Položaj žene u antičkoj Sparti

Spartanke su bile poznate u antičkoj Grčkoj po tome što su imale više slobode nego bilo gde drugde u Grčkom svetu. Za savremenike van Sparte, spartanske žene su imale reputaciju za promiskuitet i kontrolu nad svojim muževima. Za razliku od svog suparnika - Atine, žene u Sparti su legalno mogle da poseduju i nasleđuju imovinu i obično su bile bolje obrazovane. Preživeli literarni izvori su ograničeni i uglavnom sa nespartanskog stanovišta. Anton Pauel je napisao to da bi naglasio da pisani izvori „nisu bez problema…kao potcenjivanje koje bi bilo teško nadmašiti". U Sparti, slično kao i u ostalim mestima u antičkoj Grčkoj, više znamo o elitama nego o nižim klasama. Antički izvori ne raspravljaju o rodu u odnosu na nedržavljane koji su činili većinu stanovništva spartanske države.

Izvori

Sparta je jedna od jedine tri države u antičkoj Grčkoj, zajedno sa Atinom i Gortinom, za koje su preživele detaljnije informacije o ulozi žene. Dokazi su uglavnom iz klasičnog perioda i kasnije, ali mnogi zakoni i običaji za koje znamo verovatno datiraju još iz arhaičnog perioda. Najraniji dokazi o životu žene u Sparti potiču iz arhaične grče poezije, kao što je partheneia (,,devojačke pesme") Alkmana, lidijskog pesnika koji je živeo i radio u Sparti u sedmom veku pre nove ere. Međutim, literarni izvori koji nam daju najviše informacija o životu žena u Sparti su napisani kasnije isključivo od ljudi nespartanskog porekla.

Ksenofontov „Ustav Lakedemonjana" je još jedan važan izvor za spartansku istoriju. Rođen je u Atini, ali je radio kao najamnički vojnik u Sparti. Njegova književna dela govore o mnogim detaljima vezanim za spartanske običaje. Plutarhov „Život Likurga" je takođe veliki izvor informacija o spartanskoj istoriji, posebno o Likurgu. On je opisao bračni ritual Spartanaca i eugeničku politiku koju je Likurg usvojio u Spartanskom ustavu. Verovalo se da će iz te politike proisteći najjača moguća deca i stoga se verovalo da će ojačati spartansku vojsku. Izvori koji nisu literarni, uključujući arheologiju i antičku umetnost, su ograničeni.

Aristotel je bio građanin Atine koji je tokom svog života video pad Sparte. Napisao je „Politiku", koja je danas glavni preživeli izvor o Sparti i „Ustav Sparte" koji je izgubljen. Aristotel je kritikovao Spartu primarno zbog moći koje su žene posedovale, uključujući mogućnost posedovanja imovine i njihove moći nad muškarcima.

Odrastanje

Prema Plutarhovom svedočenju, Spartanci su praktikovali čedomorstvo ako se smatralo da je dete nezdravo. U tom odlomku nije jasno da li se odnosilo i na devojčice, iako dokazi kod Plutarha i Ksenofonta ukazuju da nije. Verovatno da su devojčice jednostavno odmah po rođenju davane na brigu svojim majkama. Međutim, nema dovoljno dokaza da li je to bio slučaj kroz spartansku istoriju. Devojčice su bile jednako dobro hranjene kao i dečaci - za razliku od Atine gde su dečaci bili bolje hranjeni od devojčica - da bi bile fizički spremne za rađanje dece.

Obrazovanje

Teško je naći informacije o obrazovanju spartanskih žena pošto je mnogo više preživelih informacija o spartanskim muškarcima. U Sparti, dečaci su se obrazovali u agogama od sedme godine; bar u nekim periodima spartanske istorije. Vrlo verovatno da je, kada je država organizovala obrazovanje dečaka, takođe organizovala i obrazovanje devojčica. Za razliku od dečaka, devojčice su bile odgajane kod kuće sa svojim majkama dok su se školovale. Učile bi o dužnostima i odgovornostima vođenja brige o kući, uglavnom zato što su muškarci bili često odsutni. Postoje dokazi o nekom obliku zvaničnog obrazovnog programa za devojčice još u arhaičnom periodu, ali se čini da je ukinut u helenističkom periodu. U kojoj meri je obrazovanje za devojčice obnovljeno, u okviru reformi Kleomena III, nije poznato, moguće da je postalo dobrovoljno, umesto dotadašnjeg obaveznog. Obrazovanje pod državnim nadzorom je ponovo ukinuto 188. godine pre Hrista, a obnovljeno je u rimskom periodu.

