Javno mnjenje

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Javno mnjenje, (mnenje (ekavski); mnijenje (ijekavski)), je mišljenje o nekom značajnom društvenom pitanju (političkom, ekonomskom, pravnom, sportskom i sl) koje je rašireno tj. dominantno u javnosti neke veće socijalne grupe u određenom trenutku. Javno mnjenje čine trenutna uverenja, stavovi i afektivno obojeni sudovi. Ono je vrlo fluidno, podložno promenama, kontroli i manipulacijama političkih i ekonomskih centara moći. U formiranju javnog mnjenja posebno važnu ulogu imaju masovni mediji.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Pojava javnog mnjenja, kao značajne snage u političkom domenu, se može datirati krajem 17. veka. Međutim, mišljenje je smatrano posebno značajnim još od mnogo ranije. Srednjovekovna fama publica ili vox et fama communis je imala veliki pravni i socijalni značaj od 12. i 13. veka na ovamo.[1] Kasnije je Vilijam Šekspir nazvao javno mnjenje "ljubavnica uspeha" i Blez Paskal je smatrao da je "kraljica sveta."

Džon Lok u svojoj raspravi An Essay Concerning Human Understanding, smatra da je čovek predmet tri zakona: božanskog prava, građanskog prava, a što je najvažnije u Lokovom mišljenju, zakonom mišljenja ili ugleda. On zakon mišljenja i ugleda smatra od najvećeg značaja, jer ne volje i loše mišljenje prisiljavaju ljude da prilagode njihovo ponašanje prema društvenim normama, međutim, nije uzeo u obzir mišljenje javnosti kao pogodan uticaj na vladu.

Vilijam Templ je u svom eseju iz 1672. godine, On the Original and Nature of Government dao ranu formulaciju o važnosti javnog mnjenja. On je primetio da "... kada ogroman broj ljudi potčine svoje živote i sudbine apsolutnoj volji jednog, to ... mora biti sila običaja, ili mišljenja ... koja izlaže moć vlasti."

Templ se ne slaže sa preovladajućim mišljenjem da je osnova vlade ležala u društvenom ugovoru i mislio je da je vladi dozvoljeno da postoji samo zbog korist javnog mnjenja.[2]

Preduslovi za pojavljivanje javne sfere su povećavali nivoe pismenosti koje je podstakla Reformacija, koja je ohrabrila pojedince da čitaju Bibliju na narodnom jeziku, i brzo širenje štamparskih mašina. Tokom 18. veka verska literatura je zamenjena svetovnom literaturom, romanima i pamfletima. Paralelno s tim, povećao se rast čitalačkih društava i klubova. Na prelazu vekova otvorena je prva biblioteka u Londonu i javna biblioteka je postala široko rasprostranjena i dostupna javnosti.

Kafeterije u Londonu[uredi | uredi izvor]

Kafeterija u Londonu, 17. vek

Epicentar razvoja društva su bile kafeterije koje su postale široko rasprostranjene Evropom sredinom 17. veka. Iako je Čarls II Stjuart kasnije pokušao da zatvori londonske kafeterije jer je smatrao da je to mesto okupljanja revoltiranih ljudi i širenja dezinformacija o vladanju njegovog visočanstva i njegovih poslanika, javnost je nastavila tu da se okuplja. Nekoliko decenija nakon restauracije, Džon Drajden je okupio ‘’the Wits”(pokret razumnih) u Vilovoj kafeteriji (Will's Coffee House) u Raselovoj Ulici, u okrugu Kovent Garden. Kafeterije su bile sjajno mesto socijalnog spoznavanja, otvorene za ljude bilo kojeg društvenog statusa i kao rezultat javljaju se jednakost i republikanizam.

