Август Стриндберг

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са August Strindberg)
Август Стриндберг
Пуно имеЈохан Аугуст Стриндберг
Датум рођења(1849-01-22)22. јануар 1849.
Место рођењаСтокхолм
 Шведска
Датум смрти14. мај 1912.(1912-05-14) (63 год.)
Место смртиСтокхолм
 Шведска
Потпис

Јохан Август Стриндберг (швед. Johan August Strindberg[1] [ˈоːɡɵст ²стрɪнːдбæрј]; Стокхолм, 22. јануар 1849 — Стокхолм, 14. мај 1912) био је шведски писац, драматург и сликар.[2][3][4] Од свог најранијег рада, Стриндберг је развио иновативне облике драмског деловања, језика и визуалне композиције.[5] Сматра се „оцем” савремене шведске књижевности, а његова Црвена соба (1879) често се описује као први модерни шведски роман.[6][7]

Стриндберг се сматра једним од најзначајних шведских писаца и зачетником модерног театра.[8] У својим аутобиографским делима, посебно роману Служавкин син (Tjenstekvinnans son) своје детињство је приказивао тежим него што је заиста било. Радио је као кућни учитељ, чиновник у телеграфском уреду, глумац, библиотекар, новинар, а окушао се и у студијама медицине.

Три пута се женио: Siri von Essen, Frieda Uhl и Harriet Bosse. Његов однос према женама био је прилично проблематичан, од мишљења да жене и мушкарци имају иста права у Браковима I (Giftas I) до мизогиних виђења у Браковима II (Giftas II) и другим делима.

Писао је романе, новеле, приповетке, песме, критике, писма, али је највећу вредност достигао у драмама,[9][10] посебно натуралистичким, на пример Госпођицом Јулијом (Fröken Julie) којој претходи Предговор (Förord), значајан манифест натурализма; док се драме Игра снова (Ett drömspel) и Сабласна соната (Spöksonaten) сматрају претечом експресионизма. Његов натурализам разликује се од натурализма Емила Золе.

Биографија[уреди | уреди извор]

Младост[уреди | уреди извор]

Јохан Аугуст Стриндберг рођен је 22. јануара 1849. године на острву Ридархолмен у Стокхолму, као треће од осморо деце из очевог првог брака. По свом дому из детињства насловио је драму Спаљена земља (Брäнда томтен). Породица се 1851. преселила у Кларквартерен, део града који припада стокхолмској области Нормалм, а 1856. у улицу Норртуллсгатан.

Његов отац, Карл Оскар Стриндберг, пословао је с паробродима као агент, и био је одговоран за проток робе на Меларену и каналу Јета. Мајка, Елеонора Улрика Норлинг, служила је у гостионици у Лиљехолмену,[11] а пре удаје 1847. радила је код Карла Оскара као кућепазитељка, откуда и потиче Стриндбергова идеја да један свој роман назове Служавкин син[12]. Њена побожност извршила је велики утицај на писца.

Као дете, Стриндберг је био тих и повучен. Отац му је био строг, те је одрастао окружен дисциплином, богобојажљивошћу, и интересовањем за културу. У детињству се посветио читању књига из области природних наука и цвећарства.[13][14] Кренуо је у школу у Клари 1856. године. Стриндберг је 30. децембра 1861. написао писмо о свом пријатељу Флодкранцу, који се утопио пропавши кроз лед на језеру Брунсвикен. У ноћи између 19. и 20. марта 1962. преминула му је мајка,[15] након чега се његов ионако лош однос са оцем погоршао. Отац му се наредне године оженио тридесет година млађом Емилијом Шарлотом Петешон, која је 22 године радила код њих као служавка и коју је Стриндберг мрзео. Она је играла улогу строге мајке пре свега према његовим сестрама.

Стриндберг је 1867. завршио приватну гимназију у Стокхолму и уписао Универзитет у Упсали, који је напустио након пола семестра јер му се тамо није допадало, а имао је и новчаних потешкоћа. Након тога издржавао се радећи као наставник у народним школама и приватни учитељ док је студирао медицину. Затим је покушао да постане глумац у Краљевском драмском позоришту, где је постао статиста, али је 1870. одлучио да се врати у Упсалу. Управо је у својим студентским данима почео да пише.

Аугуст Стриндберг и Сири фон Есен

Остваривању његове академске каријере испречио се његов обичај да противречи и свађа се са професорима, и он је напустио студије не дипломиравши. Његов литерарни таленат приметио је и сам краљ, Карл XV, који му је, препознавши његов потенцијал, доделио стипендију 1871. за будуће универзитетске студије. У збирци приповедака Фрåн Фјäрдинген оцх Свартбäцкен (1877) Стриндберг сатирично и песимистично представља своја сећања из Упсале. Након две године због финансијске ситуације морао је да прекине са студијама и врати се у престоницу, на велико незадовољство свога оца. Почео је да пише књижевне критике у значајнијим новинама, где је преводио и дечје песмице с енглеског, међу којима се налази и Бä, бä, вита ламм. Године 1874. радио је у новинама Дагенс Нyхетер, а исте године добио је и посао асистента у Краљевској библиотеци, који је задржао до 1882.[16] Специјализовао се за кинески језик и постао је признат као синолог. При Краљевској библиотеци је такође стекао знања из културне историје и књижевности. Отац је одлучио да ће његов миљеник Оскар наследити целу фирму, а након једне свађе 1876. године, Стриндберг више никада није видео оца.[17]

