Гванако

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Gvanako
Naučna klasifikacija uredi
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Mammalia
Red: Artiodactyla
Porodica: Camelidae
Rod: Lama
Vrsta:
L. guanicoe
Binomno ime
Lama guanicoe
(Miler, 1776)
Opseg gvanaka

Gvanako (lat. Lama guanicoe) je jedna od dve vrste divljih lama, pored vikunje. Zajedno sa ostalim vrstama lama, pripada porodici Camelidae. Domestifikacijom gvanaka je nastala domaća lama. Živi u predelu Anda, od Kolumbije na severu do Patagonije na jugu, gde je veoma čest. Danas ih ima između 400 i 600 hiljada. Njegovo ime potiče od kečuanske reči huanaco[2] (savremeni pravopis wanaku). Mladi gvanakoi se zovu čulengos.[3] Gvanakoi su jedna od dve divlje južnoameričke kamile, a druga je vikunja, koje živi na višim nadmorskim visinama.

Karakteristike[uredi | uredi izvor]

Lobanja gvanaka

Gvanakoi su visine između 1,0 i 1,3 m (32 ft 10 in i 42 ft 8 in) na ramenu, dužina tela od 21 do 22 m (68 ft 11 in do 72 ft 2 in),[4][5][6] i težine od 90 do 140 kg (200 do 310 lb).[7] Njihova boja varira vrlo malo (za razliku od domestikovanih lame), u rasponu od svetlo braon do tamno cimetna i nijansi do bele ispod. Gvanakoi imaju siva lica i male, ravne uši.

Gvanakoi su jedan od najvećih kopnenih sisara koji žive u današnjoj Južnoj Americi.[5] Ostala megafauna kopnenih sisara koja je slična ili veća od gvanaka su tapiri, močvarni jeleni, belorepi jeleni, naočarski medved i jaguar.

Gvanakoi imaju debelu kožu na vratu, što se takođe može naći kod njihovih domestikovanih kolega, lame i kod njihovih rođaka, divlje vikunje i pripitomljene alpake. Ovo štiti njihov vrat od napada predatora. Bolivijci koriste kožu na vratu ovih životinja za pravljenje cipela, ravnajući i udarajući kožu koja se koristi za tabane. U Čileu je lov dozvoljen samo u Ognjenoj zemlji, gde živi jedina populacija koja nije klasifikovana kao ugrožena u zemlji. Između 2007. i 2012. godine, 13.200 gvanakoa je legalno izlovljeno u Ognjenoj zemlji.[8]

Nivoi hemoglobina[uredi | uredi izvor]

Gvanako se često nalazi na velikim nadmorskim visinama, do 4.000 metara nadmorske visine, osim u Patagoniji, gde južna geografska širina znači da led pokriva vegetaciju na ovim visinama. Da bi gvanako preživeo u niskim nivoima kiseonika koji se nalaze na ovim velikim visinama, njihova krv je bogata crvenim krvnim zrncima. Kašičica gvanako krvi sadrži oko 68 miliona crvenih krvnih zrnaca; četiri puta više od čoveka.[9]

Gvanako vlakna[uredi | uredi izvor]

Gvanako vlakna su posebno cenjena zbog svog mekog, toplog osećaja i nalaze se u luksuznim tkaninama. Mekana vuna gvanaka je cenjena na drugom mestu posle vune vikunja. Krzna, posebno od teladi, ponekad se koriste kao zamena za kožu crvene lisice, jer je teksturu teško razlikovati. Kao i njihov domestikovani potomak, lama, gvanako je dvostruko obložen grubim zaštitnim dlačicama i mekom podlakom, čija je dlaka prečnika oko 16–18 µ i uporediva sa najboljim kašmirom.[10]

Podrvrste[uredi | uredi izvor]

  • Lama guanicoe guanicoe
  • Lama guanicoe cacsilensis
  • Lama guanicoe voglii
  • Lama guanicoe huanacus

Populacija i distribucija[uredi | uredi izvor]

