Самурај

Из Википедије, слободне енциклопедије
Info non-talk.svg Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање.


Чланак је означен овим шаблоном 00.00.0000. и налази се у категорији Историја.
Погледајте како се мења страница или страницу за разговор за помоћ. Уклоните ову поруку када завршите.

Самурај у оклопу. Слика из 19. века
Самураји, слика из 1860 год.

У овим несталним годинама XX века није било политичког или друштвеног концепта који би био мање актуелан од једне наследно ратничке владајуће класе. И заиста, већина људи већ при помену »елитног друштва« осети силну и непријатну одбојност. То потврђују историјски примери норманских барона, шпанских племића (хидалго) и пруских официра. Њима треба додати и класу буши или, како је још називају, јапанску ратничку класу, познатију као - самураји. Понекад има неспоразума у схватању историје, карактера, вере и положаја самураја, посебно у друштвима која се прилично разликују од јапанског. Ова искривљена схватања су плод дубоких емоција и често су то биле две крајности — обожавање и гнушање. Захваљујући живом сећању на Тогово уништење руске царске флоте и Ногијево освајање Порт Артура, порасло је интересовање целог света за ту мало познату земљу, чији су ратници и морнари показали и витештво и храброст у рату против Руса. Могло се очекивати да ће Енглези, везани уговором о савезништву с Јапаном, поздравити исход борбе и Јапану доделити назив »Британија Далеког истока«. Такође је било природно да азијски народ, од Жутог мора до Персијског залива, осети дубоко задовољство што се бела раса више не може хвалисати, бар не с таквом сигурношћу, својом непобедивом војном моћи. Американце је јако узнемирила јапанска победа; царска влада је због многих разлога, и не само због суровог злостављања руских и пољских Јевреја, већ дуго трпела притисак Сједињених Држава.

Стога се у Европи, Азији и Америци, у свеопштој збуњености, наметнуло питање: »У чему је тајна јапанског успеха?«

Најубедљивији одговор на ово питање, чини се, даје једна књижица под називом Бушидо — душа Јапана, коју је написао професор токијског Царског универзитета, др Иназо Нитобе. Ова књига, која је данас скоро заборављена, била је у своје време прави бестселер у Британији и Америци. Први пут је штампана 1900. године, а изашла је ни мање ни више него у 17 издања за наредних дванаест година. Др Нитобе је студирао у САД, где се придружио секти квекера. Пошто се вратио у Јапан, убрзо је стекао глас хришћанског учитеља и писца, али и неког, ко без обзира на све, није окренуо леђа традиционалним религијама и јапанској етици. На пример, у једној од његових књига под називом Ићи-нићи ићи-ген (По једна реч на дан), он једнако хвали поруке будизма, конфуцијанизма и старе јапанске поезије, као и поруке Библије.

Бушидо - душа Јапана[уреди]

Бушидо — душа Јапана велича традиције, начела и стил самураја. Нитобе је дао сјајну, идеализовану слику, која је требало да пробуди романтична размишљања читалаца. Његови самураји су витезови без страха и мане. Пошто је ово схватио, едвардијански читалац долази до језгра Нитобове поруке: бушидо, етички кодекс самураја - још је жив! Он није више ограничен само на стару ратничку класу, него је проширио свој утицај на цело јапанско друштво. Све ово је објашњавало хероизам и пожртвовање које су показивали на борбеном пољу, и стоицизам којим су породице испраћале своје мушкарце у рат. Још више од тога, Нитобеови читаоци су могли себи створити слику јапанског самураја из древних времена, који се у потпуности може поистоветити с хајлендским лордовима и јужњачким џентлменима, с веома мало специфичних особина, које су се односиле, углавном, на изглед.

Овај ласкави приступ њиховој традицији и још посебно утицајној водећој класи не би желео да порекне ниједан Јапанац. Али, до сада, пошто је био прилично неоснован, могао је изазвати и нека опречна схватања. Очекивања су се некада завршавала грубим разочарањима. И мање од 30 година после руско-јапанског рата, из разлога у које не треба дубље улазити, Јапан - земља хероја, замењен је Јапаном -- империјалистичким, капиталистичким скоројевићем! А онда долази нешто још горе. Рат на Пацифику, његове непосредне последице и ослобађање ратних заробљеника и интернираца из логора у југоисточној Азији успели су да од пишчеве поруке начине праву, окрутну фарсу. У првим годинама после рата и сама реч бушидо будила је гнусна сећања. Ово нису осећали само бивши јапански непријатељи — велики део јапанског становништва изгледао је исто тако непријатељски расположен према самурајској традицији. Они који су покушали да ово порекну, могли су само да приговоре да су њихови савремени наследници упрљали једно лепо наслеђе својом бруталношћу и глупошћу.

До 1958. године Јапан је био врло близак савезник Америке и филму »Седам самураја« аплаудирали су у биоскопима од Лондона до Лос Анђелеса. Те исте године изашла је из штампе и књига која би се могла назвати антитезом Нитобеове публикације, под називом Витезови бушида, чији је аутор био лорд Расел из Ливерпула. У њој је, с освртом на ратне грозоте, дух самураја описан као издајнички и садистички, чак им је придодат назив »нацисти Далеког истока«. Књига лорда Расела никада није постигла такав успех као Нитобеова, али утицај који је тада имала, није занемарљив. Она је подстицала, посебно на европској страни Атлантика, антипатију која је гајена према јапанским царским снагама, и још више према свему што је било повезано са самурајском традицијом.

До седамдесетих година XX века било је различитих мишљења која су се нашла негде између супротности датих у обе ове књиге, мада слика још није јасна. Пре свега, самурај је фигура из прошлости, која се, изгледа, скоро никако не уклапа у нашу представу модерне јапанске сцене. Па, како га онда замишљамо? Он је, наравно, мачевалац, с репом косе везаним на врху главе, спреман да се сам бори с десетином непријатеља. Он је ратник са слике или екрана, у црном оклопу, с кацигом на глави, украшеном крилима, и с маском на лицу. Видимо га како се бори до последњег даха, док замак нестаје у пламену, или како смирено клечи на безгрешном татамију да би отровни бодеж забио у леву страну своје утробе. Гледајући га данас очима људи са Запада, он нам изгледа сасвим егзотично и толико далеко од нас, чак више него неки паладин из доба европског витештва, још чуднији од мандарина царске Кине или шамана из татарских степа.

