Mi-38
| Mi-38[1] | ||
|---|---|---|
|
| ||
| Opšti podaci | ||
| Namena | višenamenski-transportni, putnički | |
| Posada | 2 | |
| Proizvođač | Milj | |
| Status | testiranje | |
| Broj primeraka | 10 | |
| Dimenzije | ||
| Dužina | 20 m | |
| Masa | ||
| Masa praznog | 8.300 kg | |
| Performanse | ||
| Maksimalna brzina | 320 km/h | |
| Vrhunac leta | 8.500 m | |
| Pogon | ||
 Portal Vazduhoplovstvo
| ||
_(519-44).jpg)
Mi-38 je srednje-teški višenamenski helikopter koji se koristi za srednje udaljenosti. Helikopter je projektovao konstruktorski biro „Milj“-a, a proizvodi ga fabrika helikoptera u Kazanju. Može izvršavati zadatke danju i noću, u različitim klimatskim i vremenskim uslovima. Prevozi do 30 putnika ili 5 tona tereta u kabini, ili 6 tona podvesno. Zvanično je priznato pet svetskih rekorda, koje je Mi-38 postavio u 2012. godini. Planira se da će zameniti Mi-8 i Mi-17 u Ruskom ratnom vazduhoplovstvu, a proizvodiće se i u civilnim verzijama.
Istorija i razvoj[uredi | uredi izvor]
Istorija Mi-38 počinje na vrhuncu sovjetske intervencije u Avganistanu , 1983. godine, kada se počinje razmišljati o nasledniku Mi-8, ali u nekim vidovima i Mi-6. Sva iskustva stečena upotrebom tih helikoptera u ratu trebalo je da budu ukomponovana u novi dizajn. Sa projektovanjem helikoptera počelo se još daleke 1988. godine. Plan je bio da se počne sa serijskom proizvodnjom 1996. godine. Na Pariskom aviomitingu 1989. godine, predstavljena je maketa helikoptera, a već je postojao model u prirodnoj veličini.
Prvi problemi javljaju se početkom devedesetih godina, sa raspadom SSSR-a i smanjenjem finansijskih sredstava raspoloživih za razvoj novih projekata. Kako bi se program održao u životu, dolazi do udruživanja zavoda za proizvodnju helikoptera Milja i Kazanjske fabrike helikoptera, te proizvođača motora Klimov. Godine 1992. francusko - nemački konzorcijum Eurokopter izražava želju da se priključi programu, i to na području u kojem je Rusija zaostajala za zapadom - elektronici. Opremanjem helikoptera zapadnim sistemima takođe se omogućavalo certificiranje po svim relevantnim standardima: JAR-29, FAR-29 i EASA 29, što je povećalo izvozni potencijal samog helikoptera. 1994. novi partneri u programu osnivaju novu kompaniju nazvanu EUROMIL, gde Eurokopter, osim dobavljanja avionike, preuzima ulogu savetovanja ruskih partnera o sertifikaciji, te poslovima vezanim za izvoz.
Partnerstvo se temeljilo na podeli rizika, te je svaki partner imao 25% udela u vlasništvu nove kompanije. Godine 1996. iz kompanije izlazi Klimov, njegov udeo u EUROMIL ravnomerno dele preostali partneri. Uskoro postaje jasno da Klimov neće moći isporučiti planiranu pogonsku grupu VK-3000 u predviđeno vreme. EUROMIL je našao rešenje u turbovratilnom motoru PW-127TS, derivatu turboprop motora PW-127 snage 2500 ks u poletnom režimu, te 3600 ks u slučaju nužde (otkaza jednog motora). Potpisan je ugovor sa kompanijom Pret-Vitni Kanada o isporuci dva motora za prvi prototip Mi-38, još se računalo da će Klimov uspeti isporučiti VK-3000 u roku za ugradnju na prototipove koji su u planu. U to vreme trebalo je razvijati dva osnovna modela: jedan s ugrađenom zapadnom avionikom i PW-127TS motorima, a jedan sa ruskom avionikom i motorima VK-3000.
