Alergijska reakcija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za druge upotrebe pogledajte stranicu Alergijska bolest.
Alergijska reakcija
Klasifikacija i spoljašnji resursi
Specijalnostdermatologija
imunologija
MKB-10T78.4
MKB-9-CM995.3
DiseasesDB33481
MedlinePlus000812
eMedicinemed/1101
MeSHD006967

Alergijska reakcija je patološki proces koji može nastati u organizmu čoveka ili životinje samo u slučaju da postoji antigen koji je identifikovan i kontakt antigena sa tkivom koji rezultuje oštećenjem tkiva. Alergijska reakcija se ne manifestuje nakon prvog kontakta sa antigenom, već tek nakon svakog narednog.[1]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Za izmenjenu reaktivnost organizma nakon prvog kontakta sa stranom materijom ili živim organizmom iskustveno, se znalo još u staroj kineskoj medicini,[2] a iz drevnih egipatskih zapisa poznato je da je kralj Menes (3000. p. n. e.) usmrćen ubodom stršljena.

Pojava preosetljivosti organizma na alergene bila je poznata i drevnim lekarima Hipokratu, Dioskuridu i Galenu.[3] Međutim prvi poznati pisani dokument, u kome je opisan bolesnik sa alergijskom reakcijom, otkriven je tek u knjizi Persijanca, Zararia Al Razia (865—925), pod nazivom Disertacija o uzroku korize koja se javlja u proleće kada ruže otpuštaju svoj četvrti miomiris.[4]

17. i 18. vek

Za pojavu astme u kontaktu sa nekim materijama (hrana, mirisi) znali su i lekari srednjeg veka. Međutim pojavu promenjene reaktivnosti organizma nakon ponovljenog davanja ili kontakta sa istom materijom prvi put su sporadično započeli da proučavaju lekari u 17. i 18. veku. Oni su uočili simptome slične serumskoj bolesti prilikom ponavljanja transfuzija jagnjeće krvi (Denis, 1667).[3]

19. vek

Početkom 19. veka, kada je došlo do sveoubuhvatnog razvoja neuke izvode se i prvi eksperimenti u alergologiji, i obajavljuju brojna otkrića:

  • Bostok je 1819. opisao polensku groznicu od koje je patio.
  • Blaklajn je 1873. klasičnim eksperimentima na sebi (inhalacija polena i kožni testovi) prvi dokazao da polenska groznica nastaje zbog preosetljivosti na polen.[3]
20. vek

Temelja današnje alergologije postavio je Clement von Pirquet (1903) koji je na osnovu kliničkih posmatranja postavio načela koja su postala osnova za razumevanje alergijskih bolesti. On je izučavao serumsku bolest i vakcinaciju protiv boginja i alergijske pojave kod morbila i tuberkuloze, a 1906. godine osmislio je i novi pojam, kome je dao naziv „alergija”.

  • Godine 1910. Clement von Pirquet je uveo u medicinu primenu kožnog tuberkulinskog testa.
  • Artus je (1903) otkrio eksperimentima da i netoksične materije (mleko, serum) mogu prouzrokovati pojavu sistemske preosetljivosti, ili ako se daju ubrizgaju subkutano, lokalnu reakciju poznatu kao Artusov fenomen.[3]

