Estonski partizani

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Šumska braća, estonski partizani, 1945-1950.

Estonski partizani, koji se u Estoniji nazivaju i Šumska braća (est. Metsavennad) bili su partizani koji su učestvovali u gerilskom ratu protiv sovjetskih snaga u Estoniji od 1940. do 1941. i od 1944. do 1978.

Kada je SSSR okupirao i anektirao Estoniju 1940. godine, bivšim civilima, vojnicima i stvarnim i navodnim protivnicima Kremlja zaprećeno je hapšenjem i represijom. Ljudi su potražili utočište u šumi nakon masovne deportacije 14. juna 1941. godine.

Najveća organizacija Šumske braće bila je Relvastatud Võitluse Liit (RVL), koja je delovala od 1946. do 1949. godine. Najznačajnije vođe RVL ubijene su u leto 1949. godine. Velike bitke između Šumske braće i jedinica KGB-a okončane su u Estoniji 1953. godine, iako su manji sukobi nastavljeni do 1957. godine.

Poslednja Šumska braća koja su uhapšena su Hugo i Aksel Motus, koji su zarobljeni u okrugu Viru u leto 1967. Avgust Sabe je ostao na slobodi do 1978. godine, kada ga je KGB ili ubio u okrugu Voru ili se udavio u pokušaju da im pobegne.[1]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Grupa Šumske braće u severnoj Estoniji, 1941.
Odred dobrovoljaca Moniste župe na dan formiranja, 1. avgusta 1941.

Sovjetski Savez je okupirao i anektirao Estoniju, Letoniju i Litvaniju 1940. Od tada su se bivši državnici i vojnici skrivali po šumama, jer bi ih novi režim inače pogubio ili deportovao. Mnogi su se sakrili nakon masovne deportacije juna 1941. godine.

Letnji rat[uredi | uredi izvor]

Letnji rat se vodio između Šumske braće, dobrovoljaca i 18. armije Vermahta protiv snaga 8. armije SSSR-a i NKVD-a. Kada je 22. juna 1941. izbio rat između Nemačke i Sovjetskog Saveza, mnogi naoružani ljudi su bili u šumi da pomognu u oslobađanju Estonije od sovjetske okupacije.[2] Tokom Letnjeg rata, Šumska braća su oslobodila južnu Estoniju. Najveće borbe vodile su se oko Timkanala, kao i Tartua, gde su Šumska braća podigla ustanak 10. jula 1941. godine.

Posle 1944.[uredi | uredi izvor]

Od 25. novembra 1944. godine teritoriju Estonije je u potpunosti okupirala Crvena armija. Od jeseni te godine, hiljade estonskih vojnika, bivših oficira Vermahta i pripadnika Omakaitsea (dobrovoljci) našlo se u šumi. Pored njih su se krili bivši zaposleni u sovjetskoj administraciji i ljudi koji su izbegavali regrutaciju u Crvenu armiju.

Njihove uniforme su kombinovale elemente uniformi bivše estonske vojske, Vermahta i civilne odeće. Bili su naoružani uglavnom pešadijskim oružjem koje su Nemci ostavili kada su potisnuti nazad. Grupe Šumske braće sastojale su se od pet do deset ljudi, sa kojima je bilo povezano nekoliko desetina saučesnika u lokalnom stanovništvu.

Sovjetska komanda i vlada Estonske SSR stvorile su snage za borbu protiv podzemnih pokreta otpora. Peta pešadijska divizija unutrašnjih trupa NKVD-a, stacionirana u Letoniji pod komandom general-majora Petra Leontjeva, proširila je svoje operacije na Estoniju. Formirani su i estonski bataljoni za uništavanje (od 5.300 ljudi).

Arnold Vajmer je dobio peticiju od predsednika Saveta narodnih komesara Estonske SSR da se porodice „izdajnika domovine, izdajnika i drugih neprijateljskih elemenata isele”. U avgustu 1945, 407 civila, većinom nemačkog porekla, prebačeno je iz Estonije u Permsku oblast. Dodatnih 18 porodica (51 osoba) je prebačeno u Tjumensku oblast u oktobru, 37 porodica (87 osoba) u novembru i 37 porodica (91 osoba) u decembru.

Godine 1945. trupe NKVD-a i bataljoni za uništavanje ubili su 432 estonska borca za slobodu i uhapsili 584 osobe, uključujući 449 pristalica partizana. Istovremeno, ubijeno je 56 policajaca, vojnika i oficira NKVD trupa; 86 pripadnika lovačkog odreda; a ubijen je i 141 prosovjetski aktivista. Antisovjetski partizanski rat u Estoniji nastavljen je do 1953. godine. Do 30.000 ljudi pridružilo se Šumskoj braći.

