Свита (музика)

С Википедије, слободне енциклопедије
Први став - „Буре”, Бахове енглеске свите

Свита (француски suite, од suivre = низати, ређати[1]) је једна од најстаријих и уз сонату најважнијих вишеставачких форми инструменталне солистичке и оркестрске музике. То је термин из музике, за групу независних инструменталних ставака различитог карактера, најчешће у истом тоналитету.[2]

Свита је жанр инструменталне музике[1], који се састоји од неколико самосталних ставака (4-5 и више), најчешће плесног карактера[1], поређаних у целину по принципу контраста. Плесови су различита типа, темпа и мере, али у међусобном контрастовању ставака није тако суштински изражена супротност као између ставака класичне сонате.

Генерално се може рећи да се свита може упоредити са серијом слика, док соната представља циклус драмских сцена.

Карактеристика[уреди | уреди извор]

Током 17. и 18. века, у време свог барокног врхунца, свита се састојала углавном од плесних ставака.[2]

У 19. и 20. веку тај термин се почео користити пуно шире и уопштеније, за разне скупове инструменталних музичких форми,[3][4][5] најчешће мањих од соната, приређених за концерт или неке друге сценске представе.[2]

Примери за то су: Менделсонова музика за Шекспиров Сан летње ноћи (компонована 1843), Бизеова свита Арлесиен (компонована 1872) и музика за балете, као што је свита из Шчелкунчика[6][7][8] Петра Иљича Чајковског из 1892. и свите Игора Стравинског за Жар-птицу 1911, 1919, 1945)[2]

Историја[уреди | уреди извор]

Свита је настала ширењем моде дворских плесова од 14 до 16. века, као комбинација од два различита плеса; као; pavane - galliard или basse danse - saltarello.[2]

Често се иста мелодијска тема обрађивала у друкчијем метру и темпу у два плесна ставка. У 16 и 17. веку немачки композитори често би нанизали по три или четири плесна ставка у јединствени музички ентитет, рани пример тог је - Банчето музикале Јохана Шејна (објављен 1617), као колекција свита од пет плесних ставака за пет виола.[2]

У Француској је био тренд компоновања свита за соло лауту или клавијатуре као колекцију од 17 до 18 комада, готово увек плесних, у истом тоналитету. Француски композитори су постепено трансформисали плесне ставке у елегантне, префињене композиције, а за поједине плесне жанрове развили посебне музичке карактеристике. Најчешће су их називали маштовитим именима, као - ordres.[2]

Почетком 18. века четири типа плеса постала су стандарни ставци свите; allemande (немачки плес), courante (француски плес), sarabanda шпањолски плес) и gigue (енглески плес), и то управо тим редом. Тај базични тип распореда ставака развио се у Немачкој крајем 17. века, након што је Јохан Јакоб Фробергер почео да уврштава и енглески - жигу пре или после куранта, уместо дотад уобичајеног немачког распореда; алеманда, курант, сарабанда. Издавач Фробергер је касније реорганизовао редослед плессних ставака који је постао стандард.[2]

Појавом галантоног стила (galanteries) средином 18. века, почели су се уврштавати додатни плесови, као што гавоте, bourrée и менует, па чак и арије које више нису имале никакве везе са плесом. То је тад постало уобичајено, исто као и различити називи за уводни ставак; прелудијум, увертира, фантазиа, синфонија. Примери таквог проширења од четири базна плеса у соло свите су Бахове; енглеске свите, француске свите и партите (партита је тада био уобичајени немачки назив за - свиту).[2]

Изван Француске и Немачке распоред и избор плесних ставака није био толико стандардизиран. У Италији се свита за комерни оркестар уобичајено звала - sonata da camera.[2]

У Немачкој се крајем 17. и почетком 18. века, развио још један тип свите, у коју су уврштавани нови модернији плесови, а не четири традиционалне врсте плеса, који су постали превише префињени. Почињали су са увертирама у француском стилу, па су их често звали - ouvertures. Примери тог флексибилнијег приступа су свите Георга Муфата из његова два Флорилегиума (1695, 1698), Бахове четири овертуре за оркестар и Хендлова „Музика на води” (1717) и „Музика за краљев ватромет” (1749).[2]

Форма плеса барокне свите[уреди | уреди извор]

Већина плесова који чине барокну свита има барокну дводелну форум. Цели ставак је тематски хомоген, дакле други део не носи никакав нови тематски материјал (монотематичност је такође једна од битних карактеристика барокне музике, и у осталим барокним облицима). Оба дела су приближно исте дужине, и оба се дела понављају.[9][10][11]

Тонални је план свитног ставка врло јасан и прегледан:

а б
||: Т - D :|| ||: D - Т :||

У првом делу почиње се са тоничким тоналитетом, па се модулира у доминантни. У другом делу почиње се тоналитетом у доминанти па се враћа у тонику. Ако је основни тоналитет молски, може се модулисати у доминантни мол или паралелни дур Код већине плесова сусреће се тематско подударање завршетака оба дела. У неким случајевима други део може бити двоструко дужи од првог (сарабанде), па се ту тематски може говорити већ о троделној песми (форме а-б-а или а-б-ц) из чега се развија сонатни облик.