U Sparti pismenost je bila veština rezervisana za elitu. Međutim postoje dokazi iz klasičnog perioda da su neke žene mogle da čitaju. Na primer sačuvane anegdote o Sparti u čijem sadržaju majke pišu pisma svojim sinovima koji su bili odsutni. Pozivanje Aristofana na spartansku pesnikinju, Klitagoru, i spartanske pitagorejce koje je naveo Jamblih, sugeriše da su spartanke bile vrlo pismene.

Pored pisanja i čitanja žene su učile i musike (mousike) koje su se sastojale od plesa i poezije, a ne samo muzike. Deluje da su žene učile da sviraju muzičke instrumente, što je prikazano na sačuvanim statuetama. Musike je bio važan deo spartanske verske aktivnosti posebno kao deo kulta Jelene i Artemide. Spartanske devojke su igrale u horovima sastavljenim od devojčica sličnim po godinama, a predvodila ih je jedna starija devojčica (chorēgos). Obučavao ih je profesionalni pesnik. Ovakvi horovi su ih, pored obučavanja o pevanju i plesu, obrazovali i o obrednoj i kultnoj delatnosti. Ples je takođe pružao i fizičku aktivnost: u Aristofanovoj „Lizistrati", spartanski lik Lampito pripisuje svoju kondiciju lakonskom plesu poznatom kao bibasis, koji je uključivao šutiranje i skakanje. Spartanke i Spartanci su se mogli takmičiti u bibasisu i osvojiti nagrade. Najzad pesme uz koje su devojčice plesale pružale su priliku da se preko njih usade spartanske vrednosti i uloge polova.

Atletika

U Sparti, za razliku od ostatka Grčke, neudate devojke su redovno učestvovale u sportovima. Spartanski režim vežbanja za devojčice bio je osmišljen tako da one budu „uvežbane kao i njihova braća", iako, za razliku od svoje braće, one nisu trenirale za borbu. Kako Ksenofont izveštava Likurg je, u svom „Ustavu Spartanaca" zahtevao da žene vežbaju isto koliko i muškarci, i da je u tom cilju ustanovio atletska takmičenja i za žene.

Rani izvori navode da su spartanske devojke trenirale rvanje i trčanje; kasniji izvori navode bacanje koplja i diska, boks i pankration. Takođe su učile i da jašu konje. Otkrivene su zavetne ponude koje prikazuju spartanske žene na konju. Moguće je da su spartanske devojke vežbale bez odeće, jer arhaična spartanska umetnička dela prikazuju gole devojke, za razliku od drugih oblasti u Grčkoj. Devojke su se mogle takmičiti u gimnopediji (gymnopaedia), godišnjem spartanskom festivalu koji je pomagao u definisanju spartanskog identiteta na kom su Spartanci bili goli. Takođe su se takmičile i u trkama na različitim festivalima, od kojih je najprestižniji bio Herine igre. Nakon udaje, Spartanke su, verovatno, prestajale da se bave atletikom.

Brak

Izgleda da su se Spartanke udavale relativno kasno u poređenju sa svojim suparnicima u ostalim delovima Grčke. Dok su žene u Atini otprilike očekivale da će se prvi put udati oko četrnaeste godine za dosta starije muškarce, Spartanke su se obično udavale između osamnaeste i dvadesete godine za muškarce koji su bili sličnih godina kao i one. Muškarcima mlađim od trideset godina nije bilo dozvoljeno da žive sa svojim ženama, već se očekivalo da žive zajedno sa drugim članovima svoje sisitije. Zbog odsustva svojih muževa od žena se očekivalo da uglavnom same vode domaćinstvo. Za razliku od Atine, gde je državna ideologija smatrala da su muškarci zaduženi za domaćinstvo, Su Blandel tvrdi da je u Sparti verovatno kontrola žena nad domaćinstvom bila prihvaćena, a čak možda i podsticana od strane države.

Prema spartanskoj ideologiji, primarna uloga odraslih žena bila je da rađaju i odgajaju zdravu decu. Fokus na rađanje je bio odgovoran za naglašavanje fizičke aktivnosti kod spartanskih žena, jer se verovalo da će fizički snažnije žene imati zdraviju decu. Pre braka je postojao probni period za potencijalne parove kako bi se osiguralo da mogu imati decu; ako nisu mogli, razvod i traženje novih partnera, zatim i drugi brak, bili su uobičajeno rešenje. Za Spartance, sve aktivnosti koje su uključivale brak kretale su se oko jedne ključne svrhe, a to je stvaranje jake dece i na taj način direktnog poboljšavanja vojske.

Spartanski brakovi su takođe mogli biti ugovoreni na osnovu bogatstva i statusa. Dokazi o ulozi kirioa (kyrioi), odnosno muških staratelja, u ugovaranju brakova spartanskih žena nije sigurna, iako Kartlidž veruje da je, kao i njihovi atinski (a za razliku od njihovih gortinskih) suparnika, odgovornost kiroa bila da ugovore brak spartanske žene.

