Lev Kopelev
Lev Kopelev | |
|---|---|
 Fotografija, 1980-e | |
| Datum rođenja | 9. april 1912. |
| Mesto rođenja | Kijev, Ruska Imperija |
| Datum smrti | 18. jun 1997. (85 god.) |
| Mesto smrti | Keln, Nemačka |
| Državljanstvo | SSSR Nemačka[1] |
| Univerzitet | Nacionalni univerzitet u Harkovu |
| Pokret | disidentski pokret u Sovjetskom Savezu |
| Supružnik | Raisa Orlova |
Lev Zalmanovič (Zinovievič) Kopelev (rus. Лев Залма́нович (Зино́вьевич) Ко́пелев, nemački: Lew Sinowjewitsch Kopelew, 9. april 1912, Kijev – Keln, 18. jun 1997) bio je sovjetski pisac i disident.
Mladost[uredi | uredi izvor]
Kopelev je rođen u Kijevu, tada Ruskom carstvu, u jevrejskoj porodici srednje klase. Godine 1926, njegova porodica se preselila u Harkov. Dok je bio student na filozofskom fakultetu Harkovskog državnog univerziteta, Kopelev je počeo da piše na ruskom i ukrajinskom jeziku; neki od njegovih članaka objavljeni su u listu Komsomolskaja pravda .
Idealistički komunista i aktivni partijski član, prvi put je uhapšen u martu 1929. zbog „saradnje sa buharinističkom i trockističkom opozicijom“ i proveo je deset dana u zatvoru.
Karijera[uredi | uredi izvor]
Kasnije je radio kao urednik radio vesti u fabrici lokomotiva. Godine 1932, kao dopisnik, Kopelev je bio svedok prinudne rekvizicije žita od strane NKVD -a i raskulačenja. Kasnije je Holodomor opisao u svojim memoarima Obrazovanje pravog vernika. Robert Konkvist u Žetvi tuge kasnije ga je direktno citirao.
Diplomirao je na Moskovskom državnom institutu za strane jezike 1935. godine na Fakultetu nemačkog jezika, a posle 1938. predavao je na Moskovskom institutu za filozofiju, književnost i istoriju gde je i doktorirao.
Kada je u junu 1941. izbio nemačko-sovjetski rat, dobrovoljno se prijavio u Crvenu armiju i koristio je svoje znanje nemačkog da služi kao propagandni oficir i prevodilac. Imao je zadatak da subvertira i indoktrinira Nemce, a jednom prilikom je nagovorio nemački garnizon Gruđondz na pobunu.[2] Kada je sa Crvenom armijom ušao u Istočnu Prusku tokom čitave Istočnopruske ofanzive, oštro je kritikovao zločine nad nemačkim civilnim stanovništvom i uhapšen je 1945. i osuđen na desetogodišnju kaznu u Gulagu zbog negovanja „buržoaskog humanizma“ i zbog „saosećanje prema neprijatelju“. U šaraški Marfino upoznao je Aleksandra Solženjicina.
Pušten 1954. a rehabilitovan 1956. godine. Još uvek optimista i vernik u ideale komunizma, tokom Hruščovske odmrzavanja povratio je članstvo u Komunističku partiju Sovjetskog Saveza (KPSS). Od 1957–1969 predavao je u Moskovskom institutu za poligrafiju i Institutu za istoriju umetnosti. Kopelev se obratio Aleksandru Tvardovskom, uredniku vrhunskog sovjetskog književnog časopisa, „Novi mir“ (Novi svet) da podstakne objavljivanje Solženjicinovog „ Jedan dan iz života Ivana Denisoviča“.
Od 1968. nadalje Kopelev je aktivno učestvovao u pokretu za ljudska prava i disidentskom pokretu. Godine 1968. otpušten je sa posla i izbačen iz KPSS i Saveza pisaca zbog potpisivanja protestnih pisama protiv progona disidenata, javne podrške Andreju Sinjavskom i Juliju Danijelu i aktivnog osuđivanja sovjetske invazije na Čehoslovačku. Takođe je protestovao zbog isključenja Solženjicina iz Saveza pisaca i pisao u odbranu disidentski nastrojenog generala Petra Grigorenka.
Kopelevove knjige su distribuirane putem samizdata (podzemnog izdavaštva), prokrijumčarene iz Rusije i objavljene na Zapadu.
Zbog političkog aktivizma i kontakata sa Zapadom oduzeto mu je pravo da predaje ili da bude objavljen 1977. godine.
