Историја Сијера Леонеа
Историја Сијера Леонеа почиње када су први становници запоседали то подручје пре око 2500 година.
Банту племена Менде (у југоисточном Сијера Леонеу) и Темне (у северном Сијера Леонеу) живели су у својим племенским савезима. Жељезо се почело користити у 9. веку, тако да се пољопривреда почела развијати од 10. века дуж обала Атланског океана. Густе кишне шуме су штитиле Сијера Леоне од исламског утицаја, који је спроводило Малијско царство, али ипак утицај ислама је све више јачао од 18. века.[1]
Године 1462. Португалац Педро де Синтра дошао је до обала данашње Сијере Леоне. Ускоро је на овом подручју основан већи број еуропских трговачких постаја. Године 1787. британски филантропи основали су насеље Фритаун за ослобођене робове које је 1808. постало британска крунска колонија. Дана 27. априла 1961. земља је добила независност и постала чланица Комонвелта. Након војних удара 1967. и 1968. проглашена је република.
Између 1991. и 2002. владао је оружани сукоб измеду Владе и герилског покрета Револуционарног Уједињеног Фронта (РУФ), у којем је погинуло преко 50.000 људи, главнина инфраструктуре у држави била је уништена, а преко 2 милиона људи било је у избеглиштву (углавном у Гвинеји, где је било преко милион избеглица из Сијера Леонеа). Рат је био обележен бруталностима, унакаживањем цивила и трговином децом, због чега је герилски вођа Фодај Санкох оптужен за ратне злочине. Сукоб је окончан војном интервенцијом Уједињеног Краљевства и Гвинеје 2000. Након што је 18. јануара 2002. председник државе Ахмад Тејан Кабах службено је објавио завршетак грађанског рата. У Сијера Леонеу је завладала демокрација.
Рана историја[уреди | уреди извор]
Археолошки налази показују да је Сијера Леоне била непрекидно насељена најмање 2.500 година.[2] Она је насељавана узастопним миграцијама људи из других делова Африке.[3] Употреба гвожђа у Сијера Леонеу је уведена у 9. веку, а крајем 10. века приобалска племена су практиковала пољопривреду.[4]
Густа тропска прашума Сијера Леонеа делимично је изоловала земљу од осталих претколонијалних афричких култура[5] и од ширења ислама. Ово ју је учинило уточиштем за људе који су избегли потчињавање Сахелским краљевставима, насиљу и џихадима.
Европски контакти са Сијера Леонеом били су међу првима у Западној Африци. Године 1462. године, португалски истраживач Педро де Синтра мапирао је брда која окружују данашњу луку Фритаун, именујући необично обликовану формацију Serra Lyoa (Лавичина планина).
У то време земљу су насељавале бројне политички независне домаће групе. Говорило се неколико различитих језика, али постојала је сличност религије. У обалском појасу прашуме обитавали су народи који говоре буломски језик, између ушћа Шербра и Фритауна. Локо језик се говорио северно од ушћа Фритауна до реке Литл Скарсис, Темне језик на ушћу реке Скарсис и Лимба језик даље од Скарсиса. У брдовитој савани северно од ових земаља налазила су се племена Сусу и Фулани. Сусу су редовно трговали са приморским народима дуж рута долине реке, доносећи со, одећу коју је ткало племе Фулани, гвоздене предмете и злато.
Европски контакт (15. век)[уреди | уреди извор]
Португалски бродови су почели да редовно посећују у касном 15. веку, и неко време су одржавали утврђење на северној обали ушћа реке Сијера Леоне код Фритауна. Ово ушће једна је од највећих природних дубоководних лука на свету, и једна од ретких добрих лука на западноафричким ветровитим обалама (од Либерије до Сенегала). Она је убрзо постала омиљено одредиште европских поморца, као склониште и локација за обнову залиха воде за пиће. Неки од португалских морнара остали су за стално, тргујући и склапајући бракове са локалним становницима.
Ропство[уреди | уреди извор]
Ропство, и посебно атлантска трговина робљем, имали су велики утицај на овај реегион — друштвено, економски и политички — од касног 15. до средине 19. века.
Од 6. века у Западној Африци је постојала уносна транс-сахарска трговина робовима. На свом врхунцу (око 1350. године), Мали царство је окруживало подручје модерне Сијере Леоне и Либерије, иако трговина робовима можда није значајно продрла у обалске прашуме. Народи који су се у ово доба доселили у Сијера Леоне имали би већи контакт са аутохтоном трговином робовима, било да су је практиковали или избегавали.