Ипак, три необична догађаја седамдесетих година XX века подсетила су нас да дух самураја још живи. Новембра 1970. године један од највећих јапанских романописаца извршио је харакири у традиционалном буши стилу. Марта 1974. један поручник Царске армије појавио се из џунгле Лубанга, на Филипинима, после неких тридесетак година упорног сакривања. Марта 1976. један млади глумац намерно је уништио авион ударивши у кућу у предграђу Токија, желећи да убије не само себе него и власника куће кога је мрзео и презирао због наводне корупције. Била је то свесно спроведена операција, као што су у рату чинили токотаи, пилоти-камиказе, који су се свесно угледали на хероизам самураја. Ниједан од ова три догађаја не може да се схвати без познавања самурајског кодекса.

Овакви догађаји нас уводе у срж традиције, као што чине и ћанбара еига, самурајске мелодраме, које су данас главна тема јапанске телевизије и биоскопа. Ове приче су јапанско виђење »вестерна«, аналогија која се може и другачије тумачити - као улога коју игра Јул Бринер у Седам величанствених, а која представља самураја са сомбрером на глави. Али, да ли заиста ове модерне представе приближавају данашњег читаоца реалности? Ко су били самураји? Какви су заправо били? Можемо ли дати уопштено виђење једне ратничке класе која је чинила 5 % или 6 % становништва, а која је ипак успевала да влада јапанским друштвом пуних 700 година?

Порекло самураја[уреди]

Самурајски оклоп из клана Хачисука

Порекло самураја, па и целокупног јапанског народа, још је обавијено пластом магле. У далекој прошлости, Јапан су, можда у налетима, населили дошљаци с острва у југозападном Пацифику или с азијског континента. Данас не постоје записи који би упућивали на сеобу народа овакве врсте, али јапански фолклор — моћна митологија која се тридесетих година XX века уздигла до статуса националне вере — указује да су земљу основала нека божанства са Високих небеса и да је богиња сунца послала свог унука на врх планине Кјушу и наредила му да влада од богова створеном »Централном равницом прекривеном трском«. Њен унук је за неколико година борбе успео да прошири територију ка истоку, дуж обала Јапанског унутрашњег мора, до области Јамато, јужно од садашњег Кјота, и да тамо оснује прву престоницу Јапана.

Та нестварна личност био је цар Диму, први у дугом низу владара. Он је са својим следбеницима, прецима садашњих Јапанаца, силом оружја покорио тадашњи домородачки народ. Њихове жртве су највероватније били преци кавкаског народа Аину, који су давно населили северни део Хоншуа и данас живе на острву Хокаидо, иако у веома малом броју.

Пошто се о првом цару и његовим наследницима говорило као о потомцима богиње сунца, и пошто су Јапанци веровали да су планине, равнице, шуме, потоци и стене њихове земље божанског порекла, створена су два култа која уједињена сачињавају шинтоизам, религију која је стално утицала на психологију целокупног народа. Први од ова два култа је могао да се објасни као неко посебно поштовање Сунца. Други је, блиско повезан с првим, представљао јако и осећајно схватање природе — не само промене годишњих доба него и дрвећа, биљака, земље, свега онога што сачињава средину у којој човек живи.

Светилиште Исе, око 120 km од Нагоје, симболизује оба ова култа. Наику (Унутрашње светилиште) посвећено је обожавању богиње сунца Аматерасу. Геку (Спољашње светилиште), удаљен око 6,5 km, посвећен је богињи жита Тојуке. Главна особеност оба ова светилишта је њихова једноставност. То су обичне дрвене грађевине косих смоластих кровова, прекривених трском. Ипак, архитекта Кензо Танге каже: »једноставне, готово природне, оне ипак поседују неки висок и префињен стил. Њихово порекло им је подарило ту елементарну снагу и оне су комбинација тога и вечне лепоте. Има врло мало примера где је архитектура успела да тако добро уједини оно животно и естетско, као у овом случају.«

Ми никада не бисмо били у стању да схватимо ко су Јапанци када не бисмо узели у обзир њихово осећање за оно што је неизвештачено, неулепшано и једноставно. Ово може изгледати и помало чудно онима који су видели ружноћу и вулгарност, које карактеришу део јапанског савременог урбанизованог живота. Штавише, истина је да нам јапанска историја може пружити доказе о претерано декоративној уметности, која је доживљала свој процват и била навелико цењена. У сваком случају, за све, од лепота периода Нара из XIII века нове ере, до велеградске екстраваганције Токија седамдесетих година овог века, инспирација је долазила из иностранства, било из периода Танга из Кине или из Америке XX века. Прави домородачки инстинкт одувек се окретао ка ономе што је строго озбиљно и заиста аскетско.

На ово се односи и фактор ускогрудности, који је био пресудан у прошлости, а који и данас увелико важи. Све до проналаска пароброда, јапанским острвима се никако није могло причи, чак ни с азијског континента. Мореуз Цушима, који дели Јапан од Кореје, био је довољно широк и метеоролошки врло рискантан да би се нарушила хомогеност Јапанаца од времена легендарног цара Диму.

Сасвим сигурни у свој брдовити архипелаг, убедени у посебну заштиту коју им је пружала њихова богиња сунца и безбројна друга божанства — позната под називом ками, прави обожаваоци природе, једноставни и јако развијеног инстинкта, Јапанци су поседовали чврстоћу на коју није могао да утиче нико са стране. Ни снажна будистичка метафизика или Конфучијева етика нису биле у стању да је искорене или апсорбују. Из оваквог народа се у XI веку издигла посебна војничка класа самураја.

Самураји нису представљали трајну олигархију источних протофашиста, иако им се овакав атрибут, без обзира на то што није имао историјских основа, може лако придодати. Постоји начин, у ствари, на који би се лако могло тврдити да су самураји били узурпатори. Много раније, и пре него што су могли да полажу право било на који део власти у земљи, за време такозваног хеианског периода, Јапан је поседовао једну од најпривлачнијих и најфинијих метрополских цивилизација познатих историји. Она је надживела генерације, не дозвољавајући никакво веће мешање у послове власти која је била у сигурним рукама самураја. С тим у вези, Кина је пружала пример који је хеиански Јапан свесрдно следио.

