Muromači period
Muromači period (室町時代 - Muromači džidaj), je istorijski period Japana koji je trajao od 1336. do 1573. godine. Poznat je takođe i pod imenom Ašikaga period. Započinje uspostavljanjem Ašikaga šogunata 1336. godine, od strane prvog Muromači šoguna Ašikaga Takaudži-ja. Period se završava 1573. godine, kada Oda Nobunaga proteruje i poslednjeg šoguna Ašikaga Jošiaki-ja iz tadašnje prestonice Kjoto.[1]
Prvo razdoblje Muromači šerioda, od 1336. do 1392. naziva se Period Severnog i Južnog dvora (南北朝時代); a drugo razdoblje, od 1467. do 1573. godine, naziva se Period zaraćenih država ili još Sengoku period (戦国時代), kada centralna vlast gotovo prestaje da postoji.[1]
Tokom ovog perioda Portugalci dolaze u Japan, a sa njima i Jezuiti, koji do 1582 preobraćuju 150.000 Japanaca u Katolicizam.
| Ovaj članak je deo serije o istoriji Japana |
| Istorija Japana |
|---|
 |
Ašikaga šogunat[uredi | uredi izvor]
Period vlasti šoguna Ašikaga naziva se Muromači period po delu Kjotoa, gde je treći šogun uspostavio sedište. Kamakura period (1185—1333) karakterisala je usklađenost šogunata sa carskim dvorom u Kjotu. Ašikaga je sa druge strane preuzeo i preostale funkcije carske vlade.[1]
Ašikaga Jošimicu dopušta nastanak jakih regionalnih vođa (vojnih guvernera-šugo), kasnije zvanih daimjo. Vremenom težište vlasti se razvijalo i regionalne vođe postaju sve značajnije. Tri najznačanije daimjo familije su se rotirale kao zamenici šoguna (kanrei). Ašikaga Jošimicu uspeva konačno 1392. da ponovo ujedini Severni i Južni Dvor pod obećanjem ravnoteže dve carske linije. Ipak Severni Dvor zadržava posle toga kontrolu prestola.[1]
Šoguni posle Ašikaga Jošimicu-a postepeno slabe, a raste moć regionalnih vođa, daimjoa. Odluka šoguna o načinu nasleđivanja carskog prestola postala je besmislena, jer regionalne vođe podržavaju svog kandidata. Osim toga Ašikage su imale vlastite probleme nasleđivanja šoguna, koji dovode do Oninskog rata (1467—1477). Kjoto je opustošen u ratu, a šogunat više nema autoritet na nacionalnom nivou. Nastaje vek anarhije - Sengoku (1467-1600).[1]
Period zaraćenih država[uredi | uredi izvor]
Oninski rat (1467—1477) dovodi do političke fragmentacije. Nastala je među samurajima velika borba za zemlju i moć.
Nasilje u Kjotu ostavilo je teške posledice. Videlo se da šogun kao centralna vlast ništa ne poduzima. Zbog toga se zaključuje da je mač najbolji način rešavanja sporova, pošto centralna vlast ništa ne čini. Započinju mali ratovi po provincijama po celom Japanu.[1]
U provinciji Jamaširo dva klana ulaze u dugotrajni rat bez pobednika. Seljaci i siromašniji samuraji (kokuđini) su se pobunili 1485, stvorili su svoju ustaničku (iki) armiju i prisilili feudalne gospodare da napuste njihov region. Iki, armija siromašnih je postala toliko snažna da je vladala provincijom Jamaširo. Iki armije su se pojavile po svim delovima Japana. Tako je u provinciji Kaga sekta amida budista (Prava škola čiste zemlje) formirala vlastitu iki armiju i do 1488. isterala najvažnije feudalne gospodare iz provincije. Na reci Jodo grade utvrđeni zamak.
Seljaci ustaju protiv svojih gospodara, a samuraji protiv vojnih guvernera (šugo-a), pa centralna vlast nestaje. Carska kuća ostaje osiromašena. Nastaju mnogi novi daimjo samuraji, koji su prethodno zbacili svoje gospodare.
Započeo je građanski rat po svim delovima Japana. Centralna vlast više ne postoji. Dotad je centralna vlast stvarala red. Nastaju mnoge tvrđave po Japanu, da bi pružile zaštitu u doba stalnih ratova. Novi mali daimjo gospodari direktno kontrolišu zemlju, Seljaci su potčinjeni, a daimjo samuraji im nude zaštitu.
