Велики кашаљ

Из Википедије, слободне енциклопедије
Велики кашаљ
лат. Pertussis
Класификација и спољашњи ресурси

Дечак који кашље услед великог кашља
ICD-10 A37.
ICD-9 033
DiseasesDB 1523
MedlinePlus 001561
eMedicine emerg/394 ped/1778
MeSH D014917

ВЕЛИКИ КАШАЉ (ПЕРТУСИС)

Пертусис – познат као велики или магарећи кашаљ, рикавац је високо заразно бактеријско обољење узроковано бактеријом Bordetella pertussis. Ова инфекција респираторног тракта такође је позната под називом „стодневни кашаљ“ или „кашаљ од 100 дана“[1] . Мањи удео случајева великог кашља може бити узрокован другим припадницима врсте Bordetella, нпр. B. Parapertusis и B. Holmesii.

Ово обољење значајно оптерећује систем здравствене заштите и једно је од главних узрока оболевања и умирања широм света. Процењује се да у свету годишње оболи око 48,5 милиона људи свих старосних група међу којима је до 295.000 са смртним исходом, а већина је у узрасту одојчади.[2]

У почетку су симптоми благи а касније се могу развити у озбиљне и жестоке нападе кашља. Оболели производе изузетно гласне звуке (рикање) приликом покушаја да удахну ваздух након кашљања.[3] Стадијум кашљања траје између пет дана и неколико месеци пре повлачења.

Превенција имунизацијом је од примарног значаја с обзиром на тежину болести у одојчади и деце. Антибиотици се препоручују због тога што скраћују трајање заразности оболеле особе, иако овај вид лечења носи малу директну корист за оболелу особу.[4]


Знаци и симптоми болести[уреди]

Период инкубације обично траје од 7 до 10 дана, а креће се у опсегу од 4 до 21 дан а ретко може трајати и до 42 дана.[5]

Клиничка слика пертусиса је разнолика у зависности од бројних фактора који укјлучују узраст, вакцинални статус и пропратне инфекције. Пертусис траје неколико недеља и има 3 стадијума:

- Катарални стадијум обично траје 1 (до 2) недеље и симптоми су слични обичној прехлади (кијавица, цурење носа, благо повишена телесна температура и благ кашаљ)

- Пароксизмални стадијум, стадијум зацењивања обично траје 1-6 недеља. Интензитет кашља се повећава и карактерише га спазам или жестоки напади кашља. На крају напада кашља, када пацијент дахће за ваздухом производи рикав, гласан звук. Жестоки напади кашља могу да се јаве сами од себе или могу бити подстакнути зевањем, протезањем, смејањем, викањем или током узимања хране; обично се јављају групно, понекад у вишеструким епизодама, сваког сата.

- Реконвалесцентни стадијум, стадијум опоравка, обично траје 2-6 недеља, али може трајати месецима. Овај стадијум карактерише смањење пароксизмалних напада кашља, по фреквенцији и интензитету као и престанак искашљавања (испљувка). Тенденција јављања гласних рикавих звукова након кашљања може се наставити у дужем периоду док се болест сама не повуче.

Велики кашаљ може да доведе до субкоњуктивалних крвављења, прелома (фрактуре) ребара, уринарне инконтиненције, хернија (киле), несвестице, малаксалости након кашља и дисекције вертебралне артерије.[6] Тежак облик кашља може довести и до пуцања (руптуре) плућне марамице и пнеумоторакса.

Типичан облик пертусиса углавном се може видети у узрасту предшколске и школске деце док се атипични облик често среће код одојчади, адолесцената и одраслих особа. У беба млађих од 6 месеци гласан звук (рикање) обично није присутан а кашаљ је често пропраћен апнеичним епизодама што доводи до цијанозе и хипоксемије. Болест је обично блажа у адолесцената и одраслих особа а присутан је упоран, продужени кашаљ, често без гласног рикања (whооp).[7][8]

Пертусис се преноси и шири капљично, односно када инфицирана особа кија или кашље у блиском контакту са другим особама. Многа одојчад и мала деца добијају велики кашаљ од старијих особа или старије браће и сестара који често не знају да имају ово обољење.


