
Још као студент, 1925. године придружује се групи окупљеној око часописа ,,Шумон", који води Фунабаши Сеиићи. Исте године објављује у часопису Шумон рад ,,Метапласиа" и есеј ,,Дух Исправљача". Следеће године прелази у књижевну групу окупљену око часописа ,,Аозора"(Плаво небо, 1925 − 1927) који су водили Мијоши Тацуђи и Кађи Мотођиро. После гашења часописа ,,Аозора", 1928. године, придружује се заједно са Фунабаши Сеићи, Ибусе Масуђи, Кон Хидеми, групи око часописа ,,Бунгеи тосхи". Паралелно са књижевним радом, одвија се његова педагошка активност. После дипломирања почиње да ради као предавач на Универзитету Нихон.[1]
Књижевни рад[уреди | уреди извор]
Хронологија његових књижевних радова у периоду између два рата обухвата приповетке и новеле, теоријске радове – есеје и преводе поезије и прозе, углавном са енглеског говорног подручја. Цео овај период, од 1929. до 1941. године, он интензивно пише и штампа у низу часописа и у више издавачких кућа. Његов прелазак из једне групе у другу књижевну групу, карактеришу, са једне стране кратак живот појединих књижевних група и часописа, а са друге стране, интензитет књижевног живота у то време, јер се по распаду једне групе одмах стварала друга.
У току 1929. године у часопису ,,Схи то Схирон" публикује есеј ,,Књижевна теорија интелектуализма", који се касније штампа као посебна књига, док следеће године у часопису ,,Шинћо"(Нови пут), гласилу ,,Школе нове уметности"(Шинкогеиђуцуха), објављује новелу ,,Јапанско-немачке атлетске игре". Запажљив елемент Томођијевог стваралаштва је интернационализам. Он на иновативан начин уводи ликове и догађаје из иностранства, и то пре појаве модерниста[2]. Пошто се придружио Школи нове уметности,пише више кратких приповедака у стилу модернизма: ,,Официр, ,,Љубав и Африка", и ,,Нежност мора", које су објављене у зборнику ,,Шинкогеиђуцуха-сошо" издавачке куће Шинћоша.
За Бунка гакуин почиње да ради 1931. године, где су већ радили Јосано Акико и Аришима Икума, док следеће године са Универзитета Нихон прелази на Универзитет Меиђи, где је постао предавач на Факултету књижевности. По распаду ,,Школе нове уметности", у октобру 1933. године прилази књижевној групи Кодо, коју организује Танабе Моићи, а спонзорише Кинокунија. За часопис књижевне групе Кодо, који одређује Фунабаши, исте године пише есеј ,,Књижевност и етика". Следеће године пише више есеја: ,,Реализам и истина" и ,,Књижевност и тело" исто за часопис Кодо, док касније објављује зборник есеја под називом ,,Студије књижевности" и критичку биографију америчког писца Хермана Мелвила, аутора романа ,,Моби Дик" у издању куће Кенкјуша. У фебруару 1935. године пише за Кодо кратку причу ,,Пустош", док се по распаду групе Кодо у септембру исте године, по повратку са пута у Пекинг и Манџурију, придружује се групи Бунхакај, заједно са Фунабаши Сеичијем.
Своје најзначајније дело у међуратном периоду, новелу ,,Место за зимовање" Абе Томођи објављује у часопису Бунгакукаи од јануара до октобра 1936. године да би је касније издавачка кућа Даићи Шобо објавила у целини, као књигу. Исте године Абе је објавио приповетку ,,Илузија", превод поеме Персија Шелија, и есеј ,,Песме и љубав". Новембра 1937. публикује приповетку ,,Срећа" и критичку биографију Џорџа Бајрона. Идуће године пише приповетку ,,Пекинг", и објављује збирку превода песама Бајрона. Септембра исте године почиње да ради на новели ,,Ветар и снег", коју касније објављује Нихон Хјорон, док у децембру публикује збирку есеја ,,Радови о теорији књижевности".