Оног часа када су самураји постали неизбежни и стални чланови владе, многи од њих су током времена стекли понашање и достојанственост дворске аристократије, којој су одузели све сем номиналне власти у државној администрацији. Овај процес је познат у историји. Варварин у блиском контакту с бољима од себе, пре или касније, стећи ће нешто од њиховог сјаја, мада не и оне врло фине културне особине. У време пада Римског царства, Готи и остала племена могу послужити као паралела овом процесу. У случају Јапана, овај процес је био још продубљенији склапањем бракова између моћних ратничких и царских породица. Ипак, то није значило да ће самурај дати целог себе како би постигао савршеност научника или уметника, уколико би тиме изгубио епитет човека који уме да ратује. Напредовање у свакодневном животу мора да иде укорак с вежбањем у војним вештинама. Тако каже и ратничка изрека: Зеитаку ва теки да (Раскош је непријатељ).

Састав ове ратничке класе се умногоме променио за време грађанског рата од средине XV до краја XVI века. Историчар Г. Б. Шансом је истакао »да се састав владајуће класе у Јапану у потпуности променио до 1600. године«. Ипак, без обзира на све промене, традиција се одржала. Они који су се у том мрачном времену издигли из незнања, војници-пешаци или сељаци који су постали познати капетани, били су спремни да прихвате — свим срцем или само на речима — начин понашања и владања специфичан за самураје. Тако се и пре XVII века класа самураја стално обнављала. Чак и за време строгог друштвеног система, за шогуната Токугаве, још у раном XVII веку све до средине XIX, постојала су нека кретања унутар и изван редова самураја. Али традиције су се одржале, а кодекс је опстајао. Све ово је самураја чинило великим у сопственим очима, као и у очима друштва у целини.

Измешани су многи религиозни, филозофски и естетски елементи не би ли се пронашао дух »идеалног« самураја. Првенствени императив била је оданост једном господару, што је важило и за остала племенска друштва, а да се при томе не осећа понижење пред онима који тврде да су на вишим положајима. Овом императиву, снага Конфуцијеве доктрине додала је још више — могло би се рећи — чак библијску важност. Однос самураја према смрти био је такође веома важан у његовом начину мишљења. Смрт је била »лакша од пера«, што указује да је био јак утицај будизма. Будизам, и то посебно Зен будизам, одиграо је одлучујућу улогу у увежбавању самураја да владају собом и да користе оружје — мач, лук, копље или мускету. Зен је увео и ритуал церемоније пијења чаја, као инспирацију пре битке и релаксацију после ње. Што се тиче обреда сепуку (уобичајени назив за харакири), он је, вероватно, свој извор имао у шинтоизму. Када је био на врхунцу своје моћи, стил живота самураја из периода Токугава (1603—1867) дао је неке примере на пољу уметности, који су били аскетски и помало ограничени, али не и мање вредни. Његови претходници из ранијих периода, за време епских борби у гемпејском рату у XII веку, били су, можда, живописнији, али и они су могли да прикажу, с времена на време, квалитете који се односе на домен уметности, као и на сферу етике.

Када се разматра психолошко устројство и организациона структура самурајске класе, природно је потражити убедљиве паралеле у осталим друштвима. Једна од њих одмах нас упућује на европске витезове из времена феудализма, на пример, за владавине Анжувинаца. Ипак, према ономе што знамо, витез и самурај се никада нису срели, и вероватно да нису ни знали да онај други уопште постоји. Али пре неких 400 година, овакав сусрет се ипак збио између самураја и чланова европске елите, моделиране према дужностима једне ратничке класе — и њен оснивач је био велики војсковођа.

»Дружба Исусова«, такозвана »црквена коњица«, била је прилично успешна неколико десетина година по свом доласку у југозападни Јапан. Постоји велики број доказа који указују да су језуитски редовници и јапански самураји били изузетно упућени једни на друге, изражавајући обострано поштовање. Похвале које је за Јапанце изрекао Фрањо Ксаверски, добро су познате: »Не верујем да меду паганским народима можете наћи неког сличног њима. Веома су друштвени, обично добри и незлонамерни, обузети својом чашћу, коју величају изнад свега... Имају и једну особину која се не може наћи ни у једном делу хришћанства... Без обзира на то колико је неки племић сиромашан, они му одају исту част, као да је веома богат... Народ увелико поштује племство, и по њиховом схватању, племство је поносно што служи господару и цени његове наредбе. Стога мислим да ово није последица страха од казне коју би господар могао изрећи за непоштовање, него је реч о губитку части, што би доживели ако не би испунили његову жељу«.

Треба посебно уочити да Ксаверски помиње реч »част« ни мање ни више него три пута у овом кратком одломку. Без обзира на блиску сродност, овај концепт »части« није једнак појму »образ«. Појам »образ« има мању тежину од појма »части«, а у феудалном Јапану они изван, као и они у оквиру самурајског реда — на пример, трговци или занатлије, могли су поседовати »образ«, као квалитет који се могао увећати, спасти или изгубити. С друге стране, част је нешто више од тога, додатак моралном терету који сваки самурај носи са собом. Антрополози се, изгледа, слажу да је јапанско друштво било — и још је великим делом, »стидљива култура«. До данашњих дана, сасвим је уобичајено да мајка упозорава своје дете да ће га свако ексцентрично понашање изложити подсмеху околине. Она има обичај да каже: »Ако то урадиш, људи ће ти се смејати«. Постоји разлика између овог схватања и много родитељског резона на Западу, где се често може чути: »Не обазири се ако ти се људи смеју«, по коме човек треба да следи сопствену савест и да се не осврће на оно што кажу други.

