Vilijam Ričard Džozef Kuk

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Vilijam Ričard Džozef Kuk
Lični podaci
Datum rođenja(1905-04-10)10. april 1905.
Mesto rođenjaTroubridž, Viltšir, Engleska
Datum smrti16. septembar 1987.(1987-09-16) (82 god.)
Mesto smrtiLondon, Engleska
ObrazovanjeUniverzitet u Bristolu
Naučni rad
PoljeMatematika
InstitucijaAldermaston
Poznat poHidrogenska bomba
Rols-Rojsov RB211

Ser Vilijam Ričard Džozef Kuk (10. april 1905. – 16. septembar 1987) bio je britanski matematičar i državni službenik.

Diplomirao je na Bristolskom univerzitetu, a 1928. godine se zaposlio u Vulvič Arsenalu radeći na brodskim topovima kalibra 152,4 mm i raketa za protivvazdušnu odbranu kalibra 76 mm. Tokom Drugog svetskog rata bio je zamenik upravnika projekta za razvoj projektila. Nakon rata postao je direktor Ministarstva za snabdevanje raketnim pogonom u Vestkotu, Bakingamšir. Postao je član naučne službe kraljevske mornarice 1947. godine, gde je bio načelnik od 1950. do 1954. godine, kada je postao zamenik šefa grupe za oružje novoosnovane Uprave za atomsku energiju Ujedinjenog Kraljevstva (UKAEA). Pod njegovim rukovođstvom je Britanija razvila hidrogensku bombu. Bio je prisutan kao naučni direktor nuklearnog testa operacija grapl na ostrvu Malden u maju i junu 1957. godine i uspešnog termonuklearnog testa na Božićnom ostrvu u novembru 1957. godine. Postao je član Uprave za atomsku energiju Ujedinjenog Kraljevstva za inženjering i proizvodnju i nadgledao je ekspanziju civilne nuklearne industrije.

Kuk se vratio Ministarstvu odbrane 1960. godine kao jedan od dva zamenika glavnog naučnog savetnika Ministarstva odbrane. Kuk je bio glavni naučni savetnik Ministarstva odbrane od 1966. do 1970. godine, kada se penzionisao iz državne službe. On je nadgledao razvoj oružja kao što su Panavija tornado, Rapir raketa zemlja-vazduh, avion Jaguar i haubica FH70. Nakon što je Rols-Rojs bankrotirao 1970. godine, on je zasedao odbor koji je odlučio da se razvoj mlaznog motora RB211 nastavi. Kada je Rols-Rojs nacionalizovan 1971. godine, postavljen je za jednog od direktora. Penzionisao 1976. godine, ali je nastavio da pomaže kompaniji narednih četiri godine. Bio je takođe i direktor GEC Markoni Elektronike od 1972. do 1979. i BAE Pomorskih Sistema od 1971. do 1975. godine. Bio je i savetnik Britanskog Telekoma od 1982. do 1985. godine.

Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor]

Vilijam Ričard Džozef (Bil) Kuk rođen je u Troubridžu, Viltšir, 10. aprila 1905. godine, kao najstariji sin Džona Kuka, železničkog inspektora i njegove žene, Eve (bivša Bubijer).[1] Imao je mlađu sestru Stelu i mlađeg brata Leonarda. Obrazovao se u Triniti školi i muškoj srednjoj školi u Troubridžu. Stekao je diplomu više škole sa posebnim odlikama iz matematike, za koje je nagrađen stipendijom za univerzitet. Studirao je na univerzitetu u Bristolu, gde je i diplomirao 1925. godine. Nakon toga je dobio Diplomu obrazovanja 1925. i Master u oblasti nauke 1927. godine sa svojom disertacijom na temu „Sile između atoma i jona”.[2]

Rakete[uredi | uredi izvor]

Vojnici domaće garde tovare protivavionsku raketu kalibra 76 mm

Kuk je radio kao honorarni predavač i asistent Džona Lenarda-Džounsa. Razmišljao je o tome da postane učitelj, ali je 1928. godine umesto toga izabrao da postane državni službenik zaposlivši se u kraljevskom Arsenalu u Vulviču kao bibliotekar.[1] U početku je tamo radio u oblasti spoljne balistike Istraživačkog Instituta, gde je razvio Kukovu kameru. Ona je korišćena za istraživnje problema netačnosti pomorskih topova Kraljevske mornarice. Izvor problema je pronađen u eksplozivnim talasima koji su uticali na preciznost susednih topova i rešen je odlaganjem paljbe srednjeg topa za nekoliko milisekundi.[2] Oženio je Grejs Parnel 1929. godine. Imali su ćerku Beti.[3]