Sledila su nova istorijska otkrića u 20. veku

  • Non i Friman započeli su 1910. lečenje polenske groznicu desenzibilizacijom organizma pomoću intrakutanih ubrizgavanja alergena
  • Kuk je počeo raditi intrakutane testove u dijagnostičke svrhe.
  • Prausnitz i Küstner 1921. opisali su metodu za pasivni prenos kožne preosetljivosti krvnim serumom, i time potvrdili hipotezu o postojanju reagina, antitela koja izazivaju alergijsku reakciju.
  • Coca i Grove (1925) uveli su pojam „atopična alergija”, a materije koje ju izazivaju nazivali su atopenima. Oni su smatrali da je alergija nasledna i tvrdili su da se specifična preosetljivost javlja već nakon prvog kontakta, a posredovana je humoralni alergijskim antitelima koja su nazvali atopičniim reaginima. U atopičnim alergijama svrstali su i alergijski rinitis i bronhijalnu astmu.
  • U prvoj polovini 20. veka izvođeni su mnogobrojni eksperimenti u kojima je dokazana preosetljivost posredovana ćelija i prenos te preosetljivosti sa jedinke na jedinku ispranim ćelijama, (Landsteiner i Chase).
  • Von Pirguet u knjizi Alergija životnih perioda pod pojmom alergije smatra promenu reaktivnosti organizma nastalu nakon ulaska u organizam njemu tuđe materije.
  • Doerr je u alergiju uključivao i sve reakcije antigen-antitelo, bez obzira na to manifestuju li se kao povećana osetljivost organizma ili kao zaštita.
  • Sredinom 20. veka mnogi autori, zastupaju hipotezu da se alergije i stečeni imunitet zasnivaju na različitim mehanizmima i da su to dva sasvim nezavisna fenomena.[3]
  • Do novih saznanja u imunologiji dolazi i nakon Drugog svetskog rata kada se silom prilika u lečenju ratnih bolesnika koristi transplantacija organa. Razvoj medicinske nauke u šezdesetim godinama 20 veka, posebno transplantacijske imunologije pokazao je da su alergologija i imunologija isprepletene i da se zasnivaju na istim fiziološkim i patofiziološki principima.
  • Na osnovu dotadašnjim opažanjima Kombs i Gel 1963. predložili su podelu alergijskih reakcija prema imunološkim mehanizmima na četiri tipa.[5]
  • Šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka mnogi naučnici su radili na otkrivanju prirode reaginskih antitela. Među mnogima je i Išizaki, za kojeg se najčešće vežu otkrića o imunoglobulinima E klase, za kojeg se do tada pretpostavljalo da postoji kao reaginsko antitelo.[6]
  • Sredinom sedamdesetih godina 20. veka Pepis je IgE antitelima posredovane reakcije na inhalirajuće alergene nazvao atopijskom alergijom.[7]
21. vek

Zadnjih nekoliko decenija prati se veliki napredak imunologije i alergologije, a ranije pretpostavljene razlike i odvojenost humoralne i celularne imunosti više ne postoje. Danas se zna da je imuni odgovor dinamička pojava priređena od dendritičnih ćelija i T pomoćnih limfocita i posredovana sa nekoliko tipova efektorskih ćelija, antitelima, hemokinima i citokinima.

Značajan napredak u našem znanju o strukturi i biohemijskim svojstvima mnogih klinički važnih alergena učinjen je poslednje dve decenije, determinisane su sekvence aminokiselina genskih kodova velikog broja antigena što je omogućilo i produkciju čistih antigena. Ovaj napredak omogućio je proizvodnju antigena za imunomodulaciju, monoklonalnih i poliklonalnih antitela koja se koriste u istraživanju, dijagnostici i lečenju. Uz moćne antiinflamatorne lekove, na raspolaganju su i rekombiniran humana monoklonalna anti-IgE antitela i antagonisti kemokinskih receptora. Svakim danom sve je bliže i otkrivanje genske mape gena koji podstiču i moduliraju alergijske odnosno imunološke reakcije.

Vrsta alergijske rekcije[uredi | uredi izvor]

Kombs i Gel 1975. godine su, alergijske reakcije na osnovu imunoloških mehanizama koji uzrokuju oštećenje tkiva, podelili u četiri osnovna tipa (Tip 1, 2, 3 i 4). Prva tri tipa uključuju antitela kao medijatore u imunološki mehanizam, dok četvrti tip uključuje T ćelije i makrofage. U praksi se tipovi ovih alergijskih reakcija nikada ne događaju izolovano jedan od drugog.[8]

Alergijska reakcija tipa 1[uredi | uredi izvor]

Reakcija na alergen tipa 1 uključuje imunoglobulin (IgE antitelo) u imunološki odgovori na antigene iz okoline, kao što su polen, grinje iz kućne prašine ili životinjske dlake, epitel i dr. Ovaj tip reakcije dovodi do otpuštanja farmakoloških medijatora (histamina, proteaza, hemotaktičkih faktora) iz IgE senzibilisanih mastocita, što ima za posledicu akutnu inflamatornu reakciju sa simptomima astme ili rinokonjunktivitisa.[1]

Alergijska reakcija tipa 2[uredi | uredi izvor]