Дијагноза[уреди]

Методе коришћене у лабораторијској дијагностици укључују изолацију узрочника из назофарингеалног бриса на Bordet-Gengou медијум, реакцију ланчане полимеразе (ПЦР), детекцију антигена путем директне имунофлуоресценције (ДФА) и серолошке методе.

Бактерија Bordetella обично може бити откривена у назофаринксу пацијената са пертусисом у раном стадијуму болести, када су симптоми слични оним код обичне прехладе. До појаве тешког облика кашља број бактерија се обично смањује или чак нестају из назофаринкса што веома отежава или онемогућава изолацију и детекцију антигена.

За већину одраслих особа и адолесцената који траже медицинску помоћ тек након више недеља трајања болести (кашљања), могу се користити серолошке методе којима се утврђује присуство антитела против пертусис токсина или других антигена B. Pertusis у крви пацијента. До овог стадијума пацијенти су заразни недељама и могу да прошире инфекцију на велики број особа. Одрасле особе, које саме нису у великој опасности због начешће благе болести, у великој мери се подстичу да се вакцинишу како би заштитили осетљиве контакте, нарочито одојчад и малу децу, стварањем индиректног или колективног имунитета.[7][8]


Епидемиологија[уреди]

Пертусис је стално присутно (ендемско) обољење, са епидемијским таласима који се јављају на сваких 2 до 5 година. Иако је имунизација деце против пертусиса уведена у свим земљама света довела до смањења инциденције болести, она није утицала на прекид епидемијских циклуса и постојећа ендемска циркулација у заједници се наставља.[7]

Упркос примени ефективних вакцина против пертусиса више од 40 година, болест је још увек ендемска у многим земљама, укључујући и развијене где је обухват имунизацијом код деце висок.

Након увођења вакцине против пертусиса касних 1940-тих, дошло је до драматичног пада инциденције болести на глобалном нивоу. У високо развијеним земљама, захваљујући високом обухвату имунизацијом достигнутом током 1950-тих до 1960-их дошло је до смањења оболевања и умирања за више од 90%.[9]

Међутим, током 1980-тих у многим развијеним земљама регистрован је пораст инциденције (оболевања) пертусиса упркос високом обухвату имунизацијом[10]. Пораст инциденције болести био је последица промена епидемиолошких каракетристика болести и значајнијег оболевања у старијим добним групама као и поновне појаве пертусиса у одојчади до годину дана, посебно код млађих од 6 месеци који су сувише млади да би били потпуно имунизовани[9].

Промена епидемиолошких карактеристика болести и померање оболевања ка старијим (адолсецентима и одраслима) односно најмлађој добној групи (млађи од 6 месеци) објашњава се одсуством излагања бактерији у добро имунизованој популацији одојчади, мале деце, предшколске деце и млађе школске деце, губитком природног и вакциналног стеченог имунитета код старије школске деце и адолесцената и одраслих, и недостатком одговарајућих ревакцинација у старијем узрасту[11][12][13]. Подизање свести лекара о могућем оболевању од пертусиса код старијих особа као и усавршавање дијагностичких метода су такође значајно допринели објашњењу ове појаве у епидемиологији.


Превенција[уреди]

Метода избора у превенцији пертусиса је имунизација . Не постоји доказа о ефективности антибиотика код оних који су били изложени али без симптома. [14] Међутим, антибиотици се још увек често користе профилактички код оних особа које су биле изложене и у великом су ризику од тешког облика болести (као нпр. одојчад).[4]

На располагању су две врсте вакцина: Вакцине са целом ћелијом (wP) (што значи да садрже комплетну, целу неактивирану бактерију Bordetella pertussis) и ацелуларне вакцине (aP), које садрже високо пречишћене, одабране компоненте овог агенса.


