Bitka za Novu Gvineju

Bitka za Novu Gvineju
Deo rata na Pacifiku u Drugom svetskom ratu
Istočna Nova Gvineja i Nova Britanija
Vreme 7. mart 1942 - 30. jun 1944. Mesto Nova Gvineja Ishod Saveznička pobeda
Sukobljene strane
Japan	UK Australija SAD
Komandanti i vođe
admiral N. Kondo	Daglas Makartur
Jačina
10.000 (1942) 200.000 (1944)	3.000 (1942) 80.000 (1944)
Žrtve i gubici
teški	znatni

Bitka za Novu Gvineju (engl. New Guinea campaign), vođena od 7. marta 1942. do 30. juna 1944, bila je saveznička pobeda tokom rata na Pacifiku.

Pozadina

Japanski planovi

Japan je do kraja januara 1942. zauzeo Gvam, Vejk, Gilbertova ostrva i Bizmarkov arhipelag, čime je, po ratnom planu iz 1941, ovladao strategijski važnim oblastima u jugoistočnoj aziji i jugozapadnom Pacifiku. Međutim, pošto su postignuti neočekivano laki i brzi uspesi u prvoj fazi rata, Japan je promenio prvobitni plan o konsolidaciji zauzetih područja i odlučio se za dalju ekspanziju. U prvoj etapi predviđeno je osvajanje Port Morzbija, glavnog savezničkog uporišta na Novoj Gvineji, uz istovremeno zauzimanje ostrva Tulagi iz grupe Solomonovih ostrva: time bi se prokrčo put za narednu etapu do ostrva Fidži, presekle istočne komunikacije Australije i stvorili uslovi za ofanzivu protiv nje.

Saveznički planovi

Saveznički plan predviđao je odbranu australije i Novog Zelanda kao osnovice za kasniji prelaz u ofanzivu protiv Japana. Glavne savezničke snage snage na Novoj Gvineji, jedna australijska ojačana brigada, (oko 3.000 ljudi) i nešto lakih pomorskih snaga, bile su raspoređene oko Port Morzbija. Rukovođenje odbranom tog dela Pacifika od marta 1942. preuzele su SAD.

Operacije

U prvoj etapi dalje ekspanzije, Japanci su manjim pomorskim desantom iz Rabaula (na Novoj Britaniji), uz neznatan otpor, noću 7/8. marta 1942. zauzeli na Novoj Gvineji luke Laj (engl. Lae) i Salamaua, i obrazovali mostobran koji su, i pored savezničkog bombardovanja iz vazduha, uspeli da održe i urede kao uporište s aerodromom. Naredni japanski cilj bio je osvajanje Port Morzbija pomorskim desantom.

Japanska ofanziva na Port Morzbi (maj-septembar 1942)

Smatrajući Novu Gvineju ključnim položajem za odbranu Australije, a Port Morzbi za odbranu Nove Gvineje, saveznički komandant jugozapadnog pacifika, general Daglas Makartur, odlučio je da tu luku ojača i uredi kao operacijsku osnovicu.

Japanci su 3. maja zauzeli pomorskim desantom bez otpora ostrvo Tulagi, ali desant planiran za 10. maj kod Port Morzbija onemogućen je razbijanjem odreda za njegovu zaptitu i podršku u pomorsko-vazdušnoj bici u Koralnom moru. U međuvremenu, Makartur je ojačao odbranu Nove Gvineje prebacivanjem iz Australije, uglavnom vazdušnim putem, 2 američka pešadijska puka i 2 australijske divizije, i izgradio nove aerodrome; izgradnju aerodroma u području Bune sprečili su Japanci 20. jula pomorskim desantom od 1.500 ljudi. Iskrcane trupe ojačali su do 18. avgusta sa 10.000 ljudi i počeli nastupni marš (160 km) preko teško prohodnog masiva Oven Stenli (engl. Owen Stanley Range) za napad na Port Morzbi. Na 50 km od cilja zaustavljeni su krajem septembra od australijskih trupa. Njihov istovremeni pokušaj nastupanja ka Port Morzbiju manjim brodovima, dužobalskim komunikacijama, osujećen je takođe, pošto pomorskim desantom od 5. septembra nisu uspeli da likvidiraju savezničko uporište u zalivu Milnu (engl. Milne Bay).

Saveznička ofanziva na istočnom delu ostrva (januar 1943-januar 1944)

Mapa Nove Gvineje iz 1940. godine.

Angažujući skoro 3 pešadijske divizije, saveznici su uskoro prešli u energično gonjenje iscrpljenih japanskih snaga preko Oven Stenlija. U žestokim borbama i uz velike gubitke, saveznici su 22. januara 1943. zauzeli japanska uporišta kod Bune. Pobedama kod Bune i u bici za Gvadalkanal (novembra 1942), saveznici su naneli Japancima poraz i omeli njihov plan za dalje prodiranje u pravcu Australije. Prelazeći u defanzivu, Japanci su u januaru 1943. organizovali odbrambenu liniju Laj-Rabaul (Bizmarkova linija), ojačali garnizone Laja i Salamanaue i zaposeli Vevak (engl. Wewak), a u aprilu i grad Holandiju (Džajapura) i uredili ih kao vazduhoplovne baze.