Као младић, упознао је удату Швеђанку из Финске, Сири фон Есен (рођена 1850), али то што је била удата није спречило Стриндберга у намери да освоји њено срце. Рекао јој је да не може да има децу, но она је убрзо затруднела, због чега је оставила свог мужа, такође неверног, и удала се за Стриндберга 1877. године. Сири фон Есен је сањала о глумачкој каријери, што јој је омогућио овај брак. Недуго потом схватили су да им дете није дошло у повољном тренутку, па су га напустили и оно је умрло након три дана. Касније су добили ћерку Карин (1880), затим Грету (1881), и сина Ханса (1884).

Пробој[уреди | уреди извор]

Драма Господар Олоф, започета 1872. године, представља први комад којим је Стриндберг покушао да се пробије на шведску драмску сцену. Он ју је послао на конкурс Шведске академије, али се Академији није допала. Онда ју је послао управи Краљевског позоришта, где опет није била прихваћена, већ му је речено да се врати када је преправи. Пет пута ју је Стриндберг преправљао, и сваки пут је био одбијен, на основу тога што драма садржи нихилизам и богохуљење. Изгубивши тако пет година, млади писац је желео да се убије. Драма није постављена на сцену све до 1881. године, у позоришту Нyа театерн.[18]

Стриндбергов пробој започиње објављивањем романа Црвена соба, који осликава његов боемски живот у Стокхолму и који му је донео славу. Ово дело означило је долазак натурализма у шведску књижевност, као и књижевни период у Шведској познат као "осамдесете године деветнаестог века". Једно од његових најзлобнијих дела, Ново царство (1882), представља обрачун са шведском јавношћу у разним ситуацијама, попут речитих дебата на сталешкој скупштини о увођењу представничког система и празничног отварања нових железница, које обавезно кулминира краљевом здравицом. Званичници су говорили да је Стриндберг лагао о њиховим пороцима, и да је у питању скандалозно писање.[19] Пошто је у великој мери критиковао све друштвене институције, чак су и хроничари сматрали да није умесно да се један писац белетристике меша у таква питања.

О њему се много дискутовало и био је предмет општих критика, те је био принуђен да напусти Шведску. Са женом Сири фон Есен (која је била разочарана што мора да напусти земљу и позориште) и децом, настанио се у септембру 1883. године у скандинавској уметничкој колонији у Гре сир Луану у Француској, али само неколико недеља касније преселио се у Париз, а касније у Оши на Женевском језеру, јужно од Лозане, у Швајцарској.

У иностранству, Стриндберг је наставио да пише и објављује аутобиографска дела попут збирке приповедака Бракови, и романа Служавкин син и Исповест лудака (Ен дåрес фöрсварстал), драме као што су Отац и Госпођица Јулија, као и друштвено критичка дела попут Утопиер и верклигхетен (Утопије у стварности). Због првог дела Бракова, био је оптужен за богохуљење, што је резултирало судским процесом. Иако је ослобођен, борба око књиге оставила је психичког трага на њему, и он се нашао у изгнанству.

Након ослобађајуће пресуде, критиковао је Шведску академију, за коју је сматрао да се састоји од аматера, а хтео је и да се освети краљу Оскару II и краљевској породици, због њихове улоге у судском процесу око Бракова. Краљ је желео да се Стриндбергова дела забране.[20] Током периода изгнанства, до 1889. године, брак му је све теже падао, што је без сумње утицало на карактеризацију женских ликова у његовим делима.

Инферно криза[уреди | уреди извор]

Аугуст и Сири Стриндберг развели су се 1891. године. Стриндберг ју је испрва снажно волео, али се то напослетку претворило у огромну мржњу. Њихов растанак пратила је уметничка криза. Стриндберг се преселио у Берлин, где је дане проводио у друштву, између осталог, Едварда Мунка, пољског писца Станислава Пшибишевског, и шведског писца Адолфа Паула. Налазили би се у винском подруму који су посетиоци прозвали Зум сцхwарзен Феркел (Црно прасе),[21] где је почео да пије апсинт, тада модерно халуцинаторно пиће које су конзумирали многи уметници.[22] Лаура Мархолм, супруга шведског писца Уле Хансона, преузела је на себе задатак да учини Стриндберга познатим и цењеним у Немачкој, што је довело до тога да Стриндберг помисли да је она то учинила како би га стрпала у лудницу и да је украла његова писма како би их искористила против њега.[23]

Током кратког брака (1893–1897) с аустријском новинарком Фридом Ул, са којим је добио ћерку Керстин, Стриндберга је захватила психичка криза. Према познатој слици симптома, научници из те области закључили су да може бити реч о параноји.[24] Овај период, од августа 1894. до краја 1896. године, назива се "инферно криза", из које су проистекла дела Инферно, Легенде, и Пут у Дамаск. Делимично аутобиографско дело Инфрерно написано је на француском за публику која се интересовала за окултно, а бави се религиозном и псхичком кризом кроз коју је прошао током боравка у Паризу и Аустрији,

Између 1893. и 1896. живео је северно од Амштетена, где су живели баба и деда његове жене. У Саксену, где се данас налази његов музеј,[25] једини такав ван Шведске, доживео је своја откровења о паклу на земљи, а мештани су га звали чудаком, "еин Спиннер".