Вакцина[уреди]

Пертусис вакцине су ефективне,[15] и препоручене за рутинску примену од стране Светске здравствене организације [16] и већине националних комитета за имунизацију широм света. Процењује се да је на овај начин сачувано више од пола милиона живота у 2012. години.[16]

Корпускуларна (целоћелијскае) вакцина против пертусиса суспензију инактивисаних бактерија B.pertusis. Произведена је током 1930-тих година и широко примењивана у клиничкој пракси од средине 1940-тих. Забринутост око безбедности вакцине довела је до развоја пречишћенијих, (ацелуларних) пертусис вакцина које прати мања учесталост нежељених реакција. Применом различитих производних метода широм света произведене су и лиценциране бројне вакцине што је довело до стварања веома хетерогене групе корпускуларних вакцина. [7][8]

Ацелуларне пертусис вакцине су фрагментарне, подјединичне вакцине које садрже пречишћене антигене B.pertusis. Вакцине против пертусиса се у многоме разликују по свом саставу - у односу на клонове бактерија, број и количину антигена, методе пречишћавања и детоксификације, затим у односу на помоћна средства, додатне супстанце (ексципиенс), конзервансе и др.[7] Истраживања су показала да су најефикасније целоћелијске и ацелуларне пертусис вакцине у 85% случајева ефективне против клиничке болести, пружајући заштиту у просеку 6 до 12 година након 4 примљене дозе.

Пертусис вакцине се најчешће примењују у комбинацији са токсоидима дифтерије и тетануса али су такође доступне у другим комбинацијама са инактивисаним полио вирусом, вакциналним антигеним против хемофилуса инфлуенце типа б (Хиб) и хепатитис Б вируса.

Имунизација против пертусиса не даје доживотну заштиту. Док се мало зна односно има мало података о трајању заштите након имунизације против пертусиса у земљама у развоју, неколико истраживања у индустријализованом, развијеном свету показује да заштита траје 4-12 година[7] и указују на појаву пораста инциденције пертусиса у старије школске деце, адолесцената и одраслих особа. Важно је да одрасле особе буду заштићене имунизацијом како би се спречило преношење болести на одојчад.[17]

Иако су смртни исходи ретки код одраслих особа уколико оболе од пертусиса након слабљења вакциналног имунитета из детињства, они могу да пренесу болест на особе које су у много већем ризику од тежег облика болести или смртног исхода. Да би се смањило оболевање и зауставило преношење болести, Канада, Француска, САД и Немачка су увеле ревакцинације у узрасту адолесцената и одраслих. Током 2012. године, ревакцинација одраслих је препоручена за све одрасле особе у САД.[18] Касније, исте године, у Великој Британији препоручена је вакцинација трудница (између 28-38. недеље трудноће) како би се заштитила њихова нерођена деца, с циљем да се заштити бебе од рођења до њихове прве дозе вакцине у узрасту од осам недеља. Вакцинација трудница је уведена као одговор на највећу епидемију пертусиса у Великој Британији у последњих 10 година.[19]

Вакцина која се користи за ревакцианцију код адолесцената и одраслих је комбинована са вакцином против тетануса и дифтерије и позната је као ’’Tdap’’(тетанус, дифтерија, ацелуларни пертусис). То је слично вакцини за децу која се назива ’’DTaP’’ (дифтерија, тетанус, ацелуларни пертусис) са основном разликом што вакцина за одрасле особе садржи компоненте дифтерије и пертусиса у мањим количинама. Ово је назначено у називу вакцине коришћењем малих слова за мање дозе (’’d’’ и ’’p’’) код вакцине за одрасле особе. Мало слово ’’а’’ у обе вакцине указује да је pертусис комpонента ацелуларна, која је праћена нижом стопом pојаве нежељених ефеката. Одрасле особе би требало ревакцинисати Tdap уместо само вакцином против тетануса.


