Džekson Polok

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Pol Džekson Polok

Pošalji fotografiju

Informacije
Datum rođenja 28. januar 1912.
Mesto rođenja Kodi (SAD)
Datum smrti 11. avgust 1956.
Mesto smrti Springs (SAD)
Dela
Pravac/tradicija apstraktni ekspresionizam, akciono slikarstvo
Značajna dela Broj 5, 1948
Puna fantomska petorka

Pol Džekson Polok (engl. Jackson Pollock; Kodi, 28. januar 1912Springs, 11. avgust 1956) bio je veliki američki slikar koji je stvorio svoja najznačajnija dela kao apstraktni ekspresionista, odnosno akcioni slikar. Njegov opus imao je snažan uticaj na modernu umetnost 20. veka.

Detinjstvo i mladost[uredi]

Najmlađi od petorice braće, Polok se rodio u gradiću Kodi, Vajoming, kao dete farmera i domaćice i odrastao u Arizoni i Kaliforniji. Dok se je sa porodicom selio u potrazi za boljim životom, majka se nadala da joj sinovi neće završiti kao priprosti farmeri poput njenog muža. Savremenici su kasnije za Polokov problematičan karakter - nekonvencionalno oblačenje, puštanje duge kose, koja nije bila primerena dobrim mladićima u to vreme, i stalno opiranje autoritetima - razloge nalazili u majčinom uticaju. Naime, iako je sanjala da će joj sinovi postati umetnici, nije im poklanjala niti dovoljno vremena, niti majčinske ljubavi. Osim toga, kako su se selili, Džekson ni u jednom gradu nije stigao naći dobre prijatelje. U prvih deset godina njegovog života, porodica se selila deset puta, svaki put u drugi grad.

Prvi radovi[uredi]

Pohađao je Školu primenjenih umetnosti u Los Anđelesu u klasi profesora Frederika Džona Švankovskoga, ali je bio izbačen zbog tuče i konfliktnog ponašanja. U Njujork je otišao 1930. godine, sledeći svog brata, Čarlsa Poloka i obojica su studirali u klasi slikara Tomasa Harta Bentona (Art Students League). Tadašnji Bentonov uticaj na Poloka je vidljiv u njegovim slikama iz tog doba, gde je koristio krivolinijske ondularne ritmove sa subjektima motiva iz ruralne Amerike. Poloku su se u to vreme sviđali i meksički muralisti, ali sve više simbolisti i nadrealisti, posebno nakok što je posetio jednu Pikasovu izložbu u Njujorku.

Poput mnogih mladih slikara, Polok je u to doba tražio sopstveni put, ali ga nije nalazio. Ali, zato je našao ljubav: 1936. je na nekoj zabavi upoznao četiri godine stariju slikaricu Leonoru Krasner, jevrejku ruskog porekla. Iako je njihov prvi susret bio potpuni fijasko, Polok se nije predavao dok je nije osvojio. Njegovi prijatelji nisu se mogli načuditi toj zaluđenosti: Leonora Krasner bila je toliko nepoželjne spoljašnosti da su je ostali muškarci zaobilazili u širokom luku.

Ali, Poloku je bila neodoljivo privlačna. Na prvom susretnu pozvao ju je na ples, a zatim ju je upitao tako glasno da su se sve glave okrenule: - Biste li se poseksali sa mnom?

Šokirana i posramljena, Leonora Krasner je pohitala kući. Polok se svojski potrudio da je pronađe, a nedugo potom njih dvoje su počeli da žive zajedno. U to doba Leonora Krassner je promenila ime u Li Krasner (misleći da će s uniseks imenom lakše uspeti u "muškom svetu" umetnosti). "Svom Poloku", kako ga je zvala, pomogla je tako što ga je uvela u umetničke krugove i upoznala s uticajnim mecenama i kritičarima.

Uz njenu pomoć Polok je održao prvu samostalnu izložbu 1943. u galeriji The Art of This Century u Njujorku. Vlasnica galerije bila je Pegi Gugenhajm, nećakinja bogataša Solomona Gugenhajma, po kojem je nazvan Muzej umetnosti Gugenhajm na Menhetnu. Pegi Gugenhajm posle je smatrala da je ona najzaslužnija za "otkrivanje" Poloka i do kraja života polagala je prava na njegova dela, sukobljavajući se pritom s Li Krasner.