Prva dva eksperimentalna primerka Mi-38 uzletela su sa kanadskim motorima. Međutim, posle rusko-gruzijskog konflikta 2008. godine, Kanađanima je isporuke motora u Rusiju zabranio Stejt department SAD, koji nije želeo da se motori ugrađuju na višenamenske helikoptere, koji se po želji, mogu koristiti i u vojne ciljeve. Jedini izlaz bio je u tome da se projektuje sopstveni domaći motor, radi nastavka programa Mi-38. U fabrici OAD „Klimov“ napravljen je motor modifikacije TV7-117V (VK-3000).
Njegova snaga je u startu veća za 300 konjskih snaga, ali je on i teži.
Oktobra 2014. godine, četvrti predserijski prototip srednjeg višenamenskog helikoptera Mi-38 poslat u letačko-opitnu bazu Moskovske fabrike helikoptera „M. L. Milj“, radi pripreme za sertifikacijska ispitivanja. Pošto je prošao sva potrebna testiranja, očekuje se da novi helikopter, koji predstavlja nadu helikopterske industrije u Rusiji, krene u serijsku proizvodnju. Od svog prethodnika, trećeg prototipa Mi-38, četvrti se razlikuje po sistemu napajanja gorivom, koji je otporan na udare, kao i po većim otvorima za prozore. Ipak, ono što je najvažnije kod ova dva eksperimentalna obrasca su ruski motori: dva turboosovinska TV7-117V proizvedena u fabrici „Klimov“. Na taj način je Mi-38 postao prvi helikopter koji je u potpunosti sastavljen od ruskih delova.[2]
Konstrukcija[uredi | uredi izvor]
Helikopter je klasičnog dizajna, koji se sastoji od trupa i repne grede, te nosećeg i repnog rotora H profila. Sam oblik trupa helikoptera je izveden tako da izaziva što manji aerodinamički otpor vazduha, te je postignut vrlo visok stepen aerodinamike. Struktura trupa je tipa polumonokok. Sastoji se od troslojnih duraluminijumskih panela i kompozicionih materijala, spajanih nitnama. Sekundarna struktura, izrađena je od kompozita, uključuje nosnu konstrukciju, gornji panel kokpita, oplatu motora i gornja vrata na rampi. Repna greda je metalne konstrukcije sa potpuno pokretnim stabilizatorima. Helikopter je predviđen za operacije danju i noću u raznim vremenskim i klimatskim uslovima, pri temperaturama od -50 °C do + 60 °C. Upotreba novih tehnologija u izradi i materijala visoke čvrstoće omogućilo je smanjenje vremena održavanja na manje od 0,95 sati rada na sat leta. Trasportna kabina je opremljena sa tri izlaza: na levoj strani, odmah iza kokpita, nalaze se putnička vrata, na desnoj strani jesu nešto šira vrata koja se koriste prilikom izvlačenja unesrećenih, pomoću dizalice, dok se sa zadnje strane nalazi hidraulični pokretana rampa za utovar tereta i ulaz vozila. Osim glavnih izlaza na trupu ima i više izlaza za slučaj nužde. U dnu teretne kabine nalazi se otvor kroz koji se spušta sajla za nošenje podvesnog tereta, koja se pričvršćuje, kao i kod Mi-8, za plafon kabine. Kabina je duga 6,8 m bez rampe, široka 2,34 m, a visoka 1,8 m.
Nosivost helikoptera je 5000 kg u teretnom prostoru ili 6000 kg, ako se koristi za prenošenje podvesnog tereta. U zavisnosti od konfiguracije, u teretni prostor stane 30 putnika ili 16 ležajeva, u slučaju medicinskih zadataka, dok je u VIP varijanti predviđen prevoz 12 putnika. Teretna kabina je opremljena valjčićima u podu i električnom šinskom dizalicom na plafonu za lakšu manipulaciju paletiranim teretom. Kod desnih vrata u kabini se nalazi dizalica sa vitlom nosivosti 300 kg, koja se prilikom korišćenja elektromotorom izvlači van kabine kroz vrata.
