Dete

Ukoliko ste tražili naseljeno mesto u Francuskoj, pogledajte članak Dete (Saona i Loara).

„Dijete” preusmerava ovde. Ukoliko ste tražili režime ishrane, pogledajte Dijeta.

Dečji krevetac

Dete (ijek. dijete) potomak je ljudskog roda. Dete muškog pola se zove dečak, a ženskog devojčica.

Svaki dečak i devojčica doživljavaju razne promene od rođenja pa do postizanja zrelosti. Te promene su fiziološke (fizičke) i psihičke prirode. Može se reći da dete prolazi kroz etape razvoja, od kojih svaka ima svoje specifičnosti. One su svakako, sve jednako važne, ali nisu i jednako „teške“ prema svojim zahtevima i problemima. Jedan od najburnijih perioda je prelaz između detinjstva i zrelog doba — pubertet i adolescencija. To je poslednja faza biološkog razvoja u koju dečji organizam ulazi oko jedanaeste godine, mada tu starosnu granicu treba prihvatiti sa rezervom. Uobičajeno je povezivati pubertet sa razdobljem u kome dolazi do polnog sazrevanja mladih, ali to je samo jedan aspekt. U toku puberteta dolazi do telesnog sazrevanja pri kome sva tkiva i svi organi dobijaju svoju konačnu formu, strukturu i funkcionalna svojstva. Sve te promene praćene su i različitim manifestacijama ponašanja.

Prelaz od dečaka ka muškarcu i od devojčice ka ženi je uslovljen pre svega civilizacijskim i kulturnim postignućima društva u kome dotični pojedinac živi. Po pravilu, što je zajednica primitivnija, doba adolescencije je kraće. Naime, kod nekih plemena, polna zrelost predstavlja jedini kriterijum za zrelost uopšte. U savremenijim društvima, osim telesne zrelosti, od mladih se očekuje da steknu i određeno iskustvo i znanje kako bi se smatrali odraslim ljudima i dobili neka prava koja do tada nisu imali. S obzirom da takvo društvo postavlja veće zahteve, postizanje zrelosti traje duže.

Pojam dete isto tako može da označava odnos sa roditeljem (kao što su sinovi i kćeri bilo kog uzrasta) ili, metaforičnom, autoritativnom figurom, ili da označava pripadnost grupi u smislu klana, plemena, ili religije; smisao reči može da bude u velikoj meri pod uticajem specifičnog vremena, mesta, ili okolnosti, kao u izrazu „dete prirode” ili „dete šezdesetih”.

Pravne, biološke, društvene definicije

Deca se igraju loptom, Rimsko umetničko delo, 2. vek

Pravno, termin „dete” se može odnositi na osobe koje mlađe od doba punoletstva ili od neke druge starosne granice. Konvencija o pravima deteta Ujedinjenih nacija definiše dete kao „ljudsko biće ispod uzrasta od 18 godina, osim ako se pod zakonom primenljivim na dete, punoletnost ne dostiže ranije”. Ovo su ratifikovale 192 od 194 zemalja članica. Termin „dete” se takođe može odnositi na osobu ispod nekog drugog pravno definisanog graničnog uzrasta, nevezanog za doba punoletstava. U Singapuru, na primer, „dete” se pravno definiše kao osoba ispod uzrasta od 14 godina pod „Zakonom o deci i mladima”, dok je doba punoletstva 21 godina. U Imigracionom zakonu SAD, dete je osoba koja je mlađa od 21 godine.

Biološki, dete je generalno svaka osoba između rođenja i puberteta. Neke engleske definicije reči dete obuhvataju fetus (koji se ponekad naziva nerođenim). U mnogim kulturama, dete se smatra odraslim ako prođe kroz obred zrelosti, što može ili ne mora odgovarati vremenu puberteta.

Deca generalno imaju manja prava od odraslih i klasifikuju se kao nesposobna za donošenje ozbiljnih odluka, i pravno uvek moraju da budu pod nadzorom odgovorne odrasle osobe ili dečijeg staratelja, nezavisno od toga da li su roditelji razvedeni. Prepoznavanje detinjstva kao stanja koje se razlikuje od zrelosti počelo se javlja u 16. i 17. veku. Društvo je počelo da se odnosi prema deci ne kao prema minijaturnim odraslim osobama, već kao osobama sa nižim stepenom zrelosti kojama je potrebna zaštita, ljubav i nega. Ova promena može se pratiti na slikama. U srednjem veku, deca su portretisana u umetnosti kao minijaturne odrasle osobe bez dečijih karakteristika. U 16. veku, slike dece su počele da stiču osoben dečiji izgled. Od kraja 17. veka pa nadalje, deca su prikazivana kako se igraju igračkama, a kasnije je i književnost za decu počela da se razvija.

