Грчки рат за независност

Из Википедије, слободне енциклопедије
Грчки рат за независност
Део
Missolonghi.jpg
Време: 25. март 18213. фебруар 1830.
Локација: Балканско полуострво, Епир, Тесалија, Тракија, Македонија, Медитеран, Егејско море
Узрок рата: Грчки устанак
Резултат: Победа и независност Грчке
Промене у територији:
Сукобљене стране
Грчка Прва грчка република
Застава {{{генитив}}} Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске
Застава Русије Руска Империја
Застава Француске Француска
Ottoman flag Османско царство
Заповедници
Јачина
Губици

Грчки рат за независност је назив за устанак Грка у Османском царству (грч. Ελληνική Επανάσταση) (Елиники Епанастаси) који је трајао између 1821. и 1830. године.

Док је војска Османског царства војска опседала Јањине, започео је устанак — Грчки рат за независност.

Устанак[уреди]

Прво раздобље рата (1821-1824)[уреди]

Портрет Риге од Фере, пионира Грчког рата за независност, који је сковао план за велики устанак свих балканских потлачених народа

Устанку је претходило оснивање тајне револуционарне организације Хетерије 1814. године у Одеси, граду са бројном грчком заједницом.[1] Организацију су основали грчки националисти; Н. Скоуфас, Е.Xanthos и А. Тсакалов са циљем ослобођења Грчке од Отоманског империја, 1818. године. Хетерија се преселила у Цариград (који је онда био и највећи грчки град). Уз помоћ многобројних Грка, и грчких исељеника који су живели у емиграцији (Велика Британија, Америка, Италија), као и уз помоћ тадашњих великих сила (Британија, Француска, Русија) Хетерија је радила на организацији устанка грчког народа.

Устанак је избио у дунавском крају - 6. марта 1821. године када је Александрос Ипсилантис, председник Хетерије (руски официр грчког порекла), са својим одредом од 2000 људи, састављеним већиног од грчких добровољаца који су били на служби у Руској царској војсци, прешао реку Прут и ушао на територија Отоманског царства у данашњој Молдавији и подигао устанак у граду Јашију. Његов устанак је врло брзо разбијен од стране турских снага.

Устанак је у међувремену избио и на Јужном Пелопонезу (Мореји), 17. марта 1821, устаници из града Ареополија објавили су рат Турцима. Њихова војска под командом Петроса Мавромикалиса (у њој су били и хероји устанка; Колокотронис, Никитарас и Папафлесас) напали су град Каламату и после дводневне борбе заузели, 21. марта.

Велики подстрек устанку на Пелопонезу догодио се 25. марта 1821. године када је патријарх града Патраса, Германос благословио заставу устаника у манастиру Велика Лавра на планини Хелмос. Овај дан има симболичко значење у Грчкој, и он се слави као Дан државности. У следећа три месеца устанак је захватио цели Пелопонез, добар део континенталне Грчке, острво Крит, Кипар и још нека острва у Егејском мору. Устаници су успели под вођством Теодороса Колокотрониса заузели су тадашњи главни град отоманског Пелопонеза, Триполи. Тиме је отпочело прво раздобље рата за независност Грчке (1821—1824) у којем устаници уз помоћ европских добровољаца и подршку великих сила нижу успехе. 22. јануара 1822. устаници у Епидаурусу, проглашују независност, доносе први Устав Грчке и оснивају прву владу којој је на челу Димитрије Ипсилантис (брат Александроса Испилантиса).

Након тога отпочели су сукоби између самих устаника, због ривалства над контролом ослобођених територија и борбе за лидерсво у будућој власти. Све то прераста у прави мали грађански рат између устаника који се разбуктао у два наврата од краја 1823. до маја 1824. године и 1824-1825. године. Ови сукоби имали су подлогу и односу велесила и подозривости Велике Британије на тадашњу Руску Империју и њен утицај на православне устанике Грчке.

Друго раздобље рата (1824-1827)[уреди]

Слика Ежена Делакрое Борба између каура и паше (из 1827, уље на платну, данас у галерији Арт Институте of Цхицаго). Инспирација за ову слику била је песма Лорда Бајрона Каур

Турцима је у помоћ пристигла извежбана војска египатског валије Мехмеда Алије који је послао свог брата Ибрахима са 10.000 пешака и 1.000 коњаника, ове снаге посве су измјениле положај на ратишту.

Након 12 месеци опсаде пао је град Месолонги 22. априла 1826. у руке Ибрахим паше. Масакр и ропство преосталих грчких брањеника (од тога 3000 -4000 жена и деце) изазвали су бројне реакције солидарности по целој Европи. [2] Након тога Турци улазе у Атину, а недуго затим и читава копнена Грчка поновно је под њиховом влашћу.

Треће раздобље рата (1827-1829)[уреди]

Рана застава Грчких устаника

Уз подршку Великих сила, одржана је народна скупштина 1827. године у Троезенеу, ова скуштина донела је нови устав и изабрала председника владе грофа Цаподистрија. Након Турског одбијања захтева Велике Британије, Француске и Турске да Грчкој да аутономију, савезници су се почели отворено укључивати у сукоб.