Овај више западњачки однос постојао је, у малом обиму, и у Јапану за време феудализма, чак и међу неким члановима ратничке класе. Другим речима, самурајска част је пољуљала идеал личног интегритета и, још више, укључила слободну вољу и примат индивидуе. Као што можемо видети, оданост једном господару није захтевала и слепу послушност у свакој могућој ситуацији. Права оданост је могла захтевати протест пун поштовања, али и озбиљан протест, који се у екстремним случајевима завршавао обредом сепуку.

Постоје, такође, многобројни примери непоштовања међу самурајима — corruptio optimi pessima (поквареност најбољих је гора од свих других) — као што би рекли језуити XVI века. Ови мисионари, неустрашиви, јер су и сами имали врло високо мишљење о ратничкој класи међу којом су живели, нису се устручавали да у својим разговорима цитирају детаље самурајских издајстава, осветољубивост и безосећајну суровост. Док су ривалство у војним вештинама и храброст узимане здраво за готово, као два основна фактора у карактеру самураја, било би, наравно, погрешно мислити да самураји нису радили ништа друго сем што су се борили или припремали за битку. Пре свега, они су вековима били владајућа класа у Јапану, па су тиме били укључени у националну и локалну администрацију на свим нивоима изнад сеоских. Ова администрација је такоде била веома важна за самурајску класу. Није било неопходно да обичан човек сматра владу за угњетача, али и у најбољим временима према њој се морао односити с доста опреза. Савремени јапански је »уљудан језик«, украшен изразима из почасти, пун сувишних речи, због околишања. Човек се не може одупрети осећању да је све ово било потребно у прошлости како се не би избацила из равнотеже нестална ћуд ратника, који јаше пиринчаним пољима. Дуги мач, у исто време смртоносан и предиван, захтевао је свачију покорност. Кратки мач, симбол самоубиства, наметао је унутрашње поштовање.

Могло се лако предвидети да ће ова самоуверена ратничка класа изразити жељу да научи војне технике Запада. Још је необичнија преданост којом се велики број самураја, за последњих тридесет година XX века, окренуо разноврсним професијама и трговачким активностима карактеристичним за Запад. Тешко се могло претпоставити, на почетку XIX века, да ће јапански ратник, с урођеним смислом за трговину, у ствари, за новац, икада помислити да постане банкар, власник фабрике или трговац. Ипак, самураји су доказали да су често били успешнији трговци него они који су у тој области имали велику традицију. Ово казује да је постојао елеменат повратка на земљу у карактеру многих самураја. Ратник се није устезао да заради новац када се та његова активност могла оправдати као грађанска, тј. патриотска дужност.

На крају, ево доказа да овај феномен и нема неку велику важност. Иако је самурајска заједница гајила јапански ултранационализам овог века, одлучну, мада безуспешну опозицију овога покрета, који је подржавала мањина социјалиста, водили су они који су и сами припадали овим традицијама. Аутентична природа самураја много је сложенија и парадоксалнија него што то може приказати један конвенционални опис.

Самураји и друштво[уреди]

Калиграфски, канђи знак : „Самурај“

Однос између оца и сина у самурајском друштву имао је исту основу као у Римској Империји, тј. љубав која се крила испод грубости. Изгледа да је основно осећање ратниковог сина било поштовање појачано страхом. У случају потребе, на младог човека се још у детињству сваљивала сва тежина одговорности, коју је једва могао да издржи. Ма колико млад, дечак је могао постати глава породице у случају да отац умре. У доба грађанског рата мушкарци су рано сазревали, као што илуструје једна чувена прича из XIV века.

Познати ратник, Кусоноки Масашиге, кога је потомство дубоко поштовало као идеал оданог самураја, пошао је у једну безизлазну битку, а пратио га је његов син Масацура, за кога се причало да није имао више од десет година. Многи историчари сада тврде да је дечак био много старији, али како Иван Мориш каже: »У проучавању јапанског хероизма није битна аутентичност приче, него њено постојање.« Пре него што су стигли на бојно поље, отац је рекао Масацури да се врати кући и да се брине о мајци. Кусоноки Масашиге је наговестио дечаку да би могао чути вест о смрти свога оца, што би значило да мора да оде у планине и да се тамо до последњег даха бори против непријатеља. Као што је ратник и предвидео, све се окренуло против њега, тако да је био тешко рањен пре него што је извршио сепуку. Овом последњем акту Кусоноки Масацуре присуствовао је и његов брат који је изјавио пре него што се убио, да би волео да може да се роди седам пута како би уништио њихове непријатеље. Пошто су себи пробуразили трбухе, браћа су један другог проболи мачем и заједно умрли.

После неког времена, командант непријатељске војске послао је Кусонокијеву главу његовој жени. Дечак Масацура се повукао у другу собу, свукао се и припремио се да се пробурази мачем који му је дао отац пре него што су се растали. И управо кад је хтео да оштрицу забије у свој трбух, мајка га је позвала и рекла му да је његова дужност да остане жив.

Традиционална јапанска изрека каже да су три највећа животна феномена: »ватра, земљотрес и отац«. Нема сумње да је страх нестајао с детињством, али неки одређени степен бојазни је увек постојао. Обавеза према родитељу никада се у потпуности није могла одужити, чак се ни смрћу тај однос није завршавао. Испред домаћег камидана (породичног олтара) чланови породице су се исповедали покојном оцу као да је он ту стварно или духовно присутан.

Ова огромна и моћна морална оданост сина према оцу, која, према кодексу самураја, треба да уступи место већој обавези ратника према свом господару, веома јасно показује снагу и квалитет ових веза које самураја спајају с његовим феудалним господарем. Класично тумачење значења ове врсте оданости представљено је у књизи Хагакуре (Скривен међу лишћем), делу једног од самураја с феуда Набешима на Кјушу, из првих година XVIII века. Дело одише и поезијом и скученим провинцијализмом, јер све почиње и све се завршава на феуду Набешима. Хагакуре наводи да оснивач будизма ни Конфуције никада нису били службовали на феуду Набешима, па се њихова учења и не слажу с традицијама ове куће. Другим речима, самурај који служи даимја Набешима, нема обавезе према било којој религији, осим да служи свом господару.

»Где год да смо, дубоко у планини или покопани под земљом, било у које време и било где, наша је дужност да штитимо интересе нашег господара. Ово је обавеза сваког Набешима човека. То је кичма наше вере, непроменљиве и вечите истине.