U drevnim izvorima postoje dokazi da su Spartanci praktikovali poliandriju. Herodot kaže da je dvobračnost Aleksandra II, koji se drugi put oženio zato što njegova prva žena nije mogla da rodi naslednika, bila nespartanska, ali je Polibije pisao da je to bilo uobičajeno i dugogodišnja praksa u njegovo vreme. Endru Skot sugeriše da je poliginija bila češća u antičkoj Sparti početkom IV veka pre nove ere, kada se broj spartanskih građana naglo smanjio. Uz pluralni brak, Ksenofont navodi da su stariji muškarci, koji su imali mlađe žene, bili motivisani da dozvole mlađim, sposobnijim muškarcima da oplode njihove žene, radi proizvodnje jače dece. Dalje, Polibije tvrdi da, kada bi muškarac imao dovoljno dece, postojao je spartanski običaj da svoju ženu da drugom čoveku da bi i on mogao da ima decu.

Bračni rituali

Na noć venčanja mlada bi ošišala kosu na kratko i obukla muški ogrtač i sandale. Ona bi se pojavila obučena kao muškarac, odnosno mladi momak, da bi se činla manje opasnom svom mužu. Mladu su potom ostavljali samu u zamračenoj sobi, gde bi njen muž ritualno posetio i zarobio. Od muškaraca se očekivalo da posećuju svoje novopečene supruge noću, u tajnosti. Svrha ovoga je bila da novim parovima oteža konzumiranje braka. Smatralo se da je to povećavalo požudu između muža i žene i samim tim dovodilo do stvaranja jače dece.

Matrijarhalne dužnosti

Od Spartanki se očekivalo da same vode domaćinstvo zato što su Spartanci provodili većinu svog vremena u ratu ili živeći u kasarnama. Za razliku od Atine, gde se državna ideologija zalagala za to da su muškarci zaduženi za domaćinstvo, Sju Blandel tvrdi da je u Sparti prihvaćena kontrola žene nad domaćinstvom. Aristotel je kritikovao Spartu smatrajući da muškarcima vladaju jake i nezavisne žene, za razliku od ostatka Grčke. Aristotel je takođe kritikovao bogatsvo spartanskih žena. Nagli pad Sparte, od gospodara Grčke do drugorazredne sile, za manje od 50 godina, Aristotel je pripisao činjenici da je Sparta postala ginokratija čije su žene bile neumerne sa ljubavlju za luksuz.

Sve spartanske žene, ne samo najbogatije, koristile bi rad helota za obavljanje zadataka po domaćinstvu, koji su u ostalim delovima Grčke pripadali slobodnim ženama. Aktivnosti kao što su tkanje, koje su se u drugim delovima Grčke smatrale ženskim poslom, nisu se smatrale prikladnim za slobodne žene u Sparti. Zbog toga su žene bavile upravljanjem, poljoprivredom, logistikom i drugim poslovima vezanim za izdržavanje.

Spartanski zakon, koji je kodifikovao Likurg, izražavao je važnost rađanja dece za Spartu. Rađanje i odgajanje dece se smatralo najvažnijom ulogom žene u spartanskom društvu; jednak muškarcima ratnicima u spartanskoj vojsci. Spartanske žene su podsticane da rađaju što više dece, po mogućnosti muške, kako bi povećale vojnu snagu. Ponosile su se time što su rađale i odgajale hrabre ratnike. Imati sinove kukavice bio je razlog za tugu. Antički pisac, Aelian, tvrdi da su žene, čiji su sinovi umrli kao kukavice, žalile zbog toga. Nasuprot tome, rečeno je da su rođake herojski poginulih Spartanaca u bici kod Leuktre hodale u javnosti izgledajući srećno.

Spartanske žene nisu samo slavile svoje hrabre sinove, a tugovale za kukavicama, već su bile i krucijalne u sprovođenju društvenih posledica za kukavice. Pričalo se da kada je Pausanija, izdajnik Spartne, sklonio u atinsko svetilište, njegova majka Teano stavila ciglu na prag. Sledeći ovaj primer, Spartanci su zazidali vrata hrama sa Pausanijem unutra. Sličan primer daje Pomeroj koji citira tri Plutarhove „Izreke spartanskih žena" koje tvrde da su žene same ubijale svoje sinove kukavice.

Ženski homoerotizmi u Sparti

Alkmanova „Parteneja", odnosno „devojačka pesma" bila je među prvim otkrivenim dokumentima koji objašnjavaju homoerotična osećanja između žena. Ovo su, kao i horske himne, javno izvodile mlade žene u Sparti, verovatno po nalogu države.