Krdo gvanaka
Gvanako deli stanište sa Magelanskim pingvinima, Punta Tombo

Gvanakoi naseljavaju stepe, šipražje i planinske predele Južne Amerike. Ima ih u altiplanu Perua, Bolivije i Čilea, i u Patagoniji, sa malom populacijom u Paragvaju.[1] U Argentini su brojniji u patagonskim regionima, kao i na mestima kao što je Isla Grande de Tiera del Fuego. U ovim oblastima imaju snažniju populaciju, pošto je konkurencija stoke u ispaši ograničena. Gvanako je reagovao na dostupnost stočne hrane, zauzimajući zone sa niskom ili srednjom dostupnošću hrane u sezoni parenja, i one sa najvećom dostupnošću u sezoni bez parenja.[11] Procene, od 2011. godine, postavljaju njihov broj na 400.000 do 600.000;[12] 466.000–520.000 u Argentini, 150–200 u Boliviji, 66.000 u Čileu, 100 u Paragvaju, 3.500 u Peruu. Mala populacija koju je uveo Džon Hamilton postoji na ostrvu Stats na Foklandskim ostrvima (Malvinas), sa populacijom od oko 400 od 2003. godine.[13]

Gvanakoi žive u krdima sastavljenim od ženki, njihovih mladunaca i dominantnog mužjaka. Samostalni mužjaci formiraju odvojena stada. Dok reproduktivne grupe imaju tendenciju da ostanu male, često ne sadrže više od 10 odraslih jedinki, stada mužjaka mogu da sadrže i do 50 mužjaka. Kada se osete ugroženo, gvanakoi upozoravaju stado da beži uz visok, blejajući poziv. Mužjak obično trči iza stada da bi ih branio. Mogu da trče brzinom od 56 km (35 milja) na sat, često preko strmih i kamenitih terena.[14] Takođe su odlični plivači. Tipičan životni vek gvanaka je 20 do 25 godina.

U Boliviji je utvrđeno da je stanište Gvanaka ugroženo prodorom drvenastih biljaka.[15]

Pustinja Atakama[uredi | uredi izvor]

Neki gvanakoi žive u pustinji Atakama, gde u nekim oblastima nije padala kiša više od 50 godina. Planinska obala koja se proteže paralelno sa pustinjom omogućava im da prežive u takozvanim „oazama magle“ ili lomama. Tamo gde hladna voda dodiruje toplije zemljište, vazduh iznad pustinje se hladi, stvarajući maglu, a time i vodenu paru. Vetrovi nose maglu preko pustinje, gde kaktusi hvataju kapljice vode, a lišajevi koji se prijanjaju za kaktuse upijaju je kao sunđer. Gvanakoi tada jedu cvetove kaktusa i lišajeve.[16]

Ekologija[uredi | uredi izvor]

Prirodni predatori gvanaka uključuju pume i kulpeo.[5] Kada su u opasnosti, oni alarmiraju ostatak stada visokim zvukom blejanja, što zvuči slično kratkom oštrom smehu. Iako su tipično blage naravi, Gvanakoi često pljuju kada se osećaju ugroženim, i to mogu da urade do udaljenosti od šest stopa.[18][19]

Sezona parenja[uredi | uredi izvor]

Sezona parenja se dešava između novembra i februara, tokom koje se mužjaci često žestoko bore da bi uspostavili dominaciju i prava na razmnožavanje. Jedanaest i po meseci kasnije, rađa se samo jedan čulengo.[20] Čulengosi su u stanju da hodaju odmah nakon rođenja. Mužjake čulenga dominantni mužjak otera iz stada nakon oko godinu dana.

Domestikacija[uredi | uredi izvor]