Iako se njegovo ime sve češće spominjalo kad bi se poveo razgovor o "mladim slikarima koji obećavaju", Polok je bio sve depresivniji. I kao mladić je patio od depresije, a sad je sve češće zapadao u beznadežna stanja, pojačavana dugotrajnim opijanjima, zbog čega se nekoliko puta psihijatrijski lečio.

Polokove rane figurativne slike su pod uticajem meksičkih muralista Davida Alfara Sikjerosa, Hosea Klementa Oroska i Dijega Rivere, pa je čak i radio u eksperimentalnom ateljeu Sikjerosa 1936. godine. Posle posete izložbama Pikasa i nadrealističkoj umetnosti, u slikama koje je stvarao javlja se sve više simbola. Putovao je po SAD-u tokom 1930-ih, ali se na kraju vratio u Njujork 1943. godine, gde je radio za WPA Federalni umetnički projekat od 1935. do 1942. godine. Polokova prva samostalna izložba priređena je u Galeriji Pegi Gugenhajm, ”Galerija umetnosti ovog veka” (Art of this Century gallery) u Njujorku 1943. godine.

Slikanje[uredi]

U oktobru 1945. Polok i Li Krasner su se venčali. Istina, nije to bila Polokova zamisao, ali je pristao jer je te godine Li Krasner umro otac koji ju je do kraja života tretirao kao gubitnicu. Nedugo nakon venčanja par se s Menhetna preselio u Ist Hemton na njujorškom Long Ajlendu. Živeli su u drvenoj kući, a ambar u velikom dvorištu Polok je preuredio u slikarski atelje u kojem je provodio cele dane, ali sve češće i noći.

- Budio bi se kasno i onda još dva sata sedeo pored proklete šoljice kafe - ljutila se Krasner.

Iako je uvek bila stroga kritičarka njegovog rada, zanemarila je svoju karijeru i sve svoje vreme posvetila suprugu. Ohrabren, on je slikao sve više i sve bolje, te je, kao nikad dotad, počeo tražiti sopstveni stil. Pronašao ga je, kažu neki, sasvim slučajno. Prilikom oslikavanja nekog murala, zagledao se u kapi boje koje su s kista padale na pod i oduševio se onim stoje nastalo.

“Takva slika živi svojim životom”, tvrdio je, te je odlučio da pokuša da napravi sliku na isti način. Po podu je počeo postavljati ogromna platna i po njima izlivao i nanosio boje, ponekad ih mešajući sa materijalima poput peska ili smrvljenog stakla. Za slikanje je, osim šake i zgloba, koristio celo svoje telo, uz samo jedno pravilo: kistove, palete i ostali slikarski alat izbacio je iz upotrebe te se počeo služiti štapovima, zidarskim kašikama i kuhinjskim noževima.

Vikicitati „Na podu je sve jednostavnije, osećam se bližim slici, kao njen sastavni deo, jer na taj način mogu da se krećem oko nje, radim sa sve četiri strane i, bukvalno, ućem u sliku.”
({{{2}}})

Dela nastala tehnikom kapanja prikazana su prvi put na izložbi u galeriji Beti Parsons, 1949. godine. Nova slikarska tehnika zaintrigirala je i publiku i stručnjake, pa iako su mnogi konzervativni kritičari tvrdili kako "to što on radi - nije slikarstvo", čak je i ugledni časopis Lajf objavio o njemu veliki afirmativan tekst pod naslovom "Da li je on najveći živi slikar u Americi?"

Prvi prijemi nove tehnike slikanja == Njegova tehnika retko je koga ostavljala ravnodušnim. Nasuprot onima koji su ga hvalili, na sva usta, našli su se njegovi najglasniji protivnici, konzervativni ljubitelji realizma, koji su tu tehniku proglasili umetničkim terorom. Njihovi napadi kulminirali su nadimkom "Jack The Dripper" (Džek kapač), koji je prvi put spomenut u magazinu Tajm 1956.

Polokove apstrakcije zaintrigirale su i mladog studenta fotografije Hansa Namuta, koji je poželeo da ga fotografiše i snimi na delu. Polok je pristao i obećao da će kad Namut dođe kod njega početi da slika novo delo, ali kad se ovaj pojavio u dogovoreno vreme, Polok mu se izvinio, jer je sliku već završio.