Zapravo, kafeterije su postale mesto gde su se sklapali poslovi, razmenjivale novosti i čitale londonske novine. Tako je “ Lloyd's of London” nastao u jednoj kafeteriji, čiji je vlasnik Edvard Lojd, gde su se agenti za plovna/prevozna osiguranja okupili radi sklapanja posla. Do 1739. godine u Londonu je postojalo 551 kafeterija, sakupljajući određenu klijentelu zavisno od okupacije ili stava, kao na primer: Torijevci i Vigovci, Vitsi i investitori, trgovci i advokati, pisci i prodavci knjiga, trendseteri i mnogi drugi.. Džozef Adison je hteo da se o njemu priča kako je on obelodanio filozofiju iz zatvorenih sredina poput soba i biblioteka u klubove, skupštine, kafiće i kafane. Po rečima jednog francuskog posetioca Antoan Fransoa Prevo-a, kafeterije su bila mesta gde si imao prava da čitaš sve novine koje su za ili protiv vlade i da su to stecišta engleske slobode.

Džentlmenski klubovi[uredi | uredi izvor]

A Club of Gentlemen od Džozef Hajmor-a c. 1730.

Džentlmenski klubovi su se razmnožili u 18. veku, posebno u Zapadnom delu Londona. Klubovi su u 18. veku preuzeli ulogu kafeterija, da bi već u 19. veku doživele svoj vrhunac. Neke od poznatijih su: White,  Brooks, Arthur, i Boodle koji i dan danas postoji.

Ove društvene promene, u kojima je zatvorena i uglavnom nepismena javnost postajala otvorena i politizovana, bivala je od izuzetnog političkog značaja u 19. veku dok su se masovni mediji sve više širili i pismenost postajala sve veća. S druge strane vlade su sve više prepoznavale značaj upravljanja i usmeravanja javnog mnjenja. Ovaj trend je prikazan u karijeri Džordža Kaninga koji je restaurirao svoju političku karijeru iz svog aristokratskog porekla, na jednu od javno saglasnih, kada je osporio i osvojio parlamentarno mesto u Liverpulu; gradu sa rastućom i bogatom srednjom klasom, što je pripisao rastućem uticaju "javnog mnjenja".[3]

Džeremi Bentam je bio strastveni zagovornik važnosti javnog mišljenja u oblikovanju ustavnog upravljanja. Smatrao je da je važno da sve vladine akte i odluke treba podvrgnuti inspekciji javnog mnjenja, jer je to "prema pogubnom vršenju vlasti jedina provera." On je ocenio da javno mnjenje ima moć da osigura da će vladari vladati za dobrobit svih, a kako bi definisao teorije javnog mnjenja, uveo je utilitarnu filozofiju.

Koncepti[uredi | uredi izvor]

Nemački sociolog Ferdinand Tenis koristeći konceptualne metode njegove teorije po imenu ‘’Zajednica i društvo”(nem. Gemeinschaft and Gesellschaft), tvrdio je (1922, "Kritik der öffentlichen Meinung"), da javno mnjenje ima ekvivalentnu društvenu funkciju u društvima koju religija ima u zajednici.[4]

Nemački socijalni teoretičar Jirgen Habermas je na raspravi o javnom mnjenju doprineo idejom Javne sfere. Habermas je tvrdio da je javna sfera pokazala univerzalni pristup, racionalnu raspravu i zanemarivanje čina. Međutim, on smatra da ove tri karakteristike kojima se najbolje formira javno mnjenje više ne postoje u zapadnim liberalno-demokratskim zemljama. Javno mnjenje, u zapadnoj demokratiji, veoma je podložno elitnoj manipulaciji.

Američki sociolog Herbert Blumer predložio je potpuno drugačiju koncepciju "javnosti". Prema Blumeru, javno mnjenje se razmatra kao oblik kolektivnog ponašanja (još jedan specijalizovani termin) koji se sastoji od onih koji u bilo kom trenutku raspravljaju o datom javnom pitanju. S obzirom na ovu definiciju, ima puno zajednica; svaka od njih nastupa kada se pojavi pitanje i prestaje da postoji kada se pitanje reši. Blumer tvrdi da ljudi učestvuju u javnosti u različitim kapacitetima i do različitog stepena. Dakle, anketiranje javnog mnjenja ne može izmeriti javnost. Učestvovanje obrazovanih osoba je važnije od učestvovanja neukih. "Masa", u kojoj ljudi samostalno donose odluke o tome, na primer, koji će brend zubne paste kupiti, predstavlja oblik kolektivnog ponašanja drugačijeg od javnosti.

