Анестезија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Анестезија
Класификација и спољашњи ресурси

Будући анестезиолози увежбавају технику анестезије на „пацијент симулатору“.

Анестезија (од грч. ἀν и αισθησία, „ан естос“ - фигуративно, без осећаја), (лат. anaesthesia), (енгл. anesthesia), је медицинска метода анестезиологије, која уз примену анестетика и других лекова у организму човека доводи до „искључења бола“ и „лековима изазваног сна“.[1] Примењује се у току опреативних захвата и других метода дијагностике и лечења врло сложених стања везаних за појам „интензивно лечење“. Анестетици су разне врсте лекова у гасовитом, течном или другом облику који када се унесу у организам својим деловањем доводе до губитка осећаја и свести уз минимално штетно деловање и могућност враћања организма у нормално стање, након престанка њихове примене.[2]

Етимологија[уреди]

Реч анестезија је сковао је Оливер Вендел Холмс 1846. године

Медицински назив „анестезија“, за означавање ефеката удисања етра, хлороформа, азотсубоксида и сличних супстанци сковао је Оливер Вендел Холмс (Oliwer Wendell Holmes 1809—1894) 21. новембра 1846, у свом писму послатом зубару Вилијаму Мортону, првом лекару који је 16. октобра 1846. јавно приказао употребу етра током операције, и који је тражио његово мишљење;
...„Свако жели да има у рукама велико откриће. Све што ћу ја урадити је да Вам предложим један или два назива која се могу применити као званична формулација за новпроизведено стање и агенсе. Мислим да их треба изговарати као „анестезија“ (од грч. речи ἀν и αισθησία, „ан естос“ - (енгл. „anesthesia“ (US) „anaesthesia“, „недостатка осећаја“). То значи неосетљивост на додир... агенс би био (енгл. „anaesthetic“ (US) „anaesthetic“).[3] Тако би се ово стање могло назвати анестезија, или стање анестезираности“ ... [4]

Холмс је у овом писму позвао Мортона да обави консултације са другим научницима и упозна их са његовом предлогом, што је према каснијој изјави Холмса довело до тога да се;
„... вест револуционарном брзином као пожар прошрила широм света, а назив анестезија је прихваћен у свим језима цивилизованих раса човечанства...“[5]

Платонов запис у коме он наводи реч „анестезија“

Поштено говорећи, назив анестезија није био нов. Њега су први повремено користили Грци (што се може видети у Платоновим делима), међу којима и лекар, травар и хирург  Педаније Дисокорид (Pedanius Dioscorides 40 - 90. п. н. е.) [6] који је за анестезију користио вино направљено од мандрагоре. Нешто касније у више наврата у Бејлијевом енглеском речнику (1724) анестезија се дефинише као „дефект сензација“ (енгл. Bailey's English Dictionary; .. "defect of sensation"..). Али, Холмс остаје у историји медицине забележен као први лекар који је реч анестезија предложио за означавање;...
„намерно изазваног несвесног стања инхалацијом (удисањем) гасова у циљу безболног извођења операција“...[7]

Историјат[уреди]

До 19. века анестезија није примењивана у медицини у данашњем облику, па су људи током операције осећали јак бол. У операционим салама је постојала особа задужена да умири болесника, за време извођења медицинских процедура. Да би смањио физичке патње током медицинских интервенција, човек је од свог постанка истраживао начине да ублажи бол и смањи патње болесницима. Тако су још 3000. п. н. е.у Месопотамији „анестезирали“ пацијенте притискивањем каротидних артерија како би они изгубили свест. Египћани су примењивали први снег како би расхлађивањем (хипотермијом) тела изазивали аналгезију. Источно-кинеска култура развија акупунктуру као посебан облик анелгезије. Шок и сепса веома често је усмрћивало већину оних који су преживели трауму хирушког ножа.

Посебно је било болно када су људе оперисали Грци и Римљани. Грци су само понекад оперисали људе, када је то било неизбежно, тако да су најчешће при порођају умирала некадашње труднице и људи који су били теже болесни. Често су примењивали и грубе окрутне физичке мере (гушење, онесвешћивање ударцем итд) које које су изазивале дубок сан, или смрт болесника. Пацијентима су везиване руке и ноге за операциони сто, када су обављане ампутација или други тешки оперативни захвати.

У старим, грчким и римским медицинским текстовима Хипократа, Теофраста, Аула Корнелија Целзуса, Педаниуса Диоскоридеса, Плинија Старијег, помиње се употреба првих средства за „анелгезију-анестезију“ код болесника са повредама као што су мандрагора[8] кокаин, марихуана, хашиш, опијум, алкохол. У 13. веку у Италији Теодорик Боргогнони је користио разне мешавине лекова са опијатима како би код болесника изазивао губитак свести. Разни лекови у комбинацији са алкалоидима били су главни ослонац анестезије све до 20. века. У Америци је кокаин коришћен као важан анестетик током операција трепанације (отварања) лобање. Алкохол и његова вазодилаторна својства су такође кроз историју анестезије коришћена у оперативним захватима.[9]

