Bitka kod Caricina

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Bitka kod Caricina ili Caricinska bitka je bila vojna konfrontacija između Crvene armije i Bele armije tokom Ruskog građanskog rata za kontrolu nad Caricinom (danas Volgograd), strateški značajnim gradom i lukom na reci Volgi u jugozapadnoj Rusiji.

Grad, koji je bio važan centar podrške Oktobarskoj revoluciji i koji je ostao u rukama Crvenih, bio je tri puta opkoljen od antiboljševičkih donskih kozaka pod komandom Petra Krasnova: jul–septembar 1918, septembar–oktobar 1918. i januar–februar 1919. Još jedan pokušaj osvajanja Caricina je u maju-junu 1919. godine od strane Dobrovoljačke vojske, koja je uspešno zauzela grad. Zauzvrat, između avgusta 1919. i januara 1920. Beli su branili grad od boljševika. Caricin su komunisti konačno osvojili početkom 1920. godine.

Odbrana Caricina, nazvana „Verden crvenih“,bila je jedan od najšire opisanih i komemorisanih događaja građanskog rata u sovjetskoj istoriografiji, umetnosti i propagandi. To je bilo zbog činjenice da je Josif Staljin učestvovao u odbrani grada između jula i novembra 1918.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Tokom ruske revolucije, visoko industrijalizovani grad Caricin postao je moćan revolucionarni centar. [1] Grad koji se nalazio na donjoj Volgi bio je od strateškog značaja za boljševike. Preko Caricina su zalihe hrane i nafte iz Bakua stizale do Moskve, a pruga koja je prolazila kroz grad pružala je Savetu narodnih komesara pristalice iz srednje Azije.[2] U gradu je takođe bila velika fabrikama municije.[3]

U maju 1918. Donska sovjetska republika je propala i u regionu je uspostavljena antikomunistička Donska republika.[4] Tokom narednih meseci, strateški značaj Caricina je još više porastao: kontrolisanjem grada, Crveni ne samo da su sprečili kontrarevolucionarne snage donskih, uralskih i orenburških kozaka da se udruže, već su im dali priliku da prerasporedi snage sa severa prema oblastima pod kontrolom belaca na Kubanu i na severnom Kavkazu. Caricin je takođe štitio Saratov, još jedan značajan centar pod kontrolom boljševika.[5]

U junu 1918. godine Južni front Crvene armije stavljen je pod komandu Klimenta Vorošilova, revolucionara iz Donbasa. On je počeo da okuplja vojsku za odbranu Caricina, koju su činile lokalne trupe i formacije koje su uspele da se povuku u grad sa Dona i Donbasa.[6] Istog meseca, Josif Staljin je stigao u grad i brzo se pridružio komandi lokalnih snaga, uprkos tome što je prvobitno bio poslat da nabavi žito za Moskvu. Zajedno, Vorošilov i Staljin su osnovali Severnokavkaski vojni okrug kako bi okupili odbranu grada i centralizovali kontrolu nad svim Crvenim snagama u regionu. Vojska koju je okupio Vorošilov na kraju je postala 10. armija Južnog fronta.[7]

U međuvremenu, ataman Pjotr Krasnov ubedio je Donski krug da zauzme gradove koji se graniče sa Donskom Republikom, uključujući Caricin, Kamišin, Balašov, Povorino, Novohopjorsk, Kalač na Donu i Bogučar.[7]

Prva opsada (jul–septembar 1918)[uredi | uredi izvor]

Od maja do jula 1918. Donski kozaci pod komandom Petra Krasnova uspeli su da mobilišu 40.000 ljudi, što je po veličini bilo jednako snagama komunista, sa razlikom da su bili bolje obučeni. Do kraja jula, kozaci su presekli železničku prugu prema Caricinu, a Dobrovoljačka vojska je zauzela nekoliko gradova na putu ka gradu, potpuno okružujući Crvene snage u Caricinu.[8]

Donski kozaci su pokrenuli prvi napad na Caricin krajem avgusta 1918, ali je ova ofanziva odbijena sredinom septembra.[6] Boljševici su zauzvrat organizovali kontraofanzivu duž tri železničke linije koje su napuštale grad. Iako u početku uspešna, kontraofanziva je prekinuta posle dve nedelje, kada su Beli dobili pojačanje iz Voronježa.[9] Mogućnost ofanzive na Voronjež predstavljala bi veću pretnju za sovjetsku vladu u Moskvi nego potencijalni kolaps Caricina.[5]

Druga opsada (septembar–oktobar 1918)[uredi | uredi izvor]

Krajem septembra, kao deo šire reorganizacije cele Crvene armije, koju su koordinirali njen glavnokomandujući Jukums Vacietis i vojni komesar Lav Trocki, Crvene snage u Caricinu su zvanično preimenovane u 10. armiju. I dalje je komandovao Vorošilov, ali su boljševici reorganizovali ceo Južni front, stavljajući na njegovo čelo bivšeg carskog generala Pavela Sitina.[10]