Током инферно кризе, Стриндберг је из здравствених разлога становао код свог пријатеља Андеша Елијасона у Истаду, чија кућа му је послужила као инспирација за Инферно. У Истаду је био у болници зато што му је бављење алхемијом нагризло руке. Године 1896. становао је у париском хотелу Орфила, названом по хемичару Матјеу Орфили, у време када наступила психоза, па је мислио да га прогони фалсификатор уметнина и чинило му се да чује куцање у зидовима.[26] Хотел га је подсећао на манастир.

Такође је упознао једног немачког сликара за кога је веровао да је двојник исцелитеља Франциса Шлатера, који је мистично нестао годиниу дана раније, због чега се уплашио и у паници напустио Париз. "Је ли то Пољак са својим гасним апаратом или су то електрични инжењери са акумулаторима и рефлекторима? ... Видите ли сада да нисам маничан, већ прогоњен..." написао је о овом догађају.[27] Пољак кога помиње је Станислав Пшибишевски, за кога је Стриндберг веровао да је дошао у Париз како би га убио.[28]

Између 30. јула и 28. августа 1896. Стриндберг је поново био у посети код Анеша Елијасона, чије је двориште припојио манастиру у Инферну. Бенгалске руже о којима пише у поглављу "Пакао" и даље се налазе испред куће у Истаду. Након ове посете, Стриндберг се преселио у Лунд,[29] где је и написао Инферно, и упознао песника Емила Клена, једног од малобројних пријатеља које није претворио у непријатеље.

Стриндбергова сестра Елизабет је 1898. примљена у болницу због маније прогањања и депресије и умрла је 1904. у болници у Упсали. Лик Елеоноре у драми Ускрс (Пåск) инспирисан је управо њом.[30] Од средине деведестетих година 19. века, Стриндберг започиње са научним и алхемијским експериментима, желећи, између осталог, да направи злато. У овом периоду у његовом стваралаштву уочава се ново усмерење: од анархизма, реализма и натурализма ка мистици, симболизму и окултизму.

Повратак у Стокхолм[уреди | уреди извор]

Иако је тада већ био познат писац, то не значи да није имао финансијских проблема (никада није умео да води рачуна о новцу), а био је и даље контоверзан. Преселио се у Естермалм у Стокхолму 1898. године, а 1904. написао је роман са кључем Сварта фанор, у коме је описао културну елиту у главном граду, а посебно млађу генерацију писаца.

Године 1901. оженио се глумицом Харијет Босе, а пар је наредне године добио ћерку Ан Мари (која је умрла 2007. у својој 105. години живота). У том периоду изнајмљивао је кућу на Фурусунду, која му је послужила као инспирација за мноштво мотива присутних у делима попут драме Игра снова (Етт дрöмспел). Брак са Харијет Босе трајао је до 1904. године. Током тог периода, Стриндберг је писао позоришне комаде инспирисане Шекспиром (Густав Васа, Ерик XIV и Густав III) као и камерне драме Невреме (Овäдер), Спаљена земља (Брäнда томтен), Сабласна соната (Спöксонатен) и Пеликан (Пеликанен).

Године 1903. написао је аутобиграфију Енсам (Сам) у којој је описао како друге људе доживљава као претњу, а нарочито се бојао оних који су имали псе. Псе је сматрао опасним и прљавим животињама, и бојао их се као и полиције. Његов отац је испричао да тај страх од паса вероватно потиче из детињства, када су комшије имале опасне псе којих се бојао.[31] Основао је "Интимно позориште" 1907. године, у коме су извођене његове драме.

Последње године[уреди | уреди извор]

Стриндберг се 1908. преселио у пансион Блå торнет (Плави торањ), где се данас налази његов музеј. Ту је делимично изнајмљивао стан на четвртом, а делимично библиотеку на шестом спрату.[32] У то време Стриндберг је имао сопствени телефон. Број је мењао неколико пута, и био је тајан, односно, није се могао наћи у именику. Последњи број телефона му је био 5622.[33]

Осећао се уморним и мислио је да болује од рака, што се испоставило тачним. Током послењих година живота кренуо је путем критике друштва, што је у јавности проузроковало жустру дебату. Стриндберг је постао икона радничког покрета, а нарочито радикалне групе окупљене око новина Стормклоцкан и њене борбе против конзервативаца и либерала. На његов 60. рођендан хиљаде људи су узвикивале Стриндбергово име испред његовог дома, а истовремено је неколико градских позоришта изводило његове представе.

Кад је постало јасно да контроверзни Стриндберг никада неће добити Нобелову награду за књижевност, на иницијативу политичара Сета Хеглунда и уз подршку радничког покрета међу "обичним" народом одржан је национални скуп као "алтернатина Нобелова награда". Уз помоћ 15 000 потписних листи и 40 000 донатора из радничке класе и других друштвених група, скупљена је позамашна сума од преко 45 000 круна на Стриндбергов 63. рођендан, 1912. године, када је преко 10 000 људи са бакљама и заставама трговачке уније уз пратњу музичког удружења радничког покрета парадирало крај његове куће једне зимске вечери, док је писац са малим друштвом стајао на балкону. Сакупљени новац уручен му је 2. марта, иако је сам Стриндберг уз велику захвалност изјавио да не може да прими такав дар од сиромашних људи.