Вилијам Мортон 1846. демонстрира анестезију етром и реплика етар инхалатора примењеног у тој демонстрацији. Вилијам Мортон 1846. демонстрира анестезију етром и реплика етар инхалатора примењеног у тој демонстрацији.
Вилијам Мортон 1846. демонстрира анестезију етром и реплика етар инхалатора примењеног у тој демонстрацији.
Крофорд Лонг 1842. је први применио анестезију током оперативног захвата
Хорас Велс 1846. је први применио анестезију у току вађење зуба
Вилијам Мортон (1819—1868)
Инструменти за анестезију из 19. века
Аугуст Бир пионир спиналне анестезије
Џејмс Т. Кловер 1868. приказује примену азотсубоксида у анестезији

У средњем веку прве „опијали“ су болеснике потапањем сунђера у мандрагору или опијум, и његовим подношењем болеснику под нос.[10]

У 17. веку хипотермију (снижавање температуре тела), као облик анестезије међу првима је применио Марко Ауерелио, а нешто касније и један од Наполеонових хируга у збрињавању ратних рана (током ампутације удова).[10]

Праве анестезије није било све до 19. века, када су започета прва истраживања у овој области, захваљујући напретку у развоју хемије и физиологије;

  • 1800. Хамфри Дејви (Humphry Davy) и Томас Бедоуз (Thomas Beddoes), британски хемичари описују нека својства азотсубоксида (тзв. „рајског гаса“), као што је уклањање бола. Али у тим данима овај азотсубоксид је коришћен у друштву само ради забаве.
  • 1818. Фарадеј је открио да етар има сличне особине као азотсубоксид, а Хикман 1824. да и угљен-диоксид може послужити у анестезији, али ера хируршке анестезије још није почела.
  • 1842 30. марта Крофорд Лонг (Crawford Williamson Long)[11] у Данијелсвилу, Џорџија, први је применио етарску анестезију током успешног оперативног захвата, дајући је свом пријатељу, Џејмсу М. Венаблу (James M. Venable) пре ексцизије (исецања) једног од два тумора из његовог врата. Он је ово своје откриће (из непознатих разлога) објавио тек 1849, две године након Вилијама Мортона који се у Масачусетсу прославио демонстрацијом анестезије, па се као званични (службени) почетак анестезије узима 1844, када је „рајски гас“, применио за анестезију амерички зубар Хорас Велс (Horace Wells), у току вађење зуба.
  • 1844 Хорас Велс (Horace Wells) Амерички зубар први је извадио болестан зуб пацијенту у анастезији азотсубоксидом. На ову идеју Велс је дошао гледајући јавне представе неког Гарднера Колтона путујућег хемичара-учитеља, који је зарађивао новац тако што је демонстрирао последице удисања азотсубоксида. Нажалост Хорас Велс при покушају јавног приказа своје методе у Масачусетској болници доживљава неуспех и он убрзо губи подршку медицинских кругова због више стручних грешака, што је код Велса изазвало разочарање и тешку психичку депресију, па примат у анестезији преузима његов ученик, сарадник и колеге Вилијам Мортон.[12][13]
  • 1847 (16. октобра) Вилијам Мортон (William Morton 1819—1868),[14] амерички зубар, након неуспешног покушаја примене азотсубоксида (N2O) у анестезији од стране његовог колеге Хораса Велса са којим је једно време успешно сарађивао, изводи своју чувену демонстрацију анестезије, применом етра. Саветован од свог некадашње ментор професор Џексона да примени јачи анестетик од азот-оксидула), Мортон у истој клиници у којој је неуспех доживео Велс, доживљава потпуни успех и признање својих колега, после којег се примена анестезије у хирургији проширила по целом свету.
  • 1847 Џејмс Јанг Симсон (1811—1870), Британски акушер је предложио употребу другог значајног лека у анестезији хлороформа, откривеног 1831. Ефикасност хлороформа Џејмс Јанг Симсон је доказао примењујући га код трудница за ублажавање порођајних болова.[15] Тако је на почетку свог развоја поред азотсубоксида анестезија добила још два анестетичка средства етар и хлороформ
  • 1847 Никола Иванович Пирогов руски хирург, обавио је прву успешну операцију под анестезијом на бојишту, што је значајно смањило смртност како у току хируршке интервенције, тако и у постоперативном периоду, а затим и инвалидитет, јер анестезија хиругу пружа оптималне услове за рад а рањенику омогућује бржи постоперативни опоравак.[10]

Следе нове методе (облици) и нови лекови за анестезију;[10]

