Vašingtonski pomorski sporazum
Vašingtonski pomorski sporazum (engl. Washington Naval Treaty) bio je međunarodni sporazum između pobednika Prvog svetskog rata sa ciljem da se spreči trka u naoružavanju tako što će se ograničiti proizvodnja mornaričke ratne opreme. Pregovori su vođeni u Vašingtonu i trajali su od novembra 1921. do februara 1922. [1]potpisnici sporazuma su bili Velika Britanija, SAD, Japan, Francuska i Italija. Potpisnici sporazuma su se dogovorili da ograniče broj ratnih brodova, krstarica i nosača aviona. Druge kategorije ratnih brodova uključujući i krstarice, razarače i podmornice nisu bile ograničene određenim brojem već maksimalnom zapreminom koju smeju da zauzimaju u vodi (engl. displacement) i po ovom sporazumu je to bilo 10.160 metričkih tona.
Naknadno su odredbe Vašingtonskog pomorskog sporazum izmenjen Londonskim pomorski sporazumom iz 1930. i drugim Londonskim pomorskim sporazumom iz 1936. međutim sredinom 1930-ih Italija i Japan su se povukli iz sporazuma i druge potpisnike stavilu u neodrživu situaciju i time okončali njihovo važenje.
Pregovori[uredi | uredi izvor]
Na prvom plenarnom sastanku održanom 21. novembra 1921. američki sekretar Čarls Evans Hjuz je predstavio američki predlog. On je naknadno predložio sledeće:
- Desetogodišnju pauzu u izgradnji kapitalnih brodova uključujući i zaustavljanje izgradnje već početih kapitalnih brodova.
- Demontiranje postojećih ili planiranih kapitalnih brodova da bi se dostigao sledeći odnos tonaže 5:5:3:1.75:1.75 između SAD, Velike Britanije, Japana, Francuske i Italije.
- Odnos tonaže 5:5:3 između kapitalnog broda i sekundarnih plovila.
Kapitalni brodovi[uredi | uredi izvor]
Predlog koji se tiče kapitalnih brodova je u najvećoj meri britnska delegacija prihvatila, stim što je prihvatanje Hjuzovog plana izazvalo određene kontroverze u britanskoj javnosti i protivljenje u Britanskoj mornarici. Hjuzov plan je značio da će se Britanija odreći svoje nadmoći odnosno neće moći da ima adekvatnu flotu na Severnom moru, Mediteranu i Dalekom istoku. Ali pored svih protivljenja sporazum je prihvaćen. Velika Britanija je već uveliko smanjila svoj vojni budžet kao posledica krize nakon rata.[2]
Japanska delegacija je bila podeljena. Japanska mornarička doktrina je predviđala da veličina japanska flota mora biti najmanje 70% veličine američke flote za slučaj da dođe do rata sa Sjedinjenim Državam (Japanci su napravili scenario rata sa SAD, prvi sukob bi bio sa američkom pacifičkom flotom a drugi sa atlantskom flotom i izračunali da odnos 7:5 u korist Amerikanaca je dovoljan za pobedu u prvom a naknadno i u drugom sukobu) otuda odnos 5:3 iliti 60% je bio neprihvatljiv. Ipak direktor delegacije Kato Tomosauro je bio za prihvatanje odnosa 5:3 u korist Amerikanaca, procenjujući da Japan ne može izaći kao pobednik iz trke u naoružavanju sa Amerikancim imajući u obzir njihov BDP i veličinu što bi potencijalno moglo da dovede do ekonomske krize u samom Japanu. Njegovm miljšenju se jako protivio Kato Kanji koji je predstavljao mornaricu u delegaciji ipak Kato Tomosauro je uspeo da ubedi vrhovnu komandu da prihvati Hjuzov predlog stim što će sam sporazum izazvati kontroverze u Japanskoj mornarici u nastupajućim godinama.[3]
Francuska delegacija je prvobitno ljutito odbila ideju da smanje tonažu svojih kapitalnih brodova na 177.800 metričkih tona i zahtevala 350.000 imperijalnih tona nešto malo više od Japana. Ipak na kraju su napravljeni neki ustupci u vezi kruzera i podmornica i Francuska je prihvatila predlog.[4]
Bilo je dosta diskusija o izuzeću određenih ratnih brodova. Prvenstveno je japanska delegacija želela da sačuva svoj najnoviji ratni brod „Mucu“ koji je finansiran donacijama japanskih građana.[5] Ovo je rezultiralo odredbom kojom se dozvoljava Sjedinjenim Državama i Velikoj Britaniji da naprave svoje brodove iste veličine.
Krstarice i razarači[uredi | uredi izvor]
Hjuz je predložio da se i sekundarni brodovi (krstarice i razarači) smanje u istim proporcijam kao i kapitalni brodovi međutim ovaj predlog su odbile britanska i francuska delegacija. Britanski kontra predlog je bio da Britanija ima 450.000 imperijalnih tona zbog globalnih obaveza Britanske imperije a SAD 300.000 imperijalnih tona i Japan 250.000 imperijalnih tona. Stoga je ograničenje broja ili tonaže krstarica u potpunosti odbačena.[4]
Umesto toga Britanija je predložila da se sve nove krstarice ograniče maksimalnom zapreminom koju smeju da zauzimaju u vodi na 10.160 metričkih tona i na topove kalibra 203 mm. Ovo bi omogućilo Velikoj Britaniji da sačuva svoje brodove tipa „Hokins“ čija je izgradanja već bila počela. Ovo se uklapalo sa američkim planovima za krstarice u pacifiku i japanskim planovima za krstarice tipa „Furutaka“, pa je ovaj predlog prihvaćen.[4]
Podmornice[uredi | uredi izvor]
Tokom pregovora Britanija je tražila potpunu zabranu podmornica, oružja koje je skoro dovelo do poraza u Prvom svetskom ratu. Međutim ovaj predlog nije prošao prvensteno zbog protivljenja Francuske. Francuska je tražila dopuštenje za 90.000 imperijalnih tona za podmornice[6]. Konferencija je završena bez dogovora o ograničenjima za podmornice.