Kuk je poslat da radi na raketi za protivvazdušnu odbranu kalibra 76 mm,[4] koja je bila zamisao lorda Čarvila i Dankana Sandiza, 1953. godine.[5] Raketa je imala problem, bezdimni barut nije mogao da se veže za spoljni omotač. Kuk je vodio projeat koji je ovo ispravio, omogućivši da se rakete razviju 1940. godine, sa prvom baterijom koja je bila pod Sandizovom komandom, u vreme podrške vazdušnoj odbrani Britanije tokom Drugog svetskog rata.[4] Kuk se razveo sa Grejs 1939. godine i oženio je Gladis Alen, bibloitekarku u Vulviču.[1] Imali su sina, Roberta Antonija i ćerku, Elizabet Meri.[3] Institut za razvoj raketa se premestio iz Vulviča u Fort Hasteld, a zatim u Aberport 1940. godine, gde je postao Institut za razvoj projektila, sa Alvinom Krouom kao kontrolorom pazvoja projektila i Kukom kao njegovim zamenikom.[4]

Kuk je zamoljen da pruži stručno mišljenje vojnoj obaveštajnoj službi o tome kako su Nemci razvijali dalekometne rakete. Čarvil, Krou i Kuk su se složili da su dalekometne rakete na tečno gorivo bile tehnološki nedostižne i da bi rakete na čvrsto gorivo koje koriste bezdimni barut bile nepraktično velike. Verner fon Braon je dokazao da nisu bili u pravu uspešnim razvićem V-2 rakete. Kuk se tada okrenuo istraživanju mehanizama za navođenje raketa za britanske tečne kiseonik-petrol/vođene vazdušne projektile (LOP/GAL) rakete na tečno gorivo. Nakon rata postao je direktor Ministarstva za snabdevanje raketnim pogonom u Vestkotu, Bakingamšir.[4]

Nuklearno oružje[uredi | uredi izvor]

Prvi uspešan britanski test hidrogenske bombe (operacija grepl)

Finansiranje Ustanove za raketni pogon bilo je škrto i 1947. godine šef kraljevske mornarice (CRNSS), Fredrik Brundret, regrutovao je Kuka kao direktora fizičkog iztraživanja. Na ovoj poziciji, Kuk je bio fokusiran na podvodno ratovanje, konkretno detekciju podmornica. Godine 1950. Brundret je postao zamenik glavnog naučnog savetnika Ministarstva odbrane Ser Henrija Tizarda i Kuk ga je nasledio na mestu CRNSS-a.[4] On je 1. januara 1951. godine postao Pratilac Reda Bata.[6] Tizard se povukao ubrzo nakon izbora 1951. godine koji su vratili Konzervativnu stranku Vinstona Čerčila na vlast i nasleđen je od strane Ser Džona Kokrofta. Ali Kokroft je takođe bio i direktor Centra za istraživanje atomske energije u Harvelu, Oksfordšir, i nije bio u stanju da posveti dovoljno vremena obema ulogama. Stoga ga je Brandret nasledio na mestu glavnog naučnog savetnika Ministarstva obrane 1954. godine. Brandret je zatražio od Kuka da postane predsednik Odbora za istraživanje u oblasti obrane.[4]

Kabinet je 27. jula 1954. godine pristao na razvoj hidrogenske bombe.[7] Težina ovog zadatka bi najviše pala na ramena Ser Vilijama Penija, koji je imenovan za šefa grupe za oružje novoosnovane Uprave za atomsku energiju Ujedinjenog Kraljevstva (UKAEA).[8] Da bi mu pomogao, Peni je predložilo da se Kuk imenuje za njegovog zamenika.[9] Ser Džefri Tejlor je ovo podržao[10] i Lord predsednik Saveta, Markiz od Salisburija, uverio je Prvog morskog lorda, Rodrika MekGrigora da pusti Kuka da radi sa Penijem.[7] Kuk je započeo rad u Ustanovi za atomsko oružje u Aldermastonu 1. septembra 1954. godine.[9] Njegov zadatak je bio da upravlja Britanskim programom za hidrogensku bombu.[10] Priznao je glavnom naučniku, Samjuelu Kuranu: „Ja nisam pravi naučnik.”[11]