  • 1874 Пјер-Сипријен Ор (Pierre-Cyprien Ore 1828—1891) изводи прву интравенску општу анестезију хлоралхидратом. Због одложеног и спорог опоравка и високе смртности пацијената ова врста анестезије дуже време наилази на неприхватање.[16]
  • 1869 Фридрих Тренделенбург (Friedrich Trendelenburg 1844—1924) [17] изводи прву анестезију преко каниле уведене кроз трахеостому (отвор на гркљану) како би успешно изводио операције у усној шупљини.[18][19]
  • 1878 Вилијам Макјуен (William Macewen 18481924) Шкотски хирург изводи прву ендотрахеалну интубацију кроз уста, као алтернативу трехеотомији, што омогућава пацијенту да дише код едем (отока) глотиса, и током опште анестезије хлороформом. Ова врста анестезије је и данас у употреби.[20][21]
  • 1884 Карл Колер (Carl Koller 1857—1944)[22] Аустријски офталмолог извео је локалну анестезију корнеје ока укапавањем раствора кокаина на површину ока, што је имало велики значај за даље усавршавање оперативних захвата у офталмологији. Због рефлексних, невољних покрете ока пацијента, који се јављају као одговор на најмањи додир, оперативни захвати на оку без претходне анестезије су јако тешки и ограничени. Karl Koller је након бројних истраживања открио да пар капи раствора кокаина решава овај проблем. Кокаин такође изазива мидријазу, проширење зенице ока па је и ова његова особина коришћен у офталмологији.[23]
  • 1885 Вилијам Стјуарт Холстед (William Stewart Halsted 18521922) Амерички хирург извео је прву блокаду живца кокаином, да би у каснијем животу, постао жртва сопствених истраживања и зависник од кокаина и морфина због чега је морао бити послат у санаториум на лечење. Наиме у току боравка у Европи, Холстед, је заједно са својим колегама студентима и лекарима, експериментисао са кокаином. Они су убризгавали једни другима у околину живаца кокаин, који је изазивао безбедну и ефикасну локалну анестезију, али су у току истраживања постали и његови зависници.[24][25]
  • 1892 Карл Лудвиг Шлајх (Carl Ludwig Schleich 18591922) Немачки лекар демонстрира своју методу локалне анелгезије инфилтрацијом кокаина у ткиво.[26]
  • 1898 Аугуст Бир (August Bier 18611949) Немачки хирург изводи прву успешну спиналну анестезију [27]
  • 1904 Ернест Фурно (Ernest Fourneau) је комерцијализовао у Француској нови анестетик стоваин. Користећи сложену структуру кокаина, он је изумео оригиналан молекул, са сличним активностима, али слабијим токсичним особинама.[28][29]
    Алфред Ајнхорн (Alfred Einhorn 18561917) [30] Немачки хемичар исте године патентирао је новокаин, што је представљало почетак савремене ере локалне анестезије. До тада се као локални анестетик користио кокаин, који је због нежељених дејства (укључујући токсичност и зависност) приморао научнике да трагају за новим локалним анестетицима. За новокаин је утврђено да је релативно безбедан и ефикасан, иако су му анестетички учинци нешто слабији од кокаина, а неки пацијенти су на њега реаговали алергијом. Међутим, ниједан анестетик се није показао ефикаснијим од новокаина па је он врло брзо постао најчешће примењиван локални анестетик. Иако је његова употреба данас увелико замењен Лидокаином, још увек је новокаин у употреби, најчешће у стоматологији.[31]
  • 1913 Џејмс Гватми (James Gwathmey) уводи у медицинску праксу ректалну анестезију, за коју је користио мешавину етра и уља. Увођење ректалне анестезије имало је за циљ да ублажи тегобе трудницама у току порођаја, (као једног од најболнијих искустава жена), при чему се овом методом анестезије избегавало удисања анестетика, и његово негативно дејство на мајку и плод.[32][33]
  • 1942 Харолд Грифит (Harold Griffith 1894—1985) Канадски анестезиолог уводи у анестезију кураре.[34][35] Увођење курареа, као средства за опуштање мишића значајно је смањило количину потребног анестетика, повећало обим оперативних захвата, побољшало радне услове хирургу и смањило морбидитет и морталитет. Допринос овог Грифитовог открића даљем развоју медицине и анестезије најбоље илуструју историчари медицине, који развој анестезије често деле на раздобља „пре и после Грифита“.[36]
  • 1967 Питер Марфи (Peter Murphy) енглески анестезиолог, уводи у употребу фибероптички ендоскоп за интубацију трахеје.[37] До средине осамдесетих година 20. века, у свету је флексибилни фибероптички бронхоскоп је постао незамјенљив инструмент у пулмологији и анестезијологији.[38]

Врсте анестезија[уреди]

Vrste anestezije.PNG

Општа анестезија[уреди]

US Navy 030513-N-1577S-001 Lt. Cmdr. Joe Casey, Ship^rsquo,s Anesthetist, trains on anesthetic procedures with Hospital Corpsman 3rd Class Eric Wichman aboard USS Nimitz (CVN 68).jpg
Анестезија није сан (како се то погрешно сматра) него свеопшти губитак свести и функција мозга, стање врло слично коми..
Анестезија је најопаснији медицински захват који се може применити, јер свака непажња (чак и код баналне операције) може изазвати фаталне последице.

Општа анестезија подразумева примену посебне групе лекова који кроз интравенску (ИВ) линију или преко органе за дисање, организму обезбеђују потпуно одсуство свести (амнезија) и бола (анелгезија) уз мишићну релаксацију у току операције, као што су; [39]

За време ове врсте анестезије у присуству анестезиолога пацијенту се контролишу све виталне функције како би се применом лекова и других метода организам болесника у току операције одржавао у оптималном стању.

И поред примене најсавременијих лекова и савремених метода понекад није могуће елиминисати неке нежељене ефекте, као што су постоперативни бол, мучнину, повраћање итд). Умерена доза страха од губитка свести током анестезије је нормална појава код већине болесника, што захтева добру премедикацију и психолошку припрему болесника од стране лекара.

Општа анестезија према начину уноса анестетика[уреди]

Општа анестезија се према начину уноса анестетика дели на инхалациону, интравенозну, аналго-седирајућу и ректалну анаестезију.

