Афричка књижевност

С Википедије, слободне енциклопедије

Афричка књижевност је литература из Африке, чиме је обухваћена и усмену књижевност („беседништво“, или „оратура” у термину који је створио угандски учењак Пио Зириму).[1]

Као што је Џорџ Џозеф приметио у свом поглављу о афричкој књижевности у Разумевање савремене Африке, док су европски погледи на књижевност често истицали одвојеност уметности и садржаја, афричка схватање укључује:

„Књижевност“ такође може једноставно значити уметничку употребу речи ради саме уметности. [...] Традиционално, Африканци радикално не одвајају уметност од наставе. Уместо да пишу или певају ради лепоте саме по себи, афрички писци, ослањајући се на усмену књижевност, користе лепоту како би помогли да се важне истине и информације пренесу друштву. Заправо, предмет се сматра лепим због истина које открива и заједница које помаже да се изграде.[2]

Усмена књижевност[уреди | уреди извор]

Усмена литература (или беседништво) може бити у прози или стиху. Проза је често митолошка или историјска и може укључивати приче о преваранту. Приповједачи у Африци понекад користе технике позивања и одговарања да би испричали своје приче. Поезија, која се често пева, укључује: наративни еп, окупациони стих, ритуални стих, похвале владарима и другим истакнутим људима. Певачи похваља, бардови понекад познати и као „гриоти“, казују своје приче уз музику.[3] Такође се рецитују, често певају, љубавне песме, радне песме, песме за децу, заједно са епиграмима, пословицама и загонеткама. Ове усмене традиције постоје на многим језицима, укључујући фулански, свахили, хауски и волофски.[4]

У Алжиру је усмена поезија била важан део берберске традиције када је већина становништва била неписмена. Ове песме, зване Ајсефра, коришћене су за разне аспекте верског и световног живота. Религијске песме су обухватале побожне теме, пророчке приче и песме у част свецима. У секуларној поезији могло би бити речи о прославама попут рођења и венчања, или предањима о херојским ратницима.[5] Као још један пример, у Малију се усмена књижевност или народне приче и даље емитују на радију на матерњем језику Бума.[6]

Преколонијална књижевност[уреди | уреди извор]

Постоје бројни су примери преколонијалне афричке литературе. У Етиопији постоји значајна књижевна традиција написана на гишком језику, која сеже уназад бар до четвртог века нове ере; најпознатије дело у овој традицији је Кебра Нагаст, или „Књига о краљевима“. Један од популарних облика традиционалне афричке народне приче је прича о „преварантима“, у којој мала животиња користи своју памет да преживи сусрете са већим створењима. Примери трикова животиња су Ананси, паук у фолклору Ашанти народа из Гане; Ајџапа, корњача у фолклорном језику Јоруба у Нигерији; и Сунгура, зец пронађен у фолклору централне и источне Африке.[7] Других дела у писаном облику има у изобиљу, попут оних у северној Африци, регионима Сахела у западној Африци и дуж Свахилске обале. Само из Тимбуктуа потиче око 300.000 или више рукописа ушушканих у разним библиотекама и приватним колекцијама,[8] углавном написаних на арапском, мада су неки и на домородачким језицима (попут фулашког и сонгајског).[9] Многе су написане на чувеном Универзитету Тимбуктуа. Материјал покрива широк спектар тема, укључујући астрономију, поезију, право, историју, веру, политику и филозофију.[10] Свахилска књижевност слично црпи инспирацију из исламских учења, али је развијена у аутохтоном окружењу. Једно од најпознатијих и најранијих дела свахилске књижевности је Утенди ва Тамбука или „Прича о Тамбуки“.

На подручју Магреба, Северноафриканци попут Ибн Халдуна остварили су велики престиж у арапској књижевности. У средњовековној северној Африци су просперирали универзитети попут оних у Фесу и Каиру, са обилном количином литературе којом су подржавани.

Колонијална афричка књижевност[уреди | уреди извор]

Афричка дела која су на западу најпознатија су из периода колонизације и трговине робовима су пре свега наративи о робовима, попут Олауда Еквијанова Занимљива приповест о животу Олауде Еквијана (1789).

У колонијалном периоду, Африканци изложени западним језицима почели су да пишу на тим језицима. Године 1911, Џозеф Ефрејм Касели Хејфорд (познат и као Екра-Агиман) са Златне обале (сада Гана) објавио је вероватно први афрички роман написан на енглеском језику, Етиопија неспутана: Студије расне еманципације.[11] Иако се рад креће између фикције и политичког пропагирања, његово објављивање и позитивне критике у западној штампи представљају прекретницу у афричкој књижевности.