Krdo gvanaka u zoološkom vrtu u Česteru

Iako se ova vrsta i dalje smatra divljom, oko 300 gvanakoa se nalazi u američkim zoološkim vrtovima, a oko 200 je registrovano u privatnim stadima.[21] Dugo se smatralo da su gvanakoi roditeljska vrsta pripitomljene lame, što je potvrđeno molekularnom filogenetskom analizom 2001. godine, iako je analiza takođe otkrila da su domaće lame doživele značajnu unakrsnu hibridizaciju sa alpakama, koje potiču od divlje vikunje.[22]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Baldi, R.B.; Acebes, P.; Cuéllar, E.; Funes, M.; Hoces, D.; Puig, S.; Franklin, W.L. (2016). „Lama guanicoe”. Crveni spisak ugroženih vrsta IUCN. IUCN. 2016: e.T11186A18540211. doi:10.2305/IUCN.UK.2016-1.RLTS.T11186A18540211.en Slobodan pristup. Pristupljeno 19. 11. 2021. 
  2. ^ „Guanaco – LAMA GUANICOE”. America Zoo. Lesley Fountain. Arhivirano iz originala 28. 4. 2009. g. 
  3. ^ „Species Profile: Guanaco”. Concervación Patagonia. 2011-12-22. 
  4. ^ Stahl, Peter W. (4. 4. 2008). „Animal Domestication in South America”. Ur.: Silverman, Helaine; Isbell, William. Handbook of South American ArchaeologySlobodan pristup ograničen dužinom probne verzije, inače neophodna pretplata. Springer. str. 121–130. ISBN 9780387752280. 
  5. ^ a b v San Diego Zoo's Animal Bytes.
  6. ^ Animals>camelids guanaco www.dimensions.guide, Accessed 23 February 2021
  7. ^ „Lama guanicoe”. Animal Diversity Web. 18. 7. 2016. 
  8. ^ Servicio Agrícola y Ganadero, 2012. Plan de Manejo para a población de guanacos en el área agropecuaria de Tierra del Fuego (Chile). Servicio Agrícola y Ganadero, Gobierno de Chile. Punta Arenas, 47pp.+Annexes.
  9. ^ „Visit Englands Finest Safari Park & Zoo near Liverpool & Manchester”. Knowsleysafariexperience.co.uk. Pristupljeno 2013-07-16. 
  10. ^ Beula Williams (2007-04-17). „Llama Fiber”. International Llama Association. Arhivirano iz originala 06. 11. 2018. g. Pristupljeno 27. 12. 2021. 
  11. ^ Flores, Celina E.; Bellis, Laura M.; Adrián, Schiavini (2020). „Modelling the abundance and productivity distribution to understand the habitat–species relationship: the guanaco (Lama guanicoe) case study”. Wildlife Research. 47 (6): 448. S2CID 221564519. doi:10.1071/WR19114. 
  12. ^ C. Michael Hogan. 2008. Guanaco: Lama guanicoe, GlobalTwitcher.com, ed. N. Strömberg Arhivirano 2011-03-04 na sajtu Wayback Machine
  13. ^ Franklin, William L.; Grigione, Melissa M. (10. 3. 2005). „The enigma of guanacos in the Falkland Islands: the legacy of John Hamilton”. Journal of Biogeography. 32 (4): 661—675. doi:10.1111/j.1365-2699.2004.01220.x. 
  14. ^ „Wild Animals”. Animal Planet. 2. 6. 2014. 
  15. ^ Cuellar-Soto, Erika; Johnson, Paul J.; Macdonald, David W.; Barrett, Glyn A.; Segundo, Jorge (2020-09-30). „Woody plant encroachment drives habitat loss for a relict population of a large mammalian herbivore in South America”. Therya. 11 (3): 484—494. doi:10.12933/therya-20-1071. 
  16. ^ Produced by Huw Cordey (2006-04-02). „Deserts”. Planet Earth. BBC. BBC One. 
  17. ^ „The Guanacos of Atacama”. Pristupljeno 4. 1. 2016. 
  18. ^ „5 Fascinating Facts About Guanacos » Cascada Expediciones”. www.cascada.travel. Pristupljeno 2019-06-12. 
  19. ^ „National Geographic”. Arhivirano iz originala 14. 04. 2010. g. Pristupljeno 27. 12. 2021. 
  20. ^ „Guanaco: Lama guanicoe”. World Association of Zoos and Aquariums. Arhivirano iz originala 4. 3. 2016. g. Pristupljeno 10. 12. 2012. 
  21. ^ „ROYAL FIBERS - Guanacos Facts”. Arhivirano iz originala 25. 4. 2012. g. Pristupljeno 17. 3. 2015. 
  22. ^ Wheeler, Dr Jane; Kadwell, Miranda; Fernandez, Matilde; Stanley, Helen F.; Baldi, Ricardo; Rosadio, Raul; Bruford, Michael W. (decembar 2001). „Genetic analysis reveals the wild ancestors of the llama and the alpaca”. Proceedings of the Royal Society B: Biological Sciences. 268 (1485): 2575—2584. PMC 1088918 Slobodan pristup. PMID 11749713. doi:10.1098/rspb.2001.1774. 0962-8452 (Paper), 1471-2954 (Online). 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Guanaco na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Гванако&oldid=27741472”