Инхалациона анестезија[уреди]

Постиже се и одржава анестетицима у гасовитом облику, који у организам доспевају са удахнутим ваздухом у плућима. За ову врсту анестезије користи се смеша гасова (кисеоник, азотсубоксид, изофлуран итд) чија се смеша припрема у посебним апаратима и пластичним системом цеви преко ендотрахеалног тубус или путем маске за лице, у строго контролисаним условима уноси у дисајни систем болесника. Уз гасове за анестезију, додају се и лекови који обезбеђују релаксацију мишића и неосетљивост на бол. Ова врста анестезије је најчешће примањивани облик анестезије.

Добре стране и недостаци инхалационе анестезије
Добре стране инхалационе анестезије Недостаци инхалационе анестезије
  • дејство анестезије наступа брзо
  • дубине анестезије је дозирана,
  • лако одржавање и контрола анестезије
  • брзо буђења болесника из анестезије.
  • надражај дисајних путева уз нагон на кашаљ,
  • пролазни бол у грлу,
  • оштећења у усној дупљи,
  • повраћање и удисање (аспирација) желудачног садржаја уз могућу појаву упале плућа.
Интубацијом (лево) започиње инхалациона анестезије, а затим се наставља применом савремена опрема за анестезију Интубацијом (лево) започиње инхалациона анестезије, а затим се наставља применом савремена опрема за анестезију
Интубацијом (лево) започиње инхалациона анестезије, а затим се наставља применом савремена опрема за анестезију
Интравенозна анестезија[уреди]

Постиже се и одржава убризгавањем анестетика у вену. Предност ове анестезије је једноставан и лак начин примене и брзо успављивање болесника. Углавном се користи као увод у инхалациону анестезију како би се избегли негативни учинци удисања гасовитих анестетика. Као самостална анестезија користи се код краткотрајних оперативних захвата (мање операције, инвазивна дијагностика, намештање костију и зглобова итд.) Главни недостатак ове методе је слаба контрола анестетика чија судбина зависи од индиивидуалне способности организма за његову разградњу и елиминацију из организма. Могуће компликације код ове врсте анестезије су: пролазно пецкање и бол дуж вене у коју је убризган анестетик, алергијске реакције на анестетик, збуњеност, поспаност, мучнина.

Аналго-седирајућа анестезија[уреди]
Ректална анестезија[уреди]

Постиже се увођењем анестетика у дебело црево. Она се најређе примењује и то углавном код мале деце.

Локална и регионална анестезија[уреди]

Локална и регионална анестезија је поступак који изазива неосетљивост на бол одређеног дела тела или региона применом лекова (локалних анестетика) који прекидају провођење импулса кроз нерве у тој регији, у току које је код болесника очувана свест. Правилно одабрана и изведена локална анестезија значајно поправља хемостазу, смањује дискомфор болесника и значајно редукује хируршки морбидитет и морталитет.

Локални анестетици[уреди]

Имајући у виду идеални локални анестетик, ова врста лекова би требало да поседује следеће карактеристике:

  • да привремено блокира сензорне нерве,
  • да је безболан у току апликације,
  • да његово дејство наступа брзо,
  • да има одличну пенетрацију (продорност) у ткива,
  • да изазива минималну реакцију у анестезираном ткиву или региону тела.

Локални анестетици трајање њиховог дејства и дозе

Анестетик Трајање дејства без епинефрина
(минута)
Трајање дејства са епинефрином
(минута)
Дозе
Кокаин
45
3 mg/kg
Прокаин
15 до 30
30 до 60
Хлорпрокаин
30 до 60
Тетракаин
120 до 240
30 до 60
1 mg/kg
Лидокаин
30 до 120
60 до 400
3 до 5 mg/kg чист
5 до 7 mg/kg са епинефрином
Мепивакаин
30 до 120
30 до 120
Бупивакаин
120 до 240
240 до 480
3 mg/kg
Етидокаин
200
240 до 360
Прилокаин
30 до 120
60 до 400

Локални анестетици своје дејство испољавају блокирањем пропустљивости натријумових јона и спречавањем ширења акционог потенција и нервне спроводљивости. Постоје две теорије о дејству локалних анестетика:

  • Претходна теорија која је након спроведених истразивања указивала на „теорију експанзије мемебране“, која је тврдила да локални анестетици узрокују неспецифично експанзију мембране нерва, која сужава натријумске канале и омета улазак натријумових јона, ограничавајући деполаризацију мембране, што као крајњи исход има ометање спровођење акционог потенцијала кроз нерв.
  • Нова теорија која сматра да постоје специфицни мембрански рецептори на или у натријумским каналима, или у непосредној близини натријумских канала који непосредно регулишу пропустљивост натријума.

Нерви се у односу на њихову величину деле у три велике групе (А, Б и Ц). Козни сензорни нерви су мала, немијелизована Ц влакна, која се брзо блокирају локалним анестетицима.

  • А нервна влакна су широка и мијелизована и она спроводе моторну функцију, проприоцепцију, сензацију притиска и у малој мери бол и температуру. Ова влакна су резистентна на анестетичке агенсе.
  • Б нервна влакна су мали, мијелинизовани преганглијски симпатички нерви, који су благо резистентни на анестетичко блокаду.
  • Ц нервна влакна су немијелизовани кожни сензорни нерви, који се брзо блокирају локалним анестетицима.

Имајући ово у виду локални анестетици доводе до секвенцијалног блока нервне спроводљивости који започиње губитком осећаја бола и температуре, потом проприоцепције и на крају губитком моторне нервне функције. Употребом одговарајуће концентрације локалних анестетика може се уклонити осећај бола, без нарушавања моторне функције.

