Пет прасића

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Pet prasića
Orig. naslovFive Little Pigs
AutorAgata Kristi
ZemljaUjedinjeno Kraljevstvo
Jezikengleski
Sadržaj
Žanr / vrsta delakriminalistički
LokalizacijaUjedinjeno Kraljevstvo
Izdavanje
Datum1943
Broj stranica262
Hronologija
PrethodnikTelo u biblioteci
NaslednikKobni prst

Pet prasića je detektivski roman britanske spisateljice Agate Kristi koje je izdavačka kuća "Dodd, Mead and Company" prvi put objavila u SAD -u u maju 1942. pod naslovom Ubistvo u retrospektivi,[1] a u Velikoj Britaniji u izdanju izdavačke kuće "Collins Crime Club" u januaru 1943. iako neki izvori navode da je objavljivanje izvršeno u novembru 1942.[2] Prvo britansko izdanje nosi datum autorskih prava iz 1942. i prodato je u maloj količini za osam šilinga[2] dok je cena za američko izdanje bila 2 dolara.[1]

U knjizi se pojavljuje Herkul Poaro. Knjiga Pet prasića neobična je po načinu na koji se isti događaji prepričavaju sa stanovišta pet osoba prisutnih na dan ubistva šesnaest godina ranije. Profesionalni slikar Amijas Krejl otrovan je u rođenoj kući. Njegova supruga Kerolajn je nevino osuđena za ubistvo i umrla je u zatvoru. Njeno poslednje pismo iz zatvora otkriva da nije kriva za ubistvo. Od Poaroa se traži da sazna šta se zapravo dogodilo u ovom nerešenom slučaju na osnovu sećanja ljudi najbližih bračnom paru.

Roman je u vreme objavljivanja pozitivno prihvaćen. "Neverovatna veština autorke. Odgovor na zagonetku je sjajan."[3] Njegov "razbijački obračuni u poslednjem trenutku... Pa sve do sadašnjosti" sabira reagovanja dvoje recenzenata.[4] Drugi je rekao da je autorka predstavila "veoma lep problem za genijalnog čitaoca" i smatrao da je trag rešenja "potpuno zadovoljavajući".[5] Kasniji recenzenti su koristili čvršće izraze hvale, "zavere u ubistvu u prošlosti" kao najbolji od uređaja koje je Kristijeva upotrebljavala i "Sve u svemu, to je lepo skrojena knjiga, bogata i zadovoljava" i verovatno njen najbolji roman.[6] Rešenje zagonetke bilo je "ne samo odmah uverljivo, već i zadovoljavajuće pa čak i pokretno u svojoj neizbežnosti i mračnosti".[7]

Radnja[uredi | uredi izvor]

 UPOZORENjE: Slede detalji zapleta ili kompletan opis knjige!

Šesnaest godina nakon što je Kerolajn Krejl osuđena za ubistvo svog supruga Amijasa, njena ćerka Karla Lemarčant obraća se Herkulu Poarou tvrdeći da je njena majka bila nevina. Majka joj je to rekla u pismu koje je Karla primila kada je napunila 21 godinu. Plaši se da će je verenik ostaviti ako se ne otkrije istina iza ubistva. Poaro pristaje na njen zahtev i saznaje da je na dan ubistva u kući Krejlovih bilo još petoro ljudi koje je nazvao "pet prasića" - berzanski posrednik Filip Blejk, njegov brat i hemičar početnik Meredit, Kerolajnina mlađa polusestra Anđela Voren, Anđelina guvernanta Sesilija Vilijams i Elza Grir (sada ledi Ditišam), mlada žena koja je tema najnovije Amijasove slike. Policijka istraga otkrila je da je Amijas otrovan koninom pronađenim u čaši iz koje je pio hladno pivo. Otrov je iz Mereditove laboratorije ukrala Kerolajn koja je priznala da ga je ukrala jer je planirala da ga upotrebi za samoubistvo.

