Грађански рат

Из Википедије, слободне енциклопедије

Грађански рат је оружана борба између класних, националних, политичких или других антагонистичких друштвених група унутар једне државе, за остварење одређених политичких и економских циљева. Јавља се као последица нагомиланих и нерешених социјалних, економских, политичких и других противуречности у друштву.

Разликује се од оружаног устанка, дужим трајањем и бољом организацијом зараћених страна, које располажу својим снагама, командовањем, територијом итд.

Може се водити за напредне или назадне циљеве, за промену и обарање старог преживелог система или за његово очување, односно за његов повратак ако је био оборен.

Најчешће, то је био најоштрији облик класне борбе у преломним периодима смене друштвених система. Све велике револуције у историји одвијале су се у форми грађанског рата.

Грађански ратови су се јављали често у историји људског друштва.

У старој Грчкој и Риму вођени су између владајућег и потчињемих народа, између владајуће класе и робова (Спартаков устанак), између политичких група унутар једне владајуће класе.

У средњем веку били су чести између феудалаца, и кметова и феудалаца.

Касније их покреће буржоазија против апсолутистичко-феудалног поретка (Француска револуција). У САД је амерички грађански рат у суштини је био борба између два привредна система, између младе индустријске буржоазије Севера и феудализма и ропства Југа.

Империјализам рађа еру пролетерских револуција у којима се преотима власт устанком или грађанским ратом.

После Октобарске револуције, грађански рат у Русији (1918-20) који је био је рат против реакционистичких снага и страних инервената, долази до Кинеске револуције (1924-36 и 1945-49) Грађански рат у Шпанији (1936-39) водио се између републиканаца и десничарских, фашистичких организација и групација.

Методе ратовања су различите, зависно од времена и услова под којима су се грађански ратови водили. Грађански рат ретко се завршавао компромисом, води се дотле док једна страна не извојује одлучну победу и успостави своју власт. Свим средствима (оружаним и политичким) води се борба за придобијање становништва, укључујући ту, често, и борбу за наклоност оружаних снага, за освајањем или задржавањем стратегијских важних положаја, економских и саобраћајних центата. У први мах од велике важности била је успешна примена тактике уличних борби, успостављање властитих и кидање противничких веза, пресецање комуникација, умешно коришћење дезинформација. Ако се не постигне брзо решење и борба се отегне наступа. Обично, плима и осека расположења становништва према зараћеним странама, а повећавају се и могућности за евентуалну интервенцију споља.

Грађански ратови одликују се оштрином и безобзирношћу у погледу средстава и начина борбе. Ни унутрашње (државно) ни међународно ратно право нису се, све до новијег времена бавили питањем заштите извесних хуманих начела у грађанском рату, а стварна ратна пракса у разно доба и у разним земљама, била је врло разнолика. Ратни обичаји били су мање поштовани у овим него међународним ратовима. Тек почетком 20. века учињен је покушај стварања чврсте правне заштите бораца у грађанском рату. У уводном делу Хашких конвенција, учињен је покушај да се самовоља у поступку према противнику у грађанском рату ограничи обавезним поштовањем «начела јавне свести и савести». Та одредба могла је имати само извесно морално дејство јер је била непрецизна. У Женевску конвенцију из 1949. унета је тзв. „Мала конвенција“, по којој је и у грађанском рату забрањено вршити насиље над оружаним противником, убијати или мучити затворенике, узимати талаце, изрицати и извршавати казне без претходног суђења, не прихваћати и не лечити заробљенике, и чинити друге нехумане поступке.

Спољашње везе[уреди]