Slika Mitrofana Grekova Josifa Staljina, Klimenta Vorošilova i Efima Ščadenka u rovovima Caricina

U isto vreme[6] počela je druga kozačka ofanziva pod generalnom komandom Petra Krasnova i uz učešće grupe od 50.000 konjanika pod komandom Konstantina Mamontova.[2] Do sredine oktobra grad je bio skoro potpuno opkoljen i jedina prednost koju su Crveni imali bila je u artiljeriji, što im je omogućilo da zadrže kontrolu nad gradom.[6] U Caricinu je odmah izbio sukob između Staljina i Vorošilova s jedne strane i Trockog, Vacietisa i Sitina s druge strane.[11]

Staljin se mešao u pitanja za koja nije bio kompetentan i pozvao je Vorošilova da ignoriše Sitinova naređenja. Kada je 29. septembra 1918. Sitin stigao u Caricin iz svog štaba u Kozlovu, na sastanku Severnokavkaskog vojnog saveta izbila je tuča, a dva dana kasnije, protiv volje vrhovne komande, Vorošilov je postavljen za komandanta linije fronta.[12] Trocki i Vacietis su tražili da se Staljin liši funkcije komesara i da Vorošilov bude izveden pred vojni sud. Kao odgovor, Staljin je poslao telegrame Vladimiru Lenjinu žaleći se na Trockog.

Protiv naređenja komande Crvene armije, čelična divizija Dmitrija Žlobe od 15.000 vojnika (tada deo 11. armije Ivana Sorokina) krenula je sa Severnog Kavkaza ka Caricinu. 15. oktobra, divizija je u iznenadnom napadu udarila na Krasnovljeve snage, prekinuvši opsadu. Nakon ovih događaja, divizija je uključena u sastav 10. armije.[10] Do kraja meseca kozaci su bili primorani da podnesu ostavke.[6]

Tokom bitke, Staljin je redovno kršio naređenja Moskve. Nezakonito je oduzimao zalihe poslate iz Moskve preko Caricina prema Kavkazu.[13] U novembru 1918. Staljin je povučen iz Caricina zbog neposlušnosti i napustio je grad nakon što je opsada prekinuta.[14] Nešto kasnije Sitin je izgubio sopstvenu poziciju,[14] a na njegovo mesto je postavljen Peteris Slavens.[15]

Treća opsada (decembar 1918 – februar 1919)[uredi | uredi izvor]

Pjotr Krasnov, komandant Donske vojske, na frontu.

Krasnov sada uglavnom nije bio u stanju da ubedi Kozake da se bore van regiona Dona, ali ih je sa poteškoćama ubedio da povedu trupe u gradove koji se nalaze na periferiji Dona. Civilne kozačke vođe i njihove vojne komandante srednjeg ranga, pa čak ni najbliže Krasnovljeve saradnike, nije zanimala situacija na drugim frontovima građanskog rata. Dok su boljševici najbolje snage koje su imali na raspolaganju usmerili na Caricin, shvatajući značaj ovog centra, Kozaci su se pre svega bavili osvajanjem severnog dela Donske oblasti, što u širem kontekstu rata nije bilo toliko važno.[16]

Krasnov je stoga pokušao da ubedi komandante Dobrovoljačke armije, generale Antona Denjikina i Mihaila Aleksejeva, da koordiniraju napad na grad. Međutim, ni njeno zauzimanje nisu smatrali prioritetom.[16] Denjikin je bio svestan činjenice da su Kozaci bili zainteresovani samo za ovladavanje određenim područjem, i da ne bi želeli da se bore protiv boljševika van njega.[17] Dobrovoljačka vojska je krenula u suprotnom pravcu, duboko u Kuban,[5] zauzevši ga krajem 1918.[18]

Do kraja novembra 1918, zahvaljujući reorganizaciji i rastućoj brojčanoj nadmoći Crvene armije, Sovjeti su stekli prednost nad snagama Krasnova. Ipak, u decembru 1918. kozaci su uspeli ponovo da opkole Caricin. U januaru 1919. godine ponovo su vođene bitke oko grada sa različitim ishodima.[10] Zahvaljujući premeštanju snaga sa severa,[15] brojčana prednost crvenih je stalno rasla, a moral belih kozaka je opadao te su neki od njih prešli na stranu boljševika[10] ili dezertirali.[19] Početkom 1919. Crveni južni front je brojao 117.000 vojnika, 2.040 mitraljeza i 460 topova, što je predstavljalo jednu četvrtinu ukupnih snaaga Crvene armije. S druge strane, Krasnov je i dalje komandovao snagama od 50.000 vojnika u novembru 1918, ali je u februaru 1919. sa njim ostalo samo 15.000 kozaka.[19]

