Nacionalni park Dunav-Auen

Nacionalni park Dunav-Auen
Nacionalni park Dunav-Auen
IUCN kategorija II (nacionalni park)
	Dunav-Auen kod Hainburga
Mjesto	Austrija
Najbliži grad	Beč
Koordinate	48° 8′ N 16° 55′ E / 48.133° S; 16.917° I
Površina	9.300 ha
Osnovano	27.10 1996. godine

Nacionalni park Donau-Auen (nem. Nationalpark Donau-Auen) obuhvata 93 kvadratna kilometra u Beču i Donjoj Austriji i jedno je od najvećih preostalih plavnih područja Dunava u srednjoj Evropi.

Nemačka reč Aue (varijanta Au) znači „rečno ostrvo, močvarno zemljište, poplavna ravnica, obalska šuma“, tj. kultivisani pejzaž u priobalnoj zoni. Reči Aue i Au javljaju se u velikom broju nemačkih mesta - uključujući Donau, nemačku reč za reku Dunav - i odnose se na šume, livade i močvare u rečnim i potočnim nizijama i poplavnim ravnicama. Nacionalni park Dunav-Auen štiti veliko područje nizijskih šuma, livada, močvara i drugih obalnih staništa duž Dunava, odmah nizvodno od Beča.

Park je proglašen nacionalnim parkom IUCN kategorije II i obuhvata područja Beča (Lobau), Gros-Encersdorf, Ort an der Donau, Ekartzau, Engelhartšteten, Hainburg, Bad Dojč-Altenburg, Petronel-Karnuntum, Regelsbrun, Haslau-Maria Elend, Fišamend i Švehat.

Stvaranje nacionalnog parka[uredi | uredi izvor]

Do 19. veka Dunav je bio netaknuta reka. U 19. veku ekstenzivna gradnja je drastično promenila prirodni balans rečnog pejzaža. Mnogi bočni kanali su pregrađeni branama, tako da nose vodu iz Dunava samo u fazi poplave. Sve intruzivnije inženjerske intervencije bile su praćene decenijama intenzivnog korišćenja šuma u mnogim delovima nizijskih šuma. Pedesetih godina 20. veka počeo je razvoj gotovo neprekinutog lanca hidroelektrana i pripadajućih brana na austrijskom delu Dunava.

Godine 1984. planirana izgradnja hidroelektrane Hainburg, odmah nizvodno od Beča, pretila je da uništi jedan od dva preostala dela slobodnog toka Dunava u Austriji i njegove priobalne šume (drugi preostali deo slobodnog toka u Austriji je uzvodno, blizu Vahaua). Nezadovoljstvo grupa za zaštitu životne sredine i prirode izazvalo je proteste širom zemlje protiv projekta. Operator projekta elektrane zanemario je proteste i započeo je rad na čišćenju područja. Protesti su se pojačali, što je na kraju dovelo do okupacije hainburških močvara hiljadama ljudi svih starosnih doba i profesija (tzv. "Hainburški pokret"). Nakon što je policija nekoliko puta pokušala da skloni demonstrante sa tog područja, u decembru 1984. godine, savezna vlada proglasila je pauzu za razmatranje. U januaru 1985. austrijski Vrhovni sud zabranio je dalje krčenje šuma. U martu 1985, takozvana Konrad Lorenc-Folksbegeren (peticija), koju je potpisalo 353.906 ljudi, zatražila je zabranu izgradnje velikih elektrana kao što je Hainburg i uspostavljanje nacionalnog parka na području Hainburga. 1. jula 1986. godine Administrativni sud je doneo rešenje o poništavanju prava na vodu planirane elektrane.^[1]

Tada su napravljena opsežna naučna istraživanja o tom području, sa iznenađujućim otkrićima. Uočeno je više vrsta riba nego što je to bilo poznato u vreme planiranja elektrane.

Najvažniji rezultat ovih studija bio je da je područje dunavske nizije (Donau-Auen) na istoku Beča određeno da je dostojno da postane nacionalni park. Takođe je utvrđeno da izgradnja elektrane na tom području neće biti kompatibilna sa statusom nacionalnog parka u regionu. 27. oktobra 1996. godine potpisan je Državni ugovor između Republike Austrije i saveznih država Beč i Donja Austrija. Tim ugovorom zvanično je otvoren nacionalni park Donau-Auen.

Flora i fauna[uredi | uredi izvor]

Na području Nacionalnog parka postoji više od 700 vrsta viših biljaka, više od 30 sisara, 100 vrsta rasplodnih ptica, 8 gmizavaca, 13 vrsta vodozemaca i oko 50 vrsta riba. Među najkarakterističnijim stanovnicima močvarnih područja Nacionalnog parka ubrajaju se dunavski veliki daždevnjak, evropska kornjača, evropska riba belica, orao belog repa, evroazijski vodomar i evroazijski dabar.^[2]

S obzirom na raznolikost insekata koji žive i na kopnu i na vodi i na drugim beskičmenjacima, ukupan broj vrsta u nacionalnom parku Donau-Auen procenjuje se na najmanje 5.000.