Razviće

Portreti dece, Galerija Matice srpske

Svako dete prolazi kroz mnoge faze društvenog razvoja. Novorođeno dete ili vrlo mlado dete će se srećno igrati. Ako neko drugo dete uđe u scenu, on ili ona može biti fizički napadnut ili odgurnut. Zatim, dete stiče sposobnost da se igra sa još jednim detetom, postepeno učeći da deli i razmenjuje. Konačno, grupa raste, na troje ili četvoro dece. Dok dete uđe u vrtić, on ili ona može obično da se pridruži i uživa u grupnim iskustvima.

Dok deca rastu, ona uče kako da izvršavaju neke zadatke u hronološkom redosledu. Ona uče kako da daju prioritet svojim ciljevima i akcijama. Njihovo ponašanje se menja dok stiču nove perspektive od drugih ljudi. Deca uče kako da simbolično predstavljaju određene stvari i upoznaju se sa novim vidovima ophođenja.

Zdravlje

Deci sa hiperkinetičkim poremećajem i poteškoćama u učenju je često neophodna dodatna pomoć u razvoju društvenih veština. Impulsivne karakteristike deteta sa hiperkinetičkim poremećajem mogu dovesti do loših odnosa sa vršnjacima. Deca sa malim raponom pažnje mogu da imaju poteškoća sa uočavanjem i razumevanjem društvenih znakova svog okruženja, što može da im oteža sticanje društvenih veština putem iskustva. Zdravstveni problemi koji utiču na decu ponekad zavise od pola; na primer, verovatnije je da će dečaci biti dijagnozirani sa autizmom nego devojčice.

Doba odgovornosti

Za više informacija pogledajte: Punoletnost i Doba krivične odgovornosti

Uzrast pri kome se deca smatraju odgovornim za svoje društvene aktivnosti (npr. brak, glasanje, itd.) takođe su se vremenom menjali, što se reflektuje u načinu na koji se deca tretiraju na sudovima. U rimskim vremenima, deca nisu smatrana krivim za zločine, i to je položaj koji je kasnije usvojila crkva. U 19. veku, deca mlađa od sedam godina su smatrana nesposobnim za počinjavanje zločina. Deca od sedam godina nadalje su smatrana odgovornim za svoje postupke. Zbog toga su ona mogla da budu suočena sa krivičnim optužbama, poslata u zatvor za odrasle osobe i da budu kažnjena kao odrasli, bičevanjem, žigosanjem ili vešanjem. U današnje vreme, u mnogim zemljama poput Kanade i Sjedinjenih Država, deca starija od 12 godina su odgovorna za svoje postupke. Ona mogu da budu poslata u specijalne popravne institucije, kao što je maloletnički pritvor.

Istraživanja su pokazala da najmanje 25 zemalja širom sveta nema određeni uzrast za obavezno obrazovanje. Minimalni uzrast za zapošljavanje i brak takođe variraju. U najmanje 125 zemalja, deca uzrasta od 7-15 godina se mogu izvoditi pred sud i rizikovati zatvaranje zbog krivičnih dela. Starosna granica dobrovoljne/mandatorne vojne službe takođe je sporna na međunarodnom nivou. U nekim zemljama, deca su zakonski obavezna da idu u školu dok nisu stara 14 ili 15 godina, ali mogu raditi i pre tog doba. Dečije pravo na obrazovanje se ugrožava ranim brakom, dečijim radom i stavljanjem u zatvor.

Mortalitet dece

Glavni članci: Mortalitet dece i Smrtnost odojčadi

Stopa smrtnosti odojčadi u 2012. godini.

Tokom ranog 17. veka u Engleskoj, prosečni životni vek je bio samo oko 35 godina, uglavnom zbog toga što bi dve trećine dece preminulo pre četvrte godine života. Tokom industrijske revolucije, životni vek dece je dramatično porastao.

Prema stručnjacima za populaciono zdravlje, stopa smrtnosti dece je naglo pala od devedesetih. Oko 12,6 miliona dojenčadi mlađih od pet godina umiralo je godišnje širom sveta 1990. godine, što je smanjeno na 6,6 miliona umrle odojčadi u 2012. godini. Stopa smrtnosti odojčadi je pala sa 90 smrtnih slučajeva na 1.000 živorođenih u 1990, na 48 u 2012. godini. Najviše prosečne stope smrtnosti novorođenčadi su u podsaharskoj Africi, sa 98 smrtnih slučajeva na 1.000 živorođenih - više nego dvostruki svetski prosek od 48 godina.

