Електрокардиограм

С Википедије, слободне енциклопедије
Електрокардиографија
ЕЦГ срца код нормалног синусног ритма
ИЦД-10-ПЦСР94.31
ИЦД-9-CM89.52
МеСХД004562
МедлинеПлус003868

Електрокардиограм (ЕКГ или ЕЦГ) је графички и/или електронски приказ резултата електрокардиографије – процеса снимања електричне активности срца током периода у којем су прикопчане електроде на одређена места коже. Оне откривају ситне електричне промене на кожи које настају из срчаномишићних електрофизиолошких обрасца деполаризације у сваком срчаном циклусу. То је тест који се у кардиологији врло често обавља.[1][2][3][4][5]

У конвенционалном 12-каналном ЕКГ-у, поставља се 10 електрода – на екстремитетима пацијента и на површини грудног коша. Укупне величине електричног потенцијала срца се затим мере из 12 различитих углова („водова”), а снима се у одређеном временском периоду (обично 10 секунди). На тај начин, укупна величина и смер електричне деполаризације срца ухваћени су у сваком тренутку током срчаног циклуса.[6] Графикон напона у односу на време које производи овај неинвазивни медицински поступак назива се електрокардиограм.[7]

Током сваког откуцаја, здраво срце има уредну прогресију деполаризације која почиње у пејсмејкер ћелијама у синоатријском чвору. Затим се шири се кроз преткомору, пролази кроз АВ чвор доле у Хисов сноп и у Пуркињеова влакна, па се распростире и на леву страну широм комора. Овај редовни образац деполаризације доводи до карактеристичног ЕКГ трага. За обучене клиничаре, ЕКГ даје велику количину информација о структури срца и функцији провођења у његовом електричном систему.[8] Између осталог, ЕКГ може се користити за мерење стопе и ритма откуцаја срца, величине и положаја срчаних комора, присуство оштећења мишићних ћелија срца или система провођења, ефекта срчаних лекова и функције уграђених пејсмејкера.[9]

Историја[уреди | уреди извор]

Један рани комерцијални ЕКГ уређај (1911)
Том година, направљена су многа унапређења у електрокардиографији (попут овог на слици)

Етимологија назива је изведена из грчких речи електро, јер је везан за електричну активност + καρδία - кардíа = срце + γράμμα - грáмма = опис.

Александер Мјурхед је у болници св. Бартоломеја 1872. године известио да се у прикаченој жици на зглоб грозничавог пацијента добије запис откуцаја пацијентовог срца.[10] Још један рани пионир у овој области био је Огуст Десире Волер, у Св. Мери болници, Лондон.[11] Његова електрокардиографска машина састојала се од Липмановог капиларног електрометра причвршћеног на пројектор. Траг активности срца је пројектован на фотографску плочу која је и сама била фиксирана на играчку влака. То је омогућило да се откуцаји срца евидентирају у реалном времену.

Почетни прави пробој у ово подручје дошао је када је Вилем Ејнтховен, који је радио у Лајдену, Холандија, користио струнасти галванометар (први практични електрокардиограф), који је измислио 1901. године.[12] Овај уређај био је много осетљивији од Волеровог капиларног електрометра и струнастог галванометра који је одвојено изумео француски инжењер Клемент Адер, у 1897.[13] Ејнтховен је раније, 1895, додијелио слова П, Q, Р, С, и Т за таласе, а теоријски таласни облик је створио помоћу једначине која исправља стварни облик таласа који је добијен помоћу капиларног електрометра, да се надокнади непрецизност тог инструмента. Кориштена слова се разликују од А, Б, C и D (која се употребљавају за таласни облик капиларног електрометра), што је олакшање у односу на одступања некоригованих линија на истом графикону.[14] Ејнтховен је веројатно одабрао почетно слово П, следећи пример који је поставио Декарт и геометрији.[14] Када су добијени прецизнији таласи на струнастом галванометру, који су одговарали облицима коригованих капиларних таласа, наставио је употребу слова П, Q, Р, С, и Т,[14] која су и данас у употреби. Ејнтховен је такође описао електрокардиографске карактеристике бројних кардиоваскуларних болести. За ово откриће, 1924. године, добио је Нобелову награду за медицину.[15]