Reka[uredi | uredi izvor]

Glavni tok Dunava bio je odvojen od njegovih bočnih kanala merama za kontrolu poplava koje su izgrađene oko 1900. godine. Posledica je bila veća brzina struje u glavnom toku, što je rezultiralo produbljivanjem korita reke, dok u bočnim kanalima - koji više nisu imali protok vode kroz njih - struja vode više nije uklanjala pesak i ilovaču. U prirodnom priobalnom ekosastavu drvenaste biljke i mrtva šuma imaju snažan uticaj na dinamiku prirodnog toka, stabilizacijom obala, smanjenjem erozije i stvaranjem područja smanjenja ili povećanja protoka, te na taj način utiču na to u kojim se područjima talože ili uklanjaju sedimenti. Velika debla drveća i akumulisanje manjih naplavina uzrokuju stagnaciju vode i pad struje vode, što dovodi do povećane sedimentacije.

Da bi se suprotstavili efektima mera za kontrolu poplava, počevši od 2002. godine, pojedini bočni kanali ponovo su povezani sa glavnim kanalom - barem u visokim nivoima vode - preko „vodenih prelaza“, koji smanjuju ili uklanjaju nasipe koji štite ove kanale.

U pilot projektu 2006. godine stvorenom uz podršku programa LIFE+ Evropske unije i austrijske agencije za rečne puteve via donau, uklonjeno je oko tri kilometra kompletnih poplavnih nasipa preko reke od Hainburga, tako da se reka ponovo mogla proširiti u poplavna područja. U sličnom projektu u blizini Vicelsdorfa uklonjeno je oko jedan kilometar nasipa. Nakon završetka pilot projekata u Hainburgu i Vicelsdorfu, budući planovi ovog inženjerskog projekta su uklanjanje 50% nasipa i objekata na suzbijanju poplava između Beča i istočne granice Austrije.

Pored revitalizacije reke Au (priobalna zona), projekat obećava da će smanjiti posledice poplava na reci i stabilizovati korito u korist i ekologije reke i navigacije.^[3]

Foto galerija[uredi | uredi izvor]

Stari kanal Donau-Auen u blizini Šonaua
Proletnje poplavne vode između Šonaua i Orta na Dunavu
Nasip, polje i šuma u Donau-Auen
Dabrovo stanište
Livada u Lobau sa evropskom perastom travom i nekoliko vrsta orhideja.
Divlja vinova loza se u austrijskom Donau-Auenu pojavljuje veoma retko i izuzetno je ugrožena. ^[4]
Širokolisto rastinje Salomonov pečat je tipična sorta u Harten Au. ^[4]
U Austriji su ugrožene orhideje.
Ugrožene orhideje.^[4]
Cvetovi vrlo ugrožene orhideje koje primamljuju muške pčele da slete i na taj način oprašuju biljke ^[4]

Reference[uredi | uredi izvor]

^ „Where the blue Danube goes green”. iucn.org. Pristupljeno 1. 7. 2020.
^ „DONAU-AUEN NATIONAL PARK”. welcometobratislava.eu. Arhivirano iz originala 01. 07. 2020. g. Pristupljeno 1. 7. 2020.
^ Andrea Katschthaler: (Titel), Der Standard, Print, 28. August 2007, S. 9. – Onlineversion: Die Donau bekommt wieder mehr Platz derstandard.at, 29. August 2007, abgerufen 21. Oktober 2016.
^ ^a ^b ^v ^g Manfred A. Fischer, Karl Oswald, Wolfgang Adler: Exkursionsflora für Österreich, Liechtenstein und Südtirol. 3., verbesserte Auflage. Land Oberösterreich, Biologiezentrum der Oberösterreichischen Landesmuseen, Linz (2008) ISBN 978-3-85474-187-9.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

[1] „Where the blue Danube goes green”. iucn.org. Pristupljeno 1. 7. 2020.

[2] „DONAU-AUEN NATIONAL PARK”. welcometobratislava.eu. Arhivirano iz originala 01. 07. 2020. g. Pristupljeno 1. 7. 2020.

[3] Andrea Katschthaler: (Titel), Der Standard, Print, 28. August 2007, S. 9. – Onlineversion: Die Donau bekommt wieder mehr Platz derstandard.at, 29. August 2007, abgerufen 21. Oktober 2016.

[Fischadler2008-4] v ^g Manfred A. Fischer, Karl Oswald, Wolfgang Adler: Exkursionsflora für Österreich, Liechtenstein und Südtirol. 3., verbesserte Auflage. Land Oberösterreich, Biologiezentrum der Oberösterreichischen Landesmuseen, Linz (2008) ISBN 978-3-85474-187-9.

[1]

[2]

[3]

[4]