У овом периоду почињу да се појављују афричке драме написане на енглеском језику. Херберт Исак Ернест Дломо из Јужне Африке објавио је прву афричку представу на енглеском језику, The Girl Who Killed to Save: Nongqawuse the Liberator 1935. Године 1962, Нгуги ва Тионго из Кеније написао је прву источноафричку драму, Црни пустињак, упозоравајућу прича о „трајбализму“ (дискриминацији између афричких племена).

Међу првим комадима афричке литературе који су добили значајна признања критичара широм света била је новела Ствари које се распадају, аутора Чинуа Ачебеа. Објављено 1958. године, током позног колонијалног доба, ово дело анализира утицај колонијализма на традиционално афричко друштво.[12]

Афричка књижевност у касном колонијалном периоду (између краја Првог светског рата и независности) све више је садржавала теме ослобађања, независности и (међу Африканцима на франкофонским територијама) негритјуд. Један од вођа негритјудног покрета, песник и коначно председник Сенегала, Леополд Седар Сенгор, објавио је 1948. године прву антологију поезије на француском језику коју су написали Африканци, Anthologie de la nouvelle poésie nègre et malgache de langue française (Антологија новоцрначке-малашке поезије на француском језику), са предговором француског егзистенцијалистичког писца Жан-Пола Сартра.[13]

За многе писце овај нагласак није био ограничен на њихово објављивање. Многи су заиста дубоко и директно патили: цензурисан због одбацивања уметничких одговорности да би активно учествовао у ратовању, Кристофер Окигбо је погинуо у бици за Биафру против Нигеријског покрета из Грађанског рата 1960-их; Монган Вали Серот је био у притвору по основи јужноафричког Закону о тероризму бр. 83 из 1967. између 1969. и 1970, а потом је пуштен без да му је икада суђено; у Лондону 1970, његов земљак Артур Норџ починио је самоубиство; Малављанин Џак Мапанџ био је лишен слободе без оптужби и без суђења због импровизоване примедбе у универзитетској кафани; а 1995. године нигеријска хунта је обесила Кена Саро-Виву.

Постколонијална афричка књижевност[уреди | уреди извор]

Са ослобађањем и повећаном писменошћу откако је већина афричких држава стекла независност педесетих и шездесетих година 20. века, афричка књижевност се драматично развла у погледу количине и препознатљивости, с бројним афричким делима која се појављују у западним академским курикулумима и на листама „најбољих“ радова написаних од краја 20. века. Афрички писци у овом периоду писали су и на западним језицима (посебно енглеском, француском и португалском) и на традиционалним афричким језицима као што је хауски.

Али А. Мазруи и други помињу седам конфликтних сукоба: сукоб између афричке прошлости и садашњости, између традиције и модерности, између аутохтоног и страног, између индивидуализма и заједнице, између социјализма и капитализма, између развоја и самопоуздања, и између афричности и хуманости.[14] Остале теме у овом периоду укључују социјалне проблеме као што су корупција, економске разлике у новим независним земљама, и права и улоге жена. Књижевнице су данас много боље заступљене у објављеној афричкој литератури него што су биле пре независности.

Године 1986, Воле Сојинка постао је први афрички писац након независности који је добио Нобелову награду за књижевност. Претходно је Алберту Камусу, рођеном у Алжиру, додељана Нобелова награда 1957. године.

Савремени развој[уреди | уреди извор]

У Африци постоји много књижевних продукција од почетка текуће деценије (2010), мада их читалаштво још увек не прати у великим бројевима.[15] Такође се може приметити појава одређених списа који раскидају са академским стилом.[16] Осим тога, у данашње време је на континенту уочљива недовољан заступљеност књижевних критичара.[17] Сматра се да су књижевни догађаји врло помодни, укључујући књижевне награде, од којих су неке особене по оригиналним концептима. Случај Велике награде књижевних удружења прилично је илустративан.[18] Крхки папир, који је основао Ајнехи Едоро, описан је као „водећи афрички књижевни часопис“.[19]

Литература објављена у Африци[уреди | уреди извор]

