Вернер фон Браун

Из Википедије, слободне енциклопедије
Вернер фон Браун

Wernher von Braun.jpg
Вернер фон Браун у својој канцеларији у Алабами маја 1964. године

Пуно име Вернер Магнус Максимилијан фрајхер фон Браун
Датум рођења: 23. март 1912.
Место рођења: Вирсиц (Немачко царство)
Датум смрти: 16. јун 1977.
Место смрти: Александрија (САД)

Вернер Магнус Максимилијан фрајхер фон Браун (нем. Wernher Magnus Maximilian Freiherr von Braun; Вирсиц, 23. март 1912Александрија, 16. јун 1977) је био немачко-амерички ракетни инжењер и конструктор ракетних пројектила V-1 и V-2, којима је у Другом светском рату бомбардована Уједињено Краљевство. Био је члан Нацистичке партије и официр СС.

Током двадесетих и тридесетих година, фон Браун је постао централна личност немачког ракетног програма, одговоран за пројектовање и реализацију ракета за бомбардовање у Другом светском рату.

После рата одведен је у САД (у оквиру операције Спајалица). Руководио је производњом ракета Редстоун и Јупитер C, којим је 1958. лансиран први амерички вештачки сателит Експлорер 1.

Детињство[уреди]

Вернер је био друго од троје деце немачког барона Магнуса фон Брауна који је био од 1932- 1933. министар за исхрану и пољопривреду у Вајмарској републици и Еме фон Куистоп. Већ у раној младости одушевљавао се мислима о путовањима у свемиру и откривању нових светова. То га је довело до читања научне фантастике. Касније је почео да га интересује проблем са научне стране и упознао се са радовима Хермана Оберта који је 1923. написао студију о ракети у свемиру Die Rakete zu den Planetenräumen. Захваљујући свом познавању математике није имао проблеме да разуме принципе ракета носача.

Већ као младић се укључује у немачко ракетно друштво,[1][2] у годинама 1929- 1930. Овај корак му је омогућио да добије финансијску подршку за градњу већих ракета. Године 1930. почео је са студијем на Берлинском универзитету а после две године је завршио први степен студија. Ступио је у немачку армију 1932. где је предложио мисао балистичке ракете коју је после и пројектовао. И ако је био јако заузет докторирао је 27. јула 1934. у струци космичког инжињерства. Његов рад на универзитету је из војничких разлога био проглашен за строго тајним.

У служби Трећег рајха[уреди]

Вернер фон Браун је био водећи представник групе познате као „ракетни тим“ која је стајала иза развоја балистичке ракете V-2 и која је била развијена за Нацистичку Немачку. У тридесетим годинама је ступио у Нацистичку партију и у СС.[3] У оквиру свога рада за армију радио је у војном центру Кумерсдорф у Берлину, које је полако престајало да одговара захтевима који су стављани пред овај центар.

Већ 1937. Немци су лансирали ракету А3 која је дошла до висине од 1.000 метара [4] и која је дала наде за конструкцију ракете V-2.

У односу на то да је немачки генералштаб био фасциниран војничким потенцијалом који је V-2 нудила и инвестирала у ово знатна средства била је 1937. изграђена ракетна база Пенеминде на обали Балтичког мора што је место које је у тајности било предложено од стране мајке фон Брауна. Ту се радило истраживање и монтажа.

V-2[уреди]

Схема V-2

Ракете V-2 су се производиле у подземној фабрици „Мителверк“ у Нордхаузену и то под принудним радом затвореника- из концентрационих логора „Мителбау-Дора.[5] Улога фон Брауна у овим контраверзним радовима са затвореницима из логора овог предузећа данас није објашњена и предмет је спорова. И искључено је да за ово он није знао иако није морао бити активно укључен у овај рад.

У допису од 15. септембра 1944. адресираном на Албина Савацкома већ је имао надзор на монтажу V-2 и признава да је лично бирао раднике из логора Бухенвалда [6][7] Фон Браунова ракета V-2 могла је да долети до удаљености од 300 км. И да носи тону корисног терета. Кретала се 5632 км/часу и тако није било у могућности да буде оборена тадашњим летилицама. Први пут је узлетела у сепрембру 1942. а употребљена је септембра 1944. На европске циљеве је испаљено преко 1.000 ракета претежно из Француске територије.

После долета прве ракете фон Браун је рекао да је „ракета функционисала перфектно али је пала на погрешну планету“. Истина је да је био затворен од стране Гестапа 1944. и окривљен због своје незадовољности са војничким звањем и само му је помогло што се Алберт Шпер за њега заложио и тако му спасио живот.

Ракета је била у употреби у малом броју да би могла да утиче на исход другог светског рата. То је знао и фон Браун и тако је почео да од 1945. ради на планирању искориштавања ракета у послератном свету.

Крај рата и одлазак у САД[уреди]

Фон Браун се састаје са председником Кенедијем 1962. године
Ф-1 мотори ракете Сатурн V.

Пошто је V-2 било оружије које нису имали савезници ово је био предмет њихових интереса. После рета САД и СССР су као ратну добит запленили пројекте V-2 као и ракетне тимове са којима није опхођено као са затвореницима већ им је омогућено да и даље раде на овим програмима и на пројектима јачих и бољих ракета у тајности.

Још пре наступа савезника фон Браун је са пет стотина својих сарадника одлучио да се преда Американцима [8] заједно са плановима и тестираним прототиповима ракета. Није се за Американце одлучио случајно већ је сматрао да они једини имају довољно средстава за ракетно истраживање. У САД је одвожено 100 ракета са плановима пре тим него су овамо дошли Совјекти који су такође добили део тима фон Брауна. 20. јуна 1945. био је одобрен одлазак фон Брауна у САД. Овај одлазак је био као војна операција назван Спајалица (Пројект паперклип) Скупа са њим је транспортован и његов тим. Фон Браун је 14 година радио за армију САД и најпре је радио на балистичким пројектилима средњег домета у Алабами. На основу ових радова била је произведена ракета Јумбо I која је изнела први амерички сателит Експлорер I.