Šest rezervoara goriva kapaciteta 3055 kilograma, koji se nalaze ispod poda teretne kabine izrađeno, je tako da spreče zapaljenje, a čak pri padu sa visine od 15 metara gorivo se neće izliti. Pilotska kabina je od teretne odvojena pregradom u koju je ugrađena elektronika, a za razliku od osmice, zbog visokog stepena automatizacije posada se sastoji od pilota i kopilota, a letni tehničar više nije potreban. Kopilot će biti potreban samo kod prevoza putnika . Motori se nalaze iza glavnog reduktora, a unutar aerodinamičkog odeljka teretne kabine. Uvodenice vazduha motora sa separatorima čestica se nalaze na bokovima, tim rešenjem znatno se smanjio otpor vazduha u odnosu na helikoptere koji imaju motore sa usisnicima koji se nalaze u pravcu leta. Takođe je na minimum svedena mogućnost usisavanja stranog objekta prilikom progresivnog leta. Helikopter poseduje neuvlačeći trap tipa tricikl. Glavna šasija je opremljena uljano-pneumatskim amortizerima sa po jednim točkom, dok je nosna noga samocentrirajuća i poseduje dva točka. Na Mi-38 je ugrađena i oprema koja osigurava, neko vreme, plutanje helikoptera u slučaju prinudnog sletanja na vodenu površinu.
Karakteristike Mi-38[uredi | uredi izvor]
- Brzina krstarenja - 285 km/h
- Maksimalna brzina: 320 km/h
- Najveća visina leta: 8.500 m
- Odnos potisak / težina: 260 W / kg
- Motori: 2 × PW127TS ili Klimov TV7-117V turboosovinska motora
- Dolet: 1.300 km
- Dolet sa teretom mase 3000 kg - 660 km
- Dolet sa teretom mase 5000 kg - 420 km
- Maksimalna poletna masa - 15600 kg
- Maksimalna poletna masa sa teretom na spoljnoj podvesci - 16200 kg
- Kapacitet: 6 tona tereta ili 30 putnika
Pri samom svrstavanju helikoptera u težinski razred imamo dilemu. Rusi, naime, imaju malo više standarde kad je reč o podeli aviona po težini, što nije čudno s obzirom na to da su oni konstruisali Antonov An-124 i Mi-26 . Tako da po ruskoj kategorizaciji maksimalna poletna težina Mi-38 od 16 tona ga svrstava u red srednjih helikoptera, dok po američkim standardima spada u teške helikoptere.
Rekordi[uredi | uredi izvor]
Krajem avgusta 2012. godine, na svetskom šampionatu u helikopterskom sportu, ekipa Moskovskog helikopterskog zavoda „Milj“ oborila je odjednom tri svetska rekorda na helikopteru Mi-38 OP-2 u klasi E-1h (kategorija FAI) za helikoptere poletne mase od 10 000 do 20 000 kilograma. Piloti su se podigli na 8620 metara bez tereta, a nakon toga na tri kilometra za šest minuta, a potom na šest km za 10 minuta i 52 sekunde. Ubrzo potom, u septembru iste godine, piloti su oborili još dva rekorda: rekord visine (7895 m) sa teretom od 1000 kilograma i rekord visine leta (7020 m) sa teretom od 2000 kilograma.[3]
Reference[uredi | uredi izvor]
Napomena: Ovaj tekst ili jedan njegov deo je preuzet sa veb sajta hrvatskog časopisa Hrvatski vojnik. Vidi dozvolu.
- ^ Zvanična internet prezentacija proizvođača. „Helikopteri Mi-38” (na jeziku: (jezik: ruski)). OAO Moskovskiй vertoletnый zavod im. M. L. Milя. Pristupljeno 31. jul 2010.
- ^ Autor:Tatjana Rusakova Helikopter Mi-38, 100% made in Russia[mrtva veza] Ruska reč, 11. novembar 2014.
- ^ FAI potvrdila pet svetskih rekorda ruskog helikoptera Mi-38 Fakti.rs, 24. mart 2013.