Prema savezničkom planu opšte ofanzive protiv japanskih ostrva, snage Pacifičke flote pod admiralom Česterom Nimicom trebalo je da nastupaju centralnim operacijskim pravcem (Gilbertova ostrva-Marijanska ostrva-Filipini), a snage pod Makarturom jugozapadnim (preko Nove Gvineje, Molučkih i Palau ostrva za Filipine). Svoje nastupanje Makartur je obezbedio zauzimanjem ostrva Kirivine (engl. Kiriwina) i Vudlarka (engl. Woodlark - Murua) u junu 1943. Iskrcavanjem 30. juna u zalivu Nasau (engl. Nassau Bay), Makartur je počeo ofanzivu duž severne obale Nove Gvineje uzastopnim pomorskim desantima (engl. Shore to Shore Movement). Tu ofanzivu Japanci su ometali jakim vazdušnim napadima, ali su ih saveznici suzbili snažnim bombardovanjem vazduhoplovne baze Vevak 17. i 18. avgusta. Saveznici su iskrcali 4. septembra 20 km istočno od Laja pomorski desant (7.800 ljudi), a sutradan i vazdušni (1.700 ljudi), 10 km severozapadno, pa je Laj zauzet 16. septembra, ali se 2.000 Japanaca povuklo roz džunglu u pravcu uporišta Sio. Salamaua, zaobiđena desantom kod Laja, pala je 15. septembra, a 2. oktobra, iznenadnim desantom severno od Finshafena (engl. Finschafen), zauzeto je i to uporište, i započeto uništavanje japanskih snaga na poluostrvu Huonu.

Desant na Novu Britaniju

Radi bočnog osiguranja daljeg nastupanja, saveznici izvode 15. i 26. decembra desant iz Laja i Finshafena na zapadni deo Nove Britanije (Bizmarkov arhipelag), a 2. januara 1944. i kod Sajdora (engl. Saidor) 145 km severozapadno od Finshafena, a istovremeno, kopnom, odbacuju Japance do Madanga. Pošto su ovladali prolazima Vitjez (engl. Vitiaz Strait) i Dempjer (engl. Selat Dampier), probijena je Bizmarkova linija odbrane. Sredinom aprila 1944. okončana je borba za uporišta na Admiralitetskim ostrvima, a Rabaul neutralisan.

Savezničko oslobađanje zapadnog dela ostrva (mart-jun 1944)

U sklopu nove odbrambene linije Marijanska ostrva - ostrvo Timor, Japanci su utvrdili i ojačali zapadni deo Nove Gvineje. Snage na poluostrvu Vogelkop, već ranije ojačane jednom pešadijskom i jednom vazduhoplovnom divizijom, ojačali su marta 1944. još sa dve pešadijske divizije iz Kine, a zaostale snage istočno i oko Vevaka (20.000 ljudi koji su zadržavali savezničko napredovanje) trebalo je da se povuku u pravcu Holandije. Pomorske snage za odbranu Nove Gvineje (9. flota) sastojale su se samo od manjih brodova za dejstva u obalskom pojasu, dok je vazuhoplovstvo bilo jače (samo u rejonu Holandije oko 350 aviona).

Bitka za Holandiju

Nastavljajući ofanzivu saveznici su kopnenom i ukrcanom avijacijom (sa privremeno dodeljenih 12 flotnih nosača aviona 5. flote) od 30. marta do 16. aprila neutralisali vazduhoplovne baze u zahvatu Holandije, a 22. aprila, uz avijacijsku podršku, iznenađenje i slab otpor, iskrcali su severno i južno od Holandije, u zalivu Tanamera (engl. Teluk Tanahmerah) i Humboltovom zalivu (engl. Teluk Humboldt) po 1 pešadijsku diviziju. One su 26. aprila zauzele vazduhoplovne baze na jezeru Sentani 15-20 km u unutrašnjosti. Na pomoćnom pravcu kod Ajtapea (engl. Aitape), 200 km jugoistočno od Humboltovog zaliva, izvršio je desant jedan pešadijski puk. Time su odsečene japanske snage iz rejona Vevaka oje se još nisu prikupile kod Holandije. Očekujući protivudar tih japanskih jedinica, saveznici su ojačali snage u području Holandije sa još 1 pešadijskom divizijom i 2 pešadijska puka (ukupno je iskrcano oko 80.000 ljudi). U žestokim borbama za Holandiju, Japanci su od 10. juna do 9. avgusta izgubili polovinu angažovanih snaga (oko 10.000 ljudi) i veći deo snaga 9. flote i vazduhoplovstva. Odmah su pristupili njihovom pojačavanju snagama iz Kine i povukli se prema zapadu.

Bitka za Sarmi i Bijak

Naredni saveznički cilj, zauzimanje rejona Sarmi i obližnjeg ostrva Vakte (engl. Wakde) s aerodromom (branjenim divizijom od 11.000 ljudi) postignut je 17. maja.

Žestoke borbe vodile su se za ostrvo Bijak (engl. Biak), aerodromski čvor blizu japanske odbrambene linije. Uz podršku vazduhoplovstva i flote, aerodrome je branilo oko 10.000 Japanaca. Desant na Bijak izvršen 27. maja je uspeo, ali aerodrome, s kojih je planirana podrška flotnih dejstava na Marijanskim ostrvima, nisu osposobljeni sve do 22. juna, zbog upornosti branilaca, a pre svega zbog angažovanja japanskog vazduhoplovstva i znatnih flotnih snaga. No, kada je počeo saveznički napad na Marijanska ostrva, povučene su jedinice japanske flote i vazduhoplovstva iz tog rejona, pa je Bijak, prepušten sudbini, konačno pao.

U borbama za Bijak zauzeto je pomorskim desantom ostrvo Numfor (engl. Numfoor). Poslednjim savezničkim desantom, 30. juna 1944 kod Sausapora na poluostrvu Vogelkop, završena je četvoromesečna saveznička ofanyiva na 1.600 km dugoj obali, a produžene su samo akcije čišćenja pojedinačnih zaostalih delova japanskih snaga.

Literatura

• Nikola Gažević, Vojna enciklopedija (knjiga 6), Vojnoizdavački zavod, Beograd (1973), str. 155-156