Године 1937. Таро Такеми је изумео први преносни ЕКГ уређај.[16] Иако су основни принципи тог доба још увијек у примени и данас, током година, направљена су многа унапређења у електрокардиографији. Инструментација је еволуирала од неприкладних лабораторијских апарата до компактних електронских система који често укључују компјутеризирано тумачење електрокардиограма.[17]

Медицинска употреба[уреди | уреди извор]

12-канални ЕКГ 26-годишњег мушкарца са некомплетним РБББ

Свеукупни циљ обављања електрокардиографије је прибављане информација о структури и функцији срца. Медицинске користи од ових информација су различите и углавном се односе на потребу овладавања знањем о структури и/или функцији. Неке индикације за прописивање електрокардиографије укључују:

У САД, постоји Оперативна група за превентивне услуге која не препоручује рутински скрининг за поступке ЕКГ код пацијената без симптома и оних са ниским ризиком за коронарну болест срца.[19][20] То је зато што ЕКГ може лажно указати на постојање проблема, што је довело до погрешне дијагнозе, препоруке инвазивних поступака или претераног лечења. Међутим, особе запослене у кључним занимањима, као што су пилоти зрачних снага,[21] могу тражити да снимају ЕКГ као део своје рутинске здравствене евалуације.

Континуирано праћење ЕКГ се користи за праћење критично болесних пацијената, пацијената који су подвргнути генералној анестезији[18] и оних који имају честе појаве срчане аритмије, што би било тешко да се види на конвенционалним десет-каналним ЕКГ уређајима. 12-канални ЕКГ обично обавља специјализовани техничари који могу бити цертифицирани електрокардиограмски техничари. Тумачење ЕКГ-а је саставни део многих здравствених поља (медицинске сестре и лекари и кардиохирурзи, што је најчешће) али и свако ко је обучен за интерпретацију ЕКГ-а је слободан да то учини. Међутим, „службене” интерпретације врши кардиолог. У одређеним областима, као што је анестезија користи се континуирано праћење и познавање тумачења ЕКГ је од кључног значаја за тај посао. Додатни облик ЕКГ-а се користи у клиничкој електрофизиологији срца у којој се за мерење електричне активности користи катетер. Катетер се умеће кроз феморалну вену и може имати неколико електрода, по дужини за снимање смера електричне активности унутар срца.

Физиолошка основа ЕКГ-а[уреди | уреди извор]

Струја је позната из свакодневног живота. То је електрична струја, електрони који се крећу кроз проводник. У људском срцу такође теку струје, али јонске струје. Јони су наелектрисане честице. Постоје позитивни и негативни јони. Њихово кретање ствара електромагнетно поље и индукује струје које се региструју на површини тела, на кожи.

Срцем пролази срчани импулс који се шири у ткива око срца. Мали део тих струја долази до коже, где изазива разлике потенцијале, које бележе електроде постављене на кожу. Екг снима 12 одвода који представљају разлику електричних потенцијала између електрода постављених на тело. Одводе можемо поделити у две групе: периферне одводе (I, II, III, AVR, AVL, AVF) и перкордијалне одводе (V1, V2, V3, V4, V5, V6). Стандардне одводе (I, II, III) користио је Ајнтовен и то су најстарији одводи. Сваки од њих мери разлике потенцијала између две одговарајуће тачке на телу. Одвод I или Д1 мери потенцијале између леве и десне руке, II (Д2) мери између десне руке и леве ноге, а одвод III (Д3) између леве руке и леве ноге. Сва три одвода формирају једнакостранични троугао (троугао са три једнака угла (по шездесет степени) и три једнаке странице).