У каснијим делима попут Ен блå бок (Плава књига, 1907) и Стора ландсвäген (Широки сеоски путеви, 1909) види се Стриндбергово опредељење за религију.

Смрт[уреди | уреди извор]

Стриндбергов гроб

Стриндберг је умро у 63. години живота у 16:30,[34] 14. маја 1912. године, а сахрањен је 19. маја у 8:00,[35] уз пратњу око 60 000 ожалошћених.[36] Над његовим гробом стоји једноставан крст од црне храстовине са натписом О цруx аве спес уница (Поздрав, крсте, једина надо).

На самртничкој постељи, Стриндберг је затражио своју Библију са ноћног сточића; узео ју је и изговорио опроштајне речи животу, док је крај њега седела ћерка Грета: "Дошао сам до краја ове животне књиге. Сада више ништа лично не остаје". Затим је показао на своју похабану Библију, помазио ћерку и рекао јој: "Само је ово исправно, Грета, драга Грета".[37][38] Грета је трагично погинула само пет недеља касније у железничкој несрећи код Малмслета.

Пре него што је Стриндберг умро, издавачка кућа Алберта Бонијера купила је права на његова сабрана дела. Карл Ото Бонијер испрва је понудио 150 000 круна (без иностраних права), али је Стриндберг одбио, зато што је Бонијер платио 100 000 круна за сабрана дела Густафа Фрединга (6 збирки поезије). Када је Бонијер подигао понуду на 200 000, Стриндберг се сложио. Издавачка кућа касније је купила чак и права која је Стриндберг продао другима, па је коначна сума порасла на скоро 300 000 круна.[39]

Након Стриндбергове смрти, Бонијерова издавачка кућа објавила је његова сабрана дела у 55 томова. Током наредних 20 година, Бонијер је продао 1,7 милиона примерака Стриндбергових књига. Између 1912. и 1927. издавачка кућа је од продаје његових књига зарадила скоро 10 милиона круна.[39]

Књижевна дела[уреди | уреди извор]

Стриндберг је написао око шездесет драма, десет романа, десет збирки приповедака и најмање осамсто писама, што га без сумње сврстава међу најпродуктивније шведске писце. Својим делима, Стриндберг је обухватио сва идејна струјања с краја 19. века.

Проза[уреди | уреди извор]

Стриндберг је унео новине у шведску прозу тиме што је декламативни и реторски језик у ранијој прози заменио говорним језиком, као и тиме што је изнео оштра запажања преузета из свакодневице.

У раним делима попут Црвене собе, Шведског народа и Малог катехизиса Аугуста Стриндберга за нижу класу комбиновао је социјализам и реализам: прецизни и често анахрони прикази подржавају немилосрдну критику државе, цркве, школе, штампе, шведске привреде, као и осталих друштвених институција, често из угла радничке класе и "несхваћене" младежи.

Инспирисан Ничеом и Русоом, приказивао је натуралистичке и еволуционистичке идеје у, на пример, Негованом воћу и Људима с Хемсоа: наслеђе и околина током радње воде ликове њиховој "природној" судбини. У историјском роману о натчовеку, Тсцхандала (Ћандала), који је на данском изашао 1889. а на шведском 1897. године, бави се релативношћу људског достојанства и правом више класе да потчини нижу класу. Ту је Стриндберг напустио своја социјалистичка и демократска гледишта. Ћандала је најнижа индијска каста, и према Ничеу стоји на дну као ђубриво за аријевско племенито стабло.[40] Ту реч је Стриндберг управо и преузео из Ничеовог Антихриста.

У његовом стваралаштву има и елемената ондашњег феминизма. Био је против и превелике чедности, али и, како је он то називао, сувише радикалних идеја о једнакости: између осталог је критиковао Ибсенов Луткин дом. Да је Стриндбергов однос према женама био проблематичан, види се у Браковима: критика породице као институције друштва прелази у отворен презир према женама.

Стриндберг је поново преузео своју улогу критичара друштва након 1900. године романима као што су Црне заставе (Сварта фанор), у коме је напао своје пријатеље, а нарочито Густафа Геијерстама, и Готичке собе (Гöтиска руммен), наставак његовог романа Црвена соба, али много оштријег тона. Немилосрдној сатири били су изложени и противници, и колеге, и пријатељи.

Драме[уреди | уреди извор]

Стриндберг је укупно написао преко 60 драма, и првенствено је захваљујући њима постао познат у интернационалном контексту.[41] Писао је различите жанрове, али се највише држао "теже" драме, док покушаји "лаке" комедије - као што су Игра с ватром (Лека мед елден, 1892) и Ивањдан (Мидсоммар, 1900) - нису били толико "лаки" као што је намеравао. Својим првим великим делом сматрао је Господара Олофа (1872), иако су га позоришта одбијала због новог стила који "не поштује историју", упркос томе што је Стриндберг написао три различите верзије. Када је 1908. године отворено Краљевско драмско позориште, прва представа била је Господар Олоф, а почасни гост Стриндберг. То је била прва у низу његових историјских драма инспирисаних Шекспировим историјским комадима, са брзим променама сцена и богатом сценографијом, које су пре описивале истинске људе него цењене историјске личности. Написао је укупно дванаест комада о шведским краљевима и другим личностима, као и друге драме са историјским сетингом, на пример Тајна гилде (Гиллетс хемлигхет, 1880), Жена господина Бенгта (Херр Бенгтс хустру, 1882), и Нäктергален и Wиттенберг (Славуј у Витенбергу, 1903), о Мартину Лутеру.