Dana 26. decembra 1918, Vorošilova je na mestu komandanta 10. armije smenio Aleksandar Jegorov, bivši carski oficir[14] i jedan od najtalentovanijih komandanata Crvenih tokom građanskog rata.[20] Krajem januara 1919. mesto komandanta Južnog fronta preuzeo je Vladimir Gitis .[15] Pod njegovom komandom, do kraja aprila ove godine, snage Južnog fronta (uglavnom 8., 9. i 13. Crvene armije i 2. ukrajinska sovjetska armija) izvele su ofanzivu koja se završila odbijanjem kod Rostova i dostigavši liniju između Sala i Maniča, sa izgledom da krene dalje prema Batajsku i Tihorecku.[15]

Posle odlaska austrougarske vojske iz Ukrajine i napada Crvenih snag, [19] porazi donskih kozaka kod Caricina primorali su ih da se potčine komandi Dobrovoljačke vojske. Dana 19. februara 1919. Pjotr Krasnov je preuzeo komandu, predajući je Afrikanu Bogajevskom i saglasivši se da se Donski, Terski i Kubanski kozaci pridruže Dobrovoljačkoj vojsci kako bi postali deo Oružanih snaga Južne Rusije.[21]

Beli zauzimaju Caricin (jun 1919)[uredi | uredi izvor]

Pjotr Vrangel predvodi pobedničku paradu, nakon zauzimanja grada od strane beloarmejaca 30. juna 1919. g.

Do leta 1919. godine, zalihe oružja i municije koje su saveznici isporučili Belima u Novorosijsku ojačali su vojnu moć belih, dok je još jedan kozački ustanak izbio na Donu kao odgovor na kampanju dekozacikacije. Komandanti Crvene armije na Južnom frontu, osim Mihaila Tuhačevskog i Aleksandra Jegorova, pokazali su se nesposobnim.[22]

U maju-junu 1919. Beli su izvojevali niz pobeda u istočnoj Ukrajini, istisnuvši sovjetske snage iz ukrajinske sovjetske prestonice Harkova, a zatim zauzevši Donbas, posle nekoliko meseci borbi. [23] U maju se Jegorovljeva 10. armija u neredu povlačila ka istoku, dok su sredinom juna kubanski kozaci pod komandom Petra Vrangela izvršili konjički juriš na Caricin, koji je odbijen.

Međutim, renoviranje pruge od Kubana do Caricina omogućilo je Belima da prevoze tenkove,[24] koje su isporučili Britanci.[23] Dana 30. juna 1919. godine, Vrangelove snage su ušle u grad, uzele 40.000 crvenih zarobljenika[23] i zaplenile zalihe i automobile sa municijom.[25] Dana 3. jula 1919, na pobedničkoj paradi Vrgelovih snaga u Caricinu, Denjikin je objavio početak belog napredovanja na Moskvu pred ikonom Bogorodice Kazanjske.[25]

Crveni ponovo zauzimaju Caricin (avgust 1919 – januar 1920)[uredi | uredi izvor]

U okviru kampanje Belih za zauzimanje Moskve, Kavkaska armija, predvođena Vrangelom, izašla je iz Caricina, prošla je kroz Kamišin (takođe pod vlašću belih) i početkom avgusta se približavala Saratovu. Međutim, nedostatak rezervi i zaliha i nedovoljna podrška kubanskih kozaka primorali su Vrangela da se povuče u Caricin.[26]

U avgustu[27] komanda Crvene armije je poverila zadatak ponovnog zauzimanja grada udarnoj grupi pod komandom Vasilija Šorina. Vrangel se povukao u predgrađe Caricina, gde se uspešno odbranio od Šorinovih snaga, nanevši im velike gubitke.[28] Posle šest nedelja borbe, mogli su samo da se pasivno brane.[28] Šorinovu nameru da se pregrupiše i nastavi svoj pohod na Caricin konačno je osujetio neočekivani konjički napad Konstantina Mamontova u pozadinu Crvene armije, zbog čega je Šorin morao da preusmeri deo svojih trupa.