Ова једначина је позната као Ајнтовенов закон. ЕКГ је у ствари прецизан Галванометар који мери потенцијале са површине тела. Ти потенцијали потичу од ћелија у срцу. У срцу постоје ћелије које стварају импулсе и спроводе их (синусни чвор, АВ чвор, Хисов сноп) и ћелије које се контрахују (кардиомиоцити). Код здравог срца, водич срчаног ритма је синусни чвор, ћелије синусног чвора познате као П ћелије, имају способност спонтане дијастолне деполаризације и тако изазивају деполаризацију суседних ћелија која се шири кроз миокард. Фреквенција синусног чвора је највећа у срцу и ћелије синусног чвора намећу своју фреквенцију осталим ћелијама. ЕКГ је апарат који може да сними само потенцијале који потичу од кардиомиоцита, мишићних ћелија у срцу. У ствари снимају се потенцијали који настају између недеполаризованог и већ деполаризованог дела срчаног мишића. Класичном електрокардиографијом није могуће снимити потенцијале који потичу од структура које стварају електричне импулсе (СА чвор, АВ чвор, Хисов сноп, Пуркињеова влакна). Деполаризација се често приликом анализе приказује вектором који има правац, смер и интензитет у простору. Како је срце сложен орган (по облику) веома је тешко да се прати тачан ток деполаризације у простору (то је немогуће и из техничких разлога). Вектор је у ствари врло згодан да опише правац, смер и интензитет много ствари (нпр. брзина у физици) и није везан искључиво само за деполаризацију срчаног мишића.

Нормални ЕКГ[уреди | уреди извор]

