Karlo Orijani

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Karlo Orijani
Orijani na Pariz turu 1913.
Lični podaci
Puno imeKarlo Orijani
NadimakEl Pučia
Datum rođenja(1888-11-05)5. novembar 1888.
Mesto rođenjaČinizelo Balzamo[1], Kraljevina Italija
Datum smrti3. decembar 1917.(1917-12-03) (29 god.)
Mesto smrtiKazerta[2], Kraljevina Italija
DržavljanstvoKraljevina Italija
Timske informacije
Trenutni tim
završio karijeru
Disciplinadrumski
Tip vozačabrdaš
Profesionalna karijera
1908Individualno
1909Stuki
1910Individualno
1911Bjanki
1912Stuki
1913Maino
1914—1915Bjanki
Uspesi
Điro d’Italija
Điro d’Italija1 (1913)
Monumentalni klasici
Điro di Lombardija1 (1912)
Ažurirano: 11. januar 2017.

Karlo Orijani (ital. Carlo Oriani,  5. novembar 1888 — 3. decembar 1917)[3] bivši je italijanski profesionalni biciklista u periodu od 1908. do 1915. godine. Najveći uspeh ostvario je 1913. kada je osvojio Điro d’Italiju, Godinu ranije osvojio je Điro di Lombardiju.[4]

Karijera[uredi | uredi izvor]

Karlo Orijani je počeo karijeru 1908. Vozeći individualno, bez tima, Orijani je osvojio treće mesto na trci Parabjago, u Lombardiji. 1909. vozio je za italijanski tim Stuki (ital. Stucchi) sa kojim je osvojio drugo mesto na trci Kopa del Re.[5] U maju, po prvi put je održana trka Điro d’Italija,[6] startovalo je 115 vozača, a među njima je bio i Orijani.[6] Na četvrtoj etapi, Orijani je završio drugi, u sprintu je izgubio od Luiđija Gane.[6] Na petoj etapi je završio sedmi, a Điro je završio na petom mestu sa 72 poena.[6]

Nakon godine bez tima, Orijani se 1911. pridružio timu Bjanki, sa kojim nije ostvario pobedu. Završio je na 14 mestu na Milano—Sanremu. Điro d’Italiju završio je na 11 mestu.[7] Orijani je bio blizu pobede na izuzetno teškoj, šestoj etapi, vozačima je bilo potrebno 10 sati i 24 minuta da završe etapu dugu 286,2 km.[7] Orijani je završio drugi. U prvih 10 završio je na još tri etape, sedmi na sedmoj etapi, deveti na osmoj i peti na desetoj etapi.[7] 1912. ostvario je prvu beliku pobedu, osvojio je jednu od najvećih trka u Italiji Điro di Lombardiju.[4] Orijani je trku dugu 235 km završio za 7 sati, 30 minuta i 30 sekundi. Na cilj je stigla petočlana grupa, a Orijani je bio najbolji u sprintu.[4] Krajem godine, Orijani se borio u tursko-italijanskom ratu.[8]

Điro 1913. je bio zadnji na kome je pobednika odlučivao sistem bodovanja. Orijani je svaku etapu završio u top 10, a na tri etape je završio drugi.[8] Nakon sedme etape, Đuzepe Acini je bio lider, sa bodom ispred Orijanija. Tokom osme etape, Acini je stao, ušao u restoran da jede i od iscrpljenosti je zaspao nekoliko minuta,[8] Orijani je završio drugi na etapi, Acini osmi i Orijani je preuzeo vođstvo sa dva boda. Drugim mestom na zadnjoj, devetoj etapi, Orijani je osvojio Điro i tako postao prvi pobednik grand tura koji nije osvojio nijednu etapu.[8] 1914. je završio Milano—Sanremo na 12 mestu, dok Điro nije uspio da završi. Krajem godine, vratio se u vojsku.[8] 1915. je završio na 12 mestu Milano—Sanremo, nakon čega se vratio u vojsku i borio se u Prvom svetskom ratu.

Učešće u Prvom svetskom ratu i smrt[uredi | uredi izvor]

Kada je Italija ušla u Prvi svetski rat, u maju 1915. biciklistička sekcija je formirana u vojne jedinice, sa ciljem da transportuju ljude i zalihe duž fronta. Bicikli su bili dozvoljeni za tiho i brzo kretanje iza linija fronta, štaviše, postali su krucijalni za komunikaciju. Karlo Orijani je služio vojsku sve do poraza u bici kod Kobarida u novembru 1917.[9] U toku haotičnog povlačenja, Orijani je zaplivao u reci Pijava da bi pomogao drugu,[9] dok drugi navode da je prosto plivao da bi prešao na drugu stranu.[9] Tokom plivanja dobio je upalu pluća i umro je u bolnici, 3. decembra iste godine.[9] Druga verzija kaže da su mnogi vojnici bili postavljeni da brane povlačenje vojske nakon poraza u bici kod Kobarida. Orijani je bio na mostu preko reke Pijave,[10] usled velike razmene vatre, most je pao i Orijani je upao u ledenu vodu.[10] Uz dosta muka uspio je da se domogne obale, ali hladnoća i nedostatak odeće da se presvuče, Karlo je dobio temperaturu nakon nekoliko dana.[10] Dijagnostikovana mu je upala pluća, za šta nije postojala nada u izlečenje. Transportovan je u Kazertu, gde su manje teške temperature.[10] Ipak, 3. decembra 1917. Orijani je umro. BBC je platio prevoz tela i sahranu.[10] Telo nije stiglo u Milano, a samo zahvaljujući snu njegove žene, nekoliko meseci kasnije, završio je u Citadeli.[10]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Riders Profile: Carlo Oriani”. Pristupljeno 11. januar 2017. 
  2. ^ „Carlo Oriani”. Pristupljeno 11. januar 2017. 
  3. ^ „Carlo Oriani”. Pristupljeno 11. januar 2017. 
  4. ^ a b v McGann, Bill; McGann, Carol. „1912 Giro di Lombardia results”. Bike Race Info. Pristupljeno 11. januar 2017. 
  5. ^ „Coppa del Re 1909”. Pristupljeno 11. januar 2017. 
  6. ^ a b v g McGann, Bill; McGann, Carol. „1909 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Pristupljeno 11. januar 2017. 
  7. ^ a b v McGann, Bill; McGann, Carol. „1911 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Pristupljeno 11. januar 2017. 
  8. ^ a b v g d McGann, Bill; McGann, Carol. „1913 Giro d'Italia”. Bike Race Info. Pristupljeno 11. januar 2017. 
  9. ^ a b v g „Again on sports and World War One: the Italian cyclist Carlo Oriani”. www.worldwarone.it. 4. decembar 2013. Pristupljeno 11. januar 2017. 
  10. ^ a b v g d đ Leonardo Arrighi. „Ciclisti eroici: Carlo Oriani” (na jeziku: italijanskom). Pristupljeno 11. januar 2017. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Карло_Оријани&oldid=26083122”