Ants Kaljurand[uredi | uredi izvor]

Slika Antsa Kaljuranda

Šumski brat Ants "Grozni" Kaljurand je bio lokalni vođa[traži se izvor] RVL, partizanske organizacije koju je osnovao Endel Redlih. Kaljurand je uhapšen 1949. i streljan u martu 1951.[3]

Šumska braća iz Virume[uredi | uredi izvor]

Šumska braća iz Virume poslata su da unište velike jedinice sovjetskog KGB-a, što je dovelo do nekoliko bitaka između snaga KGB-a i Šumske braće. Iako su gubitke snosile obe strane, većina bitaka je rezultirala većim gubicima za sovjetske snage.

Značajne bitke[uredi | uredi izvor]

Bitka kod Osule[uredi | uredi izvor]

Bitka kod Osule, ili Bitka kod Merice, odigrala se u selu Osula u župi Somerpalu od 31. marta do 1. aprila 1946. godine. Bitka između Šumske braće i sovjetskih snaga KGB-a na farmi Hendrik bila je jedna od najvećih u okrugu. Učestvovalo je sedmoro Šumskih braće, pet muškaraca i dve žene. Tačan broj uključenih vojnika KGB-a nije poznat, ali je učestvovalo do 300. Bitka je trajala sedam sati; pred kraj partizani su ostali bez municije i kuća je zapaljena. Dva Šumska brata su poginula tokom bitke, a ostali su poginuli u požaru kuće.[4]

U dimnjaku kućne peći pronađeno je pismo. Pisalo je:

„Estonski narode! Danas, 1. aprila 1946. godine, mi, estonski partizani, borili smo se protiv izdajnika estonskog naroda. Odupirali smo se oko 8 sati. Estonski narode, borite se isto tako čvrsto za slobodu i nezavisnost estonskog naroda. Živela slobodna Estonija i estonski narod!"

Bitka kod Saike[uredi | uredi izvor]

Spomenik Šumskoj braći poginuloj tokom bitke kod Saike

Bitka kod Saike dogodila se u seoskoj šumi 7. marta 1951. godine.

U bici je učestvovalo osam Šumske braće i nepoznat broj stražara KGB-a. Bio je to prvi veliki sukob između Šumske braće i snaga Ministarstva državne bezbednosti Rusije u regionu Vastselina. Vojnici MDB-a došli su da zauzmu bunker sa dve strane: od sela Mauri prema Saiki i od sela Rebase prema Saiki.

Oko 10 ujutro, čuli su se pucnji iz šume u obližnjim selima. Borba je trajala oko četiri sata. U sukobu je poginulo pet vojnika MDB-a zajedno sa šest Šumske braće. Avgust Kus i Ričard Vahi, dvojica preživelih partizana, kasnije su poginuli u bici u Putliju 1953.[5]

Spomen-kamen je otkriven 2007. godine u čast šestorice Šumske braće koji su poginuli u bici.[6]

Bitka kod Putlija[uredi | uredi izvor]

Bitka kod Putlija se odigrala u župi Vastselina 29. marta 1953. godine, kada su oficiri KGB-a upali u bunker koji su zauzela Šumska braća u 9. ujutru. Opsada je trajala skoro tri sata. Kada su Šumska braća ranjena, ispalili su svoje granate kako bi sprečili da ih koriste snage KGB-a. Osam šumske braće, Ričard Vahi, Karl Kaur, August Kčus, August Kurča, Leida Grintal, Endel Lajman, Lehte-Kai Ojamae i Ilse Vahi, poginuli su u bici.

Posle bitke, bunker je spalilo obezbeđenje. Tela poginulih partizana su odneta na identifikaciju i zakopana na ivici šume Ristime.

Posledice[uredi | uredi izvor]

Spomenik na mestu smrti Avgusta Sabea, blizu reke Vihandu, Paidra, Estonija, 2008. Estonski natpis: Ovde se 28. septembra 1978. udavio poslednji estonski vojnik Šumske braće, Avgust Sabe

Erik-Niles Kros je sastavio spisak Šumske braće koji su umrli od 1944. godine. Sadrži 1.700 imena, uključujući i one koji su umrli u zatočeništvu. Istoričar Mart Lar tvrdi, na osnovu Krosa, da je bilo više od 2.200 poznatih smrtnih slučajeva.

Poslednji estonski partizan, August Sabe, umro je 27. septembra 1978. godine, navodno se udavio u reci nakon što ga je pronašao KGB dok je pecao. Sabeovo telo je pronađeno ispod balvana.[7]

Od 1998. godine Estonska odbrambena liga organizuje ekspediciju Porgupohja, godišnju vojnu sportsku manifestaciju u šumama Vana-Vigala i Eidapere, u čast partizana.

2019. godine u Estonskom ratnom muzeju je otvoren deo za proučavanje Šumske braće.