Reakcija tipa 2 je citotoksična reakcija koja zavisi od antitela. U njoj su IgG i IgM antitela usmerena protiv antigena sopstvenih ćelija organizma (ciljne ćelije) ili protiv stranih antigena, na primer transfuzijska reakcija na eritrocite nakon primanja krvi. Krajnji rezutat tog procesa je fagocitoza, aktivacija ćelija „ubica” ili liza ćelija posredovanih aktivacijom komplementa.[1]

Alergijska reakcija tipa 3[uredi | uredi izvor]

Ovaj tip alergijska reakcija razvija se stvaranjem veće količine imunokompleksa. Imunokompleksi se stvaraju uvek kad se antigen veže za antitelo, ali se uspešno uklanjaju pomoću mononuklearnog fagocitnog sistema. U ovom tipu reakcije tog uklanjanja nema što dovodi do pojave tri grupe bolesti:

Alergijska reakcija tipa 4[uredi | uredi izvor]

Ova alergijska reakcija je kasnog tipa, ili ćelijama posredovana preosetljivost, u kojoj se reakcija javlja nakon 12 i više časova od kontakta sa alergenom. Poznate su tri oblika ovog tipa preosetljivosti:

  • Kontaktna, sa vremenom reakcije unutar 72 časa
  • Tuberkulinska, sa vremenom reakcije unutar 72 časa
  • Granulomatozna, koja se razvije unutar 21-28 dana.

Ovaj tip reakcije vrlo teško se manifestuje kada su antigeni, npr. bacili tuberkuloze uhvaćeni makrofagima, a ne mogu se eliminisati. To stimuliše T limfocite koji otpuštaju citokine koji posreduju u inflamatornom odgovoru.[1]

Dijagnostički testovi[uredi | uredi izvor]

Kako je svaka alergijska reakcija izazvana posebnim alergenom, glavni cilj dijagnoze je pronalaženje toga alergena. Alergen može biti biljka koja raste u određenom periodu godine, poput trave ili polena ili neka druga materija kao npr.pseće dlake, lekova ili hrane. Kako alergen može izazvati alergijsku reakciju kada dođe u dodir sa kožom ili okom, kada je udahnut, pojeden ili ubodom unesen u kožu, pažljivom saradnjom lekara i pacijenata treba dijagnostički utvrditi put unosa alergena u organizam.[9]

Krvni testovi

Testovi mogu pomoći pri određivanju da li su simptomi povezani s alergijom i koji je alergen odgovoran. Uzorak krvi može sadržati mnoštvo eozinofila, vrste krvnih ćelija koje se u povećanom broju nalaze kod mnogih alergijskih reakcija.

Danas se najčešće koriste testovi iz krvi za određivanje ukupne količine IgE antitela (RIST), ili nivo specifičnih IgE antitela na određene alergene (RAST).

  • Određivanje ukupnih IgE antitela u krvi (RIST), zasnova se na činjenici da se količina IgE antitela u serumu zdravih osoba menja tokom života i da može biti povećana kod alergijskih, parazitskih i zloćudnih bolesti.
  • Određivanje specifičnih IgE antitela u krvi (RAST), omogućava utvrđivanje količine specifičnih IgE antitela, koja se stvaraju u telu bolesnika na pojedinačne alergene (inhalatornim ili nutritivne). Ove vrednosti izražavaju se najčešće u mernim jedinicama IU/ml.
Tumačenje rezultata specifičnih IgE.[10]
Razred Specifični IgE (IU/ml) Tumačenje rezultata specifičnih IgE
0 0,00 - 0,34 Nije merljiv nivo IgE
1 0,35-0,69 Minimalna količina IgE
2 0,70-3,49 Mala količina IgE
3 3,50- 17,49 Umerena količina IgE
4 17,90- 49,90 Velika količina IgE
5 50,00-100,0 Vrlo velika količina IgE
6 > 100 Izuzetno velika količina IgE
Kožni testovi

Kožni testovi su najbolji za određivanje alergena. Za kožne testove, prave se razblaženi rastvori ekstrakata drveća, trava, polena, prašina, životinjskih dlaka, otrova insekta, hrane i pojedinih lekova, koji se pojedinačno, u malim količinama nanose na ili u kožu pacijenta. Ako je osoba alergična na jednu ili više tih materija, mesto na kojem je inicirana ta supstanca razvija se otok i osip (nalik na urtikariju uz okolno crvenilo) unutar 15 do 20 minuta.

