Хидрогенска бомба

Принцип рада хидрогенске бомбе: физиона бомба користи зрачење да компресује и угреје одвојене делове фузиног горива

Прича о развоју фузионе (хидрогенске, термонуклеарне или Х-) бомбе почиње 1942. године, када је Едвард Телер, амерички нуклеарни физичар мађарског порекла, на једном семинару посвећеном атомском оружју подсетио публику на Енрика Фермија и његову идеју о „супербомби“. Ферми је сматрао да би бомба која би функционисала на исти начин као и Сунце била у стању да ослободи незамисливу количину енергије. Иако је Телер сматрао да би Х-бомба могла да буде направљена до краја рата, остао је потпуно усамљен у истраживањима и без Опенхајмерове подршке, делимично и зато што је пројекат „Менхетн“ сам по себи био довољно компликован.

Након што су експлодирале фисионе бомбе над Хирошимом и Нагасакијем, у научној јавности порастао је отпор према развоју још страшнијих оружја за масовно уништење, било из моралних било из прагматичних разлога. С једне стране, било је јасно да Х-бомба може да служи искључиво као инструмент геноцида над цивилним становништвом с обзиром да њена разорна моћ искључује могућност колико-толико локализоване употребе. Други су, опет, тврдили да ће рад на америчкој Х-бомби бити скуп и неизвестан, и да ће сигурно испровоцирати одговор СССР, уз интензивирање трке у наоружању. Најјачи глас противљења дошао је од Опенхајмера, који није желео да види Х-бомбу у стратешком арсеналу америчке војске сматрајући да ће, пре или касније, Совјети имати исту такву. Притом, Америка има знатно већи број густо насељених урбаних целина „згодних“ за гађање супербомбама, док је број сличних мета у СССР релативно мали.

Експлозија хидрогенске бомбе

Академску расправу прекинуо је председник Труман, који је 31. јануара 1950. године донео одлуку да се приступи изради фузионе бомбе. Знајући да су му за покретање процеса фузије потребни огромни притисци и висока температура, Телер се врло брзо окренуо великој атомској бомби као потенцијалном упаљачу. Ипак, Телер није успео да дефинише технички концепт Х-бомбе све док му математичар Станислав Улам није показао како се зрачење атомске бомбе може искористити као средство иницијалне компресије и загревања фузионог материјала.

Американци су прву хидрогенску бомбу, са деутеријумом као горивом и „класичном“ фисионом бомбом као капислом, тестирали на једном малом острву у Маршаловом архипелагу, 1. новембра 1952. године. Тестирање је обављено статички, на специјално конструисаној платформи а не бацањем из ваздуха пошто ниједан тадашњи бомбардер није могао да понесе бомбу тешку преко 64 тоне. Рушилачка моћ експлозије превазишла је чак и Телерова очекивања, њена снага процењена је на 10,5 мегатона, што је 450 пута више од снаге бомбе бачене на Нагасаки. Опитно острво је буквално испарило а на његовом месту створен је подводни кратер широк два километара и дубок педесет метара.

На совјетски одговор није се чекало дуго. Већ 12. августа 1953. Совјети су тестирали Х-бомбу коју је конструисао Андреј Сахаров. Иако је јачина ове бомбе била знатноиспод једног мегатона, ипак се радило о покретном оружју које се могло натоварити на авион и лансирати на америчке градове (што је совјетска пропаганда максимално експлоатисала). Телер је овај тренутак згодно искористио да ојача своју позицију у армијским и државним структурама, а помоћ му је неочекивано стигла од стране Макартија и његове комисије за „лов на вештице“. Оптужен да се противио развоју Х-бомбе и да је шуровао са левичарима, Роберт Опенхајмер је 1954. лишен свих својих функција и под етикетом „непоуздан“ избачен са свих стратешких пројеката. У саслушањима је на страни комисије предано учествовао и сам Телер, због чега је био презрен и одбачен од стране научне зајединце све до краја живота.