Никада у свом животу нисам стављао своје изнад интереса мог господара. Чак и кад умрем, вратићу се у живот седам пута да чувам кућу свог господара... Сваког јутра одлучи се како ћеш умрети. Сваке вечери освежи своје мисли размишљајући о смрти... Бушидо, живот ратника, значи смрт

Треба напоменути да су оданост и детиња покорност једини етички основ по коме је дужност према оцу замењена дужношћу према господару. Ово је био добар начин да се спречи било какав сукоб између ова два врхунска морална императива. На пример, био је опште прихваћен став, уколико се самурај супротстави свом господару, дужност његовог сина је да подржи господара, чак и на штету свог оца. Неком чудном логиком, синовљево понашање би се тада схватило као »највиши облик детиње покорности«.

Изгледа да је Хагакуре налагало слепу оданост саму по себи. У ствари, без обзира на то како је било на Набешима феуду, самурај не само да је имао право него му је налагала и дужност да се успротиви увек када је био сигуран да је потез његовог господара несмотрен или неправичан. Уколико сва убеђивања не би помогла, онда би се с тим престало или би се завршило самоубиством. Овај крајњи корак је представљао веома снажну санкцију, довољно јаку да уздрма одлучност свих, па и најчвршћих и најтврдоглавијих феудалних господара. Уколико се самурај не би успротивио, одлучно, али с пуним поштовањем, онда, када би се за то указала прилика, његов став би се могао протумачити као нелојалност и морални кукавичлук.

Жене, љубав и верност[уреди]

Самурајска кућа, поглед унутра

Следећи цитат долази из познатог дела »Онна Даигаку«, што се буквално преводи као »Велики наук за жене«, али је можда боље рећи »Све дужности жене«. »Приђи свом мужу као да прилазиш небесима, јер је сигурно да ће, уколико га повредиш, небеска казна тебе стићи.« Верује се да је поменуто дело написао научник Каибара Екен (1630—1714). Новатор великог значаја, био је оснивач медицинске ботанике у Јапану. Каибара је био неодлучан, критичан, присталица неоконфуцијанизма. Био је у срећном браку пуних 45 година, али није имао деце. Данас се сматра да је аутор дела Онна Даигаку пре његова жена него Каибара Екен. По оштром антифеминистичком тону дела, ова чињеница може да звучи чудно, али једно је сигурно — у Јапану из периода Токугава, посебно у самурајској класи, и жене су прихватиле санђу, конфуцијанистички принцип »троструке подчињености«, који је од жена захтевао: потчињавање мужевијевим родитељима, мужу и најстаријем сину. Модерни западни научници називају Онна Даигаку, »Бушидо за жене«. Захтеви који се постављају младој супрузи биће врло очигледни када се наведе следећи пасус из књиге:

»Жена нема само једног господара. Она мора да гледа у свог мужа као у свог господара, и мора га служити, обожавати и поштовати, не пркосећи му и не мислећи површно о њему. Највећа дужност у животу жене је послушност. У разговору с мужем, њено држање и понашање мора бити љубазно, понизно и помирљиво, а никада мрзовољно и тврдоглаво, никада грубо и агресивно. Све ово треба да буде првенствена брига жене...

Жена увек мора бити на опрезу и мора добро пазити на своје понашање. Ујутро мора рано устајати, а увече ићи касно на спавање ...

Као што жена одгаја наследнике не својих родитеља, него свекра и свекрве, тако мора поштовати више њих него своје родитеље и односити се према њима с дужним уважавањем. Њене посете родном дому треба да буду ређе после њене удаје. Без обзира на то колико слугу има, њена је дужност да се не извлачи од обавеза које су јој намењене. Она мора шити одећу за свекра и свекрву, и припремати им храну. Према мужу мора увек бити предусретијива, мора му пеглати одела, чистити простирке, подизати децу, прати све што је прљаво, бити стално присутна у свом домаћинству, и никада не одлазити изван свог дома, осим ако то није заиста неопходно ...

Пет најтежих болести које могу утицати на женин ум су: неукротивост, незадовољство, клевета, љубомора и глупост. Нема сумње да ових пет болести нападају седам или осам од сваких десет жена, а из њих се рађа инфериорност жене у односу на мушкарца. Жена се од тих болести мора лечити самоконтролом и самоубеђивањем.

Кажу нам да је био обичај наших предака да се женско дете, пошто се роди, остави да лежи на поду три дана. И по овоме се види колико је мушкарац везан с небесима, а жена са земљом. Жена треба да научи колико је за њу неопходно, да се у свему ослања, пре свега, на свог мужа и да буде задовољна што заузима место поред њега ...

Ако се жена овако понаша, њени брачни односи биће хармонични и дуготрајни, а њено домаћинство — слика мира и склада.«

Ова правила су била део наставног плана теракоја, или храмова-школа за основно образовање обичних људи. То наглашавање другостепеног статуса жене, посебно приметно у класи самураја, било је типично за целокупно друштво. Изгледа да је само неука сељанка уживала слободу да противречи бољима од себе. Важно је нагласити да су с укидањем феудализма седамдесетих година XIX века, много просвећенија мишљења почела да поткопавају правила и дух Онна Даигаку. Штавише, не треба заборавити да, уколико је због оваквих прописа жена самураја трпела и неправду и покорност, ни живот њеног мужа (уколико се и он строго придржава својих правила), није био нимало лакши. Колико су ови захтеви били спартански, показује и чињеница да је самурај још као дечак поучаван од оца да три људске функције — узимање хране, излучивање измета и полни чин, треба обавити што је могуће брже, а свака жеља да се у овим задовољствима ужива, строго је забрањена.

Изгледа да психологија човека укључује и феномен узвраћања тираније. Човек може, с правом, помислити да је самурај, под тежином наметнутих обавеза и самодисциплине потражио неку врсту одушка на тај начин што је тиранисао своју жену. Једнако се и жена светила када је дошло време да јој снаха уђе у кућу. Пожртвоване младе супруге постају праве свекрве-тирани.

