Armatoli

Armatoli (grč.: αρματολοι) su bili hrišćanski neregularni vojnici, ili milicija, koju su Osmanlije angažovale da bi sprovodile administrativnu vlast u oblasti nazvanoj Armatoliki (Αρματολικι). U grčkim regionima Osmanskog carstva, oni su bili sastavljeni od Grka koji su bili ili bivši klefti ili seoski vernici koji su podigli oružje u odbrani svog okruga.^[1]^[2]

Armatoli su imali polunezavisan status na celom grčkom poluostrvu, a armotolikije su stvorene u oblastima koje su imale visok nivo razbojništva, ili u regionima kojima je osmanskim vlastima bilo teško da upravljaju zbog nepristupačnosti terena, kao što su planine Agrafa u Tesaliji, gde je u 15. veku uspostavljen prvi sistem ovih vojnika. Vremenom su uloge armatola i klefta postale zamagljene, pri čemu su i jedni i drugi menjali svoje uloge i odanost kako je situacija zahtevala, uz istovremeno održavanje delikatnog statusa kvo sa osmanskim vlastima. To su bili naoružani ljudi koji su silom svojih pušaka sprovodili zakon po svojim željama, pošto je vlast Osmanskog carstva bila veoma ograničena u oblastima na kojima su oni delovali.

Tokom grčkog rata za nezavisnost, grčki armatoli, zajedno sa kleftima, činili su jezgro grčkih borbenih snaga i igrali su istaknutu ulogu tokom celog njegovog trajanja. Janis Makrijanis je njih i klefte nazivao „kvascem slobode“. Uprkos tome što su bili neefikasni, oni su bili jedina održiva vojna sila za privremene vlade u periodu 1821-1827. U tom vremenskom periodu učinjena su tri pokušaja da se stvori regularna vojska, a jedan od razloga njihovog neuspeha bio je otpor vođa klefta i armatola. Njihov motiv da se bore protiv Osmanlija bila je više lična korist nego nacionalne težnje; nisu bili svesni nacionalnih projekata, sklapali saveze sa Osmanlijama i pljačkali hrišćane koliko i muslimane.^[3]

Bilo je i nekih albanskih i bosanskih armatola, koji su bili izvučeni iz lokalnog muslimanskog stanovništva kao i nekoliko cincarskih armatola, od kojih su mnogi sarađivali sa probugarskim komitima.

Poreklo[uredi | uredi izvor]

Reč "armatoli" prvi put se pojavila u 15. veku za vreme Mletačke republike. Izvodi se iz srednjovekovne pozajmice od latinskog arma („oružje“), verovatno preko grčkog αρματολογος („neko ko se bavi oružjem“, „naoružana osoba“) → αρματολοος. Prema starijoj hipotezi, na razvoj reči možda je takođe uticalo mešanje sa αμαρτωλος („grešnik“), koji je možda bio povezan sa temom oružanih bandi kroz fraze kao što su „αμαρτωλοι/αρματολοι και κλεφτες“ (što znači „grešnici i lopovi“, ali i „armatoli i klefti“). Zbog paralelizma sa „αμαρτωλος“, reč je ponekad pisana i kao „αρματωλος“, sa slovom omega.^[4]

Vojno-policijska organizacija armatola, poznata kao armotolismos, vuče poreklo iz vizantijskog perioda grčke istorije. Armatolismos je bio vrsta feudalizma gde su policijske i vojne funkcije bile obezbeđene u zamenu za vlasništvo nad zemljom. Kao institucija, armatoli se prvi put pojavljuju u Agrafi u Tesaliji za vreme vladavine sultana Murata II (1421–1451). Odatle su se proširili na druge delove Grčke osim na Peloponez. ^[5]