Radioalergosorbent test.

Kada se kožno testiranje ne može izvesti ili je opasno, zbog burne reakcije, može se koristiti radioalergosorbent test. Radioalergosorbent test (RAST) meri nivoa IgE specifičnih za pojedine alergene u krvi, što može pomoći pri dijagnozi alergijske kožne reakcije, sezonske alergijske upale nosne sluzokože ili alergijske astme.[11]

Oba su testa visoko specifična i tačna, premda je kožni test obično nešto malo tačniji i često, jeftiniji a rezultati se mogu očitati odmah.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d Roitt I, Brostoff J and Male D. Immunology. 5th edition. London:Mosby 1998.
  2. ^ Mravunac B. Vakcinacija. U: Medicinska enciklopedija, JLZ, Zagreb: 1970; knj 6: 512-16
  3. ^ a b v g d Banič S. Alergija. U: Medicinska enciklopedija, JLZ, Zagreb: 1967; knj 1: 76- 84.
  4. ^ Frankland AW (1991). „Aerobiology in medicine”. Grana. 30: 19—23. doi:10.1080/00173139109427764. .
  5. ^ Dekaris D. Atopija. U: Temeljna alergologija. Zagreb: Školska knjiga (1983). str. 25.-6.
  6. ^ Ishizaka K. Twenty years with IgE: From the identification of IgE to regulatory factors for the IgE response. J Immunol. 1985; 135: I-IX
  7. ^ Pepys J. Atopy. In: Gill. PGH, Coombs RRA, Lachmann PJ. Editors. Clinical aspect of immunology. 3. izd. Oxford: Blackwell Scientific, (1975), str. 877-902.
  8. ^ Janeway CA, Travers P, Walport M and Shlomchik M. Immunobiology, 6th edition. Garland Science Publishing 2005.
  9. ^ Expert Panel Report 3 (EPR-3): Guidelines for the Diagnosis and Management of Asthma-Summary Report 2007. J Allergy Clin Immunol. 2007 Nov. 120(5 Suppl):S94-138.
  10. ^ Tarle-Bajić, Nives. „Alergološko testiranje (određivanje specifičnih IgE antitijela) iz krvi”. ultrazvuk-tarle.hr. Pristupljeno 9. 5. 2017. 
  11. ^ Skitarelić, Boris; Mišulić, Joško; Skitarelić, Neven (1989). „Usporedba kožnog testa i radioalergosorbent testa (RAST-a) na tvari u kućnoj prašini i Dermatophagoides pteronyssinus u astmatične djece”. Medica Jadertina (na jeziku: hrvatski). 19: 39—46. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Adkinson Jr NF, Bochner BS, Busse WW, Holgate ST, Lemanske Jr RF, Simons FER. Middleton’s Allergy: Principles and Practice. 7th. PA: Mosby Elsevier; 2009.
  • Middleton E, Reed C, Ellis E, eds. Allergy: Principles and Practice. 5th ed. St. Louis, Mo: Mosby-Year Book; 1998.
  • Paul WE. Fundamental Immunology. 2nd ed. Columbus, Ohio: Primis Custom Publishing; 1999.
  • Fukuoka, Y.; Xia, H. Z.; Sanchez-Muñoz, L. B.; Dellinger, A. L.; Escribano, L.; Schwartz, L. B. (2008-05-01). „Generation of anaphylatoxins by human beta-tryptase from C3, C4, and C5”. J Immunol. 180 (9): 6307—16. PMC 2645414 Slobodan pristup. PMID 18424754. doi:10.4049/jimmunol.180.9.6307. .
  • Brunnée, T.; Reddigari, S. R.; Shibayama, Y.; Kaplan, A. P.; Silverberg, M. (jun 1997). „Mast cell derived heparin activates the contact system: A link to kinin generation in allergic reactions”. Clin Exp Allergy. 27 (6): 653—63. PMID 9208186. S2CID 21536434. doi:10.1111/j.1365-2222.1997.tb01193.x. .
  • Noga, O.; Brunnée, T.; Schäper, C.; Kunkel, G. (decembar 1999). „Heparin, derived from the mast cells of human lungs is responsible for the generation of kinins in allergic reactions due to the activation of the contact system”. Int Arch Allergy Immunol. 120 (4): 310—6. PMID 10640915. S2CID 25006351. doi:10.1159/000024284. .