Vikicitati „U mukloj tišini, preko celog poda, ležalo je sveže naslikano platno. Primetio sam da Polok koncentrisano gleda u njega i odjednom, sasvim neočekivano, uzima limenku boje i počinje kružiti oko platna. Ništa mi nije trebao govoriti jer bilo je jasno kako je uočio da treba doraditi sliku. Tiho sam posegnuo za kamerom kako ga ne bih dekoncentrisao i počeo snimati. Njegovi, u početku lagani, pokreti pretvorili su se u ritmičan ples kad je platno počeo prskati crnom, belom i smeđom bojom. Potpuno je zaboravio da sam ja tamo.”
({{{2}}})

Pola sata Poloc je neprekidno skakao po studiju. Kad se Namut već počeo pitati odakle mu tolika energija, iznenada je stao i rekao:

Vikicitati „To je to.”
({{{2}}})

Saradnja je nastavljena još jednim filmom kad je Namut snimao iz žablje perspektive. Na filmu se vidi kako slika po staklu, njegovi pokreti, emocije na licu i tragovi boja koje cure.

Zadnji period života[uredi]

No, zadovoljstvo zbog toga što su ga počeli ceniti prekida tragedija: na jesen 1950. Polokov lekar dr Edvin H. Heler, za koga je bio neizmerno vezan, poginuo je u saobraćajnoj nesreći. Smrt čoveka koji ga je najduže uspevao držati podalje od alkohola strahovito ga je pogodila. Prekinuo je apstinenciju i - to je bio početak njegovog kraja. Iako se iste godine pridružio grupi avangardnih umetnika pod nazivom The Irascibles, koji su potpisali protest protiv izložbene politike Umetničkog muzeja Metropoliten, Polok se sve manje posvećivao slikarstvu.

Polokova kuća u Springsu, Njujork

Kao da se u potpunosti predao alkoholu. Po cele dane je pijančio u Cedar Baru Menhetn gde je upoznao i Rut Klingman, umetničku konkubinu i svoju buduću ljubavnicu. Polokov studio u Springsu postao je njihovo ljubavno gnezdo, bez obzira na to što je njegova žena sve vreme bila kod kuće. I ne samo to, navodno se Rut u kupaćem kostimu šepurila okolnim plažama toliko dugo dok Li nije prekipelo i u leto 1956. odlučila je da na nekoliko nedelja ode u Pariz. Kao da je to jedva dočekala, Rut Klingman se odmah doselila kod Poloka. Verovala je da će se on razvesti i oženiti njome, pa im je već počela organizovati zajednički život.

Grob Džeksona Poloka i Li Krasner

Najčešće ih je posećivala njena najbolja prijateljica, Edit Metzger. Ona je i autorka fotografije snimljene na poslednji dan Polokovog života, 11. avgusta 1956. godine, na kojoj Rut Klingman u kupaćem kostimu sedi u krilu Poloku. Na veče toga dana trio je krenuo u obilazak krčmi. Kad su se vraćali kući, pijani Polok zaustavio je automobil nasred raskrsnice i kazao kako se ne oseća dobro. Ubrzo se pored njih zaustavio policajac, ali prepoznao je poznatog slikara i očito impresioniran produžio svojim putem, i ne opomenuvši ga. Polok je nastavio da vozi nazad prema Springsu, ali je pijan, tačno u 22 sata i 15 minuta, na Fajrplejs Roudu, nedaleko od njegovog imanja u Ist Hemtonu, sleteo sa puta i udario u drvo. On i Edit Metzger ostali su na mestu mrtvi, a Rut Klingman bila je teško povređena.

Kad joj je telefonom u Pariz javljeno da je Polok mrtav, Li Krasner počela je histerično da viče. Tek nakon povratka iz Evrope čula je sve detalje događaja, ali smogla je snage da sama organizuje sahranu. I Rut Klingman je žarko želela prisustvovati ispraćaju, ali lekari je nisu želeli pustiti iz bolnice. Zato je zamolila svoju sestru bliznakinju, Iris, da obuče njenu haljinu i ode na sahranu umesto nje. Ali, sestra je to odbila jer se previše bojala Li Krasner.