Када су Европљани први пут приспели у Сијера Леоне, претпоставља се да је ропство међу афричким народима на том подручју било ретко. Према историчару Волтеру Роднију, португалски поморци су водили детаљне извештаје, те је вероватно да било забележено да је ропство представљало важну локалну институцију. Спомиње се веома специфична врста ропства у региону, према којој је:
особа у невољи у једном краљевству могла је отићи у друго и ставити се под заштиту њеног краља, након чега би постала „роб” тог краља, обавезна да обезбеди бесплатну радну снагу и подложна продаји.[6]
Према Роднију, таква особа би вероватно задржала нека права и имала прилику да временом побољша свој статус.
Европска колонизација Америке убрзо је довела до захтева за радном снагом у колонијама у настајању; ово је навело Европљане да траже снабдевање робова за транспорт у Америку. У почетку су европски робовласници започели рације на приобална села како би отели Африканце и продали их у ропство. Међутим, убрзо су успоставили економске савезе са локалним вођама, јер су многе поглавице биле спремне да продају Европљанима чланове свог племена које су сматрали непожељним. Друге афрички поглавице започињале су нападе на супарничка племена како би заробљенике тих напада продали у ропство.[7]
Ово рано ропство је у суштини био извозни посао. Сматра се да су локални Африканци користили робове као раднике тек касније. Можда се то прво догодило под обалским поглавицама крајем 18. века:
Робовласници су првобитно били белци и странци, али крајем осамнаестог века појавили су се моћни поглавари трговине робљем, за које се говорило да поседују велики број 'домаћих робова'.[8]
На пример, у касном 18. веку, Вилијам Кливленд, шкотски вођа у Африци, имао је велики „град робова“ на копну насупрот Банана острва, чији су становници „били запослени у култивацији великих поља пиринча, описаних као нека од највећих у Африци у то време“.[9] Постојање аутохтоног града робова забележио је енглески путник 1823. године. Познат на језику Фула као роунде, био је повезан са главним градом Сулима Сусу, Фалабом. Његови становници су радили на пољопривреди.
Родни је претпоставио два начина помоћу којих би робовање за извоз могло да изазове развој локалне праксе коришћења робова за рад:
- Португалци не би купили све ратне заробљенике који су понуђени на продају, тако да су њихови отмичари морали да нађу неку другу намену за њих. Родни верује да је њихово погубљење било ретко и да су бивали искоришћени за локалну радну снагу.
- Постоји временски размак између тренутка када је роб заробљен и тренутка када је он или она продата. Тако би често било мноштво робова који су чекали продају, који су бивали коришћени за рад.[10]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ [1] "Цултуре оф Сиерра Леоне" Цоунтриес анд Тхеир Цултурес, 2008.
- ^ Цоунтриес анд Тхеир Цултурес. „Цултуре оф Сиерра Леоне”. Приступљено 2008-02-22.
- ^ Енцyцлопæдиа Британница. „Сиерра Леоне Хисторy”. Приступљено 2008-02-19.
- ^ Енцyцлопедиа оф тхе Натионс. „Сиерра Леоне - Хисторy”. Приступљено 2008-02-22.
- ^ Уттинг 1931, стр. 33
- ^ Роднеy, "Славерy"
- ^ „Сиерра Леоне | Славерy анд Ремембранце”. славерyандремембранце.орг. Приступљено 2022-02-25.
- ^ Роднеy, "Славерy", п 439.
- ^ Роднеy, "Славерy", п 439. Тхе роунде репорт wхицх фоллоwс ис фром Мајор А.Г. Лаинг, Травелс ин тхе Тиманнее, Кооранко анд Соолима Цоунтриес; Лондон, 1825, п 221, цитед ин Роднеy, "Славерy", п436.
- ^ Роднеy, "Славерy", п 435.
Литература[уреди | уреди извор]
- Тратадо бреве дос Риос де Гуине (1594) бy Андре Алварес де Алмада; Ј. Боулегуе; П. Е. Х. Хаир
- Тхе Јоурнал оф Африцан Хисторy, Вол. 26, Но. 2/3 (1985), п. 275
- Артхур Абрахам, Менде Говернмент анд Политицс ундер Цолониал Руле. Фреетоwн, 1978.
- Мартин Килсон. Политицал Цханге ин а Wест Африцан Стате: А Студy оф тхе Модернизатион Процесс ин Сиеера Леоне. Цамбридге, Массацхусеттс, У.С.А. ; 1966.
- Цхристопхер Фyфе, А Хисторy оф Сиерра Леоне. Лондон, 1962.
- Кеннетх Литтле, Тхе Менде оф Сиерра Леоне. Лондон, 1967.
- M. МцЦуллоцх, Тхе Пеоплес оф Сиерра Леоне Протецторате. Лондон; н.д., бут аппроxимателy 1964.
