Ибн Халдун

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ибн Халдун

Статуа Ибн Халдуна у Тунису.
Статуа Ибн Халдуна у Тунису.

Информације
Датум рођења 27. мај 1332.
Датум смрти 17. март 1406.
Рад

Ибн Халдун (ابن خلدون, пуно име ولي الدين عبد الرحمن بن محمد بن محمد بن أبي بكر محمد بن الحسن Abu Zaid 'Abd al-Rahman ibn Muhamed ibn Khaldun al-Hadrami, 27. мај 1332. Тунис - 17. март 1406. Каиро) је био средњовековни арапски филозоф који је живио и стварао у Тунису.

Иако је био познатији као историчар, у његовој филозофији је значајна теорија о цикличном схватању историје. Ту своју теорију представио је у дјелу које се састоји из седам томова „Општа историја“ свјетске цивилизације. Историчари као најзначајнији дио овог дјела сматрају Увод (Muqaddima). Он је вјеровао да се циклуси мијењају сваких 120 година.

За Халдуна се може са правом рећи да је оснивач социологије (иако ће назив „социологија“ доћи тек са Контом), јер је проширио подручје историје, која сада постаје наука о друштву. Појам људско друштво није постојао, те Халдун да би дефинисао тај појам уводи арапски појам умран.

Држава и друштво[уреди]

Два основна типа друштва која Халдун изучава су: номади и сједиоци. За номаде је специфичан примитивни начин производње за властите потребе, а свакако и асабија, односно, велика блискост припадника племена (која се карактерише крвним сродством). Односи у племенској заједници регулисани су на етичко-обичајном принципу, а не на принципу права - право настаје так када настаје држава. Сједиоци су тип друштва који сада више није у сталном покрету и којем сточарство није примарна грана привреде, већ и пољопривреда. Сједиоци се јављајају са вишковима производње, који доводе до првих облика размјене и примитивне трговине, а у крајњој мјери до настанка градова (и даљег развоја).

Веома важно је истаћи да Ибн Халдун први пут разграничава државу од друштва (па се тако разликовао од грчке филозофије). Халдун се користи анализом начина производње и кроз њега објашњава настанак саме државе. Први стварању државе асабија има пресудну улогу, и свакако је један од фактора према којима се могу гледати смјене генерација. Према закону о друштвеном развоју, који не зависи од човека и његове воље, сваки политички режим траје три генерације и пролази кроз четири еволутивне фазе:

  • Прва генерација, чине чланови племена, и ту су присутне веома јаке везе (асабија) међу члановима племена. Овдје се први пут уочава и каризматска власт.
  • Друга генерација, долази до проширења племена, а самим тим првобитна јака асабија полахко слаби. Овдје је карактеристична апсолутна власт једног човјека.
  • Трећа генерација, овдје долази до савеза више племена, и првобитни начин живота се потпуно губи, а асабија јако слаби.
  • Четврта генерација, асабије нема и само је питање времена када ће пропасти.

Спољашње везе[уреди]