О инфериорности жене[уреди]

О инфериорности жене није се нарочито гласно говорило пре периода Токугава. Док се инфериорност жене одувек подразумевала у конфуцијанистичкој етици, сада је још добила на снази широком пропагандом неоконфунцјанистичких идеја XVII века; овај тренд још више су подстакнули услови мирног живота средином тог столећа. У ранијим, и нестабилнијим временима, од ратникове жене се очекивало да буде више него само куварица и мајка. Мали број ратника се оженио изван своје класе. Као ћерка самураја, она је морала да научи да рукује хелебардом и да тимари и вежба очевог коња. Такоде су је учили како да изврши самоубиство, пресецањем вратне артерије бодежом каи-кен уколико би то било потребно. Ове »вештине« нису биле у потпуности заборављене за време мира у периоду Токугава, али је потреба за њима била мање наглашена. Због тога је улога жене Токугавиног самураја, као партнера који се суочава с опасношћу, избледела и постала заиста непотребна. С друге стране, за сељаке, занатлије и трговце било је сасвим нормално да жена помаже мужу у свакодневним пословима. Стога у овим класама у брачном односу и није било толико неједнакости као у самурајском друштву.

На брак се у свим класама гледало као на друштвену дужност, на обавезу при којој морају претегнути интереси породице над појединачним жељама. У самурајској класи, пре свега, друштвена обавеза и интерес породице били су од веома великог значаја. Уколико је сталеж виши, и интереси породице били су већи. У случају даимја и њихових главних саветника, систем алтернативног боравака у Једу укључивао је и дужу одвојеност мужа од жене. Истина, идеално гледајући, по уласку у брак уследиће љубав пре или касније. Изузетно самопожртвовање и послушност жене размекшали би мужа, и највећег деспота. Истина је да се то често дешавало, али отворено признати ове чињенице (осим неким прећутним знацима), сматрало се неприкладним. Хвалити своју жену значило је хвалити самог себе, па је то уједно било и кршење лепог понашања.

Са становишта савременог европског друштва, већина самурајских жена била је потиснута. У историји Запада, реч »витештво« иако је етимолошки везано за реч »коњ«, истовремено је симбол галантности према особама супротног пола, што је имало мало или нимало одраза у животу и схватању типичног самураја. У његовој традицији, пре свега, није уопште постојала витешка борба у којој би судија била жена и која би се одигравала у њену част или по њеној жељи. Значи ли то да на »путу самураја« није било места за романтичну љубав међу половима? Током низа година, строга правила наређивала су идеалном самурају да се не упушта у авантуру с неком женом. Самурајско друштво није било свет Гендија. Заиста, током дугог периода Токугава, роман Мурасаки Шикибуа сматран је развратним и опасним. Ипак, у XVIII веку, ово мишљење није било тако распрострањено, па је уследило и поновно оцењивање романа Генђи Моногатари; сматрало се да, без обзира на површни еротизам, роман ипак садржи моралне принципе, ако је судити по строго естетским критеријумима. То је доказивано, на пример, тиме да лотосов цвет цвета и у блатњавим водама, као што и нека забрањена љубавна веза може да садржи чисту лепоту и префињена осећања. И сама чињеница да је овако зрела критичка мисао привукла школоване људе, већином самураје, била је знак да нема више строге, дидактичке атмосфере, која се обично везивала за Токугавину водећу класу.

Груби стоицизам, уколико избегне оне опасне стазе до бруталности, може да изазове и танана осећања и да гаји посебно, иако необјашњиво, поштовање за чежњу и друге потребе људског срца. Нинђо — људска осећања, узбудила су самураје, у то можемо бити сигурни, више него остале људе. Али, за самураја, више него за било кога другог, нинђо није смео да умањи његову оданост и обавезу. Јер, обавеза — гири увек је била императив који је показивао једини пут како да он своје дужности (он) бар, делимично спроведе. Гири, као што смо већ видели, првенствено се везује за односе самураја према свом господару. На другом месту је био његов однос према родитељима, у коме је до изражаја долазио и гири и он.

По природи ствари, врло често је настајао сукоб између дужности и осећања, између гири и нинђо, и у већини случајева може се са сигурношћу претпоставити да је он решен у корист гирија, без обзира на потребе људског срца. Али, било је, наравно, и критичних ситуација када је исход тог сукоба остајао неизвестан неко време, или је могао да се претвори у трагедију. Стога није чудно да је сукоб између гири и нинђо био тема многих драма и прича. Вредности гирија и нинђа могу се лепо изједначити, чак се може рећи да се они међусобно и допуњују. И више од тога, они имају, у најширем смислу, и једну универзалну примену: »Гири који није омекшан нинђом може изгледати нехуман: он пориче право индивидуе да буде срећна на рачун друштва. Нинђо, уколико га не ограничава гири, не само да је попустљив него може, на крају, да уништи људско друштво«.

Само обазривост може натерати самураја да буде уздржан кад је у питању нинђо. Бити растрзан између љубави и дужности представља агонију коју је тешко издржати. То су врло добро знале жене самураја и њихове мајке. Пошто гири увелу мора да надвлада, било је најбоље ту борбу учинити лакшом, пристајући на нинђо онолико колико је било потребно за хармонију у кући. Тако је у жениној потчињености и покорности било духа римске матроне — dura virum nutrix (строге дадиље мушкарца).

Хијерархија самурајских односа[уреди]

Гвоздени оклоп, из Кофун периода(5-ти век), Национални музеј Токио

У хијерархији самурајских односа, гири је ипак значио више од једноставне речи »дужност«. Дужност има, после свега, некакво хладно, чак беживотно значење. Овог пута је фактору романтичности, често одсутном или прећуткиваном у другим односима, дозвољено да се појави на сцени. Нитобе говори о »чудној снази и нежности пријатељства између два мушкарца, о односу између браће чему додаје и романтичну наклоност, несумњиво појачану одвајањем полова у младости — и то одвајањем које је порицало сваку природну наклоност, признавану у западном витештву«.