- Wалтер Роднеy, "Африцан Славерy анд Отхер Формс оф Социал Оппрессион он тхе Уппер Гуинеа Цоаст ин тхе Цонтеxт оф тхе Атлантиц Славе Траде". Тхе Јоурнал оф Африцан Хисторy, вол 7, нум 3 (1966).
- Акинтола Ј.Г. Wyсе. Х. C. Банколе-Бригхт анд Политицс ин Цолониал Сиерра Леоне, 1919-1958. Цамбридге, 1950.
- Давид Харрис, Цивил Wар анд Демоцрацy ин Wест Африца: Цонфлицт Ресолутион, Елецтионс анд Јустице ин Сиерра Леоне анд Либериа, I.Б. Таурис, 2012
- „Хисторy оф Сиерра Леоне”. ХисторyWорлд. Приступљено 7. 4. 2019.
- „Флаг оф Сиерра Леоне”. Енцyцлопæдиа Британница. Приступљено 22. 9. 2017.
- Мицхаел Сива, "Wхy дид тхе Блацк Поор оф Лондон нот суппорт тхе Сиерра Леоне Ресеттлемент Сцхеме?", Хисторy Маттерс Јоурнал, Вол. 1, Но. 2 (Wинтер, 2021), пп. 26-36. https://www.historymatters.online/journal Retrieved 4 March 2021.
- „Freed slaves in Sierra Leone”. The Guardian (на језику: енглески). 2005-08-31. ISSN 0261-3077. Приступљено 2020-09-20.
- Sivapragasam, Michael, "Why Did Black Londoners not join the Sierra Leone Resettlement Scheme 1783–1815?" Unpublished Master's dissertation (London: Open University, 2013), pp. 40-3.
- Thayer, James Steel (1991). A Dissenting View of Creole Culture in Sierra Leone. стр. 215—230.
- Browne-Davies, Nigel (2014). A Precis of Sources relating to genealogical research on the Sierra Leone Krio people.
- Walker, James W (1992). „Chapter Five: Foundation of Sierra Leone”. The Black Loyalists: The Search for a Promised Land in Nova Scotia and Sierra Leone, 1783–1870
. Toronto: University of Toronto Press. стр. 94–114. ISBN 978-0-8020-7402-7. - Taylor, Bankole Kamara (фебруар 2014). Sierra Leone: The Land, Its People and History. New Africa Press. стр. 68. ISBN 9789987160389.
- „Freetown – national capital, Sierra Leone”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 7. 11. 2017.
- Kamara, Murtala Mohammed (28. 2. 2011). „Sierra Leone was ripe for Independence: Exclusive interview with Reginald Boltman”. News.sl. Архивирано из оригинала 26. 11. 2013. г. Приступљено 17. 6. 2014.
- Momoh, John (4. 5. 2011). „Sierra Leone: Viewpoint – Celebrating a New Nation!”. allAfrica.com. Приступљено 21. 7. 2022.
- Fyle, Magbaily C. (2006). Historical Dictionary of Sierra Leone. Lanham, Maryland: Scarecrow Press. стр. XVII–XXII. ISBN 978-0-8108-5339-3.
- Howard, Allen (мај 2015). „Freetown and World War II: Strategic Militarization, Accommodation, and Resistance”. Cambridge University Press. Приступљено 15. 7. 2020.
- Howard, Allen (март 2011). „Freetown, Sierra Leone and World War II: Assessing the Impact of the War and the Contributions Made”. Leiden University African Studies Center. Приступљено 15. 7. 2020.
- „History of Sierra Leone Significant Dates”. The Sierra Leone Web. Приступљено 15. 7. 2020.
- Stewart, Andrew (29. 5. 2017). „Malaria: Sierra Leone's Other War”. King's College London Second World War Research Group. Приступљено 15. 7. 2020.
- Hargreaves, J. D. "The Establishment of the Sierra Leone Protectorate and the Insurrection of 1898." Cambridge Historical Journal 12#1 (1956): 56–80. online.
- Massing, Andrew (1985). „The Mane, the Decline of Mali, and Mandinka Expansion towards the South Windward Coast”. Cahiers d'Études Africaines. 25 (97): 21—55.
- Person, Yves (1971). „Review: Ethnic Movements and Acculturation in Upper Guinea since the Fifteenth Century”. African Historical Studies. 4 (3): 669—689. Приступљено 16. 7. 2023.
- Rodney, Walter (1967). „A Reconsideration of the Mane Invasions of Sierra Leone.”. The Journal of African History. 8 (2): 219—46. Приступљено 16. 7. 2023.
