Бела гарда

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
За друго значење, погледајте чланак Бела гарда (вишезначна одредница).
Грб привремене белогардејске владе у Сибиру
Белогардејац са заставом „Батаљона смрти“, готово индентичном са оном коју су касније користили четници током рата у Југославији

Бела гарда, Белогардејци или Бели покрет (рус. Белое движение) је била војно-политичка организација која је основана 1917. године, током Руског грађанског рата. Белогардејци су се борили против Црвене армије која је била војна формација основана од стране Совјета.

Циљеви и идеологија[уреди]

Пропагандни плакат Белих

Белогардејци су били противници бољшевизма и Совјетске владе. Користили су паролу (руски Россия единая, великая и неделимая, Русија једна, велика и недељива). Припадници Белог покрета су већином били монархисти и националисти, али је било и људи осталих политичких опредељења (демократе и умерени социјалисти), који су били противници друштвених промена које су доносили бољшевици. Идеологија и сви циљеви, нису били јасно дефинисани, али циљеви који су преовладавали су били: обнова приватног власништва и демократског парламентарног система.[1] Према речима историчара М. Волкова „Идеологија Белих није представљала класичну идеологију неке политичке партије. Она је израз природне реакције људи против ненормалног: неприродне утопије, и лоших резултата приликом њеног спровођења“.[2] На територијама које су контролисали Белогардејци, основане су привремене војне диктатуре, у којима су важили закони Руске Империје. Бели покрет је сматрао да по њиховој победи и успостављању мира, Русија треба да настави са поштовањем свих међународних споразума који су донети пре, и за време Првог светског рата. Један од вођа Белог Покрета, Антон Дењикин је сматрао да војска не треба да одлучује од државним питањима, већ да Руски народ треба сам да створи демократску владу.

Војна организација[уреди]

Вође војне организације Белих су чинили официри војске Руске Империје, од којих су многи били племићког порекла. Мећутим, током рата долази до великих прилива нових младих официра, углавном из редова сељачког становништва, тако да су водеће личности Белог покрета биле пореклом са села. Сељаци су такође чинили и огромну већину међу Белом армијом. Језгро Беле армије су чинили: Добровољачка армија, Донски козаци и Кубански козаци.

У првом периоду грађанског рата, вође војне организације Белих су били генерали Царевине Русије:

Током грађанског рата многи су напредовали у служби до чина генерала:

Војна дејства[уреди]

Рат између Белогардејаца и Црвене армије је трајао од 1917. до 1921. године, док су борбе на Руском далеком истоку трајале све до 1923. године. На почетку рата, силе Антанте су слале војну помоћ Белогардејцима, али су њихове трупе поражене од стране Црвене армије. За време Руског грађанског рата постојало је неколико главних фронтова:

Добровољачка армија
  • Јужни фронт

Јужни фронт је основан 15. новембра 1917. године, од стране генерала Михаила Васиљевича Алексејева, и био је под командом генерала Лавра Корнилова. После Корнилове погибије, фронтом управља генерал Антон Дењикин, и Белогардејским снагама које су се бориле на Јужном фронту, даје назив „Оружане снаге Јужне Русије“. Оружане снаге Јужне Русије су великом већином биле састављене од козака. Јужни фронт је представљао највећу опасност по комунистичу владу, међутим после неуспешног напада на Москву 1919. године, Оружане снаге Јужне Русије су се повукле. Наредне године преостали Белогардејци су евакуисани у Новоросијск (на Криму), где су се спојили са војском Петра Врангела.

  • Источни (Сибирски) фронт

Источни фронт је основан у пролеће 1918. године, од стране руских официра и националиста, у сарадњи са Чехословачком легијом, која је била стационирана у Сибиру. Тада је у Сибиру од стране Белогардејаца основана Привремена руска влада, на челу са адмиралом Александром Колчаком. Упркос многим успесима током 1919. године, они су потиснути на Руски далеки исток, где су наставили да се боре до октобра 1922. У исто време козачки атаман Петар Краснов, мобилизацијом Кубанских козака, ствара војску од око 35 000 људи и на Северном Кавказу оснива Кавкаску добровољачу армију. После заузимања Донбаса, Волгограда (будући Стаљинград), и Харкова, Добровољачка армија под командом генерала Антона Дењикина, опкољава Москву, и план је био да се са 40.000 бораца изврши заузимање града.

  • Северни и Северозапади фронт

Белогардејцима на Северном и Северозападном фронту су командовали: генерал Николај Јуденич, кнез Антолиј Павлович Ливен и козак и племић Павел Рафалович Авалов. Карактеристично за овај фронт је то што се под Ливеновом и Аваловом командом борило и доста балтичких Немаца, као и интервенција Антанте у корист Белогардејаца. Највећа војна операција на Северозападу Русије је била напад на Санкт Петербург, где су Белогардејци стигли до предграђа Санкт Петербурга, али их је Црвена армија натерала на повлачење.

Велики сибирски ледени поход[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Велики сибирски ледени поход
Белогардејци приликом Великог сибирског леденог похода

После пораза Белогардејаца од стране Црвене армије године, у зиму 1920. се око 350.000 Белогардејаца заједно са својим породицама, повлачи преко залеђеног Бајкалског језера у Читу. Међутим током повлачења огроман број људи је умро од глади и смрзавања, тако да је од 350.000 до циља преживело само 20.000 људи. У пролеће током отапања леда на Бајкалском језеру, лешеви су потонули у језеро.

Бели терор[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Бели терор

„Бели терор“ је израз који је често коришћен у Совјетском Савезу и означавао је репресивне или превентивне мере против Бољшевика, које су организовали Белогардејци на територијама које су биле под њиховом контролом. Процењује се да су током грађанског рата у Русији, Белогардејци осудили на смрт око 111 000 људи, од којих многи нису имали право на правично суђење. Међутим ако се том броју дода и број оних који су страдали од стране разних паравојних или сепаратистичких формација, које нису биле под командом Белогардејаца, процењује се да је у грађанском рату страдало око 300.000 ненаоружаних Бољшевика и њихових симпатизера.

Белогардејци у егзилу[уреди]

Споменик Петру Врангелу (Црном барону) у Сремским Карловцима

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Kenez, Peter, "The Ideology of the White Movement," Soviet Studies, 1980
  • Росс Н. Г. Пути Добровольческого движения 1918-1919, Лос Анђелес
  • Ципкин Ю. Н. Белое движение в России и его крах (1917—1922 гг.), ISBN 978-5-87155-096-0
  • Эрлихман В. В. Потери народонаселения в XX веке. — М.: Русская панорама, 2004, ISBN 978-5-93165-107-1

Спољашње везе[уреди]