Kako je policija saznala da je Kerolajn dala flašu hladnog piva, utvrdili su da je ona ubica. Verovalo se da je njena pobuda plan muža da se razvede i oženi sa Elzom, svojom poslednjom ljubavnicom. I ranije je imao ljubavnice, ali nikada nije napuštao Kerolajn. Razgovarajući sa svakim od petoro drugih osumnjičenih, Poaro primećuje da niko od njih nema očiglednu pobudu: braća Blejk imaju različita gledišta o Kerolajn, Elza se seća da je čula svađu između Kerolajn i Amijasa u kojoj se on zakleo da će se razvesti od svoje žene, a ona je u odgovoru dala gorku primedbu rečima "ti i tvoje žene". Amijas se spremao da pošalje Anđelu, na osnovu primedbe koju su čula braća Blejk. Meredit se prisetio da je video Amijasa kako svojoj slici daje "zlonamerni odsjaj". Sesilija je bila svedokinja kako je Kerolajn brisala otiske prstiju sa flaše piva dok je čekala kod Amijasovog tela. Anđela jedina veruje da je njena sestra nevina.

Kad je okupio osumnjičene, zajedno sa Karlom i njenim verenikom, Poaro otkriva da je Kerolajn bila nevina, ali je odlučila da se ne brani na sudu jer je verovala da je Anđela počinila ubistvo. Njegova istraga je otkrila da je Anđela bila ljuta na Amijasa i da je planirala podvalu, nesvesna napetosti između svoje sestre i zeta. Anđela je rukovala flašom piva, ali u nju ništa nije stavila jer ju je sestra zaustavila i umesto toga odnela mužu.

Kad je kasnije pronašla muža mrtvog, Kerolajn je pretpostavila da je njena sestra ubacila nešto u flašu pa je preuzela krivicu. Kada je policija optužila Kerolajn za ubistvo, ona se nije borila za sebe sumnjajući da nema druge krive strane. Kerolajn je ovo videla kao način da se iskupi zato što je gađala tegom Anđelu zbog čega je ostala slepa na desno oko i zbog čega joj je ostao ožiljak na desnoj strani lica. Poaro je Kerolajnin postupak brisanja flaše video kao dokaz da nije kriva. Prema nalazima policije, Kerolajn je pretpostavila da se otrov nalazio u flaši pića. Poaro otkriva da je Anđela bila u Mereditovoj laboratoriji kako bi ukrala odoljen kako bi ga iskoristila kao deo te šale koja se nikada nije dogodila.

Poaro navodi da je ubica Elza Grir. Elza je ozbiljno shvatila Amijasovo obećanje da će je oženiti, nesvesna da je to učinio samo da bi je zadržao dok slika ne bude bila gotova. Nakon što je čula kako je Amijas uveravao svoju ženu da je neće napuštati (baš kao i u vezi sa svim prethodnim ljubavnicama), Elza se osetila izdanom i želela je osvetu. Kada su Kerolajn i Amijas kasnije razgovarali, njegova primedba se ticala njegovih planova da zapravo pošalje Elzu. Elza je videla kako je Kerolajn uzela konin u Mereditovoj laboratoriji pa ga je uzela iz Kerolajnine sobe pod izgovorom da je uzela kardigan, a zatim ga sipala u čašu toplog piva koju je dala Amijasu. Njegova opaska da je "danas sve ukusno" otkrila je Poarou da je Amijas sigurno popio otrov pre nego što mu je Kerolajn dala hladno pivo koje je imalo gadan ukus. A to je bilo toplo pivo koje mu je dala Elza. Dok je slikao, Amijas nije znao da je otrovan sve dok nije počeo da slabi. Samoj slici i "zlonamernom odsjaju" Meredit je prisustvovao čime je otkriveno da je Amijas znao da ga je otrovala Elza.

