Milostinja
Milostinja predtsvalja davanje novca, hrane ili drugih materijalnih dobra onima koji žive u siromaštvu[1]. Na milostinju se često gleda kao na čin vrline ili milosrđa. Čin davanja milostinje je široko rasprostranjena praksa u velikom broju različitih religija i kultura[2].
Hrišćanstvo[uredi | uredi izvor]
U hrišćanstvu se davanje milostinje smatra činom dobročinstva[3]. U apostolsko vreme hrišćani su učeni da je davanje milostinje izraz ljubavi. Takvu brigu za siromašne trebalo je shvatiti kao ljubav prema Bogu, koji se u ličnosti Isusa Hrista žrtvovao za spasenje vernika.
U skoro svim hrišćanskim denominacijama, novac se donira da bi se podržale finansijske potrebe crkve i njeno služenje manje Bogu i drugima. U nekim crkvama, milostinja se ostavlja u blizini oltara da simbolizuje da prinos koji pripada Bogu i da predstavlja jedinstvo hrišćana.
U zapadnom hrišćanstvu[uredi | uredi izvor]
Ofertorij je tradicionalni trenutak u rimokatoličkoj misi, luteranskoj bogosluženju i anglikanskoj evharistiji, kada se prikuplja milostinja. Baptisti i metodisti, između ostalih denominacija, prikupljaju desetinu i prinose (milostinju) tokom prinošenja u crkvenim službama. Desetina, prva desetina nečijeg prihoda, smatra se onim što se duguje Bogu, dok milostinja (milostinja) obuhvata sve što je priloženo mimo toga[4]. Neka društva praktikuju redovno davanje u posebne svrhe koje se nazivaju „darovi ljubavi“ za siromašne ili žrtve katastrofalnih gubitaka, kao što su požari u kući ili medicinski troškovi. Tradicionalno, đakoni i đakonice su odgovorni za podelu ovih poklona udovicama, siročadi i drugima u nevolji. Mnogi hrišćani podržavaju brojne dobrotvorne organizacije, od kojih sve ne tvrde da imaju hrišćansku versku pripadnost. Mnoge američke obrazovne i medicinske ustanove osnovala su hrišćanska društva za davanje milostinje.
U istočnom hrišćanstvu[uredi | uredi izvor]
U pravoslavnoj crkvi i drevno istočnim crkvama prikupljanje milostinje i desetine nije formalno objedinjeno ni u jednoj liturgijskoj radnji. Međutim, nije neobično da se u priprati nalazi sabirna ploča ili da se nenametljivo prolazi tokom službe. U istočnoj pravoslavnoj teologiji milostinja je važan deo duhovnog života, a post uvek treba da bude praćen pojačanom molitvom i milostinjom[5]. Milostinja u ime pokojnika takođe često prati molitvu za umrle. Oni čije materijalne prilike ne dozvoljavaju novčanu milostinju mogu davati milostinju na druge načine, kao što su zastupnička molitva i dela milosrđa.
Pored toga, privatna dela milosrđa su dužnost i smatraju se čestitim samo ako nisu učinjena radi divljenja drugih:
"Gledajte da ne pokazujete svoju pravdu pred ljudima, da vas vide; inače nećete imati nagradu od Oca svog nebeskog." — Jevanđelje po Mateju 6:1
"Ali daj milostinju po sili svojoj, tada će sve u tebi biti čisto." — Jevanđelje po Luki 11:41
"Kad je podigao oči, video je kako bogataši ubacuju svoje priloge u crkvenu riznicu; video je i siromašnu udovicu, koja je pustila dva lepta,
pa reče: „Zaista vam kažem, ova jadna udovica je pustila više od svih; svi su ovi davali prinose Bogu od svog viška; ona je pak pustila – sve što je imala za život“ — Jevanđelje po Luki, 21:1-4
Islam[uredi | uredi izvor]
U islamu, koncept dobrotvornog davanja se generalno deli na dobrovoljno davanje, sadaku i obaveznu praksu, zekat. Zekat je regulisan posebnim skupom pravila unutar islamske jurisprudencije i namenjen je ispunjavanju dobro definisanog skupa teoloških i društvenih zahteva. Sadaka je verovatno bolji prevod formulacija izraza „milostinja“ pod uticajem hrišćana iz tog razloga.
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ „Definition of ALMS”. www.merriam-webster.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-05-12.
- ^ Introduction:, University of California Press, 2021-01-26, str. 1—26, Pristupljeno 2024-05-12
- ^ „Alms/Almsgiving”. Brill Encyclopedia of Early Christianity Online. Pristupljeno 2024-05-12.
- ^ Clarke, Peter; Claydon, Tony; Ecclesiastical History Society; Ecclesiastical History Society; Ecclesiastical History Society, ur. (2010). God's bounty? the churches and the natural world. Studies in church history. Woodbridge, Suffolk, UK : Rochester, NY: Ecclesiastical History Society ; Boydell & Brewer. ISBN 978-0-9546809-6-1. OCLC 462878398.
- ^ Sherrard, Philip (1981). „The Lenten Triodion. Translated from the original Greek by Mother Mary and Archimandrite Kallistos Ware. (The Service Books of the Orthodox Church.) Pp. 699. Faber & Faber, 1978. £12.50.”. The Journal of Ecclesiastical History. 32 (3): 389—389. ISSN 0022-0469. doi:10.1017/s0022046900031821.