Iako su Peni i Kuk imali veoma različite temperamente, razvili su dobar radni odnos.[12] Za vreme Kuka „ustanova je radila kao sat, sve je bilo dobro dokumentovano, bilo je dosta otvorene rasprave i sve je radilo u kratkom vremenskom roku.”[13] Kuk je čvrsto držao posao pod kontrolom pomoću Odbora za razvoj oružja, koji je osnovao u aprilu 1956. godine.[13] Naučnici koji su radili na projektu su se saglasili da Britanija ne bi razvila hidrogensku bombu bez Kuka, mada je Kuk dao zasluge Peniju.[14] Kuk je bio prisutan kao naučni direktor nuklearnog testa operacija grepl na ostrvu Malden u maju i junu 1957.[10][15] i uspešnog termonuklearnog testa na Božićnom ostrvu u novembru 1957. godine.[16] Postao je najniži čin viteza u Novogodišnjim počastima 1958. godine.[17]

Uprava za atomsku energiju Ujedinjenog Kraljevstva (UKAEA)[uredi | uredi izvor]

Kuk je postao član UKAEA-e za inženjering i proizvodnju 1. februara 1958. godine umesto Ser Kristofera Hintona koji je postao direktor Odbora za snabdevanje električnom strujom. Na upit Lorda Fleka proizvodnja je odvojena od UKAEA-ine industrijske grupe u julu 1959. godine i Kuk je postao član za razvoj i inženjering. U aprilu 1961. godine obe dve funkcije su odvojene i Kuk je postao glavni u grupi zaduženoj za reaktore.[18] Britanska Vlada je 1957. odlučila da unapredi proizvodnju električne struje nuklearnom energijom i da organizuje građevinski program padi postizanja kapaciteta od 5000 do 6000 megavata do 1965. godine, četvrtinu potreba Ujedinjenog Kraljevstva.[19]

Kuk je bio zadužen za četiri Magnoks reaktora u Kolder Holu, četiri reaktora u izgradnji u Čepl Krosu i fabriku za obogaćivanje uranijuma u Kepenhurstu. Od Hintona je nasledio sukob odgovornosti za razvoj reaktora između industrijske grupe i Kokroftove istraživačke grupe. Kokroft je želeo da to bude istraživačka grupa i predložio je izgradnju istraživačkog centra u Vinfritu sa istraživačkim reaktorima male snage za testiranje različitih kombinacija rashladnih tečnosti, moderatora neutrona i nuklearnih goriva. Na kraju, Kokroft je prevladao i Vinfrit je izgrađen. Kuk se uglavnom bavio razvojem novih reaktora. Razvijeno je dosta novih vrsta, uključujući napredni reaktor sa gasnim hlađenjem (AGR) u Vindskelu, koji se smatra prirodnim naslednikom Magnoks reaktora; Brzi oplodni reaktor (FBR) u Dunreju; reaktor visoke temperature Zmaj u Vinfritu. Pored toga, pod Ugovorom o uzajamnoj odbrani UK i SAD iz 1958. godine Kraljevska ratna mornarica je dobila pristup reaktoru sa vodom pod pritiskom, tehnologiji korišćenoj u američkim atomskim podmornicama.[18] Bio je izabran za saradnika Kraljevskog društva 1962. godine.[3]

Ministarstvo odbrane[uredi | uredi izvor]

Kuk se 1960. godine vratio u Ministarstvo odbrane kao jedan od dvojice zamenika glavnog naučnog savetnika Ministarstva odbrane, Ser Soli Zakermana, dok je drugi bio Alan Kotrel. Ovo su bila turbulentna vremena za Ministarstvo odbrane, zbog ograničenog budžeta koji je često dovodio do žestokih rasprava o nabavci novih oružanih sistema, posebno BAC TSR-2, koji je na kraju otkazan. Kuk je učestvovao u pregovorima sa Francuskom, a kasnije i Nemačkom i Italijanskom vladom, da se napravi zamena, koja je konačno korišćena od strane Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva kao Panavija tornado. Uspeo je i da spasi problematičan projekat poznat kao PT428, koji je kasnije postao Rapir raketa zemlja-vazduh.[20]

