Ostroilo

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Ostroilo (takođe poznat i kao Ostroil, Oštroil, Oštroilo,[1] te u Vatikanskom rukopisu Ostroyllus, kod Lucija, Šišića i Orbinija Ostroillo, u Hrvatskoj hronici Stroil, kod Marulića Stroilusje,[2]) je legendarni vladar Srba, koji se prvenstveno pominje u Letopisu popa Dukljanina (12-13. vek), te u prepisima ovog izvora, npr. Marko Marulić: Regum Dalmatiae et Croatiae gesta (iz 1510), Mavro Orbini: Kraljevstvo Slovena (iz 1601), Andrija Kačić Miošić: Razgovor ugodni naroda slovinskoga (iz 1756), Valentino Lago: Memoari Dalmacije (iz 1871), Sent Mari: Les Slaves méridionaux, leur origine et leur établissement dans l'Illyrie (iz 1874) itd.

O navodnoj vladavini[uredi | uredi izvor]

Prema ovim izvorima, Ostroilo je rođen u V veku i verovatno umro 549. godine. Vladao je prvom srpskom državom na Balkanu, nazvanom Srbija, koja obimom u dobrom delu odgovara rimskoj provinciji Dalmaciji,[3] a koja je obuhvatala u potpunosti teritorije savremenih država: Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, kao i delove Slovenije, Srbije, Albanije, Severne Makedonije i Bugarske.

Prema Dukljaninu, Ostroilo je jedan od trojice sinova Svevlada I. Po savetu svog najstarijeg brata Brusa, zajedno sa Totilom osvojio je Panoniju i „Tevtoniju“. Posle pobede nad hrišćanskim kraljevima Dalmatinaca i Istre, vojske dvojice braće su se razišle. Totila je otišao u Italiju, a Ostroilo u Iliriju, gde je vodio krvave bitke, zauzimajući Dalmaciju i primorske krajeve, „sve dok nije došao i nastanio se u zemlji prevalitanskoj“.[4] Nakon toga, Ostroilo pada u borbi sa trupama carigradskog cara, te posle njegove smrti, vlast preuzima njegov sin Svevlad II.[5][6]

O njemu se ne zna mnogo, a većina podataka potiče iz predanja, prema kojima je Ostroilo pod svoju vlast okupio određena srpska i gotska plemena na Balkanskom poluostrvu. Ovim okupljanjem, za njega se tvrdi da je ujedinio srpske zemlje [7], te se krunisao za srpsko-gotskog kralja, ili kralja Srbije. Svoju prestolnicu prenio je u grad Skadar. U latinskim tekstovima, država kojom je vladao se izričito naziva Servia i, ukoliko su izvori tačni, to bi predstavljalo prvi pomen Srbije pod tim imenom.[8][9][10]

Kačić ga međutim, naziva kraljem slovinskim, navodeći 492. kao godinu njegovog krunisanje, te za njega kaže:

Osvojivši Ostroilo Slavonia, Liku, Kerbava, Bosnu, Dalmacia dolnju i gornju do Macedonie, okruni se za kralja od rečenih deržavah, postavivši pristolje svoje u Dioklei, i za uzveličati i razširiti kraljevstvo svoje

[11]

Karta Francuskog geografskog društva iz 1844. Predstavlja navodnu Srbiju iz vremena legendarnih Ostroilovića (553.- 774. godine)

Valentino Lago u svojim: Memoarima Dalmacije, takođe nadopunjuje priču o Ostroilu. On čak Ostrogote nazova Srbo-Goti, te tvrdi da su oni 490. godine zauzeli Prevalitanu ; a 504. godine, Goti iz Teodorika, učinili isto na strani zapadne Dalmacije.[12] Takođe, Lago tvrdi da su kraljevi Srbije iz ove dinastije, od Ostrojila pa nadalje, imali titulu i kraljeva Dalmacije, sve do kraja trajanja te dinastije.[13]

Francuski istoričar, arheolog i diplomata Žan Batist Evarist Šarl Priko de Sent Mari, u svojim diplomatskim aktivnostima boravio je duži niz godina i na Balkanu, uključujući Sarajevo (1866), Mostar (1870-1873) i Dubrovnik (1876-1878). U svom istraživačkom radu, pokušao je takođe odgonetnuti postojanje i poreklo ovog vladara. Prema njegovom mišljenju, Ostroilo je sin Semoalda gde je Svevlad I, kralj Transilvanije, i navodno je, zajedno sa Totilom, koji je prema nekim izvorima njegov brat,[14] napao Dalmaciju, Prevalitanu i Zapadnu Iliriju.[15] Ostroilo je prema mišljenju Sent Marije, otac Svevlada (Senulado) osnivača dinastije Svevladovića, koji su vladali na Balkanu između 490. i 619. godine.[16]

Rodoslov Ostroilovića[uredi | uredi izvor]

Porodično stablo navodnih Ostroilovića obuhvata: [17]