Локална анестезија[уреди]

Локална анестезија

Ова врста анестезија се користи за превенцију бола у одрењеним подручјима тела у којим се врши хируршки захват. Током локалне анестезије пацијент је будан-свестан и комуницира са околном, али не осећа бол у анестезираној регији. Овај тип анестезије може бити изведен апликацијом масти или спреја са локалним анестетком у подручју које је потребно обезболити када се говори о топикалној анестезији, или применом локалних анестетика путем инјектирања. У том случају локални анестетик се инфилтрира директно у ткиво регије у којој се обавља хируруршки захват.

Понекад, када је то потребно, уз локални анестетик се може дати и лек из групе седатива, како би се код болесника смањио евентуални страх (седација), или лек из групе аналгетик који ће смањити додатни осећај бола.

Према начину примене анестетика локална анестезија се дели на површинску и инфилтрациону анестезију.

Површинска анестезија

Постиже се применом анестетик у облику капи, спреја или масти на површину тела (очи, слузница усне дупље, дисајних путева, мокраћне бешике, у циљу дијагностике или мањих оперативних захвата. Ову врсту анестезије обично спроводе сами хирурзи или лекари дијагностичари.

Инфлитрациона анестезија

Код ове вресте анестезије, анестетик се примењује на месту и око места оперативног поља, с циљем да се то подручје обезболи. Анестетик се уноси убризгавањем око оперативног поља на потребну дубину зависно од оперативне технике. Ова врста анестезије примењује се код мањих оперативних захвата (ушивање рана, одстрањивање кожних и поткожних промена, ингвиналних кила код којих је контраиндикована друга врста анестезије и сл.) Ову врсту анестезије спроводи хирург.

Ради потенцирања анестезије, (смиривање па и успављивање болесника током оперативног захвата) у ову врсту анестезије може се укључити и анестзиолог који ће применити и друге медикаменте поред анестетика.

Локална регионална анестезија[уреди]

Код ове врсте анестезије анестетик се инјектира у близину живца или кичмене мождине, при чему се постиже неосетљивост на бол (блокада) једне веће регије на телу, без утицја на свест болесника. Зависно од локације примена анестетик дели се на: централни и периферни блок и регионалну интравенску анестезију.

Нервни блокови[уреди]

Спинална анестезија
Спинална (А) и епидурална (В) анестезија
Епидурална анестезија

Нервни блокови су облик локалне регионалне анестезије код које се давање локалног анестетика примењује у региону који је инервисани одређеним нервом или групом нерава, те се тако блокира пренос болних надражаја до мозга. Добра страна нервних блокова је та што је потребна веома мала количина локалног анестетика да се анестезира веома велика регија, што код болесника смањује могућност токсичних реакција. Нервни блокови се користе најчешће у хируршким захватима, али и у терапији бола у неким патолошким стањима (нпр код тумора, повреда...).

Код ове врста анестезије деловање анестетик траје 2 до 4 часа, а ако се случајно догоди да извођење ове врсте анестезије не успе, прелази се на општу анестезију. Зависно од места убризгавања централни невни блок делимо на спинални и епидурални.

Спинална анестезија

Спинална анестезија, је анестезиолошка техника у којој анестетик дајемо у течност која окружује леђну мождину. Спинална анестезија се може применити на готово све захвате на ногама, куковима, карлице, доњем делу трбуха (укључујући и царски рез). Компликације ове врсте анестезије су веома ретке и пролазна, а да би се оне ублажиле, након спиналне анестезије, болесник 24 сата мора да лежи на равном и прими пуно течности.

Епидурална анестезија

Епидурална анестезија, је анестезиолошка техника у којој се анестетик даје у простор између пршљена и овојнице леђне мождине (епидурални простор). Овом врстом анестезије можемо анестезирати одређену регију на трупу и тако је учинити неосетљивим на бол. При томе остатак трупа остаје очуван. Такође применом нижих концентрација анестетик можемо блокирати само осећај бола док је мишићна снага очувана (што се користи код безболног порођаја). Ако се у епидурални простор постави танка пластична цевчица (епидурални катетер) постоји могућност трајног давања анестетика и на тај начин се обезбеђује дуготрајна анестезије. Епидурална анестезија се примењује за разне захвате на ногама, карлици, доњем делу трбуха, грудном кошу и плућима. Такође се примењује као метода трајног уклањања бола код пацијената са малигном болешћу.

Комбинована спино-епидурална анестезија

Комбинована спинално-епидурална техника може да умањи или елиминише неке од недостатака спиналне и епидуралне анестезије, а да у исто време очува њихове предности. Према резултатима истраживања закључено је да су предности примене омбинована спино-епидурална анестезија у односу на општу анестезију у абдоминалној хирургији вишеструке:[40]

  • боља интраоперативно хемодинамска стабилност и перфузија оперативне регије,
  • смањење појединачних доза опијатних аналгетика, локалних и општих анестетика са смањењем њихових нежељених ефеката (отежано буђење, депресија дисања, тахифилаксија),
  • већи интензитет и дуже трајање аналгезије,
  • побољшање целокупне функционалне способности болесника
  • бржи постоперативни опоравак и краћи период боравка на интензивној нези.