U popularnoj kulturi[uredi | uredi izvor]

  • Kanadski film Legendi loojad (Kreatori legende) o estonskoj Šumskoj braći objavljen je 1963. godine. Film je finansiran donacijama prognanih Estonaca.[8][9]
  • Dokumentarni film iz 1997. Živeli smo za Estoniju priča priču o estonskoj Šumskoj braći iz ugla jednog od njegovih učesnika.[10]
  • Estonski film iz 2007. Sinovi jedne šume (estonski: Ühe metsa pojad) prati priču o dva Šumska brata u južnoj Estoniji koji se bore sa Estoncem iz Vafen-SS protiv Sovjeta.
  • Roman Šumska braća Gerainta Robertsa iz 2013. prati oficira britanske mornarice koji se vraća u Estoniju tokom tekućeg sukoba između Nemačke i Sovjetskog Saveza. Mnogi likovi koji su mu pomogli u prošlosti kriju se u šumi.

Procene[uredi | uredi izvor]

Prema istoričarima koji su proučavali partizane, nakon Drugog svetskog rata u Estoniji je bilo između 14.000 i 15.000 Šumske braće,[11] zajedno sa ljudima koji su se jednostavno skrivali u šumama. Prema izveštaju koji je sovjetski oficir Oskar Boreli podneo u junu 1953. godine, snage KGB-a su ubile 1.495 članova Šumske braće i drugih organizacija otpora između 1944. i 1. juna 1953, a još 9.870 je uhapšeno (5.471 pripadnik Šumske braće i 1.114 pripadnika tajne organizacije, 1.212 građana).[12]

Prema sovjetskim izvorima, 891 osoba je umrla između 1946. i 1956. od posledica dejstava Šumske braće, uključujući 447 sovjetskih aktivista; 295 pripadnika istrebljivačkih bataljona; 52 pripadnika NKVD-a, NKGB-a i MDB-a; i 47 vojnih lica.[13]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „August Sabbe radadel”. kultuur.elu.ee. Kultuur ja Elu. Pristupljeno 25. 9. 2022. 
  2. ^ Uibu, Krista; Timm, Maile (april 2014). „Sõnasemantika ja teksti mõistmine põhikooli esimeses ja teises kooliastmes”. Eesti Rakenduslingvistika Ühingu aastaraamat = Estonian Papers in Applied Linguistics (10): 319—334. ISSN 1736-2563. doi:10.5128/erya10.20 Slobodan pristup. 
  3. ^ „Hirmus Ants”. metsavennad.esm.ee (na jeziku: estonski). Pristupljeno 2023-02-28. 
  4. ^ ERR (2012-08-21). „Six Forest Brothers to Be Laid to Rest”. ERR (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-03-21. 
  5. ^ „Metsavendade suurlahingud Eestis”. Kultuur ja Elu. 2008. Pristupljeno 2023-03-16. 
  6. ^ „Võrumaal avati mälestuskivi metsavendadele”. ERR Uudised (na jeziku: estonski). 8. 6. 2007. Pristupljeno 2023-03-16. 
  7. ^ „Istoriя "lesnogo brata" zaveršilasь”. Эstoniя (na jeziku: ruski). 2006-10-04. Pristupljeno 2022-04-22. 
  8. ^ „1938. A Põhiseadusele tuginev Eesti Vabariigi Valitsus”. Arhivirano iz originala 2011-07-27. g. Pristupljeno 2022-04-25. 
  9. ^ „Legendi Loojad”. IMDb. 
  10. ^ „WE LIVED FOR ESTONIA: ELASIME EESTILE: NOUS VIVIONS POUR L'ESTONIE” (na jeziku: engleski i French). Festival Cinema Nordique. 2003. Arhivirano iz originala 09. 05. 2022. g. Pristupljeno 12. 05. 2023. 
  11. ^ Tark, Triin (2020-12-31). „Igor Kopõtin, Rahvuse kool: Eesti rahvusarmee ja vähemusrahvused aastatel 1918–1940.”. Ajalooline Ajakiri. The Estonian Historical Journal. Tartu: Rahvusarhiiv. 172 (2): 179—185. ISBN 978-9949-630-07-3. ISSN 2228-3897. doi:10.12697/aa.2020.2.05 Slobodan pristup. 
  12. ^ Tannberg, Tõnu (2019-05-27). „"Üks võimsamaid relvi võitluses kodanlise natsionalismi vastu on kindlasti eesti ajalugu…". Eesti vabariigi perioodi uurimisest Eesti NSV Teaduste Akadeemia ajaloo instituudis aastatel 1946–1950”. Ajalooline Ajakiri. The Estonian Historical Journal (2/3). ISSN 2228-3897. doi:10.12697/aa.2018.2-3.05 Slobodan pristup. 
  13. ^ „RSPP: Statьi”. www.rspp.su. Pristupljeno 2022-04-22. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Естонски_партизани&oldid=26879776”