Poaroovo objašnjenje rešava slučaj na zadovoljstvo Karle i njenog verenika. Iako su izgledi za pomilovanje za Kerolajn ili osudu Elze male uz posredne dokaze, Poaro planira da svoje nalaze predstavi policiji. Elza potvrđuje meru svog poraza jer je osećala da su Amijas i Kerolajn zajedno pobegli čime joj je život postao prazan.

Likovi[uredi | uredi izvor]

  • Herkul Poaro: Belgijski detektiv
  • Karla Lemarčant: Ćerka Kerolajn i Amijasa Krejla. Imala je 5 godina kada joj je otac ubijen u njihovoj kući u Alderburiju.
  • Džon Rateri: Karlin verenik.
  • Amijas Krejl: Slikar po zanimanju i čovek koji je voleo pivo i ljubavnice, ali je najviše voleo svoju ženu. Ubijen je 16 godina pre nego što je priča počela.
  • Kerolajn Krejl: Amijasova supruga i polusestra znatno mlađe Anđele Voren. Proglašena je krivom za ubistvo svog muža. Umrla je u zatvoru posle godinu dana.
  • Ser Montagju Deplič: Savetnik odbrane na prvobitnom suđenju.
  • Kventin Fog: Tužilac na prvobitnom suđenju.
  • Džordž Mejhju: Sin Kerolajninog zastupnika u prvobitnom suđenju.
  • Edmunds: Upravnik u Mejhjuovom preduzeću.
  • Kejleb Džonatan: Porodični zastupnik Krejlovih
  • Nadzornik Hejl: Istražni službenik na izvornom slučaju

"Pet prasića":

  • Filip Blejk: berzanski posrednik ("otišao na tržište").
  • Meredit Blejk: Filipov stariji brat i povučeni, nekadašnji travar početnik koji poseduje susedno imanje vilu "Ruka" ("ostao kod kuće").
  • Elza Grir (Ledi Ditišam): Razmažena dama iz društva („imala pečenku“) i ubica.
  • Sesilija Vilijams: predana guvernanta ("nije imala nijednu").
  • Anđela Voren: Polusestra Kerolajn Krejl i obogaljena arheologinja ("pevušila 'vi vi vi' sve do kuće").

Književni značaj i prijem[uredi | uredi izvor]

Recenzija autora i kritičara Morisa Vilsona Dišera u časopisu Književni dodatak 16. januara 1943. zaključila je: "Nijedan čovek nadahnut protiv zločina neće prigovoriti da se priča o tome kako je slikar umro mora ispričati mnogo puta, čak i ako to stvara zanimanje koje sa više problema nego zapleta pokazuje autorovu neverovatnu veštinu. Odgovor na zagonetku je sjajan."[3]

Moris Ričardson pregledao je roman u izdanju časopisa Posmatrač 10. januara 1943. godine napisavši: "Uprkos samo petoro osumnjičenih, gospođa Kristi, kao i obično, čitaocu stavlja prsten kroz nos i vodi ga do jednog od svojih razbijajućih obračuna u zadnji čas. Ovo je sasvim u skladu sa merilima njenog srednjeg Poaroovog razdoblja. Ne treba više govoriti."[4]

Dž. D. Beresford iz časopisa Čuvar 20 januara 1943. godine je posle razmatranja napisao: "... Kristijeva nikad nije omanula, a njenih Pet prasića predstavlja veoma lepa problem za genijalnog čitaoca". Zaključio je da je trag o tome ko je počinio zločin "potpuno zadovoljavajući".[5]

Robert Barnard ima velike pohvale za ovaj roman i njegovu radnju. On je primetio da je to "Zaplet ubistva iz prošlosti u svom prvom i najboljem izgledu - ne prihvatajte kasnije zamene. Predstavljanje zamršenije nego obično, karakterizacija suptilnija."[6] Njegov sud je bio da je "Sve u svemu, to lepo krojena knjiga, bogata i zadovoljavajuća. Sadašnji pisac bi bio spreman da pruži ruku i kaže da je ovo najbolja Kristijeva od svih."[6]