Периферни блок[уреди]

Периферни нервни блок, у новије време, примењују се много чешће, јер је селективнији, даје ефикасну аналгезију и мање нежељених дејстава и компликација (епидурални хематом, апсцес), што омогућава и бржу и лакшу рехабилитацију болесника.

То је техника код које се анестетик убризгава у близину живца или живчаног снопа који инервише одређени део тела. Овом техником можемо анестезирати много мање регије тела, нпр подручје шаке, руке, рамена, стопала, ноге. Због ових особина најчешће се примењује у ортопедској хирургији за горње и доње удове (интерскаленски, инфраклавикуларни, аксиларна, феморални, поплитеални нервни блок).[41]

Интравенозна регионална анестезија[уреди]

Ова техника која се користи за анестезију екстремитета (руку или ногу). Регионална интравенска анестезија се изводи тако да се прво заустави циркулација крви у жељеном екстремитету, затим се у вену тог екстремитета убризгава анестетик који излази у ткиво и долази до нерава.

Комбинована анестезија[уреди]

Најновија схватања ноцицептивних путева, покретања неуроендокриног одговора на хируршки стрес, теорије неуропластицитета кичмене мождине и превентивне аналгезије захтевају употребу комбиноване фармаколошке терапије (балансиране анестезије и аналгезије) или комбиноване анестезије. Овај став поткрепљује и савремена праккса која укказује да врста и техника анестезије има значајан утицај на периоперативни ток и исход хируршке интервенције.[42]

Зато се у анестезиолошкој пракси показала као оправдана примена комбиноване спиналне, епидуралне и опште анестезије (КСЕОА) у односу на саму општу анестезију (ОА) у абдоминалној и неким другим областима хирургије.[43]

Предност комбинације више техника анестезије, са више анестезиолошких медикамената, састоји се у томе да се од сваке искористе најповољнији, а елиминишу негативни ефекти и компликације. На тај начин се побољшава квалитет анестезије и периоперативне аналгезије, уз максималну хемодинамску стабилност болесника и смањење укупног периоперативног морбидитета и морталитета.

Према резултатима бројних истраживања [44] закључено је да су предности примене комбиноване спиналне, епидуралне и опште анестезије (КСЕОА) у односу на општу анестезију (ОА) у абдоминалној хирургији вишеструке:

Нефармаколошка анестезије[уреди]

Хипноза има дугу историју употребе као анестезиолошка техника. Расхлађивање ткива (нпр. лед) може изазвати привремени прекид провођења кроз нервна влакна (аксоне) и губитак осећаја, а изазвњем кратки хипервентилација продубљеним и убрзаним дисањем, може се привремено сузбити осећај бола. Савремена анестезиолошка пракса ове методе ретко користи у пракси.

Компликације за време анестезије[уреди]

Учесталост компликација у анестезије у односу на укупан број извршених анестезија је око 9 %.[46]

Узроци најчешћих компликација за време анестезије
Најучесталије компликације Компликације настају код Узроци компликација
  • недовољна вентилација плућа,
  • хипотензија,
  • аритмије,
  • повреде нерава
  • дејства анестетик и других лекова.
  • дуготрајних захвата,
  • код гојазних болесника,
  • болесника у поодмаклој животној доби,
  • хитних захвата
  • анестезије породиља
  • људска грешка (несавестан рад или лоша обученост)
  • лош мониторинг виталних параметара,
  • неисправна опрема
  • лоша организација рада

Компликације у локалној и регионалној анестезији[уреди]

Примена локалних анестетика може бити праћена различитим нежељеним дејставима, која могу бити локална, системска и алергијске реакције.

Правилним радом анестезиолога могу се спречити компликације
Локални ефекти нежењених дејстава

Ови ефекти најчешће су резултат интравенозне технике и манифестују се као: бол, екхимозе, локални хематоми, инфекције евентуалне лацерације (оштећења) нерава.

Нежењена локалне реакције од стране коже најчешће се односе на топикалну примену локалног анестетика, и испољавају се у виду свраба, печења или жарења, бола, бледила, црвенила, отока и пурпуре. Надражајни дерматитис, алергијски контактни дерматитис, као и контактна уртикарија такоже су могуће локалне реакције на анестетик.

Системски ефекти нежењених дејстава

Системски ефекти се јављају у случајевима када концентрација локалних анестетика досегне токсични ниво. Ефекти могу бити потпомогнути нежељеним интраваскуларним давањем локалног анестетика, као и давањем великих доза.

Клиничке манифестације системске токсичности манифестују се симптомима од стране централног нервног система, као и срчаносудовног система. Почетни симптоми су: зујање у ушима и осетљивост на светлост, двослике, метални укус у устима, мука и/или повраћање. Након примене већих доза могу настати: нистагмус, фини тремор, грчење мишића. Озбиљнији симптоми су халуцинације, фокални напади који прогредирају у тонично - клоничне грчеве. Као крајњи исход може настати респираторна депресија и кома.

Реакција срчаносудовног система је чешће изазвана додавањем епинефрина, него директним дејством локалног анестетика. Високе концентрације локалног анестетика у крви директно смањују контрактилност срчаног мисића, а доводе и до вазодилататорног ефекта и хипотензије. Поремећаји срчаног ритма такође нису ретка појава.

