Жан-Пол Сартр
Из Википедија
| Жан-Пол Сартр | |
|---|---|
Жан-Пол Сартр |
|
| рођен: | 21. јун, 1905. Париз (Француска) |
| преминуо: | 15. април, 1980. Париз (Француска) |
Жан-Пол Сартр (фр. 'Jean-Paul Sartre') (21. јун 1905 - 15. април 1980), француски филозоф, романсијер, есејист и драмски писац, творац атеистичког егзистенцијализма. После гимназије уписује престижну Високу школу норми (1924), у којој ће срести своју будућу сапутницу Симон де Бовоар, касније утемељицу феминизма и феминистичке филозофије. По завршетку студија ради једно време у Авру као професор филозофије, затим одлази у Берлин, где проучава Хусерла и Хајдегера. Када се вратио у Авр објављује (1936) филозофске есеје Трансценденција Ега и Имагинација, затим (1939) Скицу теорије емоција, којима у Француску доноси немачку феноменологију и егзистенцијализам. После путовања у Италију (1936) нуди „Галимару“ роман Меланхолија. Познати издавач га одбија. Ово дело постаће 1938. Мучнина. Од тада па све до краја живота Сартр ће наступати на три фронта: филозофском, књижевном и политичком-
Његова најзначајнија филозофска дела су Биће и ништавило (1943), тротомни Путеви слободе (1945-1949; Зрело доба, Одлагање и Убијене душе) и Критика дијалектичког ума (1960).
Сартрови позоришни комади Иза затворених врата (1945), Прљаве руке (1948) и Ђаво и Господ Бог (1951) стекли су светску славу. Сем Мучнине од прозних дела на гласу је његова збирка приповедака Зид (1939) и аутобиографска проза Речи (1964). Најбољи есеји су му Бодлер (1947), Свети Жене, глумац и мученик (о песнику Жану Женеу, 1952), а последње Сартрово дело је монументална студија о Флоберу Породични идиот (1971).
Члан Покрета отпора и заробљених за време Другог светског рата, био је једно време близак комунистима, али се с њима разишао још педесетих година. Противио се совјетској интервенцији у Мађарској, ратовима у Вијетнаму и Алжиру, подржао студентски покрет 1968. Био једна од ретких интелектуалаца са Запада који је обишао комунистичке змеље, Совјетски Савез (1954), Кину (1956), Југославију (1958) и Кубу (1960). „За свој рад који је, богат у идејама и пун духа слободе и трагања за истином, извршио широк утицај на наше време“, Жан-Пол Сартр је 1964. године добио Нобелову награду за књижевност, коју је одбио да прими, уз образложење да је увек одбијао званичне почасти, и да не жели да се равна са институцијама.
[уреди] Спољашње везе
- Жан-Пол Сартр, Егзистенцијализам је хуманизам (одломак из дела)
- Жан-Пол Сартр, Разговор о литератури и ангажману (интервју)
1901. Сили Придом | 1902. Теодор Момзен | 1903. Бјернстене Бјернсон | 1904. Фредерик Мистрал и Хозе Ечегарај | 1905. Хенрик Сјенкјевич | 1906. Ђозуе Кардучи | 1907. Радјард Киплинг | 1908. Рудолф Кристоф Ојкен | 1909. Селма Лагерлеф
1910. Паул Хајзе | 1911. Морис Метерлинк | 1912. Герхарт Хауптман | 1913. Рабиндранат Тагор | 1915. Ромен Ролан | 1916. Вернер фон Хајденштам | 1917. Карл Гјелеруп и Хенрик Понтопидан | 1919. Карл Шпителер
1920. Кнут Хамсун | 1921. Анатол Франс | 1922. Хасинто Бенавенте | 1923. Вилијам Батлер Јејтс | 1924. Владислав Рејмонт | 1925. Џорџ Бернард Шо | 1926. Грација Деледа | 1927. Анри Бергсон | 1928. Сигрид Унсет | 1929. Томас Ман
1930. Синклер Луис | 1931. Ерик Карлфелт | 1932. Џон Голсворди | 1933. Иван Алексејевич Буњин | 1934. Луиђи Пирандело | 1936. Јуџин О'Нил | 1937. Роже Мартен ди Гар | 1938. Перл Бак | 1939. Емил Силанпе
1944. Јоханес Јенсен | 1945. Габријела Мистрал | 1946. Херман Хесе | 1947. Андре Жид | 1948. Томас Стернс Елиот | 1949. Вилијам Фокнер
1950. Бертранд Расел | 1951. Пер Лагерквист | 1952. Франсоа Моријак | 1953. Винстон Черчил | 1954. Ернест Хемингвеј | 1955. Халдор Лакснес | 1956. Хуан Рамон Хименез | 1957. Албер Ками | 1958. Борис Пастернак | 1959. Салваторе Квазимодо
1960. Сен-Џон Перс | 1961. Иво Андрић | 1962. Џон Стајнбек | 1963. Јоргос Сефери | 1964. Жан-Пол Сартр | 1965. Михаил Шолохов | 1966. Самуел Агнон, Нели Закс | 1967. Мигел Анхел Астуријас | 1968. Јасунари Кавабата | 1969. Семјуел Бекет
1970. Александар Солжењицин | 1971. Пабло Неруда | 1972. Хајнрих Бел | 1973. Патрик Вајт | 1974. Ејвинд Јонсон & Хари Мартинсон | 1975. Еуђенио Монтале | 1976. Сол Белоу | 1977. Висенте Алеисандре | 1978. Исак Башевис Сингер | 1979. Одисејас Елитис
1980. Чеслав Милош | 1981. Елијас Канети | 1982. Габријел Гарсија Маркес | 1983. Вилијам Голдинг | 1984. Јарослав Сајферт | 1985. Клод Симон | 1986. Воле Сојинка | 1987. Јосиф Бродски | 1988. Нагиб Махфуз | 1989. Хозе Камило Села
1990. Октавио Паз | 1991. Надин Гордимерr | 1992. Дерек Волкот | 1993. Тони Морисон | 1994. Kenzaburo Oe | 1995. Шејмас Хини | 1996. Вислава Шимборска | 1997. Дарио Фо | 1998. Жозе Сарамаго | 1999. Гинтер Грас
2000. Гао Сингђијан | 2001. В. С. Најпол | 2002. Имре Кертес | 2003. Џон Максвел Куци | 2004. Елфриде Јелинек | 2005. Харолд Пинтер| 2006. Орхан Памук

