Бранков мост

Бранков мост
Бранков мост
	Бранков мост ноћу
Место	Београд; Србија
Карактеристике
Дужина	261
Историја
Отварање	1956.

Бранков мост (Мост братства и јединства) премошћава реку Саву и спаја Нови Београд са центром Београда. Бранков мост је по обиму саобраћаја други мост по важности у Београду (после Газеле).

Историја[уреди | уреди извор]

Мост краља Александра[уреди | уреди извор]

Године 1930. расписан је јавни конкурс за изградњу друмског моста преко реке Саве у Београду, а посао је уступљен иностраној фирми из Оберхаузена. До тада је преко Саве у Београду постојао само железнички мост саграђен још 1884. године. Пошто је положај моста дефинисан у пристанишној зони, а да би се омогућило несметано окретање бродова захтеван је услов да се река Сава премости једним отвором од 250m, с тим да висина пловног габарита испод моста буде 12m. Грађење је почело јула 1930. године, а мост је пуштен у саобраћај децембра 1934. године. Укупна дужина моста износила је 474m (7.7+75,0+261,0+75,0+9,0+47,0 - почев од новобеоградске стране). Главна мостовска конструкција, распона 75+261+75m изведена је као висећи мост по угледу на висећи мост преко реке Рајне у Келну. Овај мост назван мост краља Александра је порушен у ратним разарањима (Други светски рат), те је служио релативно кратко.

Мост преко Саве у продужетку Бранкове улице[уреди | уреди извор]

На стубовима и опорцима старог висећег моста - који су у знатној мери диктирали и омогућили ново решење у погледу конструктивног система, 1956. године пуштен је у саобраћај нови друмски мост.

Саобраћај[уреди | уреди извор]

Мост је у свом периоду постојања носио и незванични назив – Земунски мост, јер је њиме ишла трамвајска линија 14 ка Земуну, која је отворена крајем 1935. године из старог дела града до Земуна. Трамвајска линија 14 је саобраћала до рушења моста краља Александра, док је након рата задржана годину дана на релацији Старо Сајмиште - Земун јер је неколико трамваја било остало на новобеоградској страни. Након рата, по обнови моста, крајем педесетих година уведене су тролејбуске линије. Тролејбуси оном страном реке возе све до 1973. до проширења моста и то укупно 3 линије:

14 Зелени венац - Земун (Горњи град, наследник трамвајске линије) /1956-1973/, после тога уведена као аутобуска линија која је продужена до Галенике добивши број 84,
15 Зелени венац - Земун (Нови град) /1958-1972/,
16 Зелени венац - Нови Београд (Похорска) /1959-1969/.

По проширењу моста, тролејбуси су замењени аутобусима који саобраћају и дан данас.

Техничке карактеристике моста и проширење[уреди | уреди извор]

Мостовска конструкција је уређена у копродукцији југословенских предузећа са фирмом МАН из тадашње СР Немачке у периоду 1953—1956. године. Носећа конструкција је пун континуални носач распона 75+261+75m, са коловозом на горњем појасу ширине 12m са две пешачке стазе по 3m. На овом мосту први пут код нас је примењена савремена коловозна табла у виду ортотропне плоче, као и то да је овај мост са главним распоном од 261m својевремено држао рекорд у свету за овакав континуални систем. Петнаест година након пуштања у саобраћај, капацитет моста је процењен као недовољан, услед наглог развоја Београда на левој обали Саве, те је донета одлука о његовом проширењу. Разрађена је концепција реконструкције која би најмање ометала саобраћај током извођења радова. Постојећи (стари) мост са коловозом ширине 12m и са две пешачке стазе ширине по 3m, по демонтажи низводне пешачке стазе, реконструисан је за коловоз са три истосмерне траке укупне ширине 10,5m, и остављена је узводна пешачка стаза ширине 2,8m, а део ње је искоришћен за смештај канделабра за осветљење моста. Коловоз за други смер из правца Бранкове улице ширине 10,5m са две заштитне траке од по 0,7m и низводном пешачком стазом ширине 2,25m, постављан је на новој мостовској конструкцији тако да лежишта средњих ослонаца користе постојеће фундаменте. Нова низводна конструкција је континуални носач преко три поља распона 81,5+261+81,5m. У попречном пресеку конструкција је сандучастог пресека.Мост у данашњем облику је завршен 1979^[1]. Мост у просеку дневно пређе око 90.000 возила.^[2]

Са београдске стране моста постављен је и бициклистички лифт 2006.

Пројектанти конструкције моста[уреди | уреди извор]

Првобитан пројекат је урадила немачка фирма „МАН“. Пројекат проширења моста урадила је радна организација „Мостпројект“, Београд. Главни пројектант D.Драгојевић, дипл.инж.грађ.

Име моста[уреди | уреди извор]

Мост се током периода социјализма званично звао Мост братства и јединства, али овај назив се никада није усталио. Београђани су овај мост понекад звали Савски мост или мост у Бранковој улици јер се преко њега улази у улицу названу по песнику Бранку Радичевићу.

Садашњи назив је добио по Бранковој улици, чији наставак представља, а не по писцу Бранку Ћопићу, који је извршио самоубиство скочивши са њега. Мост је и иначе познат по великом броју самоубистава која се изврше или покушају са њега. Сваке године око 40 људи реши да изврши самоубиство скоком са Бранковог моста^[3].

Панорамски лифт[уреди | уреди извор]

Године 2002. учесници другог „Бајк Феста“ (бициклистичког фестивала) потписали су петицију за изградњу лифта за бициклисте и упутили је градским властима. Крајем августа 2005. године је на десној обали пуштен^[4] у рад теретно-панорамски лифт, намењен бициклистима и пешацима, носивости 1.800 kg, висине дизања 13,5 m, који омогућује бициклистима да са новобеоградске стране могу прећи на десну Савску обалу. Капацитет лифта је до десет бицикала.