Kontroverzna Bela knjiga odbrane iz 1966. godine dovela je do ostavke Zakermena, a onda i Kotrela. Kuk je onda služio kao glavni naučni savetnik u Ministarstvu odbrane od 1966. do 1970. godine kada se penzionisao iz državne službe, iako je zasedao odbore nuklearne sigurnosti do 1981. godine. Učestvovao je u nekoliko projekata, uključujući avion Jaguar, komunikacioni sistem Milard i haubicu FH70.[20] Premijer Harold Vilson je 1967. godine je poslao Kuka da obavesti francuskog vojnog atašea u Londonu, Pukovnika Andrea Tuluza, o britanskom projektu hidrogenske bombe. Francuski projekat hidrogenske bombe je zaustavljen i Vilson se nadao da bi pomoć mogla uticati na Predsednika Francuske, Šarla de Gola, da odobri pristupanje Ujedinjenog Kraljevstva Evropskoj zajednici. Dao je Francuzima naznake šta neće raditi i sugerisao da je njihov predložen dizajn previše kompleksan. Ovo se pokazalo kao dovoljno da postavi Francuske naučnike na pravi put i Francuska je uspešno testirala hidrogensku bombu 24. avgusta 1968. godine. Uprkos tome, de Gol je uložio veto na članstvo Ujedinjenog Kraljevstva u Evropskoj ekonomskoj zajednici po drugi put.[21][22] Za svoju službu Kuk je unapređen u Viteza Komandanta Reda Bata u Rođendanskim Počastima 1970. godine.[23]

Kasniji život[uredi | uredi izvor]

Nakon što je Rols-Rojs bankrotirao 1970. godine, državni sekretar za odbranu Lord Kerington je pitao Kuka da zaseda odbor koji je trebalo da odluči da li će se razvoj mlaznog motora RB211 nastaviti. On je predložio da se nastavi. Kada je Rols-Rojs nacionalizovan 1971. godine, postavljen je za jednog od direktora. Penzionisao se sa mesta direktora 1976. godine, ali je nastavio da pomaže kompaniji narednih četiri godine. Bio je direktor GEC Markoni Elektronike od 1972. do 1979. i BAE Pomorskih Sistema od 1971. do 1975. godine. Bio je i savetnik Britanskog Telekoma od 1982. do 1985. godine.[24]

Kuk je pretrpeo jak moždani udar posle kog nije povratio svest i umro u londonskoj Vestminsterskoj bolnici 16. septembra 1987. godine.[1]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g Challens, John. „Cook, Sir William Richard Joseph (1905–1987)”. Oxford Dictionary of National Biography (online izd.). Oxford University Press. doi:10.1093/ref:odnb/39879.  (Subscription or UK public library membership required.)
  2. ^ a b Penney & Macklen 1988, str. 45–46
  3. ^ a b v Penney & Macklen 1988, str. 60
  4. ^ a b v g d đ Penney & Macklen 1988, str. 47–49
  5. ^ Kendall & Post 1996, str. 229–230
  6. ^ "No. 39104". The London Gazette (Supplement). 29 December 1950. p. 3.
  7. ^ a b Arnold & Pyne 2001, str. 56
  8. ^ "UKAEA's first 50 years". Nuclear Engineering International. Retrieved 11 January2017.
  9. ^ a b Arnold & Pyne 2001, str. 77
  10. ^ a b v Penney & Macklen 1988, str. 50–51
  11. ^ Arnold & Pyne 2001, str. 78
  12. ^ Arnold & Pyne 2001, str. 79
  13. ^ a b Arnold & Pyne 2001, str. 81
  14. ^ Arnold & Pyne 2001, str. 224
  15. ^ Arnold & Pyne 2001, str. 143–144, 147–149.
  16. ^ Arnold & Pyne 2001, str. 161–162
  17. ^ "No. 41268". The London Gazette (Supplement). 31 December 1957. p. 1.
  18. ^ a b Penney & Macklen 1988, str. 52–56
  19. ^ Ten Years of Nuclear Power (PDF) (Report). UKAEA. 1966. Archived from the original (PDF) on 29 October 2013. Retrieved 25 October 2013.
  20. ^ a b Penney & Macklen 1988, str. 56–58
  21. ^ Stoddart 2012, str. 144–145
  22. ^ Billaud & Journé 2008, str. 367
  23. ^ "No. 45117". The London Gazette (Supplement). 5 June 1970. p. 6367.
  24. ^ Penney & Macklen 1988, str. 59–60

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вилијам_Ричард_Џозеф_Кук&oldid=26840896”