Крајем фебруара 1954. године, Телер је на једном вештачком острву у Бикини архипелагу тестирао прву америчку термонуклеарну бомбу која се могла избацити из бомбардера (експеримент „Castle Bravo“). Била је то највећа нуклеарна проба и, истовремено, највећи нуклеарни инцидент у читавој америчкој историји. Неочекивано велика експлозија од 15 мегатона (два пута већа од очекиване), у комбинацији са неповољним временским условима изазвала је радиолошку контаминацију на преко 7000 квадратних километара. Иако су бројна острва хитно исељена пред налетом радиоактивне магле, за многе озрачене становнике није било спаса: умирали су током наредних деценија од рака и других болести изазваних радијацијом.

Трка за бољом, јачом и савршенијом Х-бомбом стигла је до апсурда када су Сахаров и Курчатов конструисали совјетску „Цар бомбу“, „мајку свих бомби“, јачине 50 мегатона. Приликом теста изведеног у арктичкој пустињи 30. октобра 1961. године настала је нуклеарна печурка висока 65 и широка 40 километара при чему је снага експлозије достигла скоро два процента снаге Сунца. Бомба је, ипак, била крајње непрактична: сувише велика за класичне бомбардере, сувише малог домета за оне специјално прерађене, сувише гломазна за класичне пројектиле. Па опет, Хрушчов је ову бомбу неизмерно волео.

До данашњег дана Х-бомба је задржала своје место у складиштима великих сила као средство финалног уништења и коначног обрачуна, нешто што се може употребити само једном пре него што уследи моментална одмазда супротне стране и свеопшти „крај филма“. Бизарно хваљене као „чисте бомбе“ (фузија оставља мање радиоактивног отпада него фисија), оне су ипак једна од последњих реликвија хладног рата.

Спољашње везе

Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Хидрогенска бомба

Види још

• Нуклеарно оружје

Додатна литература

Osnovni pricipi

• "Engineering and Design of Nuclear Weapons" from Carey Sublette's Nuclear Weapons FAQ.
• Chuck Hansen, U.S. nuclear weapons: The secret history (Arlington, TX: Aerofax, 1988). ISBN 0-517-56740-7
• Chuck Hansen, The Swords of Armageddon: U.S. nuclear weapons development since 1945 (Sunnyvale, CA: Chukelea Publications, 1995). [1]
• Dalton E. G. Barroso, The physics of nuclear explosives, in Portuguese. (São Paulo, Brazil: Editora Livraria da Física, 2009). ISBN 978-85-7861-016-6

Istorija

• DeGroot, Gerard, "The Bomb: A History of Hell on Earth", London: Pimlico, 2005. ISBN 0-7126-7748-8
• Peter Galison and Barton Bernstein, "In any light: Scientists and the decision to build the Superbomb, 1942-1954" Historical Studies in the Physical and Biological Sciences Vol. 19, No. 2 (1989): 267-347.
• German A. Goncharov, "American and Soviet H-bomb development programmes: historical background" (trans. A.V. Malyavkin), Physics—Uspekhi Vol. 39, No. 10 (1996): 1033-1044. Available online (PDF)
• David Holloway, Stalin and the bomb: The Soviet Union and atomic energy, 1939-1956 (New Haven, CT: Yale University Press, 1994). ISBN 0-300-06056-4
• Richard Rhodes, Dark sun: The making of the hydrogen bomb (New York: Simon and Schuster, 1995). ISBN 0-684-80400-X
• S.S. Schweber, In the shadow of the bomb: Bethe, Oppenheimer, and the moral responsibility of the scientist (Princeton, N.J.: Princeton University Press, 2000). ISBN 0-691-04989-0
• Gary Stix, "Infamy and honor at the Atomic Café: Edward Teller has no regrets about his contentious career", Scientific American (October 1999): 42-43.

Анализа последица

• Lars-Erik De Geer, "The radioactive signature of the hydrogen bomb" Science and Global Security Vol. 2 (1991): 351-363. Available online (PDF)
• Yulii Borisovich Khariton and Yuri Smirnov, The Khariton version Bulletin of the Atomic Scientists Vol. 49, No. 4 (May 1993): 20-31.