  • Ostroilo (490-535)
    • Senudijal (535-549) (ili Senulado, Semoaldo, Semolad, Svevlad II)
      • Selimir (549-568) (ili Selemir, Želimir)
        • Vladin (568-590) (ili Vladan, Bladin, Blandino)
          • Ratomir (590-606) (ili Radomir, Radimir)
            • Vladan II (606-619)
              • Ratomir II (619-639)

Stav zvanične istorije[uredi | uredi izvor]

O ovom legendarnom vladaru ne postoji dovoljno podataka iz drugih njemu savremenih izvora (5.-6. vek), zbog čega se njegovo postojanje i smatra legendom. Glavni izvor koji govori o navodnom kralju Ostroilu je Letopis popa Dukljanina, a taj izvor je nastao mnogo vekova kasnije (12.-13. vek). Svi ostali izvori, nastaju još kasnije u periodu od 16. do 19. veka, i u osnovi se oslanjaju na pomenuti Letopis.

Takođe, njegovo navodno vladanje se ne može materijalno potvrditi. Drugim rečima, ne postoji materijalni trag koji se može, na bilo kakav način, pouzdano vezati za navedenu osobu i njegovu vladavinu.

Neki moderni publicisti, kao npr. Jovan I. Deretić, u delu: Zapadna Srbija, te kasnije i njegovi sledbenici, prihvataju Ostroila kao neospornu stvarnu ličnost, zbog čega ih zvanična nauka kritikuje, nazivajući ih pseudoistoričarima.[18] Za neke druge srpske istoričare, Ostroilo, kao i njegovi prethodnici[19] su mitske ličnosti i o njima znamo koliko i o hrvatskom knezu Tomislavu i britanskom kralju Arturu.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Wawrzyniec Kowalski (2021). The Kings of the Slavs: The Image of a Ruler in the Latin Text of the Chronicle of the Priest of Duklja (na jeziku: engleski). Brill. str. 50. ISBN 9789004446878. .
  2. ^ Rodić, Nikola (1980). „Slovenska nomina propria u Letopisu popa Dukljanina”. Wiener Slawitischer Almanach. str. 321–322
  3. ^ Freschot, Casimiro (1687). Memorie historiche e geografiche della Dalmazia (na jeziku: italijanski). Monti. OCLC 1014550299.  .
  4. ^ Rus, Jože (1931). Kralji dinastije Svevladičev: najstarejši skupni vladarji Hrvatov in Srbov 454-614. Ljubljana
  5. ^ Šuica, Marko (2007). „Letopis popa Dukljanina”. Školsko sveznanje. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 499.
  6. ^ Jerzy Strzelczyk: Mity, podania i wierzenia dawnych Słowian. Poznań: Rebis, 2007. ISBN 978-83-7301-973-7..
  7. ^ Orbini, Mauro (1992). Il regno degli Slavi. Montenegrin P.E.N. Centre. OCLC 225577256.  .
  8. ^ Andrija Kacic Miosic i Venceslav Juraj Dunder (1836). Ugodni razgovor naroda Slovinskoga i Korabljica i Serbsko-Dalmatinske vitezke narodne pjesme (na jeziku: srpskohrvatski). .
  9. ^ Giovanni Nicolo Doglioni (1623). Anfiteatro di Europa in cui si hà la descrittione del mondo celeste et elementare, per quanto spetta alla cosmografia ... Di Gio,.... (na jeziku: italijanski). Giacomo. .
  10. ^ Archivio veneto, volume 7 (na jeziku: italijanski). A spese della R. Deputazione. 1874. str. 130. .
  11. ^ Andrija Kačić Miošić: Razgovor ugodni naroda slovinskoga, Bratja Batara tiskari izdavatelji, u Zadru, 1851., str. 41-42.
  12. ^ Valentino Lago (1871). Memorie sulla Dalmazia, Tom 3 (na jeziku: italijanski). Grimaldo. str. 7. .
  13. ^ Valentino Lago, Memorie sulla Dalmazia, Tom 3, Grimaldo, 1871, str. 152
  14. ^ „MONTENEGRINA - digitalna biblioteka crnogorske kulture i nasljedja”. montenegrina.net. Pristupljeno 2021-12-31. .
  15. ^ Jean-Baptiste Evariste Charles Pricot de Sainte-Marie: Les Slaves méridionaux, leur origine et leur établissement dans l'Illyrie, Paris, 1874 (jezik: francuski)
  16. ^ Jean-Baptiste Evariste Charles Pricot de Sainte-Marie (1874). Les slaves méridionaux: leur origine et leur éstablissement dans l'ancienne Illyrie. Armand Le Chevalier. str. 139-140. 
  17. ^ Bomman, Gianantonio (1775). Storia civile ed ecclesiastica della Dalmazia, Croazia e Bosna : in libri dodici compendiata (na jeziku: italijanski). Antonio Locatelli. OCLC 54195373.  .
  18. ^ Politika: Kad „doktori nauka” i „akademici” fabrikuju neku novu prošlost
  19. ^ Vidovdan.org: Mitski vladar Srba – Svevlad
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Остроило&oldid=27532833”