Након вест да заједничка египатско-турска флота плови према острву Хидра, савезници су упутили заједничку флоту која је требала пресрести отоманске бродове. Након недељу дана мира у заливу код града Наварина, збила се поморска Битка код Наварина у којој је потпуно разбијена турско-египатска флота.

Након тога Француска је на Пелопонез послала један експедициони корпус под командантом Николе Жосефа Маисона, који се искрцао на Пелопонезу 30. августа 1828. код места Петалиди. Овај корпус помогао је устаницима да избаце египатске трупе из Пелопонеза до 30. октобра. Русија је службено објавила рат Турској, и отпочела са нападима на њене северне границе.[3]

Устаници су током 1828. хтели заузети што више оземља средишње Грчке, пре потписивања примирја. Последња већа битка овог рата била је код места Петра, у северној Атици. Грчки устаници које је водио Димитрије Ипсилантис, али овај пут увежбани и добро опремљени напали су трупе Аслан бега и поразиле их. Поражене турске стране морале су у замену за сигуран пролаз из централне Грчке, напустити све земље од места Ливадеја до реке Сперцхеиос.

Због пораза у Руско-турском рату 1828-1829, Порта је пристала на Савезничке захтеве за аутономијом Грчке, који су претходно договарани у Лондону 1827, и 1829 Турска је потписивањем мира у Једрену 1829. морала признати ограничену независност Грчке.

У мају 1832. године, одржана је Лондонска конференција Велике силе (Уједињено Краљевство, Француска и Русија) понудиле су грчки краљевски трон баварском принцу Оту фон Вителсбаху, с тиме да Грке није уопште питала за мишљење. 21. јула 1832, дипломатски представници Великих сила при Високој Порти у Цариграду, потписали су заједно са отоманским представницима Мир из Цариграда (1832), којим су утврђене границе новоустановљене Краљевине Грчке.

Историјске околности устанка[уреди]

Грчки одметник (Арматолос)

Грчки рат за независност, био је један у низу устанака против отоманске власти. Први значајнији збио се 1603. године на Пелопонезу (Мореја), циљ устаника био је обнова Византијског царства. Цели 17. век избијале су побуне против Турака по Пелопонезу и осталој Грчкој; такви су били устанци које је водио Дионисије Филозоф 1600. и 1611. у Епиру.[4] Отоманска власт над Пелопонезом (Мореом) прекинута је Морејским ратом, за време тих ратова полуострвом је владала Млетачка република пуних 30 година. Први већи устанак након тога био је под руским упливом, такозвана Орлова побуна 1770. године која је угушена, након почетних успеха. Након сламања устанка турско-албанске јединице спроводиле су масован терор над великим делом континенталне Грчке.[5]За време Руско-турског рата 1787-1792, заједница грчких трговаца из Трста опремила је мању флоту коју је водио Ламброс Катсонис, и послала је у Грчку, где је углавном ометала турску пловидбу. То је истовремено повећало и број хајдука и других одметника по Грчкој. [6]

Карта са првобитним границама Краљевине Грчке какве су установљене Лондонским мировним уговором из 1832. (тамно плаво).

Истовремено бројни Грци су били највиши отомански царски функционари и уживали бројне привилегије. Грчки свештеници контролисали су све послове православне цркве преко Екуменске патријаршије из Цариграда и највећи број свештеника долазио је из грчких редова. Тако су они уз то и помоћ отоманског управног система поделе на Милете, владали над свим православним поданицима.[7])

Школовани и утицајни чланови велике Грчке дијаспоре имали су велику улогу у припреми Грчког устанка, ширењем идеја Француске револуције и снажењем националног осећања, такви су били; Адамантиос Кораис и Антхимос Газис.

Мученичка смрт песника Риге од Фере имала је велики утицај на национално буђење Грка. Он је у својим песмама а и писањем по тадашњим новинама, наговестио потребу великог устанка балканских народа.[8]

Слика Ежена Делакрое, инспирисана турским масакром над становништвом отока Хиос Масакр на Хиосу, имала је велики утицај на европско јавно мијење и успеху устанка.

Велики енглески песник Џорџ Гордон Бајрон, уложио је сав свој иметак, славу и углед за успех Грчког устанка. Он је организовао прикупљање помоћи, слање бродова у Грчку, на крају је умро од грознице у Месолонгију 1824. [9]

Извори[уреди]

  1. ^ Цлогг, А Concise History of Greece, п. 31
  2. ^ Howarth, The Greek Adventure, п. 197.
  3. ^ Howarth, The Greek Adventure, стр. 241.
  4. ^ Кассис, Мани'с History, стр. 29.
  5. ^ Своронос, History of Модерн Greece, п. 59
    * Вацалопоулос, History of Мацедониа, стр. 336
  6. ^ Своронос, History of Модерн Greece, стр. 59
  7. ^ Георгиадис–Арнакис, The Greek Church of Constantinople, стр. 238
  8. ^ Svoronos, History of Modern Greece, стр. 62
  9. ^ Brown, International Politics and the Middle East, 52

Спољашње везе[уреди]