Идуће године, 1939. Абе Томођи наставља са интензивним радом. Пише приповетку ,,Сенке" за часопис Бунгакукаи, ,,Град" и ,,Светлост и сенке" за Шинћошу, а превод Шекспировог комада ,,Како Вам драго" штампа кућа Иванами Бунко, док крајем године публикује новелу ,,Ветар и снег". Идуће године подноси оставку у Бункагакуин и почиње рад на преводу капиталног дела Хермана Меливла ,,Моби Дик". Делимични превод издаје 1940. године, а поптуни излази после рата у три књиге, 1949. године, 1950. године и 1954. године у издању куће Ћикума Шобо.
У току рата радио је на Универзитету Хосеи, један део 1941. године, а од 1943. две следеће године на универзитету Тохоку. У међувремену боравио је као новинар на Јави, Балију и у Кини.
После рата он наставља да пише, преводи дела енглеске и америчке књижевности, пише есеје, приповетке, романе.
Први послератни превод је роман Агнес Смедли ,,Велики пут", који је изашао 1955. године. Остали преводи су издати у првој половини 60-тих година. Године 1960. објављени су: ,,Џејн Ејр" Шарлоте Бронте, ,,Оркански висови" Емилије Бронте и ,,Алегорија" Виљема Фокнера, док су преводи дела Самерсета Мома ,,Месец и стопарац", Џејн Остин ,,Гордост и предрасуде" и Роберта Стивенсона ,,Острво с благом" издати 1961. и 1963. године.
У оквиру есеја Абе Томођи прво издаје збирку насталу у току новинарског рада за време рата: ,,Извештај са ватрених острва Јава и Бали" 1944. године, а затим наставља са есејем из области теорије књижевности ,,Лиризам и изражавање" 1948. године, збирком есеја са путовања по Европи ,,Записи са пута по Европи" 1951. године и есејима са друштвеним темама које пише 1955. године на десетогодишњицу бомбардовања Хирошиме и Нагасакија: ,,Атомска бомба и књижевност", ,,Отпор презиру према људима", ,,Усред историје". Крајем исте године публикује: ,,Како читати роман". Средином 60-тих година враћа се на тему историје књижевности и објављује ,,Савремени токови светске књижевности" 1963. године, док 1969. године објављује размишљања ,,Филозофија иза приговора свести". Последња његова збирка и есеја ,,Књижевност и живот" изашла је 1971. године, три године пре његове смрти.
Своја књижевна дела у послератном периоду, Абе Томођи објављује од 1946. до 1973. године када му посмртно излази последњи, недовршени роман.
Прве послератне приповетке ,,Зелене хаљине" и ,,Цвеће за смрт" излазе 1946. године, док касније сукцесивно излазе: збирке прича ,,Црна сенка" и ,,Замак: Писма из земље" 1949. године, новела ,,Вештачки врт" 1953. године, на основу које је 1954. снимљен филм под називом ,,Врт жена", ,,Прозори сунца и месеца" 1959, роман ,,Бела кула" 1963. године. Од 1963. до 1971. године бавио се педагошком и друштвеном активношћу, доста је путовао. Августа 1971. године почиње да пише своје последње дело, роман ,,Заробљеник". Крајем исте године пренет је у болницу, да би у мају 1971. почео да диктира роман. Умро је 23. априла 1973. године. У јуну исте године издавачка кућа Каваде Шобо објавила је његов недовршени роман ,,Хошу".
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Јовић-Ђаловић, Марина (2015). ,Књижевност и осећај. Београд: Кокоро. стр. 233—236. ИСБН 978-86-6153-351-8.
- ^ Тyлер, Wиллиам Ј. (2008). Моданизуму: Модернист Фицтион фром Јапан, 1913–1938. Хаwаии: Хонолулу Университy оф Хаwаии Пресс. стр. 242. ИСБН 9780824832421.