Čarls Ozborn pohvalio je ovaj roman, rekavši da "Rešenje zagonetke u knjizi Pet rasića nije samo odmah uverljivo, već i zadovoljavajuće, pa čak i dirljivo po svojoj neizbežnosti i mračnosti."[7]

Pominjanja i aludiranja[uredi | uredi izvor]

Naslov romana potiče iz dečje pesmice, koja se obično naziva „Ovo malo prase“, a koju Poaro koristi za organizovanje svojih misli u vezi istrage. Svako od pet prasića navedenih u stihovima koristi se kao naslov za poglavlje u knjizi, što odgovara petoro osumnjičenih.[8] Agata Kristi je koristila ovaj stil naslova i u drugim romanima, među kojima su 1, 2, cipela se raspala, Hikori Dikori Dok, Džep pun raži i Zla kuća.[9]

Herkul Poaro ppominje slavni slučaj Holija Harvija Kripena kao primer zločina ponovo pokrenutog kako bi zadovoljio nadahnuće javnosti za psihologiju.[10]

Romeo i Julija je tema među likovima koji se prisećaju suđenja, počevši od zastupnika Kejleba Džonatana koji je čitao Juliine redove iz prizora sa balkona: "Ako je to tvoja ljubav...". Džonatan poredi Juliju sa likom Elze Grir zbog njihove strasti, nepromišljenosti i nedostatka brige za druge ljude.[11]

Konin (u priči, posebno konin hidrobromid, izveden iz otrovne kukute) je zaista bio otrov kojim je Sokrat oduzeo sebi život kako je to opisao Fedon i zaista se koristio za lečenje velikog kašlja i astme.[12] "Zakon o otrovima" na koji se poziva je Zakon o farmaciji i otrovima iz 1933. godine, sada zamenjen Zakonom o otrovima iz 1972. godine.

Sliku koja je okačena na zid sobe Sesilije Vilijams i opisana kao "slepa devojka koja sedi na pomorandži" naslikao je Džordž Frederik Vots i zove se "Nada". U njoj je slepa devojka predstavljena sa harfom koja, iako joj je preostala samo jedna žica, ne odustaje od sviranja. Opis je uradio Osvald Bastabl, lik u trećoj knjizi o Bastablu u nizu Edit Nezbit pod nazivom Novi tragači za blagom.[13] Drugi prepoznatljivi otisci su Dante i Beatris na mostu i Proleće Botičelija.

Amijas ima dve slike u Tejtu. Gospođica Vilijams omalovažavajuće napominje: "Tako je i jedan od kipova gospodina Epštajna", misleći na britanskog vajara američkog porekla Džejkoba Epštajna.

Kad se Poaro upoznao sa Mareditom blejkom on se predstavio kao prijatelj ledi Meri Liton Gor, lika poznatog iz knjige Tragedija u tri čina. Na ovaj slučaj Poaro se pozivao i mnogo godina kasnije u knjizi Slonovi pamte objavljenoj 1972. godine.

„Uzmi šta želiš i plati za to, kaže Bog“, Elza citira „staru špansku poslovicu“. Ista poslovica se navodi u knjizi Božić Herkula Poaroa. Izreka se pominje u knjigama Južno jahanje (1936) Vinifred Holtbi i Oko vetra (1929) Edvarda Verala Luksa.

"Zanimljive grobnice u Fajumu" se odnose na Fajumski bazen južno od Kaira, poznat po portretima mumija iz Fajuma .

Angela Voren se odnosi na Šekspira , i citira Džon Milton 'i Comus : "Pod staklasto, kul, providne talas".