Стриндберг је такође био пионир у прелазу од старих, окошталих позоришних форми ка једној модернијој позоришној уметности са разним експерименталним формама која глумцима допушта природнији говорни језик. Драмама Отац (Фадрен, 1887), Госпођица Јулија (Фрöкен Јулие, 1888), Повериоци (Фордрингсäгаре, 1888)‚ и Парија (Париа, 1889) постао је и пионир натуралистичке драме. Натуралистички комади често се баве ратом псхихолошких становишта, такозваном „борбом умова“.

Након година кризе током последње деценије 19. века, Стриндбергове драме делимично су кренуле у новом правцу. I раније се служио фантастичним, што се супротстављало тежњама реализма, али дела попут драме Пут у Дамаск (Тилл Дамаскус, у три дела 1898-1901) уводе потпуно нов жанровски језик. Идејама о религиозности инспирисаним Емануелом Сведенборгом и згуснутим сценама снова, Стриндберг је отворио врата експресионистичким и егзистенцијално-моралним питањима у делима Адвент (Адвент, 1898), Ускрс (Пåск, 1900) и Крунска невеста (Кронбруден, 1901), што се још јасније види у Игри снова (Етт дрöмспел, 1901).

Време и место не постоје; на позадини безначајне стварности врте се прикази и стварају нове обрасце; једна мешавина сећања, доживљаја, слободне уобразиље, неразумности и импровизације. - Ликови се деле, удвостручују се, испаравају, згушњавају се, одлазе, скупљају се. Но једна свест стоји изнад свих, свест онога који сања; за њу не постоје ни тајне, ни последице, ни скрупуле, ни закон.

— Из предговора "Игри снова"

Са Интимним позориштем на уму, Стриндберг је почетком 20. века писао такозване камерне драме, које су обједињаваље елементе различитих жанрова, али су биле интимнијег и сведенијег карактера од оног који се обично повезује са драмом.

Годину дана пре своје смрти, Стриндберг, који се интересовао за фотографију, дао је дозволу за први неми филм заснован на његовом стваралаштву, Отац (1912) Ане Хофман Удгрен и Густафа Удгрена. За њим су уследили и други неми филмови, потом и звучни филмови, као и телевизијске и радијске продукције.

Поезија[уреди | уреди извор]

Стриндберг је за живота објавио три збирке поезије: Диктер пå верс оцх проса (Песме у стиху и прози, 1883), Сöмнгåнгарнäттер пå вакна дагар (Месечарске ноћи у будним данима, 1884) и Ордалек оцх смåконст (Игра речима и мала уметност, 1905). Томе се могу придодати и песме објављене заједно са приповеткама у збирци Фагервик оцх Скамсунд (Фагервик и Скамсунд, 1902), а неке се могу наћи и у делима других жанрова, попут Служавкиног сина, и у Стриндберговим писмима.

Дебата[уреди | уреди извор]

У роману Црвена соба, Стриндберг је критиковао и исмевао етаблиране друштвене иституције, а у делу Утопиер и верклигхетен (Утопије у стварности) заговарао је анархизам који се није допадао ни социјалистима ни конзервативцима, те је 1910. једним чланком започела такозвана „расправа о Стриндбергу“, жустра дебата о култури која је неколико година била у сенци распада уније Шведске и Норвешке, великог штрајка и појаве социјалдемократије. Његова примарна мета били су писци последње деценије 19. века, пре свега Вернер фон Хајденстрам, Оскар Левертин и Елен Кеј, као и оне који су се додворавали шведском краљу Карлу XII, али се у својим чланцима дотакао и шведске војске, монархије, географа Свена Хедина, који се противио увођењу демократије, и Шведске академије. Ова у почетку књижевна расправа о осамдесетим и деведесетим годинама 19. века постала је, када су јој се придружили многи критичари, писци и посланици, делимично и дебата о праву гласа, одбрани земље и демократији, нешто попут најаве Сељачких демонстрација 1914, када је 30 000 људи у Стокхолму протестовало против либералне политике одбране.

Током своје дуге каријере, Стриндберг се, као новинар и учесник у дебатама, суочавао са феминисткнињама, црквом, колегама и пријатељима из свих групација. Понекад му се чинило да га прогоне, а сматрао је и да је маргинализован. Мењао је гледишта неколико пута у животу и називан је „радикалним реакционаром“, али је задржао народски поглед на живот из угла „обичног света“, због своје критичке настројености према ауторитетима. За своје стваралаштво, жртвовао је и себе, и друге.

Женско питање[уреди | уреди извор]

У програмском тексту Женска права (Квиннанс рäттигхетер) штампаном 1884. као предговор Браковима, Стриндберг иступа као рани заговорник права гласа за жене.