Obrazovanje

Deca u učionici na otvorenom u Bije, Angola

Glavni članak: Obrazovanje

Obrazovanje, u opštem smislu, odnosi se na čin ili proces prenošenja ili sticanja opšteg znanja, razvijanja moći rasuđivanja i procene i intelektualne pripreme za zreo život. Formalno obrazovanje se najčešće odvija kroz školovanje. Neke vlade priznaju pravo na obrazovanje. Na globalnom nivou, Član 13 Međunarodnog sporazuma o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima Ujedinjenih nacija iz 1966. priznaje pravo svakog na obrazovanje. Obrazovanje je obavezno u većini mesta do izvesnog uzrasta, mada prisustvovanje školi ne mora da bude, uz postojanje alternativnih opcija, kao što su obrazovanje kod kuće ili elektronsko učenje koja se priznaju kao validne forme obrazovanja u pojedinim instancama.

Deca u nemim zemljama (posebno u delovima Afrike i Azije) često se drže van škole ili prisustvuju samo tokom kratkih perioda. Podaci iz Unicefa pokazuju da je 2011, 57 miliona dece nije pohađalo školu; i više od 20% afričke dece nikad nije išlo u osnovnu školu ili nije završilo osnovnu školu. Prema UN izveštaju, ratovanje sprečava 28 miliona dece širom sveta da dobiju obrazovanje, usled rizika od nasilja i napada u školama. Drugi faktori koji sprečavaju decu da pohađaju školu su siromaštvo, dečiji rad, društveni atributi, i udaljenost škole.

Godine 2017, studija profesora Andreja Kimpijna je pokazala da čak i devojčice sa samo šest godina mogu da imaju ideju da je „genijalnost” verovatnija kod muškaraca. Studija je takođe ukazala da to dovodi do formiranja polnih stereotipa.

Aktivnost deteta

Iz zakonitosti da „funkcija razvija organ” proizilazi da se dečji organizam razvija u onoj meri u kojoj je aktivan. Dete je, pre svega, aktivno biće i za njega postupci koje vrši, kretanje, pokušaji, traganja, igre i druge aktivnosti predstavljaju prirodne puteve, odnosno načine pomoću kojih se razvija i uči. Ove aktivnosti su srž programa vaspitno-obrazovnog rada u predškolskoj ustanovi, čiji sadržaji, kao i postupci vaspitača, dobijaju smisao u onoj meri u kojoj su decu pokrenuli na njih u skladu sa ciljevima i zadacima vaspitanja i obrazovanja. Samo tako vaspitno-obrazovni postupak može da se zasnuje na interesovanju dece za pravi život, socijalnu i prirodnu sredinu kojom su okružena, njihovoj radoznalosti i potrebi za stvaralačkim istraživanjem. Prema jednom savremenijem pristupu problematici učenja i razvoja više se ni na najmlađu decu ne gleda kao na bića koja raspolažu samo navikama i memorijom, već kao na subjekte koji su sposobni da ispituju predmete i pojave, analiziraju ih, uviđaju razlike, otkrivaju sličnosti, zaključuju o odnosima, organizuju nove sinteze i idu preko datih informacija, samo ako im se za to pruži podesna mogućnost i na odgovarajući način se usmere. Kao što je dokazao Ž. Pijaže, misao postoji samo preko struktura koje dete uvode u stvari, a saznanje nosi pečat njegove lične interpretacije. Preko aktivnih odnosa u koje ulazi sa stvarima i ljudima oko sebe, povratnih informacija koje mu dolaze kao posledica njegovih aktivnosti, dete, sa jedne strane, saznaje stvarnost koja ga okružuje, a sa druge, ispituje svoje mogućnosti za delovanje u toj stvarnosti, odnosno, ostvaruje sopstveni identitet.

Učenje mora da bude aktivan proces, jer ako je znanje jedna unutrašnja konstrukcija, ništa što je dete naučilo nije mu u gotovom obliku dato od drugih. Aktivnosti dece o kojima je reč razlikuju se od rukovođenih aktivnosti u kojima se izvršava volja drugih, odnosno, one se određuju kao samostalne ili usmerene voljne radnje za postizanje određenih ciljeva ili rezultata koji za decu imaju smisla. Imajući u vidu različite izvore saznanja do koga dolaze deca, aktivnosti su podeljene na sledeći način:

Vrste saznanja	Vrste aktivnosti
fizičko saznanje	Delovanje na fizičku stvarnost a) Perceptivno-motorne aktivnosti b) Otkrivačke aktivnosti
socijalno saznanje	Aktivnosti komplementarne delovanju vaspitača a) Posmatračke i receptivne aktivnosti b) Zdravstveno-higijenske aktivnosti Učestvovanje u okolnom životu i stvarnosti
logičko saznanje	Prerađivanje, prevazilaženje i distanciranje od pojavnog i datog a) Aktivnosti rezonovanja, uviđanja i izumevanja b) Aktivnosti predstavljanja, izražavanja i stvaranja.