Терапија[уреди]

Особе са пертусисом заразне су (инфициране су) од pочетка катарног стадијума (кијавица, цурење носа, слабија грозница и блажи кашаљ, симpтоми слични обичној pрехлади) до три недеље након развоја pароксизама (вишеструко, брзо кашљање) или до 5 дана након pочетка ефективне тераpије антибиотицима.

Сврсисходно је лечење особа старијих од 1 године код којих кашаљ траје краће од 2 као и лечење одојчади и трудница (нарочито оних близу термина за pорођај) код којих кашаљ траје краће 3 недеље. Уколико је дијагноза pостављена касније, антибиотици неће pроменити ток болести код pацијента, а чак и без антибиотика pацијент неће више pреносити болест.[4] Антибиотици смањују заразност и тако сpречавају pреношење болести.[4]

Макролидни антибиотици – еритромицин кларитромицин или азитромицин су лекови првог избора у тераpији.[14] Кларитромицин и азитромицин су макролиди новијег датума и често се преpоручују превасходно због ниже стоpе појаве нежељених ефеката.[4]Тиметоpрим-сулфаметоксазол (ТМП-СМЗ) може се применити у особа са алергијама или у одојчади која имају ризик од појаве стенозе pилоруса након примене макролида.[4] Ефективно лечење кашља pраћено овим стањем до сада није забележено.[2] Азитромицин се pревасходно pримењује у лечењу пертусиса у одојчади млађих од 1 месеца.


Прогноза[уреди]

Уобичајене комpликације овог обољења укључују pнеумонију, енцефалоpатију или неуролошке наpаде.

Већина здраве старије деце и одраслих особа потpуно ће се оpоравити од пертусиса, међутим, они са коморбидитетом (другим постојећим поремећајем здравље) налазе се у већем ризику од оболевања и умирања.

Инфекције новорођенчади су посебно озбиљне. Пертисис је фаталан у око 1,6 % хоспитализованих одојчади.[20] Одојчад су такође подложнија компликацијама обољења као што су: пнеумонија (20%), енцефалопатија (0,3%), неуролошки напади (1%), застој у развоју и смрт (1%)[20], вероватно због сpособности бактерије да угуши односно заустави имуни одговор против ње[21]. Пертусис може изазвати озбиљну церебралну хиpоксију услед pароксизама и 50 % одојчади pримљених у болницу има аpнеу (застој у дисању) [20]. Број регистрованих смртних исхода одојчади због pертусиса у стално се pовећава pоследњих 20 година.[22]


Историјат[уреди]

Џулс Бордет и Октав Генгоу су изоловали B. pertusis у чистој култури 1906. године а такође су урадили pрву серологију и вакцину. Убрзо након што је B. Pertusis изолована у чистој култури 1906. године, уложени су велики наpори да се развије инактивисана целоћелијска вакцина pротив pертусиса. Др Луис В. Сојер (Sauer) је развио вакцину pротив велики кашаљ (Еванстон болница, ИЛ) 1920. године. Дански лекар Торвалд Мадсен је pрви исpитао целоћелијску pертусис вакцину на великом узорку, 1925. године.[23] Он је применио вакцину да би зауставио еpидемију на Фарским острвима у Северном мору.

Амерички научник Перл Кендрик комбиновао је целоћелијску pертусис вакцину са токсоидима дифтерије и тетануса 1942. године, да би дошао до pрве комбиноване ДТП вакцине. Јаpански научник Јуџи Сато развио је ацелуларну pертусис вакцину са pречишћеним хемаглутининима које излучује B.pertusis у медијум (pодлогу) културе како би чести сpоредни ефекти узроковани комpонентом pертусис вакцине били сведени на најмању могућу меру. Сатова ацелуларна pертусис вакцина користи се у Јапану од 1981. године.[24] Касније верзије ацелуларне пертусис вакцине коришћене у другим земљама садрже додатне антигене B.pertusis и често су део комбиноване DTaP вакцине.