Он даље каже: »Ја могу испунити странице јапанским верзијама приче о Демону и Питији, или Ахилеју и Патроклу, или да језиком бушида причам о везама које су биле исто толико тужне као и она која је везивала Давида и Јонатана«. Скоро исто мишљење је изразила и Ћие Накане, добро познати јапански антрополог. Она тврди да »у Јапану нема љубавне приче која би се по популарности могла поредити с причом о 47 ронина, јер ова илуструје »посебан облик идеалног људског односа (увек на релацији супериорнији-инфериорнији), како га Јапанци замишљају«. Она такоде коментарише да мушкарци који се нађу у таквој врсти односа »имају мало осећања за жену или драгу«; емоције самураја »биле су у потпуности потрошене на љубав према господару«. Чини се да они нису ни имали потребе за љубављу жене. Др Накане напомиње да би ово могло да буде права природа самурајског менталитета .. .

Сигурно да у томе има много истине. Притом се, наравно поставља питање хомосексуалности, била она свесна или несвесна. Колико ми знамо, хомосексуалност је била, можда, распрострањена међу будистичким свештеницима и њиховим помоћницима. Постоје многе приче о хомосексуалној љубави у овим круговима за врема периода Муромаћи (1339 — 1573), па су у XVI веку европски језуити и фрањевци у Јапану забележили, забринуто и с негодовањем, велики број хомосексуалних активности меду њиховим непријатељима, будистичким свештеницима. Ипак, хомосексуалне активности нису биле ограничене само на храмове. Уосталом, у једној од својих књига Ихара Саикаку, писац из XVII века, величао је љубав мушкараца, више него жена у самурајској класи. Али можда је он писао у том тону како би се додворио влади Цунајошија, тзв. »шогуна-пса«, који је гајио велику наклоност према младићима. У сваком случају, огромна књижевна слава Ихара Саикакуа одувек је почивала на његовој вештини да прикаже живот трговаца и грађана. Наводи се да је већина његових хероја-самураја »представљена без имало критичности или хумора ...« Није познато колико је Саикаку био у личном контакту са самурајском класом. Своје варошане описао је до најситнијих детаља, »док његови самураји изгледају помало схематизовано«, а њихове љубавне односе готово увек је приказивао као беспрекорну оданост. Разумљиво је да је Саикакуов главни циљ био да удовољи самурајима, мада је сам веровао да самураји заиста поседују неке врлине недоступне класи трговаца. Самураји љубавници представљени су по грчким нормама, као ратници који презиру љубав жена, али су спремни да умру доказујући непоколебљиву љубав према другом мушкарцу. И све ове приче завршавале су се сепукуом (ритуалним самоубиством) обојице младих људи, »од којих се сваки одлучио на тај чин да у очима оног другог не би испао мање пожртвован.«

Личност самураја[уреди]

Коментари које даје професор Доналд Кин, укључују два битна момента за осветљавање личности самураја. Постојала су тумачења, чак веровања, да обични смртници не могу да схвате врлине самураја, а при томе је постојала и паралела с древном Грчком. Да је Саикаку, мајстор ироније у хумора, хтео да наслика самураја у идеализованом облику, било би то као да »сам себи скаче у уста«. Али, то не би морало искључиво да значи недостатак поштовања за оне самураје који су заиста живели по правилима која су сами себи наметнули. Ова правила, која је, несумњиво, поштовала мањина јапанске моралне елите, изазивала су, пре свега, поштовање. Нико, ма колико био циник, није могао да порекне исправност тих правила, јер су захтевала одређени степен самопожртвовања, које је било изнад моћи обичног човека. Друштва која су била задојена хришћанском традицијом показивала су контраст између идеала и стварности. Само они заиста безосећајни чланови ових друштава заборавили су да одају почаст онима који су покушали да своје животе доведу у склад с оним што је изложено у »Беседи на гори«. Јер волети свог непријатеља и понудити му прво десни, па леви образ, значило је извршити силан притисак на психу обичног човека. »Ми највише морамо волети наше потребе онда када их спознамо« — контекст ове реченице могао би да буде и Тенисонов двор краља Артура, али се те речи могу једнако применити и на феудални Јапан.

Паралела са старом Грчком је очигледна, мада је не би требало преувеличавати. Сеишинтеки-аи — »духовна љубав«, може се слободно тумачити као »платонска љубав«, а оданост јапанских ратника њиховим феудалним господарима, која се сваки пут изнова приказивала као правило и пример, могла би представљати осећање које није дозвољавало готово нимало ривалства од стране женског пола. Нема сумње да је навика, уз наклоност, везивала самураја за његову супругу. Пошто се сексуална верност мужа није сматрала неком посебном врлином, љубакање с куртизанама, уколико је било лакомислено и неразметљиво, сматрало се ни боље ни горе него као један од облика мушке разоноде. Ипак, озбиљнији арбитри о самурајској етици, и на ово задовољство, уколико је оно било само попуштање себи, гледали су с омаловажавањем. Као и у грчким градовима-државама, на жене се у самурајском друштву гледало као на потенцијалне или стварне мајке, или као на неку врсту објекта који пружа физичка задовољства. Али, уколико би жена успела да узнемири мушкарца — ма каква она била — то би се обично сматрало недостојном, чак и срамном, незгодом, чији би крај могао бити трагичан, изазвавши бар једно или два самоубиства. На такво романтично заљубљивање гледало се као на гири-нинђо кризу неизмерљивих пропорција.

Према овоме, јасно је да у срцу многих самураја није било »нимало места за жену или драгану«. Исто тако, вероватно је, мада се то не може тврдити, да су самураји свих периода имали врло малу потребу да сеишинтеки-аи (»духовну љубав«) спајају с физичким сексуалним живљењем.

Али у каквом је односу била духовна љубав између родитеља и сина? Видели смо да се оданост родитељима сматрала нечим вишим од природног људског инстинкта; та веза је била етички императив, у ствари, манифестација детиње оданости, која је на лествици самурајских дужности била на другом месту. Подразумева се да су се обавезе сина према оцу изражавале кроз његову љубав и послушност. Што се тиче везе између сина и мајке током његовог живота, изгледа да на овај однос није негативно утицало правило да мајка мора слушати сина кад он стигне у зрело доба. Изгледа вероватно да је жена лакше подносила своју подређеност мужу с обзиром на јаке везе између ње и њене деце. Ово се посебно односи на синове, јер ћерка после удаје одлази у кућу младожење. Брига за мајку-удовицу и самоодрицање у таквим случајевима имали су велику важност за самурајску класу, чак више него и било у ком другом делу друштва. Хидејоши се према својој старој мајци односио с безграничном љубављу и пажњом, трудећи се да с њом буде у сталном контакту, бар у писмима, ако није могао да буде поред ње.