U britanskoj varijanti knjige Pet prasića, Poaro se poziva na roman Mesec i šest penija V. Somerseta Moma kada pita Anđelu Voren da li ga je nedavno pročitala u vreme ubistva. Poaro zaključuje da je Anđela sigurno pročitala Mesec i šest penija iz pojedinosti date u izveštaju Filipa Blejka o ubistvu u kojem opisuje besnu Anđelu koja se svađa s Amijasom i izražava nadu da Amijas umre od gube.[14] Centralni lik romana Mesec i šest penija Čarls Strikland je berzanski posrednik koji napušta svoju ženu i decu da bi postao umetnik i na kraju umire od gube.[15][note 1]

Prilagođavanja[uredi | uredi izvor]

Pozorište[uredi | uredi izvor]

Kristijeva je 1960. knjigu prilagodila u predstavu „Nazad na ubistvo“ , ali je Poaroa izbacila iz priče. Njegovu funkciju u priči mladi zastupnik Džastin Fog, sin zastupnika koji je predvodio odbranu Kerolajn Krejl. Tokom predstave otkriva se da je Karlin verenik odvratan Amerikanac koji je oštro protiv toga da ona ponovo razmatra slučaj pa ga ona na kraju ostavlja zbog Foga. Predstava Nazad na ubistvo imala je premijeru u Edinburgu u Škotskoj. Kasnije je u londonsko Vojvotkinjino pozorište stiglo 23. marta 1960. godine, ali je imalo samo trideset sedam izvođenja.[19]

Predstava Nazad na ubistvo uključena je u zbirku Kristijeve iz 1978. godine „Mišolovka i druge predstave“.[19]

Televizija[uredi | uredi izvor]

  • Roman Pet prasića ekranizovan je 2003. godine kao 1. epizoda 9. sezone serije Poaro sa Dejvidom Sačetom u naslovnoj ulozi. Bilo je mnogo promena u priči. Kerolajn je pogubljena, a ne osuđena na doživotnu robiju i zatim godinu dana kasnije umrla. Filip je bio zaljubljen u Amijasa, a ne u Kerolajn što je bio koren njegove mržnje prema njoj. Karlino ime je promenjeno u Lusi i nema verenika. Ne plaši se da ima nasledne zločinačke sklonosti i samo želi da dokaže da je njena majka nevina. Nakon što Poaro razotkrio Elzu, Lusi joj je zapretila pištoljem pištoljem. Elza ju je izazivala da puca, ali Poaro je nagovara Lusi da pusti Elzu kako bi se suočila sa pravdom.
    U ekranizaciji iz 2003. godine igraju Rejčel Stirling kao Kerolajn, Džuli Koks kao Elza, Tobi Stivens kao Filip, Ejdan Gilen kao Amijas, Sofi Vinklman kao Anđela, Talula Rajli kao mala Angela, Ejmi Malins kao Lusi, Mark Voren kao Meredit, Patrik Malahajd kao ser Montagju Deplič i Džema Džouns kao gospođica Vilijams.
  • Roman je 2011. godine ekranizovan kao 7. epizoda 1. sezone serije Mala ubistva Agate Kristi, francuske televizijske serije. Mesto radnje je promenjeno u Francusku, Poaro je izostavljen, a slučaj rešavaju Emil Lampion (Marius Koluči), policijski detektiv koji je postao privatni istražitelj, i njegov bivši šef glavni inspektor Larosije (Antoan Duleri). Radnja je ponovo vrlo šturo ekranizovana. Izostavljen je lik Filipa Blejka. Kerolajn je živa i oslobođena na kraju. Obeležje "pet prasića" sa osumnjičenima je izostavljeno, ali se rima pojavljuje u sećanjima lika Karle na oca iz detinjstva.

Radio[uredi | uredi izvor]

Roman Pet prasića je prilagođen za radio i emitovan je na BBC Radiu 4 u 1994. godine, a Džon Mofat je tuačio Poaroa.