Javno mnjenje igra važnu ulogu u političkoj sferi. Studije glasačkog ponašanja prekrivaju sve aspekte odnosa između vlade i javnog mnjenja. One su zabeležile podelu mišljenja o raznim pitanjima, istražile uticaj posebnih interesnih grupa na rezultate izbora i doprinele našem saznanju o efektima vladine propagande i politike.

Savremeni, kvantitativni pristupi istraživanju javnog mnjenja mogu se podeliti u 4 kategorije:

  1. Kvantitativno merenje podele mišljenja;
  2. Istraživanje unutrašnjih odnosa među pojedinačnim stavovima koje čine javno mnjenje o pitanju;
  3. Opis ili analiza javne uloge javnog mnjenja;
  4. Proučavanje komunikacionih medija koji šire ideje na osnovu kojih se mišljenja zasnivaju, kao i upotreba koju propagandisti i drugi manipulatori imaju od ovih medija.

Brzo širenje merenja javnog mnjenja širom sveta je odraz broja korišćenja na koje se može svesti. Javno mnjenje se može tačno dobiti putem uzimanja uzoraka. Privatne firme i vlade koriste ankete za informisanje o politikama i odnosima s javnošću.

Formiranje[uredi | uredi izvor]

Postoje brojne teorije i suštinski dokazi koji objašnjavaju formiranje i dinamiku mišljenja pojedinaca. Većina ovog istraživanja se bavi psihološkim istraživanjem stavova. U komunikacijskim studijama i političkim naukama, masovni mediji se često smatraju uticajnim snagama na javno mnjenje. Pored toga, politička socijalizacija i genetika ponašanja ponekad objašnjavaju javno mnjenje.

Efekti mas-medija[uredi | uredi izvor]

Formiranje javnog mnjenja počinje postavljanjem dnevnog reda od strane glavnih medija širom sveta. Ovakvo postavljanje dnevnog reda određuje ono što je vredno objaviti i kako i kada će biti objavljeno. Medijsku agendu postavljaju različiti novinarski i faktori okoline koji određuju koje će priče biti vredna da se objavi.

Još jedna ključna komponenta u formiranju javnog mnjenja je formulisanje. Formulisanje predstavlja prikazivanje priče ili dela vesti na određeni način koji ima za cilj da utiče na stav potrošača na jedan ili drugi način . Većina političkih pitanja je u velikoj meri uokvirena kako bi ubedili birače da glasaju za određenog kandidata. Na primer, ako je kandidat H jednom glasao na račun povećanja poreza na dohodak srednjih klasa, formulisan naslov bi glasio: "Kandidat H se ne brine o srednjoj klasi". Ovo stavlja kandidata H u negativan okvir za čitače vesti.

Društvena poželjnost je još jedna ključna komponenta za formiranje javnog mnjenja. Društvena poželjnost je ideja da će ljudi uopšte formirati svoje mišljenje na osnovu onoga što vjeruju da je prevladavajuće mišljenje socijalne grupe sa kojom se identifikuju. Na osnovu postavljanja medijskih agendi i formulisanja medija, najčešće se ponavlja određeno mišljenje na različitim medijskim sredstvima i na društvenim mrežama, sve dok ne stvori lažnu viziju u kojoj percipirana istina može biti veoma udaljena od stvarne istine.

Na javno mnjenje mogu uticati odnosi sa javnošću i politički mediji. Pored toga, mas-mediji koriste širok spektar tehnika reklamiranja kako bi preneli poruku i promenili mišljenja ljudi. Od 50-ih godina prošlog veka, televizija je bila glavni medij za oblikovanje javnog mnjenja.

Uloga uticajnih faktora[uredi | uredi izvor]

Postojale su razne akademske studije koje istražuju da li na javno mnjenje utiču "uticajni faktori" ili osobe koje imaju značajan efekat na uticanje na mišljenje javnosti u vezi sa relevantnim pitanjima. Mnoge rane studije [5][6] su modelirale prenos podataka od izvora masovnih medija do javnosti kao "dvostepeni" proces. U ovom procesu, informacije iz masovnih medija i drugih dalekosežnih izvora informacija utiču na uticajne faktore, a oni onda utiču na opštu javnost nasuprot masovnim medijima koji direktno utiču na javnost.