Ekonomski efekti rata[uredi | uredi izvor]
Većina ratova je bila lokalnog karaktera, a dešavali su se po celom Japanu. Do 1500. cela zemlja je bila rastrzana građanskim ratovima. Česta kretanja armija su zahtevala razvoj transporta i komunikacija, što je dovodilo do porasta prihoda od carina i dažbina. Da bi izbegli razne dažbine trgovina se seli u centralni region, koji nije mogao kontrolisati nijedan daimjo. Došlo je i do razvoja trgovačkih cehova.
Zapadni uticaj[uredi | uredi izvor]
Pri kraju Muromači perioda stižu prvi Evropljani. Portugalci se iskrcavaju u južnom Kjušuu 1543. i time započinje vek Nanbanskog trgovačkog perioda. Španci stižu 1587, a Holanđani 1609.
Japanci počinju proučavanje evropske civilizacije. Dolaze u dodir sa evropskim oružjem, prvenstveno vatrenim oružjem. Japansko zlato i srebro se prodaju u zamenu za vatreno oružje, tekstil, stakleninu, duvan, satove i ostalo. Značajno bogatstvo se stiče tom trgovinom, tako da su mnogi daimjo samuraji sa Kjušua stekli veliko bogatstvo, a time i povećali svoju moć.
Regionalni ratovi uvođenjem topova i mušketa postaju mnogo opasniji, sa mnogo više mrtvih.
Jezuiti u Japanu[uredi | uredi izvor]
Hrišćanstvo dolazi u Japan dolaskom Portugalaca. Sa Portugalcima dolaze Jezuiti. Jezuite je vodio Fransis Ksavier (1506—1552), koji stiže u Kagošimu u južnom Kjušuu 1549. Uspio je preobratiti na katolicizam daimjo samuraje i trgovce, koji su tražili bolje trgovačke ugovore. Do 1560 Kjoto postaje centar misionarske aktivnosti.
Katolički daimjo osniva 1568. luku u Nagasakiju. Luku predaje 1579. jezuitskoj administraciji. Do 1582. u Japanu već ima 150.000 katolika i 200 crkvi. Šogunat je tolerisao strani uticaj dok je zemlja bila razjedinjena. Međutim od 1587. počela su dejstva protiv katolika, a kažnjavanja su usledila 1597. Trgovina sa svetom je još uvek bila ohrabrivana, ali se počela regulisati, a tokom kasnijeg Tokugavinog perioda katolicizam je potpuno zabranjen.
Ekonomski i kulturni razvoj[uredi | uredi izvor]
Tokom Muromači perioda ponovo se uspostavlja kontakt sa Kinom, sa Ming dinastijom (1368—1644). Kina je tražila da se kažnjavaju japanski pirati, koji su harali kineskim vodama. Japan prihvata kineske zahteve i dobri odnosi traju pola veka. Ponovo se obnavlja trgovina sa Kinom. Razmenjuju se japansko drvo, sumpor, bakar, mačevi i lepeze za kinesku svilu, porcelan, knjige.
Tokom Muromači perioda razvila se nova kultura sa središtem u Kjotu. Zen budizam je igrao važnu ulogu u širenju ne samo religioznih, nego i umetničkih uticaja iz kineskih Song, Juan i Ming dinastija. Umetnost svih oblika je cvetala tokom Muromači perioda.
Šintoizam[uredi | uredi izvor]
Ponovo se pojavilo interesovanje za šintoizam, koji je koegzistirao sa budizmom vekovima ranije u doba dominacije budizma. Šintoizam nije imao svojih vlastitih zaveta ili knjiga. Imao je samo nekoliko molitvi. Između 8. i 14. veka budizam je skoro potpuno apsorbovao šintoizam.
Mongolske invazije su potresle nacionalnu svest ulogom kamikaza u odbrani Japana. Manje od 50 godina kasnije (1339—1343) Kitabatak Čikafusa je napisao hroniku, gde ističe božansku carsku liniju Japana, sve do tadašnjeg cara. Car je po šintoizmu ima božanski epitet. Šintoistički pogled na istoriju ističe božansku prirodu svih Japanaca i ističe duhovnu superiornost Japana u odnosu na Kinu ili Indiju.
Počinje značajna promena. Između XIV i XVII veka šintoizam postaje glavno verovanje, razvija svoju filozofiju i knjige i postaje zančajna sila japanskog nacionalizma.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Hall, John Whitney (1988—1999). The Cambridge history of Japan (Volume 3). Cambridge, UK: Cambridge University Press. str. 175—225. ISBN 0-521-22352-0. OCLC 17483588.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
| Državne | |
|---|---|
| Ostale | |