Свите у романтизму[уреди | уреди извор]

У романтизму дошло је до процвата компоновања свите. Компоновале су се уз музику из опера, сценске музике или балета, као свита „Сан летње ноћи”" Феликса Менделсона. Свите више немају плесне ставке као у бароку, него програмне наслове (код свите „Сан летње ноћи” су ставци: Шерзо, Ноктурно и Свадбени марш). Свитама су се прославили Жорж Бизе (две свите „Кармен” и две свите „Арлежанка”), Петар Иљич Чајковски („Лабудово језеро”, „Трноружица” и „Орашар”), Едвард Григ (две свите „Пир Гинт”), Модест Петрович Мусоргски („Слике са изложбе”), Николај Римски Корсаков („Шехерезада”) и Камиј Сен-Санс („Карневал животиња”).

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в „Суита” (на језику: хрватски). Лексикографски завод Мирослав Крлежа. Приступљено 11. 12. 2016. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и ј „Суите” (на језику: енглески). Енцyцлопæдиа Британница. Приступљено 11. 12. 2016. 
  3. ^ Титон, Јефф Тодд (2009). Wорлдс оф Мусиц: Ан Интродуцтион то тхе Мусиц оф тхе Wорлд'с Пеоплес. Цоолеy, Тимотхy Ј. (5тх изд.). Белмонт, ЦА: Сцхирмер Ценгаге Леарнинг. ИСБН 978-0534595395. ОЦЛЦ 214315557. 
  4. ^ Костка, Стефан анд Паyне, Доротхy (1995). Тонал Хармонy, п.152. МцГраw-Хилл. ISBN 0-07-035874-5.
  5. ^ Spring, Glenn (1995). Musical Form and Analysis: Time, Pattern, Proportion. Hutcheson, Jere. Long Grove, Illinois: Waveland Press. ISBN 978-1478607229. OCLC 882602291. 
  6. ^ Fisher, J. (2003). Nutcracker Nation: How an Old World Ballet Became a Christmas Tradition in the New World. New Haven: Yale University Press. 
  7. ^ Agovino, Theresa (23. 12. 2013). „The Nutcracker brings big bucks to ballet companies”. Crain's New York Business. Приступљено 3. 11. 2017. 
  8. ^ Wakin, Daniel J. (30. 11. 2009). „Coming Next Year: Nutcracker Competition”. The New York Times. 
  9. ^ Donington, Robert (1974). A Performer's Guide to Baroque MusicНеопходна слободна регистрација. New York: C. Scribner's Sons. ISBN 978-0-571-09797-5. 
  10. ^ Bukofzer, Manfred F. (2013). Music in the Baroque Era – From Monteverdi to Bach (digital изд.). Read Books. ISBN 978-1-4474-9678-6. 
  11. ^ Burrows, Donald (1991). Handel: Messiah. Cambridge, New York, and Melbourne: Cambridge University Press. ISBN 0-521-37620-3. 

Literatura[уреди | уреди извор]