Pacifičke baze[uredi | uredi izvor]
Član XIX sporazuma je zabranjivao Velikoj Britaniji, SAD i Japan gradnju bilo kavih utvrđenja ili mornaričkih baza u Pacifiku. Ovo je bila velika pobeda za Japan jer bi u slučaju rata svako utvrđenje bilo britansko ili američko predstavljalo veliki problem za Japan. Ovo klauzula sporazuma je u osnovu značila da će Japan ostati dominantna sila u Zapadnom Pacifiku[7] i bila je krucijalna za pristanak Japana na ograničenja za kapitalne brodove.
Dogovorena ograničenja[uredi | uredi izvor]
| Ograničenja u metričkim tonama | ||
| Država | Kapitalni brodovi | Nosači aviona |
|---|---|---|
| Britanska imperija | 533,000 tona | 137,000 tona |
| SAD | 533,000 tona | 137,000 tona |
| Japansko carstvo | 320,000 tona | 82,000 tona |
| Francuska | 178,000 tona | 61,000 tona |
| Italija | 178,000 tona | 61,000 tona |
Sporazum je precizno ograničio tonažu i konstrukciju kapitalnih brodova i nosača aviona i takođe je ograničio veličinu individualnih brodova.
Tonaža brodova je definisana u članovima IV i VII (u tabeli) koja otprilike daje sledeći odnos snaga između država potpisnica 5:5:3:1.75:1.75 (SAD, Velika Britanija, Japan, Francuska i Italija).
Kvalitativna ograničenja pojedinačnih tipova brodova su bila sledeća:
- Kapitalni brodovi (ratni brodovi i ratne krstarice) su ograničeni na 35.560 metričkih tona maksimalne zapremine koju smeju da zauzimaju u vodi potpuno spremni za put ali bez goriva ili rezervoara za pijaću vodu i topovima kalibra ne većih od 16 inča. (Članovi V i VI)
- Nosači aviona su ograničeni na 27.432 metričkih tona maksimalne zapremine koju smeju da zauzimaju u vodi i ne više od 10 topova maksimalnog kalibra 203 mm. Međutim svakoj državi potpisnic je dozvoljeno da koristi dva postojeća kapitalna broda kao nosače aviona sa ograničenjem maksimalne zapremine koju smeju da zauzimaju u vodi od 33.528 metričkih tona za svaki brod pojedinačno. (Članovi IX i X)
- Svi drugi ratni brodovi su ograničeni na 10.160 metričkih tona maksimalne zapremine koju smeju da zauzimaju u vodi i topove maksimalnog kalibra 203 mm. (Članovi XI i XII)
Sporazum je takođe precizno odredio u poglavlju II koje individualne brodove svaka mornarica može da zadrži uključujući i dopuštenje Sjedinjenim Državama da završe svoje dva broda klase Zapadna Virdžinija a Velika Britanija da napravi dva nova u skladu sa odredbama sporazuma. Poglavlje II odeljak 2 je takođe precizirao šta je potrebno uraditi da se brod ne može više koristiti u vojne svrhe. Pored potapanja ili rastavljanja brodova dozvoljeno je bilo da se jedan ograničeni broj brodova pretvori u mete ili u plovila za obuku pod uslovom da je sav oklop, naoružanje i sve druge bitne stavke za borbu uklonjene. Takođe je bilo dozvoljeno da se neki pretvore u nosače aviona.
Posledice sporazuma[uredi | uredi izvor]
Vašingtonski sporazum je označio kraj dugog perioda konstantnog uvećanja proizvodnje ratnih brodova. Mnogi brodovi koji su tada bili u izgradnji su bili demontirani ili pretvoreni u nosače aviona. Odredbe sporazuma su bile poštovane i kasnije su bile produžene Londonskim pomorski sporazumom iz 1930. Međutim sredinom 1930-ih mornarice su ponovo počele da prave ratne brodove i njihova snaga i veličina je ponovo počela da raste. Drugi Londonski pomorskim sporazumom iz 1936. je imao za cilj da produži važenje Vašingtonskog sporazum do kraja 1942. ali u odsustvu Japana i Italije taj cilj nije ostvaren.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. V-Đ. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 25. ISBN 86-331-2112-3.
- ^ Kennedy 1983, str. 275-6.
- ^ Evans & Peattie 1997, str. 193-96.
- ^ a b v Marriott 2005, str. 11.
- ^ Evans & Peattie 1997, str. 197.
- ^ Marriott 2005, str. 10–11.
- ^ Evans & Peattie 1997, str. 199.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Evans, David; Peattie, Mark (1997). Kaigun: Strategy, Tactics and Technology in the Imperial Japanese Navy, 1887-1941. Annapolis: Naval Institute Press. ISBN 978-0-87021-192-8..
- Kennedy, Paul (1983). The Rise and Fall of British Naval Mastery. London: Macmillan. ISBN 978-0-333-35094-2..
- Marriott, Leo (2005). Treaty Cruisers: The First International Warship Building Competition. Barnsley: Pen & Sword. ISBN 978-1-84415-188-2..
- Potter, E, ur. (1981). Sea Power: A Naval History (2nd izd.). Annapolis: Naval Institute Press. ISBN 978-0-87021-607-7..
- Jones, Howard (2001). Crucible of power: a history of US foreign relations since 1897. Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-8420-2918-6..
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