Dok je "dvostepeni" proces u vezi sa uticajem javnog mnjenja motivisao dalja istraživanja o ulozi uticajnih osoba, novija studija Watts i Dodds (2007)[7] sugestira da, dok uticaj ima određenu ulogu u uticaju na javno mnjenje, "ne-uticajne "osobe koje čine široku javnost su jednako verovatne (ako ne i više verovatne) da utiču na mišljenje, pod uslovom da se šira javnost sastoji od osoba na koje se lako može uticati. Ovo se u njihovom radu pominje kao "Uticajna hipoteza". Autori diskutuju o takvim rezultatima upotrebom modela za kvantifikaciju broja ljudi pod uticajem opšte javnosti i uticajnih faktora. Model se može lako prilagoditi tako da predstavlja razne načine na koje uticajnici komuniciraju jedni sa drugima, kao sa širom javnosti. U njihovoj studiji, takav model se razlikuje od prethodnog primera "dvostepenog" procesa. Model Watts i Dodds uvodi model uticaja koji naglašava bočne kanale uticaja između uticajnika i opštih javnih kategorija. To na taj način dovodi do složenijeg protoka uticaja između tri strane uključene u uticanje na javno mnjenje (tj. mediji, uticajnici i javnost).

Veza sa javnom politikom[uredi | uredi izvor]

Najprostranije pitanje koje deli teorije o vezi mišljenja i politike ima upečatljivu sličnost sa problemom monizma i pluralizma u istoriji filozofije. Kontroverza se bavi pitanjem da li struktura društveno-političkog dela treba biti posmatrana kao manje ili više centralizovan proces postupaka i odluka klase ključnih lidera, predstavljajući integrisane hijerarhije uticaja u društvu ili je to tačnije predviđeno kao nekoliko grupa relativno autonomnih mišljenja i uticajnih grupa, u interakciji sa predstavnicima donosilaca odluka u zvaničnoj strukturi diferenciranog vladinog autoriteta. Prvobitna pretpostavka tumači individualnu, grupnu i zvaničnu radnju kao deo jedinstvenog sistema i smanjuje politiku i vladine polise na derivativ od tri osnovna analitička pojma: društvo, kultura i ličnost.

Uprkos filozofskim argumentima u vezi sa javnim mnjenjem, sociolozi (oni iz sociologije, političkih nauka, ekonomije i socijalne psihologije) predstavljaju ubedljive teorije da bi opisali kako javno mnenje oblikuje javnu politiku i pronalaze nebrojane efekte mišljenja o politici koristeći različite empirijske metode istraživanja. Povrh toga, istraživači smatraju da uzročni odnosi verovatno mogu da se odvijaju u oba smera od mišljenja do politike i od politike do mišljenja. S jedne strane, javno mnjenje signalizira javne preferencije i potencijalno ponašanje glasača prema kreatorima politika.[8][9][10]

Odnos sa spoljnom politikom[uredi | uredi izvor]

Kao i sa javnom politikom, javno mnjenje takođe ima bliske odnose sa spoljnom politikom. Postoji mnogo rasprava o tome kakva je veza između njih, a proučavanje odnosa spoljne politike sa javnim mnjenjem vremenom je evoluiralo, tako što je Almond-Lipman konsenzus bio jedan od prvih pokušaja da se ovaj odnos odredi. Objavljen pre Vijetnamskog rata, Almond i Lipman su tvrdili da javno mnjenje o spoljnoj politici nije strukturisano, nepovezano i veoma nestabilno i da javno mnjenje ne bi trebalo da utiče na spoljnu politiku.[11] Novije studije su prekorile Almond-Lipman konsenzus, pokazujući kako su mišljenja ljudi uglavnom stabilna i da dok pojedinci možda nisu dovoljno informisani o svakom pitanju, oni i dalje deluju efikasno i racionalno.[12][11]