  • Anon. (2015). "College of William and Mary: Assistant Professor of Music, Theory and Composition (Tenure Eligible)". Job Listings, MTO (accessed 10 August 2015).
  • Avison, Charles (1752). An Essay on Musical Expression. London: C. Davis.
  • Benward, Bruce, and Marilyn Nadine Saker (2009). Music in Theory and Practice, eighth edition, vol. 2. Boston: McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-310188-0.
  • Бернард, Јонатхан (1981). "Питцх/Регистер ин тхе Мусиц оф Едгар Варèсе." Мусиц Тхеорy Спецтрум 3: 1–25.
  • Боетхиус, Анициус Манлиус Северинус (1989). Фундаменталс оф Мусиц, транслатед анд едитед бy Цлауде V. Палисца. Неw Хавен анд Лондон: Yале Университy Пресс ISBN 978-0-300-03943-6/
  • Брегман, Алберт (1994). Аудиторy Сцене Аналyсис: Тхе Перцептуал Организатион оф Соунд. Цамбридге: МИТ Пресс. ISBN 0-262-52195-4.
  • Цастан, Герд (2009). "Мусицал Нотатион Цодес". Мусиц-Нотатион.инфо (Аццессед 1 Маy 2010).
  • Давиес, Степхен (1994). Мусицал Меанинг анд Еxпрессион. Итхаца: Цорнелл Университy Пресс. ISBN 978-0-8014-8151-2.
  • д'Еррицо, Францесцо, Цхристопхер Хенсхилwоод, Граеме Лаwсон, Мариан Ванхаерен, Анне-Марие Тиллиер, Марие Соресси, Фредериqуе Брессон, Бруно Мауреилле, Април Ноwелл, Јосеба Лакарра, Луцинда Бацкwелл, Мицхеле Јулиен (2003). "Арцхаеологицал Евиденце фор тхе Емергенце оф Лангуаге, Сyмболисм, анд Мусиц – Ан Алтернативе Мултидисциплинарy Перспецтиве". Јоурнал оф Wорлд Прехисторy 17, но. 1 (Марцх): 1–70.
  • д'Ерлангер, Родолпхе (ед. анд транс.) (1930–56). Ла Мусиqуе арабе, сиx волумес. Парис: П. Геутхнер.
  • Деспопоулос, Агамемнон, анд Стефан Силбернагл (2003). Цолор Атлас оф Пхyсиологy, фифтх едитион. Неw Yорк анд Стуттгарт: Тхиеме. ISBN 3-13-545005-8.
  • Диетрицх, Манфред; Осwалд Лоретз (1975). „Коллатионен зум Мусиктеxт аус Угарит”. Угарит-Форсцхунген. 7: 521—22. 
  • Дунсбy, Јонатхан; Стопфорд, Јохн (1981). „Тхе Цасе фор а Сцхенкериан Семиотиц”. Мусиц Тхеорy Спецтрум. 3: 49—53. ЈСТОР 746133. дои:10.2307/746133. 
  • Форсyтх, Цецил (1935). Орцхестратион, сецонд едитион. Неw Yорк: Довер Публицатионс. ISBN 0-486-24383-4.
  • Герстнер, Карл. 1964. Десигнинг Программес: Фоур Ессаyс анд ан Интродуцтион, wитх ан интродуцтион то тхе интродуцтион бy Паул Гредингер. Енглисх версион бy D. Q. Степхенсон. Теуфен, Сwитзерланд: Артхур Ниггли. Енларгед, неw едитион 1968.
  • Грант, M[ораг] Ј[осепхине] (2001). Сериал Мусиц, Сериал Аестхетицс: Цомпоситионал Тхеорy ин Пост-Wар Еуропе. Мусиц ин тхе Тwентиетх Центурy, Арнолд Wхитталл, генерал едитор. Цамбридге анд Неw Yорк: Цамбридге Университy Пресс. ISBN 0-521-80458-2.
  • Греен, Доугласс M. (1979). Форм ин Тонал Мусиц. Форт Wортх: Харцоурт Браце Јовановицх Цоллеге Публисхерс; Неw Yорк анд Лондон: Холт, Ринехарт анд Wинстон. ISBN 0-03-020286-8.
  • Gross, Clint. „Anasazi Flutes from the Broken Flute Cave”. Flutopedia. Clint Gross, Phd. Приступљено 4. 12. 2014. 
  • Solis, Ruth Shady; Haas, Jonathan; Creamer, Winifred (2001). „Dating Caral, a Preceramic Site in the Supe Valley on the Central Coast of Peru”. Science. 292 (5517): 723—726. Bibcode:2001Sci...292..723S. PMID 11326098. S2CID 10172918. doi:10.1126/science.1059519. 
  • Harnsberger, Lindsey C. (1997). "Articulation". Essential Dictionary of Music: Definitions, Composers, Theory, Instrument and Vocal Ranges, second edition. The Essential Dictionary Series. Los Angeles: Alfred Publishing Co. ISBN 0-88284-728-7.
  • Хартманн, Wиллиам M. (2005). Сигналс, Соунд, анд Сенсатион, цоррецтед, фифтх принтинг. Модерн Ацоустицс анд Сигнал Процессинг. Wоодбурy, НY: Америцан Институте оф Пхyсицс; Неw Yорк: Спрингер. ISBN 1563962837.
  • Хоутсма, Адрианус Ј. M. (1995). "Питцх Перцептион". Ин Хеаринг, Хандбоок оф Перцептион анд Цогнитион, сецонд едитион, едитед бy Бриан C.Ј. Мооре, 267–95. Сан Диего анд Лондон. Ацадемиц Пресс. ISBN 0125056265.
  • Кивy, Петер (1993). Тхе Фине Арт оф Репетитион: Ессаyс ин тхе Пхилосопхy оф Мусиц. Цамбридге анд Неw Yорк: Цамбридге Университy Пресс.ISBN 978-0-521-43462-1 (цлотх & пбк).
  • Клиеwер, Вернон (1975). "Мелодy: Линеар Аспецтс оф Тwентиетх-Центурy Мусиц". Ин Аспецтс оф Тwентиетх-Центурy Мусиц, едитед бy Гарy Wиттлицх, 270–321. Енглеwоод Цлиффс, Неw Јерсеy: Прентице-Халл. ISBN 0-13-049346-5.
  • Kostka, Stefan, and Dorothy Payne (2004). Tonal Harmony, fifth edition. New York: McGraw-Hill.
  • Estrella, Espie (2012). „The Suite: Baroque Dance Suite”. About.com. 
  • Fuller, David (2001). „Chambonnières, Jacques Champion, Sieur de”. The New Grove Dictionary of Music and Musicians (second изд.). London: Macmillan Publishers. ISBN 978-1-56159-239-5. 

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Svita на Викимедијиној остави.
  • Suite(језик: енглески)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Svita_(muzika)&oldid=27674989”