  • Pearlman DS. Pathophysiology of the inflammatory response. J Allergy Clin Immunol. 1999 Oct. 104(4 Pt 1):S132-7.
  • Schoenwetter, William F. (2000). „Allergic Rhinitis: Epidemiology and Natural History”. Allergy and Asthma Proceedings. 21 (1): 1—6. PMID 10748945. doi:10.2500/108854100778248971. .
  • Akinbami LJ, Moorman, JE, Bailey C, et al. Trends in Asthma Prevalence, Health Care Use and Mortality: United States, 2001-2010. Hyattsville, Md: National Center for Health Statistics; 2012. 94: 1-6.
  • Lieberman P, Nicklas RA, Oppenheimer J, Kemp SF, Lang DM, Bernstein DI; et al. (septembar 2010). „The diagnosis and management of anaphylaxis practice parameter: 2010 update”. J Allergy Clin Immunol. 126 (3): 477—80. PMID 20692689. doi:10.1016/j.jaci.2010.06.022. .e1-42.
  • Masoli M, Fabian D, Holt S, Beasley R (maj 2004). „The global burden of asthma: executive summary of the GINA Dissemination Committee report”. Allergy. 59 (5): 469—78. PMID 15080825. S2CID 37927246. doi:10.1111/j.1398-9995.2004.00526.x. . [Medline].
  • Janson, C.; Anto, J.; Burney, P.; Chinn, S.; De Marco, R.; Heinrich, J.; Jarvis, D.; Kuenzli, N.; Leynaert, B.; Luczynska, C.; Neukirch, F.; Svanes, C.; Sunyer, J.; Wjst, M. (septembar 2001). „The European Community Respiratory Health Survey: What are the main results so far?”. Eur Respir J. 18 (3): 598—611. PMID 11589359. doi:10.1183/09031936.01.00205801. .
  • Asher, M. I.; Keil, U.; Anderson, H. R.; Beasley, R.; Crane, J.; Martinez, F.; Mitchell, E. A.; Pearce, N.; Sibbald, B.; Stewart, A. W. (mart 1995). „International Study of Asthma and Allergies in Childhood (ISAAC): Rationale and methods”. Eur Respir J. 8 (3): 483—91. PMID 7789502. S2CID 7529019. doi:10.1183/09031936.95.08030483. .
  • Gell PGH, Coombs RRA, eds. Clinical Aspects of Immunology. Oxford, England: Blackwell; 1963.
  • Ariza A, Fernandez TD, Doña I, Aranda A, Blanca-Lopez N, Melendez L, et al. Basophil activation after nonsteroidal anti-inflammatory drugs stimulation in patients with immediate hypersensitivity reactions to these drugs. Cytometry A. 2014 Jan 17.
  • Sell S, Rich RR, Fleisher TA, et al, eds. Clinical Immunology: Principles and Practice. 1st ed. St. Louis, Mo: Mosby-Year Book; 1996. 449-77.
  • Lawlor GJ, Fischer TJ, Adelman DC, eds. Manual of Allergy and Immunology. 3rd ed. Philadelphia, Pa: Lippincott-Raven; 1995.
  • Wu LC, Zarrin AA. The production and regulation of IgE by the immune system. Nat Rev Immunol. 2014 Mar 14. [Medline].
  • Nimmagadda, S. R.; Evans r, 3rd (april 1999). „Allergy: Etiology and epidemiology”. Pediatr Rev. 20 (4): 111—5. PMID 10208083. doi:10.1542/pir.20-4-110. 
  • von Bubnoff D, Geiger E, Bieber T (septembar 2001). „Antigen-presenting cells in allergy”. J Allergy Clin Immunol. 108 (3): 329—39. PMID 11544450. doi:10.1067/mai.2001.117457. .
  • Douglass, Jo A.; O'Hehir, Robyn E. (21. 8. 2006). „1. Diagnosis, treatment and prevention of allergic disease: The basics”. Medical Journal of Australia. 185 (4): 228—233. PMID 16922672. S2CID 17447950. doi:10.5694/j.1326-5377.2006.tb00539.x. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Алергијска_реакција&oldid=27441670”