НАСА[уреди]

Дана 2. јуна 1960, фон Браун је добио своје треће дете, сина Петар Константина. Исте године постављен је за директора Маршал Центра за свемирске летове у Алабами, и на том положају је остао до 1970.

После 1960. године када се оснива НАСА прешао је његов тим под ову управу и ту је радио на ракети Сатурн V која је Американцима помогла да освоје месец са програмом Аполо и на коме је након ултиматума председника Кенедија да се освоји месец пре СССР радило 400.000 експерата. Након успеха Совјетског Савеза и Гагарина који је облетео земљу и неуспеху САД и Шепардовом само суборбиталном лету после 3 недеље да би достигао СССР председник Кенеди је најавио освајанје месеца до краја деценије као циљ САД). Циљ је остварен пре рока као остварење сна Вернера фон Брауна.

Овај научник је у Уједињеним државама постао проминентни научник и 1955. године му је уручено америчко држављанство. У 1970. је био замољен од стране НАСА агентуре да се пресели у Вашингтон где ради на градњи ракета које су биле у програму освајања Марса, као и на програму поједностављѕвања спејс-шатла који је био тада у повојима. Фон Браун је ту радио само две године на пословима директора конструкторског тима.

Рад у приватној корпорацији[уреди]

Одлучио је да ради у приватном послу у корпорацији Fairchild Industries of Germantown у Мериленду где је радио од 1972-1976. као вицепресидент, корпорације која се бавила пројактовањем разних врста летилица и комуникацијских сателита. Пензионисао се 1976.

Након две године после прве операције од рака откривен му је рак дебелог црева и од новембра 1976. више није смео да напусти болницу. Вернер фон Браун је умро од своје болести у Александрији у Вирџинији 16. јуна 1977. године у доби од 65. година.[2]

Приватни живот[уреди]

Гроб Вернера фон Брауна (2008)

Са свопјом сестричином Маријом фон Куисторп, са којом се оженио имао је троје деце Iрис, Маргарит и Петера.

Напомене[уреди]

  • Чланак је делом или у целости написан према одговарајућим чланцима на словачкој и немачкој википедији

Референце[уреди]

  1. ^ http://history.nasa.gov/sputnik/braun.html History NASA: Wernher von Braun (1912-1977) datum pristupa=2007-08-22
  2. ^ а б Pacner Vítek Karel Antonín Půlstoletí kosmonautiky, Paráda, Praha, 2008 ISBN 978-80-87027-74-4
  3. ^ http://www.holocaust-education.de/resmedia/document/document/C006T05E.PDF Wernher von Braun – An opportunist? datum pristupa=2007-08-22
  4. ^ Encyclopedia Astronautica: Von Braun, datum pristupa=2007-08-22
  5. ^ http://www.v2rocket.com/start/chapters/mittel.html, The Mittelwerk/Mittelbau/Camp Dora datum pristupa=2007-08-22}}
  6. ^ http://www.space.com/news/spacehistory/vonbraun_020813.html Space.com: Remembering Wernher von Braun's German Rocket Team datum prístupa=2007-08-22}}
  7. ^ http://www.space.com/news/spacehistory/vonbraun_020813.html Space.com: Remembering Wernher von Braun's German Rocket Team datum prístupa=2007-08-22}}
  8. ^ McDougall, Walter A. …The Heavens and the Earth: A Political History of the Space Age. Basic Books: New York, 1985. (p 44) ISBN 0-465-02887-X

Додатна литература[уреди]

  • Rainer Eisfeld: Mondsüchtig. Wernher von Braun und die Geburt der Raumfahrt aus dem Geist der Barbarei. Paperback. zu Klampen, Springe 2012, ISBN 978-3-86674-167-6.
  • Ulli Kulke: Weltraumstürmer. Wernher von Braun und der Wettlauf zum Mond. Quadriga, Berlin 2012, ISBN 978-3-86995-026-6.
  • Michael J. Neufeld: Von Braun. Dreamer of Space, Engineer of War. Alfred A. Knopf, New York 2007, ISBN 978-0-307-26292-9; deutsche Ausgabe: Wernher von Braun. Visionär des Weltraums, Ingenieur des Krieges. Aus dem Englischen von Ilse Strasmann, Siedler Verlag, München 2009, ISBN 978-3-88680-912-7
  • Stefan Brauburger: Wernher von Braun. Ein deutsches Genie zwischen Untergangswahn und Raketenträumen. Pendo Verlag, München 2009, ISBN 978-3-86612-228-4.
  • Niklas Reinke: Geschichte der deutschen Raumfahrtpolitik. Konzepte, Einflussfaktoren und Interdependenzen: 1923-2002. Oldenbourg, München 2004, ISBN 3-486-56842-6.
  • Johannes Weyer: Wernher von Braun. Rowohlts Monographien. Rowohlt, Reinbek bei Hamburg 1999, ISBN 3-499-50552-5.
  • Volkhard Bode und Gerhard Kaiser: Raketenspuren. Bechtermünz Verlag, Augsburg 1997, ISBN 3-86047-584-3.
  • Ernst Stuhlinger und Frederick I. Ordway: Wernher von Braun – Aufbruch in den Weltraum. Die Biographie. Bechtle, Esslingen und München 1992, ISBN 3-7628-0515-6.
  • Bernd Ruland: Wernher von Braun: Mein Leben für die Raumfahrt. Burda Verlag Offenburg, 1969

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]