Administrativni okruzi poznati kao armotolikija stvoreni su u oblastima Grčke koje su imale visok nivo razbojništva ili u regionima kojima je osmanskim vlastima bilo teško da upravljaju zbog nepristupačnog terena. Armatolikijem je komandovao kapetan, često bivši kapetan klefta, koga je vladajući osmanski paša unajmio da se bori, ili barem da obuzda, razbojničke grupe koje deluju u regionu. U većini slučajeva, kapetan bi stekao nivo ozloglašenosti kao kleft da bi naterao Osmanlije da mu daju amnestiju i privilegije koje su dolazile sa armatolikom. Stoga su jedinice armatola bile organizovane na isti način kao i klefti, sa kapetanom uz pomoć poručnika zvanog protopalikaro, koji je obično bio rođak, a preostalu snagu činili su armatoli. Mnogi kapetani su vodili svoju armatolikiju kao svoje lične feude, zahtevajući težak danak iznudama i nasiljem od lokalnog seljaštva.

Grčki armatoli[uredi | uredi izvor]

Kao što je ranije pomenuto, armatoli su bili organizovani na osnovu feudalnog sistema pod kojim su održavali svoje vojne/policijske dužnosti u zamenu za vlasništvo nad zemljom. Kada su Osmanlije osvojile Grčku u 15. veku, sklopili su ugovore sa armatolima kako bi oni zadržali svoje vojne/policijske funkcije. Osmanlije bi imale jedinice armatola ili kapetanija koji su funkcionisali kao čuvari mira na teritorijama blizu teškog terena (tj. planinskih prevoja) ili u oblastima gde je otpor stranoj vlasti podrazumevao krađu od strane klefta. Većina armatola su bili bivši klefti koji su bili amnestirani. Izabrani su uz dogovor između lokalnog paše i predstavnika muslimanske i hrišćanske zajednice. Plaćali su ih lokalni ljudi, a koristili su silu za naplatu poreza. To je izazvalo sukobe između armatola i predstavnika zajednice. Bilo je i primera saradnje između njih da bi se istrebili suparničke frakcije.^[6] Armatoli su uglavnom bili koncentrisani u Makedoniji, Tesaliji, Epiru, Akarnaniji i Etoliji (posebno Agrafije). Na Peloponezu se armatoliti nisu razvijali na isti način kao u Rumeliji i Epiru. Na Peloponezu su kapoi (καποι) i meintanidi (μειντανηδες) bili slični armatolima. Ako u pojedinim regionima nije sprovedena institucija armatolita, teritorije su podeljene na armatolikiju (αρματολικια) ili protaktu (προτακτα). Ove teritorije su se prostirale od reke Aksios (Αξιος) do Ambrakijskog zaliva (Αμβρακικος) i do Korintskog zaliva (Κορινθιακος). Kapetani bi često imali vlast nad ovim teritorijama putem nasleđa/sukcesije. Jedan kapetan je isprva bio primoran da svoju vlast podredi paši koji je kontrolisao periferiju. Kasnije su svi kapetanioi bili prinuđeni da se potčine Derveđi paši (Δερβετζη πασα).

Tokom 18. veka postojalo je oko sedamnaest armatolikija. Deset ih se nalazilo u Tesaliji i istočnim regionima Centralne Grčke, četiri u Epiru, Akarnaniji i Etoliji, a tri u Makedoniji. Svaki kapetan je imao svoje redovne vojnike poznate kao palikarije (παλικαρια), a vođe sekcija među tim palikarijama su bili poznati kao protopalikari (πρωτοπαλικαρα). Palikarije bi svakodnevno trenirale sa svojim oružjem. Glavno oružje koje je palikarija koristila bili su kariofili (καριοφιλι). Streljaštvo je bilo obeležje koje je definisalo palikariju. Takođe su bili veoma pokretni i sposobni da izvode zasede. Palikarije su bile otporne na žeđ, glad, pa čak i na bolne teškoće u njihovim susretima sa kleftima.

Termin kleftopolemos (κλεφτοπολεμος) korišćen je za imenovanje strategija/taktika koje su koristili i klefti i armatoli. Ove taktike se danas koriste za nekonvencionalne vojne kampanje malih gerilskih grupa. Armatoli bi vodili kampanje tokom noći. Ova strategija je bila poznata kao „izlazak u paganu“ (εβγαιναν στην παγανα). Armatoli bi to obično radili kada bi klefti izlazili iz svojih jazbina. Armatoli bi se branili u improvizovanim tvrđavama zbog gerilske taktike koju su koristili klefti. Opšta ofanzivna kampanja armatola bila je poznata kao giourousi (γιουρουσι). Tokom jedne od ovih kampanja, armatoli bi efikasno koristili mačeve i ratne poklike.