Нома награда за издаваштво у Африци је инаугурисана 1980. године и постојала је до 2009. године. Она је додељуваба за изузетан рад године објављен у Африци.[20]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Георге, Јосепх, "Африцан Литературе", ин Гордон анд Гордон, Ундерстандинг Цонтемпорарy Африца (1996), цх. 14, п. 303.
  2. ^ Јосепх 1996, стр. 304
  3. ^ "Африцан литературе" ат инфо-плеасе.
  4. ^ Гуннер, Е. анд Х. Сцхеуб (2018), "Африцан Литературе". 'Енцyцлопаедиа Британница, Инц.
  5. ^ Аоудјит, А. (2017). Алгериан литературе : А реадер'с гуиде анд антхологy (Францопхоне цултурес анд литературес ; в. 66). Неw Yорк, НY: Петер Ланг Публисхинг. п. 77
  6. ^ Харинг, L. (2011). Транслатинг Африцан Орал Литературе ин Глобал Цонтеxтс. Тхе Глобал Соутх, 5(2), 7-20. . дои:10.2979/глобалсоутх.5.2.7.  Недостаје или је празан параметар |титле= (помоћ)
  7. ^ Африцан Литературе - МСН Енцарта. Архивирано из оригинала 31. 10. 2009. г. Приступљено 17. 4. 2012. 
  8. ^ „Тимбукту Манусцриптс Пројецт Десцриптион” (ПДФ). уио.но. 1. 1. 2003. Архивирано из оригинала (ПДФ) 5. 5. 2006. г. Приступљено 17. 4. 2012. 
  9. ^ Маттхиас Сцхулз анд Анwен Робертс (1. 8. 2008). „Тхе Русх то Саве Тимбукту'с Црумблинг Манусцриптс”. спиегел.де. Приступљено 17. 4. 2012. 
  10. ^ „Анциент Манусцриптс фром тхе Десерт Либрариес оф Тимбукту | Еxхибитионс - Либрарy оф Цонгресс”. Лоц.гов. 27. 7. 2010. Приступљено 25. 7. 2014. 
  11. ^ Степхание Неwелл, Литерарy Цултуре ин Цолониал Гхана: 'Хоw то Плаy тхе Гаме оф Лифе' , Блоомингтон, Индиана: Индиана Университy Пресс, 2002, п. 135, цх. 7, "Етхицал Фицтион: Ј.Е. Цаселy Хаyфорд'с Етхиопиа Унбоунд".
  12. ^ Елизабетх, Марие (22. 3. 2013). „Хумбле бегиннингс оф Цхинуа Ацхебе'с 'Тхингс Фалл Апарт'”. Тхе Wасхингтон Пост. Приступљено 25. 7. 2014. 
  13. ^ Леополд Сенгхор - МСН Енцарта. Архивирано из оригинала 31. 10. 2009. г. 
  14. ^ Али А. Мазруи ет ал. "Тхе девелопмент оф модерн литературе синце 1935" ас цх. 19 оф УНЕСЦО'с Генерал Хисторy оф Африца, вол. VIII, пп. 564ф. Цоллаборатинг wитх Али А. Мазруи он тхис цхаптер wере Марио Пинто де Андраде, M'хамед Алаоуи Абдалаоуи, Даниел П. Кунене анд Јан Вансина.
  15. ^ "Ла литтéратуре африцаине ест ен моувемент" (Африцан литературе ис он тхе мове): Африцултурес.цом
  16. ^ Тхис артицле цомпарес тхе "ребеллиоус" стyле оф а yоунг аутхор (Ериц Менди) wитх тхе море цлассицал стyле оф Алаин Мабанцкоу: Јеунеафриqуе.цом
  17. ^ Африцан Литературе: Бетwеен Гениусес Аффлуенце анд Цритицисм Схортаге: Цамер.бе
  18. ^ Тхис призе рецеивес боокс ин тхрее лангуагес (Спанисх, Енглисх анд Френцх), тхе боокс аре пропосед то тхе Јурy бy литерарy ассоциатионс: Белланаија.цом
  19. ^ Уденwе, Обинна (13. 2. 2018). „Тхе Рисе оф Бриттле Папер: Тхе Виллаге Сqуаре оф Африцан Литературе”. Тхе Виллаге Сqуаре Јоурнал. Архивирано из оригинала 19. 01. 2021. г. Приступљено 20. 8. 2019. 
  20. ^ Марy Јаy, "25 Yеарс оф тхе Нома Аwард фор Публисхинг ин Африца: ан хисториц овервиеw", Тхе Африцан Боок Публисхинг Рецорд, Волуме 32, Иссуе 2, пп. 116–118, ИССН (Принт) 0306-0322, . дои:10.1515/АБПР.2006.116.  Недостаје или је празан параметар |титле= (помоћ), Јануарy 2008.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Афричка књижевност на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Afrička_književnost&oldid=27677492”