Алергијске реакције

Алергијске реакције на локалне анестетике су јако ретке, посебно на оне амидног типа. Естерски тип локалних анестетика може изазвати алергијске реакције типа 1 (анафилактички тип реакције), која је узрокована метаболита ПАБА, док су амидни локални анестететици узрок алергијске реакције типа 4 (одложене хиперсензитивности). Укрштене алергијеке реакције између ове две групе локалних анестетика не постоје.

У клиничкој слици алергијских реакција типа 1 (анафилактицки тип) јавља се: свраб, уртикариј, оток лица, отежано дисање, цијаноза, ларингеални едем, мука, повраћање, као и нелагодност у трбуху.

Избор анестезије[уреди]

Након што хирург или други лекар постави индикацију за оперативни или неки други захват, обављају се преанестезиолошке претраге и доноси коначна одлука о врсти анестезије. Ако постоји могућност примене више врста анестезије, болеснику се даје могућност да учествујете у њеном избору.[47]

Главне смернице које анестезиолога руководе при одлучивању о врсти анестезије су:

  • врста болести
  • локализација промена (болести)
  • врста оперативног захвата
  • трајање оперативног захвата.
  • здравствено стање и претходне болести болесника
  • лекови које болесник употребљава,
  • одлука болесника о избору анестезије.

Извори[уреди]