Сматра се да је имао компликован однос према женама током свог живота, о чему сведоче његови разводи. Стриндберг је често називан женомрсцем, али се оправданост те тврдње последњих година све више преиспитује. Шведско-британска ауторка Еивор Мартинус у својој књизи Мало ђаво, мало анђео (Лите дјäвул, лите äнгел!) разматра позамашну преписку између Стриндберга и његових жена. Закључак Мартинусове је да писац никако није могао мрзети жене, иако је често долазио у сукоб с њима. Чињеница је да је често обожавао жену једнако силно колико ју је знао мрзети. Гинолатрија, односно обожавање жене, била је реч којом се Стриндберг служио и у романима и у писмима.

Након што је Ото Вајнингер написао Пол и карактер (Гесцхлецхт унд Цхарактер) 1903. године, послао је књигу Стриндбергу, а овај је у писму свом преводиоцу на немачки, Емилу Шерингу, књигу описао као ужасну, али је истовремено сматрао да је Вајнингер наводно решио најтежи од свих проблема, „проблем жена“. Стриндберг је Вајнингеру затим путем разгледнице од срца захвалио за то решење. Након што је исте године Вајнингер извршио самоубиство, Стриндберг је написао да је овај смрћу запечатио своја уверења.[27][42][43]

У чланку Последња реч о женском питању (Систа ордет и квиннофрåган) из 1887. године, Стриндберг је изнео становиште да су се жене пробиле на мушко тржиште рада и да је неправедно што жена не мора да плаћа половину трошкова издржавања за своју децу, да је женско питање заправо питање асексуалности, да има много хермафродита у Норвешкој и да су најпознатији поборници женских права хермафродити, а међу њима и Бјернстјерне Бјернсон. Такође је писао и да Соња Ковалевски није неки математичар, и да је своју дисертацију написала на основу рада немачког математичара Карла Вајерштраса.[44]

Антисемитизам[уреди | уреди извор]

Стриндбергов однос према антисемитизму тема је бројних студија, између осталог и монографије коју је написао шведски аутор Јан Мирдал, који Стриндберга назива „најчувенијим антисемитом у Шведској осамдесетих година 19. века“.[45] Овакви Стриндбергови ставови могу се видети у поглављу „Јевреји“ у делу Шведски народ, и поглављу „Мојсије“ у делу Ново царство. Његов антисемитизам заснива се на идеји о економском и културном утицају Јевреја. Стриндбергови ставови о тој теми, међутим, временом су ослабили, и он се 1884. године оградио од свог антисемитизма чланком „Моја мржња према Јеврејима“ („Митт Јудехат“) у социјалдемократским новинама Тиден. Као и у многим другим питањима, ипак наставља да буде амбивалентан, противречно се изјашњавајући и за и против Јевреја.

Пред крај живота, Стриндберг је учествовао у тадашњиј спекулацији о теорији расе. У делу Плава књига (Ен блå бок, 1907) пише о такозваним мајмунчићима  , термину који је преузет из Теозоологије Јерга фон Либенфелса (рођен као Адолф Ланц).[46] Према Стриндбергу и Либенфелсу, „мајмунчићи“ су раса полу-људи који су настали у праисторији тако што су се жене спаривале с мајмунима. Представници ових полу-људи у модерном добу првенствено су Јевреји и Роми. У Плавој књизи, Стриндберг у вези са њима помиње брадату даму или „мајмуницу“ Хулију Пастрану и Нору, главну јунакињу Ибсеновог Луткиног дома (то је такође било име његове мајке), као и Алијенуса, вероватно из Ханса Алијенуса шведског књижевника Вернера фон Хајденштама.[47][48] „Павијани“ У есеју Стриндбеег и Ланц фон Либенфелс из 1972. године, Свен Столпе детаљно обрађује везу између ове двојице.[49]

Друге активности[уреди | уреди извор]

Сликарство[уреди | уреди извор]

Аугуст Стриндберг бавио се и сликарством, и мада за његовог живота његовим сликама није поклоњена нека већа пажња, Стриндберг се данас убраја међу релативно малобројне шведске сликаре чија дела на аукцијама достижу милионске износе.[50][51]

Сликарство Стриндбергу никада није било главно занимање, и никада није изучавао технику сликања у уметничкој школи или на академији. Иако се у обзир мора узети то да је био сликар аматер, због његовог тврдоглавог сликарског темперамента у последње време многи га сматрају претечом експресионизма као уметничке форме. Током 70-их година 19. века дружио се са многим младим уметницима попут Карла Лашона и других у колонији у Гре сир Луану у Француској – више њих припадало је такозваним Противницима (Оппонентерна), који су се супротстављали формалистичким идеалима Академије уметности – Стриндберг је тако и сам започео своје прве излете у сликарство, а био је и критичар уметности.

Сам Стриндберг је о својим сликама рекао да оне нису имитација природних објеката већ да „треба сликати своју унутрашњост, а не цртати стење и камење, које је само по себи прилично бесмислено, и једино добија неку форму тиме што прође кроз пећницу свесног и осећајног субјекта. Зато није сликао напољу, већ код куће, према сећању и уз помоћ маште“. Као што је написао у Служавкином сину, сликао је „увек море, са обалом у предњем плану“.