Nemačka[uredi | uredi izvor]
Kao naučnik, Kopelev je vodio istraživački projekat o istoriji rusko-nemačkih kulturnih veza na Univerzitetu u Vupertalu. Godine 1980, dok je bio na studijskom putovanju u Zapadnoj Nemačkoj, oduzeto mu je sovjetsko državljanstvo. Posle 1981. Kopelev je bio profesor na Univerzitetu u Vupertalu.
Kopelev je bio počasni doktor na Univerzitetu u Kelnu i dobitnik mnogih međunarodnih nagrada. 1990. sovjetski generalni sekretar Mihail Gorbačov vratio mu je sovjetsko državljanstvo.
Lični život[uredi | uredi izvor]
Kopelev je bio dugi niz godina oženjen Raisom Orlovom, sovjetskom specijalistkinjom za američku književnost, koja je sa njim emigrirala u Nemačku.
Njeni memoari su objavljeni u Sjedinjenim Državama 1984. godine.
Smrt[uredi | uredi izvor]
Lev Kopelev je umro u Kelnu u Nemačkoj 18. juna 1997. u 85. godini i sahranjen je na Novom Donskom groblju u Moskvi.
Dela[uredi | uredi izvor]
- Knjige
- We lived in Moscow (Mы žili v Moskve), 1974
- The Education of a True Believer, lit. And madest thyself an idol ("I sotvoril sebe kumira"), 1976
- To Be Preserved Forever ("Hranitь večno"), 1976
- Ease My Sorrows: A Memoir, lit. nourish my sorrows ("Utoli moя pečali"), 1981
- No jail for thought, lit. about truth and tolerance ("O pravde i terpimosti"), 1982
- Holy Doctor Fyodor Petrovich ("Svяtoй doktor Fedor Petrovič"), 1985
- Članci
- Kopelew, Lew (21. 4. 1972). „Rilke in Rußland : Die Wechselbeziehungen zwischen russischer und deutscher Literatur sind jahrhundertealt” [Rilke in Russia: the interrelations between Russian and German literature are centuries old]. Die Zeit (na jeziku: German).
- Kopelev, Lev (1977). „The lie can be defeated only by truth”. Ur.: Meerson-Aksenov, Michail; Shragin, Boris. The political, social, and religious thought of Russian "samizdat" – an anthology. Belmont, MA: Nordland Publishing Company. str. 327. ISBN 0913124133.
- Kopelev, Lev (2013) [1978]. Pamяti Aleksandra Galiča [In commemoration of Alexander Galich]. Kontinent (na jeziku: ruski). 151.
- Kopelew, Lew (26. 1. 1981). „Die Polen sind ein großartiges Volk : Der ausgebürgerte Sowjet-Schriftsteller Lew Kopelew über Dissidenten, die Sowjet-Union und Polen” [The Poles are a great people: the expatriate Soviet writer Lev Kopelew about dissidents, the Soviet Union and Poland]. Der Spiegel (na jeziku: German): 112.
- Orlowa, Raissa; Kopelew, Lew (28. 5. 1982). „Die Erinnerungen Pjotr Grigorenkos : Der Hauptheld ist die Wahrheit” [Memoirs by Pyotr Grigorenko: the main hero is the truth]. Die Zeit (na jeziku: German).
Reference[uredi | uredi izvor]
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Dobson, Christopher; Miller, John; Payne, Ronald (1980). The Cruellest Night. London: Arrow Books. str. 17.
Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]
- Gofman, Efim (2012). Lev Kopelev: frontovik, pisatelь, učenый, graždanin. Meždunarodnaя naučnaя konferenciя [Lev Kopelev: soldier, writer, scientist and citizen. International Scientific Conference]. Znamya (na jeziku: ruski) (8).
- „Lew Kopelew unter Druck” [Lew Kopelew under pressure]. Die Zeit (na jeziku: German). 8. 2. 1980.
- „Lew Sinowjewitsch Kopelew”. Der Spiegel (na jeziku: German): 112. 26. 1. 1981.
- „Offener Brief von Willy Brandt an Lew Kopelew” [Open letter from Willy Brandt to Lew Kopelew]. Die Zeit (na jeziku: German). 30. 1. 1981.
- Applebaum, Anne (2011). „Lev Kopelev”. Gulag voices: an anthology. New Haven: Yale University Press. str. 125—142. ISBN 978-0300153200.
- Drommert, Rene Von (9. 6. 1989). „Zum Tode von Raissa Orlowa-Kopelew: Weltempfinden” [On the death of Raisa Orlova-Kopelev: world feeling]. Die Zeit (na jeziku: German).