Trećeg januara 1920.[29] Caricin je definitivno ponovo zauzeo Jugozapadni front Crvene armije.[27]

Represije[uredi | uredi izvor]

Tokom bitke, lokalno stvorena Čeka sprovela je nemilosrdnu kampanju represije usmerenu na one za koje se smatralo da su buržoazija, sveštenstvo, inteligencija ili carski oficiri, od kojih su mnogi odgovorili na lokalni apel da se pridruže Crvenoj armiji.[30] Oni koji su dovodili u pitanje politiku takođe su bili targetirani. Staljin je, pošto je dobio vojna ovlašćenja u gradu, nastavio da hapsi sadašnjeg generala Crvene armije Andreja Snesareva i druge carske oficire i specijaliste koji su već služili u Crvenoj armiji i dao ih je zatočiti na barži na reci Volgi. Konačna sudbina zatvorenika bila je glad ili pogubljenje, sa izuzetkom Snesareva, koji je oslobođen po naređenju Trockog i raspoređen na drugo mesto.[31]

Staljin je takođe spletkario u cilju da od svoga kolege Maharovskog oduzme gorivo, novac i druge resurse.[32]

Pogubljenja i navodne zavere prenošene su u novinama u pokušaju da podstaknu javnost. To je možda bila prva instanca koja je otkrila sklonost budućeg vođe da razotkrije brojne zavere i zavere i uplete žrtve u izmišljena i javno objavljena suđenja u svrhu agitacije.[33] Prema Anatoliju Nosoviču, prebegu Crvene armije, Staljin je „često primećivao u raspravama o vojnoj veštini [...] ako najtalentovanijem komandantu na svetu nedostaju politički svesni vojnici pravilno pripremljeni agitacijom, onda, verujte mi, on ne bi mogao ništa da učini protiv revolucionara koji su bili malobrojni, ali veoma motivisani“.[32]

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Zbog učešća Josifa Staljina u odbrani Caricina, bitke za grad bile su među događajima građanskog rata koji su najšire prikazivani u sovjetskoj istoriografiji i propagandi. Godine 1925. ime grada je čak promenjeno u „Staljingrad“.[6]

Nešto više od dve decenije kasnije, grad će ponovo biti bojno polje, ovog puta za odlučujuću bitku Istočnog fronta Drugog svetskog rata: Staljingradsku bitku. Godine 1961. Nikita Hruščov je tokom svoje kampanje destaljinizacije grad preimenovao u Volgograd.

Godine 1937. bitke za Caricin bile su pozadina za roman Alekeja Tolstoja Hleb. Godine 1942. braća Vasiljev su dramatizovala događaje u dvodelnom filmu Odbrana Caricina.

Galerija[uredi | uredi izvor]

  • Slika Mitrofana Grekova o napadu u Caricinu
    Slika Mitrofana Grekova o napadu u Caricinu
  • Slika Crvene armije na putu u Caricin
    Slika Crvene armije na putu u Caricin
  • Beloarmejski oklopni voz „Jedinstvena Rusija“ na putu ka gradu, jun 1919
    Beloarmejski oklopni voz „Jedinstvena Rusija“ na putu ka gradu, jun 1919
  • Meštani dočekuju Denjikina i oficire u gradu 1. jula 1919
    Meštani dočekuju Denjikina i oficire u gradu 1. jula 1919
  • Denjikin i Vrangel tokom parade u Caricinu sa oružanim snagama Južne Rusije u julu 1919.
    Denjikin i Vrangel tokom parade u Caricinu sa oružanim snagama Južne Rusije u julu 1919.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Mawdsley 2010, str. 124.
  2. ^ a b Smele 2015, str. 67.
  3. ^ Kenez 2004b, str. 15.
  4. ^ Mawdsley 2010, str. 58.
  5. ^ a b v Mawdsley 2010, str. 125.
  6. ^ a b v g d đ Mawdsley 2010, str. 121.
  7. ^ a b Kenez 2004a, str. 173–175.
  8. ^ Kenez 2004a, str. 173.
  9. ^ Kenez 2004a, str. 173-174.
  10. ^ a b v g Kenez 2004a, str. 174.
  11. ^ Adams 1963, str. 46–47.
  12. ^ Mawdsley 2010, str. 122.
  13. ^ Kotkin 2014, str. 309–310.
  14. ^ a b v Mawdsley 2010, str. 123.
  15. ^ a b v g Smele 2015, str. 120.
  16. ^ a b Kenez 2004a, str. 175.
  17. ^ Mawdsley 2010, str. 131.
  18. ^ Mawdsley 2010, str. 207.
  19. ^ a b v Mawdsley 2010, str. 210.
  20. ^ Smele 2015, str. 122–123.
  21. ^ Smele 2015, str. 121.
  22. ^ Smele 2015, str. 121–123.
  23. ^ a b v Smele 2015, str. 123.
  24. ^ Mawdsley 2010, str. 220.
  25. ^ a b Smele 2015, str. 124.
  26. ^ Smele 2015, str. 125.
  27. ^ a b Smele 2015, str. 137.
  28. ^ a b Kenez 2004b, str. 43.
  29. ^ Mawdsley 2010, str. 277.
  30. ^ Kotkin 2014, str. 302.
  31. ^ Kotkin 2014, str. 302–304.
  32. ^ a b Kotkin 2014, str. 305.
  33. ^ Kotkin 2014, str. 306.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Битка_код_Царицина&oldid=25956245”