Tokom decenije 1810-1820 grčki armatoli su u velikoj meri zavisili od podrške koju su uživali od Ali-paše. Zbog toga su imali mali uticaj od grčke nacionalističke organizacije Heterija i bili su rezervisani prema učešću u Grčkom ratu za nezavisnost. Ovo se promenilo nakon što je Ali-paša umro i njihova budućnost je postala manje izvesna.^[7] Klefti i armatoli su igrali ključnu ulogu tokom grčkog rata za nezavisnost. Uprkos tome što su bili neefikasni, oni su bili jedina održiva vojna sila za privremene vlade u periodu 1821-1827. U tom vremenskom periodu učinjena su tri pokušaja da se stvori regularna vojska, a jedan od razloga za njihov neuspeh bio je otpor vođa klefta i armatola. Među vođama armatola bili su Odisej Andrucos, Georgios Karaiskakis, Atanasios Dijakos, Markos Bocaris i Janis Statas. Suprotno konvencionalnoj grčkoj istoriji, mnogi klefti i armatoli učestvovali su u grčkom ratu za nezavisnost prema sopstvenim militarističkim uslovima patrona i klijenata. Oni su rat videli kao ekonomsku i političku priliku da prošire svoje oblasti delovanja. Balkanski razbojnici poput klefta i armatola – veličanih u nacionalističkoj istoriografiji kao heroji – zapravo su bili vođeni ekonomskim interesima, nisu bili svesni nacionalnih projekata, sklapali saveze sa Osmanlijama i pljačkali hrišćane koliko i muslimane.^[8]

Armatoli u drugim državama[uredi | uredi izvor]

Bilo je i etničkih cincarskih boraca za armatole. Mnogi od njih su često bili angažovani u saradnji sa probugarskim komitama kao što je Unutrašnja makedonska revolucionarna organizacija. ^[9]

Bilo je i albanskih armatola. Tokom Austro-turskog rata (1716–1718), albanska privatna milicija nalik armatolu izazvala je nevolje u Kavali, što je rezultiralo njenim ukidanjem od strane Ahmeda III 1721; međutim, nastavio je da postoji ilegalno još 100 godina.^[10]

U Bosni, armatole su uglavnom bili sastavljeni od lokalnog muslimanskog stanovništva. Prema dokumentima, 1485-1490. ovi bosanski armatoli su imali zadatak da čuvaju turske utvrde na obalama Dalmacije koje su pretrpele napade Mlečana. ^[11]

Reference[uredi | uredi izvor]