Napomena[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Međutim, u američkom izdanju knjige, Ubistvo u retrospektivi, Poaro pominje samo knjigu o "životu slikara Gogena" i nije pominjao ni naslov ni ime pisca, ali je pominjanje gube ostalo nepromenjeno.[16] Jedno vreme se mislilo da je Gogen umro od gube, ali je to odbačeno početkom 1921. godine.[17][18]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Marcum, J S (maj 2007). „American Tribute to Agatha Christie: The Classic Years: 1940 - 1944”. Insight BB. Pristupljeno 15. 1. 2019. 
  2. ^ a b Peers, Chris; Spurrier, Ralph; Sturgeon, Jamie (mart 1999). Collins Crime Club – A checklist of First Editions (Second izd.). Dragonby Press. str. 15. 
  3. ^ a b Disher, Maurice Wilson (16. 1. 1943). „Review”. The Times Literary Supplement. str. 29. 
  4. ^ a b Richardson, Maurice (10. 1. 1943). „Review”. The Observer. str. 3. 
  5. ^ a b Beresford, J D (20. 1. 1943). „Review”. The Guardian. str. 3. 
  6. ^ a b v Barnard, Robert (1990). A Talent to Deceive – an appreciation of Agatha Christie (Revised izd.). Fontana Books. str. 85, 193. ISBN 0-00-637474-3. 
  7. ^ a b Osborne, Charles (1982). The Life and Crimes of Agatha Christie. London: Collins. str. 130. ISBN 0002164620. 
  8. ^ Cawthorne, Nigel (2014). A brief guide to Agatha Christie. London: Little, Brown Book Group. ISBN 9781472110572. OCLC 878861225. 
  9. ^ Maida, Patricia D; Spornick, Nicholas B. (1982). Murder she wrote : a study of Agatha Christie's detective fiction. Bowling Green, Ohio: Bowling Green State University Popular Press. ISBN 0879722150. OCLC 9167004. 
  10. ^ „Ghosts of Painters Past: Five Little Pigs | 1942”. The Year of Agatha. Pristupljeno 3. 4. 2019. 
  11. ^ Sawabe, Yuko (15. 3. 2015). „To See or Not To See, That Is the Question: The Elusive Riches of Literary Allusions”. Memoirs. 47 (3). 
  12. ^ „coniine”. oup.com. 
  13. ^ Tromans, Nicholas (2011). 'Hope' : the life and times of a Victorian icon. Watts Gallery (Compton, Surrey). Compton: Watts Gallery. ISBN 9780956102270. OCLC 747085416. 
  14. ^ Christie, Agatha (1991). Murder on the Orient Express ; Cards on the table ; Five little pigs ; Hercule Poirot's Christmas. Diamond Books. str. 637, 597. ISBN 0-583-31348-5.  reprinting Christie, Agatha (1942). Five Little Pigs. Great Britain: William Collins Sons. 
  15. ^ Maugham, W. Somerset (1919). The Moon and Sixpence. New York: Grosset & Dunlap. str. 294—300. 
  16. ^ Christie, Agatha (1984). Murder in Retrospect. Berkeley Publishing Corporation. str. 191, 138. ISBN 0-425-09325-5.  reprinting Christie, Agatha (1942). Murder in Retrospect. New York: Dodd, Mead. 
  17. ^ Maurer, Naomi Margolis (1998). The Pursuit of Spiritual Wisdom: The Thought and Art of Vincent Van Gogh and Paul Gauguin. Fairleigh Dickinson University Press. str. 167. ISBN 0-8386-3749-3. 
  18. ^ Fletcher, John Gould (1921). Paul Gauguin: His Life and Art. New York: Nicholas L. Brown. 
  19. ^ a b Kabatchnik, Amnon (2011). Blood on the stage, 1950-1975 : milestone plays of crime, mystery, and detection. Lanham: Scarecrow Press. ISBN 9780810877849. OCLC 715421383. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пет_прасића&oldid=27536399”