Схематски приказ нормалног ЕКГа

ЕКГ здраве особе састоји се од P-таласа, QRS-комплекса (комплекс се састоји од Q-, R- i S-таласа) и Т-таласа. У суштини постоје таласи и зупци. Таласи су П талас и Т талас. Они могу бити позитивни, негативни и бифазични. Зупци су Q зубац који може бити само негативан (не постоји позитивно Q), Р зубац који је само позитиван (не постоји негативно Р) и С зубац који је само негативан (не постоји позитивно С). Тип зупца се одређује на основу Р зупца (који је увек позитиван). Ако је негативни зубац пре позитивног Р то је Q. Ако се негативни зубац налази после Р онда је то С зубац. Иначе у нормалном QРС комплексу не постоји више од једног позитивног зупца (Р зупца). Други Р зупци уколико постоје (то су углавном патолошка стања) означавају се са Р' (прим). Уколико постоји само један негативан зубац, а нема позитивног Р зупца, не зна се да ли је то С и Q зубац, па се називан QС зупцем или комплексом.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Маслић; Хаџиселимовић, Р. (2002). Биологија 2. Свјетлост, Сарајево. ИСБН 978-9958-10-222-6.  |фирст1= захтева |ласт1= у Аутхорс лист (помоћ)
  2. ^ Гуyтон, А.C. & Халл, Ј.Е. (2006) Теxтбоок оф Медицал Пхyсиологy|едитион=11тх|лоцатион= Пхиладелпхиа|публисхер=Елсевиер Саундер|yеар=|исбн=978-0-7216-0240-0|пагес=}}
  3. ^ Цампбелл Н. А.; et al. (2008). Биологy. 8тх Ед. Персон Интернатионал Едитион, Сан Францисцо. ИСБН 978-0-321-53616-7. 
  4. ^ Хаџиселимовић; Маслић, Е. (2001). Биологија 8. Сарајево: Свјетлост. ИСБН 978-9958-10-396-4.  |фирст1= захтева |ласт1= у Аутхорс лист (помоћ)
  5. ^ Маслић (1996). Биологија 1. Сарајево: Федереција Босне и Херцеговине – Министарство образовања, науке, културе и спорта.  |фирст1= захтева |ласт1= у Аутхорс лист (помоћ)
  6. ^ Кумар, Асwини. „ЕЦГ - симплифиед”. ЛифеХуггер. Архивирано из оригинала 2. 10. 2017. г. Приступљено 11. 2. 2010. 
  7. ^ Вучовић D. , уредник. Ургентна медицина. Београд: Обележја; 2002.
  8. ^ Wалравен, Г. (2011). Басиц аррхyтхмиас (7тх ед.), пп. 1–11
  9. ^ Браунwалд Е. (ед) (1997), Хеарт Дисеасе: А Теxтбоок оф Цардиовасцулар Медицине, Фифтх Едитион, п. 108, Пхиладелпхиа. . W. B. Saunders Co. ISBN 978-0-7216-5666-3. .
  10. ^ Роналд M. Бирсе,рев. Патрициа Е. Кноwлден Оxфорд Дицтионарy оф Натионал Биограпхy 2004 (Субсцриптион реqуиред) – (оригинал соурце ис хис биограпхy wриттен бy хис wифе – Елизабетх Муирхеад. Алеxандернн Муирхеад 1848–1920. Оxфорд, Блацкwелл: привателy принтед 1926)
  11. ^ Wаллер, А. D. (1887). „А демонстратион он ман оф елецтромотиве цхангес аццомпанyинг тхе хеарт'с беат”. Ј Пхyсиол (Лонд). 8 (5): 229—34. ПМЦ 1485094 Слободан приступ. ПМИД 16991463. 
  12. ^ Ривера-Руиз M, Цајавилца C, Варон Ј (29. 9. 1927). „Еинтховен'с Стринг Галванометер: Тхе Фирст Елецтроцардиограпх”. Теxас Хеарт Институте јоурнал / фром тхе Теxас Хеарт Институте оф Ст. Луке'с Еписцопал Хоспитал, Теxас Цхилдрен'с Хоспитал. 35 (2): 174—8. ПМЦ 2435435 Слободан приступ. ПМИД 18612490. 
  13. ^ Интерwовен, W. (1901). „Ун ноувеау галванометре”. Арцх Неерл Сц Еx Нат. 6: 625. 
  14. ^ а б в Хурст, Ј. W. (3. 11. 1998). „Наминг оф тхе Wавес ин тхе ЕЦГ, Wитх а Бриеф Аццоунт оф Тхеир Генесис”. Цирцулатион. 98 (18): 1937—42. ПМИД 9799216. дои:10.1161/01.ЦИР.98.18.1937. 
  15. ^ Цоопер, Ј. К. (1986). „Елецтроцардиограпхy 100 yеарс аго. Оригинс, пионеерс, анд цонтрибуторс”. Н Енгл Ј Мед. 315 (7): 461—4. ПМИД 3526152. дои:10.1056/НЕЈМ198608143150721. 
  16. ^ „Такеми Програм ин Интернатионал Хеалтх Др. Таро Такеми”. Архивирано из оригинала 21. 11. 2011. г. Приступљено 07. 06. 2019. 
  17. ^ Марк, Јонатхан Б. (1998). Атлас оф цардиовасцулар мониторинг. Неw Yорк: Цхурцхилл Ливингстоне. ИСБН 978-0-443-08891-9. 
  18. ^ а б в г д Мастерс, Јо; Боwден, Цароле; Мартин, Цароле (2003). Теxтбоок оф ветеринарy медицал нурсинг. Оxфорд: Буттерwортх-Хеинеманн. стр. 244. ИСБН 978-0-7506-5171-4. 
  19. ^ Моyер, V. А. (2. 10. 2012). „Сцреенинг фор цоронарy хеарт дисеасе wитх елецтроцардиограпхy: У.С. Превентиве Сервицес Таск Форце рецоммендатион статемент.”. Анналс оф Интернал Медицине. 157 (7): 512—8. ПМИД 22847227. дои:10.7326/0003-4819-157-7-201210020-00514. 
  20. ^ , Цонсумер Репортс, Америцан Ацадемy оф Фамилy Пхyсицианс, АБИМ Фоундатион, „ЕКГс анд еxерцисе стресс тестс: Wхен yоу неед тхем фор хеарт дисеасе — анд wхен yоу дон'т” (ПДФ), Цхоосинг Wиселy, Цонсумер Репортс, 2012, Архивирано из оригинала (ПДФ) 20. 12. 2013. г., Приступљено 14. 8. 2012 
  21. ^ „Суммарy оф Медицал Стандардс” (ПДФ). У.С. Федерал Авиатион Администратион. 2006. Приступљено 27. 12. 2013. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Електрокардиограм на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Elektrokardiogram&oldid=27535564”