Шинтоизам

Из Википедије, слободне енциклопедије
Тори у храму Ицукушима

Шинтоизам, у преводу „пут богова“/„божји пут“ је јапанска аутохтона религија. Њено име је заправо кинеског порекла, а чиста јапанска реч за ову религију би била „ками-мићи“, мада та реч није стандардизована и не користи се, тј. постоји само у теорији. Главне књиге шинтоизма су „Кођики“ и „Нихоншоки“, а потичу из 8. века. Религија садржи елементе анимизма, политеизма и шаманизма. Доласком будизма, будизам се је морао прилагодити шинтоизму и тако је коначно шинтоизам обликован у својој коначној фази. Божанства („камији“) су духови природних сила. Од прабожанстава сестре и брата Изанами и Изанаги потекли су остали богови; они су створили земљу комешајући првобитни океан небеским копљем од драгуља и јапанске острва на којима је први владар (Џиму) био унук богиње сунца Аматерасу, а даљи цареви су такође били њени потомци. Дакле, цареви, као и народни хероји, имају божанско порекло. Јапанска реч за цара, „tennō“ значи „небески цар“. Тек се 1946. цар Хирохито одрекао свог „божанског порекла“.

Готово свака планина у Јапану има свог бога. Најпознатија и најупечатљивија планина Јапана је планина Фуџи, света планина Јапанаца. Њена богиња је Сенген-Сама. Сваке године у зору ходочасници се пењу на планину како би гледали излазак сунца, а сама Фуџи је честа инспирација многобројним уметницима. Један од најпознатијих шинтоистичких храмова налази се на планини Фуџи.

Шинтоистичка светилишта[уреди]

Светилишта се граде у част камијима или бившим царевима. У све шинтоистичке вртове се улази кроз врата која се називају тори. Тори раздваја светилиште од обичног света изван њега. Врата могу бити и доста удаљена од центра. Људи одлазе у храм како би се склонили од буке и притиска свакодневног живота. Понекад се у храмовима каче мале молитве које су написали посетиоци. Јапанци често купују мале плочице, такозване еме које каче у храмовима или светилиштима. Еме су захтеви за помоћ од камија.

Шинтоизам је главна јапанска религија, али често су будистички храмови саграђени унутар шинтоистичких светилишта. Зен будисти граде мирне вртове као места за медитацију. Уместо разнобојног цвећа, ту је камење, песак и трава. Цртање узорка на песку само за себе може бити добра медитација. Заправо, у Јапану будизам и шинтоизам су толико помешани да нема разлике између њих. Може се слободно рећи да су постале једна религија, тачније шинтоизам са примесама будизма. Иако се један број Јапанаца изјашњава као шинтоисти, а други као будисти, између њих уопште нема разлике, као ни између њихових веровања. Разлика је само у јавном изјашњавању. То је слично као и у Кини, где јавно постоје три религије-будизам, конфучијанизам и шинтоизам, а у пракси су измешане и стопљене у једну религију. Ово показује да је будизам у самом почетку стварања због своје атеистичке природе био предодређен да се утопи у веће религије и да само задржи своје име, иако се је прави будизам као пракса задржао само у својој постојбини — Индији.

Шинтоистички фестивали[уреди]

Постоји безброј локалних фестивала у Јапану јер скоро сваки храм/светилиште има властити фестивал. Већина фестивала се одржава једном годишње и слави догађаје као што су жетва, почетак фармерске сезоне или обележавају историјске догађаје. Фестивали могу трајати и по неколико дана. Важан део шинтоистичких фестивала су процесије. Ками (шинтоистички дух/бог) се носи кроз улице у микошију (преносном светилишту), а носе га посебно обучени људи.


Правила шинтоизма[уреди]

За разлику од осталих религија, шинтоизам нема нека одређена морална правила којих се верници морају придржавати. То је више религија окренута ритуалима. Такође уопште није потребно да се неко јавно изјасни као верник нити је приморан да верује у шинто божанства. Шинтоизам не проповеда да је то једина исправна и истинита религија и да су друге лажне, а ни верници уопште немају ни верске обавезе. Једино што карактерише ову религију је мацури или поклон божанству, као и ханами („поглед на цвеће“) фестивал. Мацури је уопштен назив за фестивал поклоњен божанствима, посебно богињи Аматерасу но Микото. Реч „микото“ значи „његова/њена Висост“, а употребљава се само после имена богова а ређе царева и великих хероја.

Литерарни извори[уреди]

Шинтпизам нема уцељену теологију нити посветну књигу као што је у хришћенству Библија и религиозне забележке са религиозним садржејима су настеле после долазка будизма. Извори шинтоистичке митологије су компилације хроника Коџики (записи о старим стварима) и Нихоншоки (Кринија Јапана) из 8. века које су требале да утврде моћ цара наглашавајући његову божанску суштину и Коџики је била састављена по налогу цара 711-712. година.и бави се стварањем света и боговима који су били преци цара. Нихонишоки је хроника која је завршена 720. године која је под утицајем корејских и кинеских дела и део је компилација Рикуруши шест народних хроника Јапана. Мађу даље изворе спада Когушуи (пабирки давнох догађања) из 807. године. Каснијим извором је Јино Шотоки (Хронике стварних родова божанских царева) из 14. века.

Литература[уреди]

  • Libuše Boháčková, Vlasta Winkelhoferová: „Vějíř a meč“, Panorama, Praha, 1987
  • Ernst Lokowandt: Shintō. Eine Einführung. Iudicium, München 2001, ISBN 3-89129-727-0.

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Шинтоизам