Када је много година касније поново почео да слика, користио је исти метод и исту врсту мотива, а стил му је био обележен личном импровизацијом. Сматра се да је на њега делимично утицао Гистав Курбе, чија је дела имао прилике да види током свог првог путовања у Париз, 1876. године. Наводе се и импресионисти, о којима је током тог путовања похвално писао. Стриндберг је брзим потезима бацао боју у флекама на платно, сликао је свој константно узбуркани темперамент, а машта му се слободно кретала. Стриндберг је излагао своје слике у Стокхолму 1892. године, у Берлину 1893. и поново у Стокхолму 1895. године, али његов прави уметнички пробој био је постхуман, тек 60-их година 20. века, када су његове слике изложене у галерији Обсерваториум у Стокхолму, а нешто касније и у Музеју модерне уметности у Паризу. То је означило почетак многих засебних изложби Стриндбергових слика широм Европе.[52] Развој уметности током 20. века омогућио је нову перспективу: док се раније називао модернистом, сада се о Стриндбергу могло говорити у терминима као што су експресионизам и апстрактни експресионизам.[53] Иако су му слике приказивале конкретне ствари, често су се дотицале апстрактних тема, што су му критичари савременици замерали.[54]

Касније вредновање Стриндбергове уметности довело је до истицања других делова онога што је написао о уметности. Писмо у коме формално објашњава Полу Гогену да не може да напише пропратни текст за његову изложбу сматра се интернационално најпознатијом шведском рецесијом у уметности. Гоген је сматрао да је текст био тако добро написан да га је употребио као предговор каталога изложбе.

Стриндбергове слике налазе се, између осталог, у Гетерборшком музеју уметности, Националном музеју у Стокхолму и Нордијском музеју.


Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ "Стриндберг". Рандом Хоусе Wебстер'с Унабридгед Дицтионарy.
  2. ^ Лане 1998, стр. 1040
  3. ^ Меyер 1985, стр. 3, 567
  4. ^ Wиллиамс 1952, стр. 75
  5. ^ Сцхроедер, Јонатхан Е., Стенпорт, Анна Wестерстåхл, Сзалцзер, Есзтер, ур. (2018). Аугуст Стриндберг анд висуал цултуре : тхе емергенце оф оптицал модернитy ин имаге, теxт, анд тхеатре. Неw Yорк: Блоомсбурy. ИСБН 9781501338007. ОЦЛЦ 1043147459. 
  6. ^ Адамс (2002).
  7. ^ Меyер 1985, стр. 79
  8. ^ Wиллиамс 1952, стр. 75
  9. ^ Лане 1998, стр. 1040–41
  10. ^ Wиллиамс (1952), 75–6, 100.
  11. ^ „Аугуст Стриндберг”. Архивирано из оригинала 12. 07. 2019. г. Приступљено 12. 7. 2019. 
  12. ^ Стриндберг, Аугуст; Робинсон, Мицхаел, ‘Аугуст Стриндберг он Химселф’ (1909), Цамбридге Университy Пресс, стр. 223—229, ИСБН 9780511554223, Приступљено 12. 7. 2019 
  13. ^ Аугуст Стриндберг 1849-1912
  14. ^ Аугуст Стриндберг – ребелл оцх натионалхјäлте
  15. ^ „Сöк и Спрåкбанкенс конкордансер”. спраакбанкен.гу.се. Приступљено 12. 7. 2019. 
  16. ^ „Аугуст Стриндберг - Кунглига библиотекет”. wеб.арцхиве.орг. 10. 6. 2016. Архивирано из оригинала 10. 06. 2016. г. Приступљено 31. 7. 2019. 
  17. ^ Гöтеборгс мусеер. Магасин 1. Гöтеборгс мусеер. ОЦЛЦ 479730957. 
  18. ^ Царл Гримберг, Свенска фолкетс ундербара öден, дел IX, стр. 506, П. А. Норстедт & сöнерс фöрлаг, 1924 (на језику: шведски), 24. 5. 2019, Приступљено 31. 7. 2019 
  19. ^ Царл Гримберг: Свенска фолкетс ундербара öден, дел IX, стр. 542, П. А Норстедт & сöнерс фöрлаг, Стокхолм 1924
  20. ^ Натионаленцyклопедин онлине
  21. ^ Бауер, Марина (18. 11. 2006). „Код "Црног прасета"”. Политика. Приступљено 12. 8. 2019. 
  22. ^ Хартсмар, Маркус. „Абсинтхе.се - Аугуст Стриндберг анд абсинтхе, 1849-1912”. Абсинтхе.се. Приступљено 10. 8. 2019. 
  23. ^ Гримберг 1924, стр. 542
  24. ^ Цуллберг, Јохан (1922). Скапаркрисер - Стриндбергс Инферно оцх Дагерманс. 
  25. ^ „Јосеф Фриедингер: ДН: Вандра и Стриндбергс фотспåр, 090909”. 
  26. ^ Мäнсклига грäнсомрåден : ом еxтас, псyкос оцх галенскап. Бергqуист, Ларс, 1930-, Цуллберг, Јохан, 1934-, Централтрyцкериет). Стоцкхолм: Натур оцх култур. 1996. ИСБН 9789127058316. ОЦЛЦ 186035423. 
  27. ^ а б „Спрåкбанкен, Гöтерборгс университет”. 
  28. ^ „Стриндберг тхе ман”. 
  29. ^ „Нäттиднинген Рöттер”. Архивирано из оригинала 05. 04. 2005. г. 
  30. ^ Стриндберг, Аугуст (1. 1. 1992). Стриндберг'с Леттерс (на језику: енглески). Атхлоне Пресс. ИСБН 9780485114102. 
  31. ^ „Платс фöр Стриндберг” (ПДФ). www.wебцитатион.орг. Архивирано из оригинала (ПДФ) 05. 12. 2021. г. Приступљено 23. 8. 2019. 
  32. ^ Панорама 60 – ен бокфилм фрåн Бонниерс Фолкбиблиотек, ред. Пер-Ерик Линдорм. Стоцкхолм: Алберт Бонниерс фöрлаг. 1960. стр. 134. 
  33. ^ Гöнул, Сари (4. јануар 2012). „”Финнс Аугуст Стриндберг и телефонкаталоген? | Вардагстрyцк””. вардагстрyцк.блогг.кб.се. Приступљено 30. април 2018. 
  34. ^ 100 åр мед Свенска Дагбладет, 1884–1984, Ларс Лагерстедт 1984
  35. ^ Вид Аугуст Стриндбергс Беграфнинг. Ден 19 мај 1912 кл. 8 ф. м. Св. Пс. 471, в. 3–6 476, Псалмхäфте трyцкт фöр бегравнинген хос Брöдерна Лагерстрöм, Боктрyцкаре, Стхлм, (Стоцкхолм 1912)
  36. ^ „Аугуст Стриндбергс бегравнинг 19 мај 1912”. Приступљено 23. јун 2019. 
  37. ^ Линдорм, Ерик (1979). Густаф V оцх ханс тид ... : ен бокфилм. Линдорм, Бо, 1914-, Линдорм, Пер Ерик,. Стоцкхолм: Wахлстрöм & Wидстранд. ИСБН 9789146133766. ОЦЛЦ 6659898. 
  38. ^ „”Калмар 1912-05-17: Стриндбергс систа стундер””. Архивирано из оригинала 16. 09. 2016. г. 
  39. ^ а б Гедин, Пер I. (2003). Литтературенс öртагåрдсмäстаре : Карл Отто Бонниер оцх ханс тид. [Стоцкхолм]: Бонниер. ИСБН 9789100100766. ОЦЛЦ 56481612. 
  40. ^ Хансон, Ула. „Лyрик оцх ессäер”. Wаyбацк Мацхине. Архивирано из оригинала 3. мај 2015. г. 
  41. ^ „Литтературбанкен | Свенска классикер сом е-бок оцх епуб”. литтературбанкен.се. Приступљено 26. 8. 2019. 
  42. ^ „Отто Wеинингер'с лифе анд инфлуенце”. www.тхеабсолуте.нет. Приступљено 12. 10. 2019. 
  43. ^ Стриндберг, Аугуст. „412 (Самладе скрифтер ав Аугуст Стриндберг / 54. Ефтерслåттер : берäттелсер, диктер, артиклар)”. рунеберг.орг (на језику: шведски). Приступљено 12. 10. 2019. 
  44. ^ Стриндберг, Аугуст. „264 (Самладе скрифтер ав Аугуст Стриндберг / 54. Ефтерслåттер : берäттелсер, диктер, артиклар)”. рунеберг.орг (на језику: шведски). Приступљено 12. 10. 2019. 
  45. ^ Јан, Мyрдал. Јохан Аугуст Стриндберг. стр. 145. 
  46. ^ Стриндберг, Аугуст. „224 (Самладе скрифтер ав Аугуст Стриндберг / 46-48. Ен блå бок. Дел 1-4)”. рунеберг.орг (на језику: шведски). Приступљено 12. 10. 2019. 
  47. ^ Стриндберг, Аугуст. „254 (Самладе скрифтер ав Аугуст Стриндберг / 46-48. Ен блå бок. Дел 1-4)”. рунеберг.орг (на језику: шведски). Приступљено 12. 10. 2019. 
  48. ^ Стриндберг, Аугуст. „217 (Самладе скрифтер ав Аугуст Стриндберг / 46-48. Ен блå бок. Дел 1-4)”. рунеберг.орг (на језику: шведски). Приступљено 12. 10. 2019. 
  49. ^ Далх, Гöран (2006). Радикаларе äн Хитлер : де есотериска оцх грöна назистерна : инспиратионскäллор, пиоњäрер, фöрвалтаре, äттлингар. Атлантис. ИСБН 978-91-7353-122-1. 
  50. ^ „Стриндбергтавла сåлд фöр рекордприс | Нyхетер | Еxпрессен”. www.еxпрессен.се (на језику: шведски). Приступљено 12. 10. 2019. 
  51. ^ „Вад хаде де пå палеттен?: Бруно Лиљефорс (1860-1939), Георг вон Росен (1843-1923), принс Еуген (1865-1947) оцх Аугуст Стриндберг (1849-1912)” (ПДФ). 
  52. ^ Стриндберг: Паинтер анд Пхотограпхер. стр. 7. 
  53. ^ Стриндберг: Паинтер анд Пхотограпхер. стр. 10. 
  54. ^ Стриндберг: Паинтер анд Пхотограпхер. стр. 29. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Август Стриндберг на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Avgust_Strindberg&oldid=27551326”