Ljudske procene o pitanjima se često zasnivaju na heuristici, što su mentalne prečice koje omogućavaju brzo donošenje racionalnih odluka. Heuristika se odnosi na javno mnjenje o domaćoj kao i spoljnoj politici. Deduktivni heuristički je onaj koji se oslanja na osnovne vrednosti osobe i društvene grupe. Na delegativnu heuristiku utiču autoriteti poput medija ili predsednika.[13]

Još jedna ključna teorija o tome kako ljudi formiraju svoje mišljenje o spoljnopolitičkim pitanjima je Hurvic i Peflejov model hijerarhijskih stavova. Oni tvrde da je ona struktuirana, sa osnovnim vrednostima koje pružaju osnovu za stavove koji dodatno utiču na krajnju poziciju.[14]

Javno mnjenje o spoljnoj politici meri se na isti način na koji se mere sva javna mišljenja. Anketama i upitnicima ispitanici se pitaju o pozicijama vezano za pitanja. Zaključke istraživači izvlače primenom naučne metode.[15]

Odnos sa predsedništvom SAD[uredi | uredi izvor]

Prema rečima Roberta Šapira, javno mnjenje i kreiranje politika su fundamentalni za demokratiju, koja je povezana sa izbornom odgovornošću, što znači da lider koji je izabran "neće odstupiti daleko od mišljenja birača". Problem koji se javlja prilikom analize podataka prikupljenih od strane istraživača jeste kako su ova "važna" pitanja odabrana prilikom prikupljanja podataka o javnom mnjenju. Teško je utvrditi da li je došlo do nerazvijanja određenih pitanja. Još jedna briga je kako elite utiču na javno mnjenje ubeđivanjem i retorikom, na kraju oblikujući kreiranje politike. Ove dve varijable su po prirodi dvosmislene i teško je dobiti bilo kakve zaključke, u većini slučajeva izvan granica istraživanja. Druge varijable koje treba posmatrati prilikom analize efekta mišljenje-politika su veličine većinske javnosti, vreme izbornog ciklusa, stepen izborne konkurencije i vrsta pitanja. Na primer, javno mnjenje o unutrašnjim poslovima će biti od većeg značaja od onoga koje se tiče spoljnih poslova, zbog složenosti.[16]

Pošto predsednici imaju mogućnost da utiču na njihovu političku agendu, za njih je lakše da reaguju na javno mnjenje. Takođe, pošto oni nisu institucija (poput Kongresa), oni mogu "pomeriti standarde kojima javnost procenjuje njihov učinak u kancelariji- daleko od pitanja koja se tiču politike i više prema simboličkim aktivnostima, imidžima i ličnosti".

Studija Džejms N. Drukman i Lorens R. Džejkobs govori o tome kako predsednici prikupljaju svoje podatke za kreiranje politike. Otkrili su da, s jedne strane, prikupljaju podatke o preferencijama javnosti o istaknutim pitanjima kao što su kriminal i ekonomija. Ovo odražava popularističku vrstu demokratije u kojoj vlada oslikava poštovanje prema stavovima ljudi i povezana su. Sa druge strane, vladine institucije i elite veruju da je razumevanje opštih populacija o određenim problemima ograničeno, stoga oni vrše autonomiju prilikom donošenja ovih odluka.[17]