^ Vakalopoulos, Apostolos E. (1976). The Greek nation, 1453-1669 : the cultural and economic background of modern Greek society. New Brunswick, N.J.: Rutgers University Press. str. 212. ISBN 978-0-8135-0810-8.
^ Encyclopedia of Greece and the Hellenic tradition. London: Fitzroy Dearborn. 2000. str. 169. ISBN 978-1-135-94206-9.
^ Malesevic, Sinisa (2013). Nation-states and nationalisms : organization, ideology and solidarity. [Place of publication not identified]: Polity Press. str. 111. ISBN 074567206X.
^ Bampiniōtēs, Geōrgios; Μπαμπινιωτης, Γεωργιος (1998). Lexiko tēs neas Hellēnikēs glōssas : me scholia gia tē sōstē chrēsē tōn lexeōn : hermeneutiko, etymologiko, orthographiko, synōnymōn-antithetōn, kyriōn onomatōn, epistēmonikōn horōn, akrōnymiōn. Athēna: Kentro Lexikologias. str. 98. ISBN 978-9-60-861900-5.
^ Vakalopoulos, Apostolos E. (1976). The Greek nation, 1453-1669 : the cultural and economic background of modern Greek society. New Brunswick, N.J.: Rutgers University Press. str. 211. ISBN 9780813508108.
^ Kitromilides, P.M. (2021). The Greek Revolution: A Critical Dictionary. Harvard University Press. str. 89.
^ The Greek Revolution : a critical dictionary. Cambridge, Massachusetts. 2021. str. 89. ISBN 0674987438.
^ Malesevic, Sinisa (2013). Nation-states and nationalisms : organization, ideology and solidarity. [Place of publication not identified]: Polity Press. str. 111. ISBN 074567206X.
^ The Memoirs of Cola Nicea: A Case-Study on the Discursive Identity Construction of the Aromanian Armatoles in Early 20th Century Macedonia. str. 125—150.
^ Ring, Trudy (2013). Southern Europe : International Dictionary of Historic Places. Hoboken: Taylor and Francis. ISBN 978-1-134-25958-8.
^ Vasdravellēs, Iōannēs K. (1968). The Greek Struggle for Independence: The Macedonians in the Revolution of 1821. Institute for Balkan Studies. str. 2.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Babiniotis, George D. (1998). Λεξικό της Νέας Ελληνικής Γλώσσας (na jeziku: grčki). Athens, Greece: Kentro Leksikologias. ISBN 978-9-60-861900-5.
Dakin, Douglas (1973). The Greek Struggle for Independence, 1821–1833. Berkeley and Los Angeles: University of California Press. ISBN 0-520-02342-0.
Vacalopoulos, Apostolis (1961). Ιστορία του Νέου Ελληνισμού [History of Neo-Hellenism]. 2. A.E. Vakalopoulos.
Vacalopoulos, Apostolis (1976). The Greek Nation, 1453–1669. New Brunswick, NJ: Rutgers University Press. ISBN 9780813508108.

[1] Vakalopoulos, Apostolos E. (1976). The Greek nation, 1453-1669 : the cultural and economic background of modern Greek society. New Brunswick, N.J.: Rutgers University Press. str. 212. ISBN 978-0-8135-0810-8.

[2] Encyclopedia of Greece and the Hellenic tradition. London: Fitzroy Dearborn. 2000. str. 169. ISBN 978-1-135-94206-9.

[3] Malesevic, Sinisa (2013). Nation-states and nationalisms : organization, ideology and solidarity. [Place of publication not identified]: Polity Press. str. 111. ISBN 074567206X.

[4] Bampiniōtēs, Geōrgios; Μπαμπινιωτης, Γεωργιος (1998). Lexiko tēs neas Hellēnikēs glōssas : me scholia gia tē sōstē chrēsē tōn lexeōn : hermeneutiko, etymologiko, orthographiko, synōnymōn-antithetōn, kyriōn onomatōn, epistēmonikōn horōn, akrōnymiōn. Athēna: Kentro Lexikologias. str. 98. ISBN 978-9-60-861900-5.

[5] Vakalopoulos, Apostolos E. (1976). The Greek nation, 1453-1669 : the cultural and economic background of modern Greek society. New Brunswick, N.J.: Rutgers University Press. str. 211. ISBN 9780813508108.

[6] Kitromilides, P.M. (2021). The Greek Revolution: A Critical Dictionary. Harvard University Press. str. 89.

[7] The Greek Revolution : a critical dictionary. Cambridge, Massachusetts. 2021. str. 89. ISBN 0674987438.

[8] Malesevic, Sinisa (2013). Nation-states and nationalisms : organization, ideology and solidarity. [Place of publication not identified]: Polity Press. str. 111. ISBN 074567206X.

[9] The Memoirs of Cola Nicea: A Case-Study on the Discursive Identity Construction of the Aromanian Armatoles in Early 20th Century Macedonia. str. 125—150.

[10] Ring, Trudy (2013). Southern Europe : International Dictionary of Historic Places. Hoboken: Taylor and Francis. ISBN 978-1-134-25958-8.

[11] Vasdravellēs, Iōannēs K. (1968). The Greek Struggle for Independence: The Macedonians in the Revolution of 1821. Institute for Balkan Studies. str. 2.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]