Pajper PA-18
| Pajper PA-18 | ||
|---|---|---|
|
| ||
| Opšti podaci | ||
| Namena | Laki višenamenski avion. | |
| Posada | dvosed | |
| Proizvođač | Pajper erkraft | |
| Probni let | 1949. | |
| Dimenzije | ||
| Dužina | 6,88 m | |
| Visina | 2,03 m | |
| Raspon krila | 10,74 m | |
| Površina krila | 16,6 m² | |
| Masa | ||
| Prazan | 446 kg | |
| Normalna poletna | 680 kg | |
| Maksimalna | 794 kg | |
| Pogon | ||
| Fizičke osobine | ||
| Klipnoelisni motor | Likoming O-320 | |
| Snaga KEM-a | 112 kW | |
| Performanse | ||
| Maks. brzina na Hopt. | 180 km/h | |
| Ekonomska brzina | 161 km/h | |
| Dolet | 740 km | |
| Plafon leta | 5 800 m | |
| Brzina penjanja | 294 m/min | |
 Portal Vazduhoplovstvo
| ||
Pajper PA-18 (engl. Piper PA-18 Super Cub) je jednomotorni avion američke proizvodnje, visokokrilac s dva sedišta, služi za šlep jedrilica, vuču parole, bacanje letaka, i uopšte, veoma koristan avion za Aero-klub. Avion koji praktično obezbjeđuje kvalitetan rad jedriličarske sekcije. Predstavio ga je 1949. proizvođač lakih aviona Pajper erkraft. Nastao je na osnovu aviona Pajper PA-11, J-3 Keb i Tajlor-2 E Keb. U toku 40 godina proizvodnje izrađeno je preko 9 000 primeraka. PA-18 se često koristi za letove u nepristupačna područja gde piste nisu posebno pripremljene, kada za sletanje ima vrlo malo mesta. U tim uslovima do izražaja dolaze njegove osobine.
Konstrukcija i razvoj[uredi | uredi izvor]
Konstrukcija ovog aviona je zasnovana na ranijim tipovima. Izvršena je ugradnja elektronskog sistema, zakrilaca, kao i znatno snažnijih motora, što je PA-18 učinilo dosta jednostavnijim za letenje. Iako je „standardni“ Super Kab PA-18-150 opremljen Likoming motorom koji razvija 150 KS (112 kW), nije ga neuobičajeno videti i sa jačim motorom od 180 KS (134 kW). Krilo s velikim uzgonom i snažni motor pružaju dobru podlogu za preuređenje u hidroavion ili za ugradnju skija umesto točkova. Osim toga izrađena je i poljoprivredna varijanta PA-18A za potrebe zaprašivanja.
Kao i J-3 Keb avion je prekriven platnom zategnutim preko čelične konstrukcije. Prva dostupna varijanta sa motorom snage 90 KS bez zakrilaca i sa opcijom za dva krilna rezervoara, bila je uskoro unapređena dodavanjem zakrilca, dva rezervoara goriva (svaki u jednom krilu), elektronskog sistema i O-235 Likoming motor s oko 108 KS (115 KS pri poletanju). Masa praznog aviona bila je prosečno 365-454 kg s maksimalnom poletnom masom od 680 kg. Ovaj Keb je mogao poleteti nakon 120 m (s maksimalnom opterećenošću), a zahvaljujući zakrilcima za sletanje, dovoljno mu je samo 90 m. Uz manja opterećenja avion je sposoban uzletiti već nakon 20 m, dok mu je za sletanje dovoljno 10 m. Sa O-290 Likoming motorom snage 135 KS za uzletanje je potrebno 60 m, a dužina piste za sletanje je ostala ista. Uz uptrebu Likoming O-320 motora sa 150-160 KS, avionu se povećala maksimalna masa na 795 kg, zadržavši pritom potrebno zaletište za uzletanje na 60 m.
Verzije[uredi | uredi izvor]
- PA-18-95 - prva proizvođena verzija, opremljena Kontinental C90-8 motorom od 90 KS (67 kW), izrađena u 838 primeraka.
- PA-18-125 - verzija opremljena Likoming O-290 125 KS (93 kW)
- PA-18-150 - verzija opremljena Likoming O-320 motorom sa 150 KS (112 kW)
- PA-18A - verzija namenjena za poljoprivredne radove.
- PA-18 hidro - verzija hidroaviona.
- L-18 - vojna verzija zasnovana na PA-18.
- L-21 - vojna verzija opremljena motorna Likoming O-290-D2, od 1962. rekonstruisana kao U-7.
Vojna namena[uredi | uredi izvor]
Osim za opštu upotrebu, izgrađeno je 838 primeraka Pajper PA-18 aviona za američku vojsku pod oznakom L-18c, sa motorima Kontinental C90-8F snage 71kW. Od ukupnog broja, 108 aviona je isporučeno drugim zemljama u okviru programa vojne pomoći.[1] Pajper L-18 je bio dvosed koji je služio za izviđanje; 105 primeraka koje je dobila u okviru vojne pomoći SAD, je koristila turska vojska tokom Korejskog rata, uglavnom za vizuelno osmatranje i podršku artiljeriji.[2]
.jpg)
Kasnije, američka vojska je naručila 150 primeraka generalno sličnog aviona L-21A sa nešto jačim Avko-Likoming O-290-II motorom snage 92kW; ovi avioni su potom prepravljeni za obuku, pod oznakom TL-21A. Pod oznakom YL-21 američka vojska je naručila dva primerka Pajper PA-18 aviona sa motorima Avko-Likoming O-290-D2 snage 101 kW, koji su kasnije proizvedeni serijiski u 584 primerka pod oznakom L-21B, od kojih je veliki broj isporučen drugim zemljama. 1962. godine, ovaj avion je konačno rekonstruisan u svoju poslednju varijantu pod oznakom U-7A.
Korisnici[uredi | uredi izvor]
|
|
|
Avion Pajper PA-18 u Jugoslaviji[uredi | uredi izvor]
U Jugolovenskom registru civilnih vazduhoplova u periodu od 1967 do 1991. godine bilo je registrovano ukupno 37 aviona tipa Pajper PA-18-150 super kab[3].
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ „Pajper PA18 i njegove vojne verzije na strani”. Aviastar.org. 18. 11. 1949. Pristupljeno 30. 9. 2011.
- ^ {{cite web|url=http://www.korean-war.com/KWAircraft/OtherUN/Turkey/piper_l18.html |title=Pajper L-18B turske vojske u Korejskom ratu na strani -{korean-war.com} |publisher=Korean-war.com |date= |accessdate = 30. 9. 2011.}}
- ^ Janić, Čedomir (2008—2009). Godišnjak srpskog vazduhoplovstva. Beograd: Aerokomunikacije.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Janić, Čedomir; Petrović, Ognjan (2010). Vek avijacije u Srbiji 1910-2010, 225 značajnih letelica. Beograd: Aerokomunikacije. ISBN 978-86-913973-0-2.
- Komanda RV i PVO,Čuvari našeg neba, Vojnoizdavački zavod, Beograd, 1977.
- Bojan Dimitrijević, Jugoslovensko ratno vazduhoplovstvo 1942 - 1992, IZSI i MCO. . Beograd. 2012. ISBN 978-86-7403-163-6.
- Janić, Čedomir (2008—2009). Godišnjak srpskog vazduhoplovstva. Beograd: Aerokomunikacije.