Baum i Kernel su izjavili da je izazov sa kojim se savremeni predsednici suočavaju kada pokušavaju da ubede javno mnjenje, to da postoji toliko različitih vrsta medija, te da je privlačenje pažnje ljudi teško.[18] Nove medijske alternative takođe su uticale na predsedničko rukovodstvo, jer ih sada koriste da bi mogli da komuniciraju sa mlađim generacijama, ali ciljajući na male grupe ljudi.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Pogledati (jezik: francuski) Julien Théry, "Fama : l'opinion publique comme preuve judiciaire. Aperçu sur la révolution médiévale de l'inquisitoire (XIIe-XIVe s.)", in B. Lemesle (ed.), La preuve en justice de l'Antiquité à nos jours, Rennes, PUR, (2003). str. 119–147, dostupno online, and Daniel Smail, Thelma Fernster (ed), Fama. The Politics of Talk and Reputation, Ithaca, Cornell University Press. „Fama : l'Opinion publique comme preuve judiciaire. Aperçu sur la révolution médiévale de l'inquisitoire (Xiie-xive)”. La preuve en justice : De l'Antiquité à nos jours. Histoire. Presses universitaires de Rennes. 2003. str. 119—147. ISBN 9782753523166. 
  2. ^ Speier, Hans (1950). „Historical Development of Public Opinion”. American Journal of Sociology. University of Chicago Press. 55 (4): 376—88. ISSN 1537-5390. JSTOR 2772299. PMID 15397399. S2CID 46454679. doi:10.1086/220561 — preko JSTOR. [Registracija neophodna (pomoć)]. 
  3. ^ Stephen M. Lee, "George Canning and Liberal Toryism, 1801-1827" Woodbridge: Boydell & Brewer, 2008
  4. ^ Rolf Fechner/Lars Clausen/Arno Bammé (eds.): Öffentliche Meinung zwischen neuer Religion und neuer Wissenschaft. Ferdinand Tönnies' „Kritik der öffentlichen Meinung" in der internationalen Diskussion, in: Tönnies im Gespräch, tom. 3, Munich/Vienna: Profil. 2005. ISBN 978-3-89019-590-2.
  5. ^ Elihu Katz and Paul Felix Lazarsfeld (1955). Personal Influence: the Part Played by People in the Flow of Mass Communications. Transaction Publishers. ISBN 978-1-4128-0507-0. 
  6. ^ Lazarsfeld et al., 1968
  7. ^ Watts, D.J.; P.S. Dodds (2007). „Influentials, Networks, and Public Opinion Formation” (PDF). Journal of Consumer Research. 34 (4): 441—458. doi:10.1086/518527. 
  8. ^ Pierson, Paul (2002). „Coping with Permanent Austerity: Welfare State Restructuring in Affluent Democracies”. Revue Française de Sociologie. 43 (2): 369—406. JSTOR 3322510. S2CID 12599577. doi:10.2307/3322510. 
  9. ^ Soroka & Wlezien 2016, str. 981–1000
  10. ^ Pierson, Paul (2000). „Increasing Returns, Path Dependence, and the Study of Politics”. The American Political Science Review. 94 (2): 251—267. JSTOR 2586011. S2CID 154860619. doi:10.2307/2586011. hdl:1814/23648. 
  11. ^ a b Holsti, Ole R. (1992). „Public Opinion and Foreign Policy: Challenges to the Almond-Lippmann Consensus Mershon Series: Research Programs and Debates”. International Studies Quarterly. 36 (4): 439—466. JSTOR 2600734. doi:10.2307/2600734. 
  12. ^ Matthew A. Baum and Philip B. K. Potter, "The Relationships Between Mass Media, Public Opinion, and Foreign Policy: Toward a Theoretical Synthesis," Annual Review of Political Science, 2008.
  13. ^ Sniderman, Paul. Reasoning and Choice. Explorations in Political Psychology
  14. ^ Hurwitz, Jon; Peffley, Mark (1987). „How Are Foreign Policy Attitudes Structured? A Hierarchical Model”. The American Political Science Review. 81 (4): 1099—1120. JSTOR 1962580. S2CID 144461215. doi:10.2307/1962580. 
  15. ^ pewresearch.org
  16. ^ Shapiro, Robert (2011). „Public Opinion and American Democracy”. The Public Opinion Quarterly. 75 (5): 982—1017. doi:10.1093/poq/nfr053. 
  17. ^ Druckman, J.N. (2009). „Presidential Responsiveness to public opinion”. The Oxford Handbook of American Presidency: 160—181. ISBN 978-0199238859. doi:10.1093/oxfordhb/9780199238859.003.0008. 
  18. ^ Baum and Kernell, M.A., S. „Has Cable Ended the Golden Age of Presidential Television?”. American Political Science Review. 93: 99—114. JSTOR 2585763. S2CID 147249011. doi:10.2307/2585763. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Vikicitat ima citate vezane za članak Javno mnjenje.

Mediji vezani za članak Javno mnjenje na Vikimedijinoj ostavi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јавно_мњење&oldid=27689285”