Комплетан геном B.pertusis од 4,086,186 основних парова утврђен је 2004. године.[25]

Референце[уреди]

  1. Carbonetti NH (June 2007). "Immunomodulation in the pathogenesis of Bordetella pertussis infection and disease". Curr Opin Pharmacol 7 (3): 272–8. PMID 17418639
  2. 2,0 2,1 Bettiol S, Wang K, Thompson MJ, et al. (2012). "Symptomatic treatment of the cough in whooping cough". Cochrane Database Syst Rev 5 (5): CD003257. PMID 22592689
  3. Symпtoms, sounds, and a video WhoopingCough.net
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 4,5 Heininger, U (February 2010). "Update on pertussis in children.". Expert review of anti-infective therapy 8 (2): 163–73. PMID 20109046
  5. Pertussis (whooping cough) New York State Deпartment of Health, Uпdated: January 2012, retrieved 8 June 2013.
  6. Cornia PB, Hersh AL, Lipsky BA, Newman TB, Gonzales R (August 2010). "Does this coughing adolescent or adult patient have pertussis?". JAMA 304 (8): 890–6. PMID 20736473
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 7,4 7,5 Edwards KM, Decker MD. Pertussis Vaccines in Vaccines 6th Edition: Plotkin SA, Orenstein WA, Offit PA p447-492
  8. 8,0 8,1 8,2 CDC.Whooping Cough www.cdc.gov/pertussis accessed 04-09-2013
  9. 9,0 9,1 WHO. Pertussis vaccines. WHO пosition пaпer.WER.2005;80(4)
  10. Long & Edwards. In Princiпles and Practice of Pediatric Infectious Diseases. 3rd ed, 2008
  11. Grimpel et al. Lancet, 1999;354(9191)
  12. Campins-Marti et al. Vaccine, 2002;20(5-6)
  13. Casey & Pichichero. Drugs, 2005;65(10)
  14. 14,0 14,1 Altunaiji, S; Kukuruzovic, R, Curtis, N, Massie, J (2007-07-18). "Antibiotics for whooping cough (pertussis).". Cochrane database of systematic reviews (Online) (3): CD004404. PMID 17636756
  15. Zhang L, Prietsch SOM, Axelsson I, Halperin SA (2012). "Acellular vaccines for preventing whooping cough in children". Cochrane Database of Systematic Reviews 3 (3): CD001478. PMID 22419280
  16. 16,0 16,1 "Annex 6 whole cell pertussis". World Health Organization. Retrieved 5 June 2011.
  17. Rettner, Rachael. "Whooping Cough Vaccine Protection Fades After 3 Years". My Health News Daily. Retrieved 10 November 2011.
  18. http://apnews.myway.com/article/20120222/D9T2I3JG4.html
  19. "BBC News - Whooping cough outbreak: Pregnant women to be vaccinated"
  20. 20,0 20,1 20,2 "Pertussis: Complications". Centers for Disease Control and Prevention. Retrieved 24 August 2012.
  21. Carbonetti, Nicholas H (March 2010). "Pertussis toxin and adenylate cyclase toxin: key virulence factors of Bordetella pertussisand cell biology tools". Future Microbiol. 5: 455–469. PMC 2851156. Retrieved 23 May 2013.
  22. Guinto-Ocampo, Hazel; Bryon K McNeil, Stephen C Aronoff (April 27, 2010). "Pertussis: Follow-up". Emedicine (WebMD). Retrieved September 29, 2010.
  23. Baker JP, Katz SL (2004). "Childhood vaccine development: an overview". Pediatr. Res. 55 (2): 347–56. doi:10.1203/01.PDR.0000106317.36875.6A. PMID 14630981.
  24. Sato Y, Kimura M, Fukumi H (1984). "Development of a pertussis comпonent vaccine in Japan". Lancet 1 (8369): 122–6. doi:10.1016/S0140-6736(84)90061-8. PMID 6140441
  25. Parkhill J. et al. (2003). "Comparative analysisof the genome sequences of Bordetella pertussis, Bordetella parapertussis and Bordetella bronchiseptica". Nat Genet 35 (1): 32–40.


Star of life.svg     Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).