Dugi niz godina kasnije Rut Klingman je ovako opisala svog nekadašnjeg ljubavnika:

Vikicitati „S njim čovek nikad nije bilo načisto. U jednom trenutku je bio agresivan, a već bi u sledećem plakao kao malo dete,”
({{{2}}})

kazala je prisećajući se kako je suze na njegovom licu videla svaki put kada bi išla pogledati predstavu "Čekajući Godoa" Semjuela Beketa.

Drugi su ga poredili sa dr Džekilom, naučnikom čiji je poznati alterego bio monstruozni Mr Hajd u Velsovom naučno-fantastičnom romanu. No, do danas najpoznatija kulturološko poređenje glasi: Polok je Džejms Din sveta slikarstva, "buntovnik bez razloga", koji je od detinjstva bio problematične naravi. Nije voleo autoritete, nemarno se oblačio, večno se sa svima svađao. Jeziva je koincidencija i sličan način na koji su poginuli i slikar i slavni glumac, kao da su se obojica držala proročanske Dinove izreke: "Živi brzo, umri mlad i budi lep leš".

Polokova udovica, Li Krasner, koja se, zbog potisnute kreativnosti, te osećaja nemoći pred njegovom depresijom, alkoholizmom i posledičnim izlivima besa, nikako nije mogla rešiti sopstvenih frustracija, konačno je osetila spokoj. Ostatak života posvetila je slikanju i uspomeni na prerano poginulog partnera.

Li Krasner umrla je 1984. godine, u 75. godini života. Sahranjena je samo nekoliko metara od supruga, na zelenoj livadi groblja Grin River u Springsu, Njujork. Njihove grobove označavaju 2 stene.

Godinu dana posle njene smrti osnovana je Fondacija Polok-Krasner, s ciljem da pomaže talentovanim slikarima novcem, umetničkim i poslovnim savetima. Kuću na Long Ajlendu u kojoj su živeli Džekson Polok i Li Krasner Amerikanci danas smatraju važnim mestom nacionalne istorije i ponosno je pokazuju turistima.

Njegova slika "Broj 5, 1948" novembra 2006. prodata je za 140 miliona dolara i time postala najskuplja slika svih vremena.

Film[uredi]

O slikarevom životu je 2000. godine snimljen film “Polok”. Za njega je napisao scenario, režirao ga i glumio glavnu ulogu Ed Haris.[1]

Vikicitati „Pre desetak godina o Poloku nisam ništa znao. Čuo sam samo za njegovo ime, ali nisam imao pojma kakav je bio umetnik. A onda mi je 1986. otac za rođendan poslao njegovu netom objavljenu biografiju sa fotografijom na naslovnici i posvetom: "Neverovatno nalikuješ na njega. Razmisli, možda bi o njemu mogao snimiti film". Sa svakim pročitanim retkom knjige, sve više me intrigirao.”
({{{2}}})

Haris je u knjizi "Džekson Polok - Jedna američka saga" Stivena Najfea i Gregori Vajt Smita pronašao vrlo zahvalan materijal. U njemu se opisuje poslednjih 15 godina Polokovog života, kad je postao slavan, propio se i poginuo u automobilskoj nesreći. Svoju je garažu preuredio u slikarski studio kako bi se što bolje upoznao sa Polokovom tehnikom "akcionog slikanja", a kako bi što vernije portretisao umetnika koji je u poslednjim godinama života ogrezao u piću, nabacio je 15 suvišnih kilograma. Toliko se zdušno prihvatio uloge i režije filma o Poloku da je zbog stresa u jednom trenutku kolabirao na setu i nakratko završio u bolnici. Uz Harisovog ambicioznog, nesigurnog, egocentričnog i nasilnog Poloka, u glumačkoj postavi bili su i Val Kilmer, Ami Madigan i Dženifer Koneli. Za ulogu njegove muze, Li Krasner, Marša Gej Harden je 2001. nagrađena Oskarom kao najbolja sporedna glumica. Lik koji je evidentno dobro proučila i odglumila, ovako je opisala:

Vikicitati „Volela je docirati, i zbog toga je bila teška osoba. No, kad je prepoznala Polokov talent, potpuno mu se posvetila i pritom mu je dopuštala da je maltretira.”
({{{2}}})

Reference[uredi]

Izvori[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]