Galerija

• 
  Jednogodinje dete
• 
  Dvogodišnje dete
• 
  Trogodišnje dete
• 
  Četvorogodišnje dete
• 
  Petogodišnje dete
• 
  Sedmogodišnje dete
• 
  Osmogodišnje dete
• 
  Devetogodišnje dete
• 
  Jedanaestogodišnjne dete
• 
  Dvanaestogodišnje dete

Vidi još

• Novorođenče

Literatura

• Rorabaugh, W. J.; Critchlow, Donald T.; Baker, Paula C. (2004). America's Promise: A Concise History of the United States. Rowman & Littlefield. str. 47. ISBN 978-0-7425-1189-7. 
• Teodosić, Radovan. Pedagoški rečnik. 
• Waites, Matthew (2005). The Age of Consent: Young People, Sexuality and Citizenship. Palgrave Macmillan. ISBN 978-1-4039-2173-4. OCLC 238887395. 
• Brewer, Holly (2012). By birth or consent: children, law, and the Anglo-American revolution in authority. Chapel Hill, NC: University of North Carolina Press. str. 288. ISBN 978-0-8078-2950-9. 
• Crawley, Heaven (maj 2007). When is a child not a child? Asylum, age disputes and the process of age assessment (PDF). ILPA. Immigration Law Practitioners' Association. str. 45. ISBN 978-1-901833-13-3. Arhivirano iz originala (PDF) 08. 07. 2014. g. Pristupljeno 8. 6. 2014. 
• Brewer, Holly. By Birth or Consent: Children, Law, & the Anglo-American Revolution in Authority Arhivirano na sajtu Wayback Machine (11. јул 2011); University of North Carolina Press (Chapel Hill). 2005. ISBN 978-0-8078-5832-5.
• Robertson, Stephen (University of Sydney). "Age of Consent Laws." In: Children & Youth in History, Roy Rosenzweig Center for History and New Media (CHNM) at George Mason University and the University of Missouri–Kansas City.—Includes links to primary sources.
• Waites, Matthew The Age of Consent: Young People, Sexuality and Citizenship, (New York [United States] and Houndmills, Basingstoke [United Kingdom]: Palgrave Macmillan). 2005. ISBN 978-1-4039-2173-4.
• Schaffner, Laurie (2002). „An Age of Reason: Paradoxes in Legal Constructions of Adulthood”. International Journal of Children's Rights. 10 (3): 201—232. doi:10.1163/157181802761586699. 
• Senn, David R. A. Weems (2013). Manual of Forensic Odontology. CRC Press. str. 212. ISBN 978-1-4398-5133-3. 
• Cornick (1995). A Practical Guide to Family Law. Cengage Learning. str. 229. ISBN 978-0-314-04451-8. 
• Morolli, Danilo Ceccarelli (2012). A brief outline of roman law. Gangemi Editore spa. ISBN 978-88-492-7509-4. 
• Do African Children Have Rights?. Pristupljeno 28. 7. 2015. 
• Weeks, John Robert. Population : an introduction to concepts and issues (Twelfth izd.). Boston, MA. ISBN 9781305094505. OCLC 884617656. 
• Andrews KM, Brouillette DB, Brouillette RT (2008). „Mortality, Infant”. Encyclopedia of Infant and Early Childhood Development. Elsevier. str. 343–359. doi:10.1016/B978-012370877-9.00084-0. 
• Duncan JR, Byard RW (2018). „Sudden Infant Death Syndrome: An Overview”. Ur.: Duncan JR, Byard RW. SIDS Sudden infant and early childhood death: The past, the present and the future. University of Adelaide Press. doi:10.20851/j.ctv2n7f0v.6. 
• Nussbaum M (2011). Creating Capabilities. The Belknap Press of Harvard University Press. ISBN 978-0-674-05054-9. 
• Krug E (2002). World Report on Violence and Health. Geneva: Geneva WHO. 
• Stratton K, Almario DA, Wizemann TM, McCormick MC (2003). Immunization Safety Review: Vaccinations and Sudden Unexpected Death in Infancy. Institute of Medicine, Immunization Safety Review Committee, Board of Health Promotion and Disease Prevention. Washington, DC: National Academies Press (US). 

Spoljašnje veze

• Dečji kulturni centar Beograd
• Pesma - Dete, Ljubivoje Ršumović Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. januar 2008)
• Pedagoško društvo Srbije
• Dečja imena
• Kreativne ideje za rad sa decom Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. januar 2021)
• Child well-being on wikiprogress.org
• United Nations Children's Fund (UNICEF)
• Family database, OECD
• Society (The Guardian)
• Definition of the Child
• Child mortality estimates for all countries - website by UNICEF