  1. ^ Career as an anaesthesiologist. Institute for career research. 2007. стр. 1-. ISBN 978-1-58511-105-3. 
  2. ^ Morris Fishbein, M.D., ed (1976). "Anesthesia". The New Illustrated Medical and Health Encyclopedia. 1 (Home Library Edition ed.). New York, N.Y. 10016: H. S. Stuttman Co. pp. 87.
  3. ^ Oxford English-Sebien Student‘s Dictionary, 2006. pp. 33
  4. ^ ((en))Oliver Wendell Holmes, Sr (1809—1894), Приступљено 12. новембар 2010.
  5. ^ ((en))Secher O., Forty-six "first anaesthetics" in the world, Acta Anaesthesiol Scand. 1990 Oct;34(7):552-6. ABSTRACT, Приступљено 12. новембар 2010.
  6. ^ ((en))Pedanius Dioscorides Dioscorides (c.40 - c.90 BC), Приступљено 12. новембар 2010.
  7. ^ ((en))UTOPIAN SURGERY Early arguments against anaesthesia in surgery, dentistry and childbirth HISTORICAL BACKGROUND, Приступљено 12. новембар 2010.
  8. ^ Le piante medicinali, di Roberto Michele Suozzi, Newton&Compton, Roma, 1994. pp. 68.
  9. ^ Grmek MD, Glesinger L, Dragić M, Pintar I, Levental Z, Dragić Đ. History of medicine. In: Šerger A, editor. Medical encyclopedia. Volume V. Zagreb: Jugoslovenski leksikografski zavod; 1970. pp. 354−94. (Serbo-Croatian)
  10. ^ а б в г Šercer A, editor. Anesthesia. Medical encyclopedia. Volume I. Zagreb: Jugoslovenski leksikografski zavod; 1970. pp. 165−188. (Serbo-Croatian)
  11. ^ Crawford Williamson Long (1815—1878)
  12. ^ ((en))Menczer LF, Jacobsohn PH. Dr Horace Wells: the discoverer of general anesthesia J Oral Maxillofac Surg.1992 May;50(5):506-9.ABSTRACT, Приступљено 12. новембар 2010.
  13. ^ Crawford W. Long’s Discovery of Anesthetic Ether: Mesmerism, Delayed Publication, and the Historical Record; Roger K. Thomas, Ph.D. The University of Georgia, Presentation in the Key Barkley Symposium on the History of Psychology, Southern Society for Philosophy and Psychology, April, 17, 2003, Atlanta, GA
  14. ^ ((en))William Morton (1819—1868), Приступљено 12. новембар 2010.
  15. ^ Pernick MS. A Calculus of Suffering: Pain, Professionalism, and Anesthesia in Nineteenth-Century America. New York, NY: Columbia University Press; 1985
  16. ^ ((en))Pierre-Cyprien Ore Etudes Cliniques sur L’Anesthesie Chirurgicale par La Methode des Injections de Chloral dans Les Veines, the first monograph on the technique, 1875ANESTHESIA HISTORY-, Приступљено 25. 3. 2013.
  17. ^ Who Named It: Friedrich Trendelenburg
  18. ^ F. Trendelenburg: Beiträge zu den Operationen an den Luftwegen.[von Langenbeck’s] Archiv für klinische Chirurgie, Berlin, 1871, 12: 112-133.
  19. ^ Wawersik, Juergen (1991). "History of Anesthesia in Germany". Journal of Clinical Anesthesia 3 (3): 235–244. doi:10.1016/0952-8180(91)90167-L. PMID 1878238.
  20. ^ Malcolm Macmillan, William Macewen [1848–1924] J Neurol (2010) 257:858–859 DOI 10.1007/s00415-010-5524-5
  21. ^ Macewen, W (1880). „Clinical observations on the introduction of tracheal tubes by the mouth instead of performing tracheotomy or laryngotomy“. British Medical Journal 2 (1022): 163-5. DOI:10.1136/bmj.2.1022.163. PMC 2241109. PMID 20749636 Приступљено 12. 11. 2010.. 
  22. ^ Karl Koller (1857-1944)
  23. ^ Koller C: Vorlaufige Mittheilung uber locale Anasthesirung am Auge. (Preliminary report on local anesthesia of the eye) Bericht uber sechzehnte Versammlung der ophthalmologischen Gesellschaft. Heidelberg 1884. Universitats-Buchdruckerei von Adler's Erben, Rostock. pp. 60-3
  24. ^ ((en))William Stewart Halsted, M.D Surgeon-in-chief Johns Hopkins Hospital 1890-1922
  25. ^ Burjet, W.C., Ed. (1924). Surgical Papers by William Stewart Halsted. Baltimore: Johns Hopkins Press.
  26. ^ Schleich CL: Die Infiltrationsanasthesie (locale Anasthesie) und ihr Verhaltniss zur allgemeinen Narcose (Inhalationsanasthesie). (Infiltration anesthesia (local anesthesia) in relation to general anesthesia (inhalational anesthesia)) Verhandlungen der Deutschen Gesellschaft fur Chirurgie 1892; 21:121-8
  27. ^ Bier A: Versuche uber Cocainisirung des Ruckenmarkes. (Experiments on the cocainization of the spinal cord) Deutsche Zeitschrift fur Chirurgie 1899; 51:361-9
  28. ^ Stovaïne, anesthésique local", in Bull. Sc. pharmacolog., 1904, 10, 141.
  29. ^ Christine Debue-Barazer, "Les implications scientifiques et industrielles du succès de la Stovaïne. Ernest Fourneau (1872-1949) et la chimie des médicaments en France", in Gesnerus 64, 2007. pp. 25.
  30. ^ E. Uhlfelder: Alfred Einhorn. In: Berichte der deutschen chemischen Gesellschaft 1917; 50:668-671
  31. ^ Hans Loewe: Vom Cocain zum Novocain. In: Arzneimittelforschung 1956;6:43–50
  32. ^ Gwathmey JT. The story of oil-ether colonic anesthesia. Anesthesiology 1942;3:171-175
  33. ^ Gurinder M.Vasdev, Douglas R. Bacon, Rectal Analgesia for Labor and Delivery: An Historical Assessment, Publication in the October 2009 issue of the Bulletin of Anesthesia History
  34. ^ Gillies D, Wynands JE. Harold Randall Griffith. The pioneer of the use of muscle relaxants in anaesthesia. Br J Anaesth 58:943-945, 1986
  35. ^ Bodman R, Gillies D. Harold Griffith: The Evolution of Modern Anaesthesia (1992)
  36. ^ ((en))J Earl Wynands, Anesthesiology Great: Dr Randall Griffith,Ottawa, 1998.
  37. ^ Murphy, Peter (1967). "A fibre?optic endoscope used for nasal intubation". Anaesthesia 22 (3): 489–91. doi:10.1111/j.1365-2044.1967.tb02771.x. PMID 4951601.
  38. ^ Wheeler M and Ovassapian A (2007). "Chapter 18: Fiberoptic endoscopy-aided technique". In Benumof, JL. Benumof's Airway Management: Principles and Practice (2nd ed.). Philadelphia: Mosby-Elsevier. . ISBN 978-0-323-02233-0. pp. 423.
  39. ^ ((en)) Types of Anesthesia, General Anesthesia Jackson Anesthesia Associates, Приступљено 12. новембар 2010
  40. ^ Malenković V, Zorić S, Ranđelović TD. Prednosti primene kombinovane spinalne, epiduralne i opšte anestezije u odnosu na opštu anesteziju u abdominalnoj hirurgiji. Srpski arhiv za celokupno lekarstvo 2003;131(5-6):232-237.
  41. ^ Australian and New Zealand College of Anaesthetists, Faculty of Pain Medicine. Acute Pain Management: Scientific Evidence, 2nd Edn. Melbourne: Australian and New Zealand College of Anaesthetists, 2005.
  42. ^ Lalević P. i sar. Anesteziologija. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 1999.:4-5.
  43. ^ Carrie Les. The combined epidural and spinal technique-the technique of future. In: Van Zundert A, ed. Third joint ESRA-ASRA Congress. Brussels: ESRA, 1992:324-330.
  44. ^ Malenković, V., Zorić, S., Ranđelović, T. D. (2003). Prednosti primene kombinovane spinalne, epiduralne i opšte anestezije u odnosu na opštu anesteziju u abdominalnoj hirurgiji. Srpski arhiv za celokupno lekarstvo, 131(5-6), 232-237.
  45. ^ Hosoda R, Hattori M, Shimada Y. Favorable ef fects of epidural analgesia on hemodynamics, oxygenation and metabolic variables in the immediate postanesthetic period. Acta Anaesthesiol Scand 1993: 37:469-474.
  46. ^ Компликације за време анестезије Посећено јул 2009.
  47. ^ Murphy FL. The Further Study of Anesthesiology. U: Longnecker DE, Murphy FL, ur. Dripps/Eckenhoff/Vandam: Introduction to Anesthesia, Saunders Co, SAD 1997. pp. 492-497.

Литература[уреди]

  • Morris Fishbein, M.D., ed (1976). Anesthesia, The New Illustrated Medical and Health Encyclopedia. 1 (Home Library Edition ed.). New York, N.Y. 10016: H. S. Stuttman Co.
  • Lalević P. i sar. Anesteziologija. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1999
  • Longnecker DE, Murphy FL, Introduction to anesthesia, Saunders Co, SAD 1997.

Спољашње везе[уреди]


Star of life.svg     Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).