Заиста, овај облик синовље оданости, тј. брига о мајци, могао је чак да се осети и на високом положају упркос лојалности према господару. Најпознатији пример је научник-самурај, Наке Тоду (1608 — 1648), који се обично сматра оснивачем Ванг Јанг-минг школе у Јапану. Ванг Јанг-минг школа неоконфуцијанизма, позната у Јапану као Ојомеи-гаку, превазилази неке облике понашања, које је врло прецизно утврдио Јамага Соко и присталице бушида, јер наглашава потребу да се речима искаже акција. Оно што савест диктира, мора се доказати делима, а савест је глас непосредног моралног осећања сваког човека. Савест је Накеа приморала да напусти службу код свог даимја и да се врати у своје родно место како би се старао о старој мајци. Он је оставио своје дужности самураја а да за то није добио одобрење. Овај поступак га је скупо стајао, али су му његови критичари одобравали а присталице тумачиле као несебичан корак који се заснивао на одређеном, неортодоксном, филозофском и моралном начину размишљања. Стога он није представљао случај гири-нинђо сукоба него пре једну врсту гирија.

Идеални самурај[уреди]

Самурајски мачеви из 17.века (Катана)

Идеални самурај, спреман да у сваком тренутку жртвује свој живот како би показао оданост, није био фанатик који не размишља. Јер, и поред све тежине спољашњих обавеза, које су га притискале, он никада није заборављао дужност према својој савести. Ово је посебно било изражено у случају оних који су прихватили Ојомеи гаку, учење школе Ванг Јанг-минг, која је посебно наглашавала интуицију и важност јединства веровања и акције. Овде је нарочит значај придаван инстинкту самосталног размишљања о стварима, који је, наравно, могао довести до одређене самосталности у мишљењу, као кад је Нате Тоду одлучио да се брине о својој мајци. Ово је био један од разлога због којег је влада Токугаве желела да се према Ојомеи гаку сви односе с неповерењем. Искрено веровање у било коју веру, ма колико она на први поглед изгледала ортодоксно, могло је јако да утиче на ум самураја. Доказ за ово су многобројни ратници са Кјушуа који су се определили за хришћанство и невероватна храброст с којом су многи од њих гледали мученичкој смрти у очи. Због тога, у пракси, Бакуфу није могао да ограничи самурајску класу само на једну врсту идеолошке опредељености, иако су, несумњиво, постојале замашне мере спољњег конформизма.

Ипак, 1837. године, у Осаки се одиграо значајан прекид мира. Био је то устанак гладних становника које је предводио истакнути самурај-научник и бивши судија, Ошио Хеихаћиро. Присталица Ојомеи гаку, он је пошао на ходочашће у родно место Наке Тођуа, на обали језера Бива. Прелазећи језеро, при повратку, брод је задесила олуја и учинило се да ће се Ошио утопити. Размишљајући о блиској смрти, Ошио је имао пред собом визију Ванг Јанг-минга. »Ово мистично искуство на језеру«, пише Иван Мориш, »вероватно је подстакло Ошија на потпуну емоционалну преданост и припремило га за завршни чин и смрт на један начин који никада не би могао постићи било каквим размишљањем или апстрактним мудровањем«.

Ошија су одувек памтили по том његовом »завршном чину«, који је представљао његов оружани устанак против власти Бакуфуа. Инспирисало га је сажаљење над патњом обичних људи у Осаки, који су због лоших жетви и погрешног управљања градом трпели глад, а сиромашнији су од ње чак и умирали. Пошто својим протестом није успео да размекша неосетљиво срце поглавара градске управе, Ошио је продао своју библиотеку пуну вредних књига, како би тим новцем нахранио сиротињу и купио оружје.

У почетку је изгледало да ће побуна бити успешна. Али убрзо, док се Ошио борио против тлачитеља, Бакуфу га је прогонио до у смрт. Ошио је завршио у пламену једне куће, у неком забитом селу, где се наочиглед својих непријатеља убио, док су зграде око њега нестајале у пламену.

Револуционарни покрет самураја[уреди]

Самураји, 1860.

Овде није толико важно говорити о трагичној побуни, колико о чињеници да је устанак смислио и повео један самурај. Ставише, он није био ронин без порекла, него цењени научник и бивши чиновник. Такоде је важно поменути да је на његовим заставама за време побуне писало: »Спасимо народ!« То би било исто као да је енглеску сељачку буну предводио један од краљевих барона, а не Ват Тајлер и Џон Бол.

Ово је само један начин гледања на Ошијев устанак. Велики број садашњих јапанских научника виде га у оваквом светлу. Али други, обазривији, и можда веродостојнији, сматрају да се устанак у Осаки 1837. године тешко може тумачити као прави револуционарни догађај. Тамо, изгледа, није постојала велика жеља да се друштвено уређење промени. Што се тиче Ошија, устанак је, у ствари, био жестоки протест против неподношљивих услова и кажњавање немилосрдних чиновника и похлепних трговаца пиринчем. Ошио је показао своју слободоумност и хуманост, што и данас његовом имену даје непомућени сјај. Можда је интересантно поменути да је он за време своје службе открио и уништио тајно састајалиште хришћана. Било како било, Ошија је на тај ниво свести довело учење Ојомеи гаку и његов бескомпромисни карактер, пун херојског иако беспомоћног револта.

Прави револуционарни покрет самураја или било које друге класе у феудалном Јапану, иако схватљив, није уопште био могућ, јер би тиме аутоматски могао да буде укључен један од његових циљева — уништење царске породице. С друге стране, била би то истинска револуција, у правом смислу речи. Шинтоизам и царски род били су толико међусобно испреплетени да су постали стварни синоними, па би тотална револуција, у недостатку убацивања нових вера са стране, можда, само наговестила духовни колапс и нихилизам.

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Самурај