Alkmanova pesma ima stih u kome se mlađe horske pevačice dive svojim starijim koleginicama, vođama, koji bude u njima divljenje, a takođe inspirišu i erotska osećanja. Žene opisuju način na koji je eros (seksualna želja) za njihovim horskim vođama preuzela njihova tela.

Vera

U antičkoj Sparti, kultovi za žene preslikavali su naglasak spartanskog društva na ulogu žene kao nosioca i vaspitača dece. Stoga, kultovi su se fokusirali na plodnost, zdravlje i lepotu žena. Kult Eileitije, boginje rađanja, bio je važan kult za spartanske žene. Važan je takođe i kult Jelene, sa mnogim predmetima koje su koristile žene - ogledala, olovke za oči, češljevi, bočice parfema - na mestima posvećenim njoj. Pored dva glavna kultna mesta, svetilište Jelene nalazilo se u centru Sparte, a mnoge stele sa njenim likom bile su isklesane po celom gradu. Kiniska, prva žena koja je odnela olimpijsku pobedu, takođe je imala kult u Sparti, „jedina žena u evidenciji" kojoj je odata takva počast.

Plutarh je napisao u svom delu „Život Likurga" da su jedino muškarci koji su ginuli u bitkama i žene koje su umirale na verskoj dužnosti dostojni da imaju ime uklesano na svom nadgrobnom spomeniku. Ovo je bilo u skladu sa spartanskom pobožnošću, iako je jedan prevod (Late) izmenio rukopis, da bi umesto toga pisalo da žene koje umru na porođaju zaslužuju da im se ime ukleše na spomenik, to je postalo mnogo popularnije među naučnicima. Ovoj izmeni, međutim, nedostaju arheološki, literarni ili epigrafski dokazi koji bi to potkrepili, a dva preživela nadgrobna natpisa preminulih Spartanki dokazivali su Plutarhovu prvobitnu tvrdnju. Spartansko društvo je bilo ropski strukturisano oko obaveze svih građana da doprinesu državi, a neuspeh u tome nije pohvalan. U najgorem slučaju, spartanske žene koje su umirle na porođaju, smatralo se da nisu dale nikakav doprinos državi, stoga nisu dobijale nikakav specijalan status posle smrti. Međutim, Sparta je posebno naglašavala religiju, verovatno više od bilo koje grčke države, tako da su jedino žene koje su umirale u državnoj službi veličanja spartanskih božanstava bile počašćene ispisivanjem imena na svojim nadgrobnim spomenicima.

Odeća

Spartanke su nosile jednostavnu i vrlo kratku odeću. Nosile su dorski peplos, sa prorezanim suknjama koje su im otkrivale butine. Dorski peplos je bio pravljen od teškog vunenog materijala nego što je bilo uobičajeno u Joniji, a na ramenu je bio pričvršćen iglama koje se zovu fibule. Kada su se takmičile u trčanju nosile su upečatljiv hiton do kolena sa jednim ramenom.

Pošto žene nisu tkale svoju odeću, prepuštale su stvaranje dobara perioikoima. Kupovina složenih platnenih i metalnih narukvica bio je znak bogatstva. Ne zna se da li su žene nosile te srebrne i zlatne narukvice sve vreme ili samo za vreme verskih ceremonija i festivala. Za Likurga se govorilo da je ženama zabranjivao upotrebu kozmetike.

Devojke su puštale dugu kosu koju nisu skrivale, za razliku od udatih žena koje nisu smele da puštaju kosu i pokrivale su glavu velom.

Nespartanske žene u Sparti

Slično ostatku antičke Grčke, u Sparti se o elitama zna mnogo više nego o nižim klasamai antički izvori ne diskutuju pol u odnosu na nedržavljane koji su živeli u Sparti. U Sparti su živele različite grupe slobodnih ljudi, koji nisu Spartanci, kao i heloti, i, bar kasnije u spartanskoj istoriji, personalni robovi.

Prema Ksenofontu, spartanske žene nisu bile obavezne da obavljaju kućne poslove za koji su bile odgovorne u ostatku grčkog sveta. On izveštava da su u Sparti doulai (robinje) tkale. U arhaičnoj Sparti tu ulogu su imale žene heloti, ali kasnije u spartanskoj istoriji, posebno nakon emancipacije mesenskih helota, većina ovih žena su verovatno bile personalne robinje^ʌ. Žene u perioicičkim zajednicama su verovatno bile odgovorne za rad u svom domaćinstvu, kao i ostali u grčkom svetu.

Plutarh u svom delu „Život Likurga" kaže da je zbog besparice u antičkoj Sparti i zbog strogog moralnog režima koji je Likurg uveo, nije bilo prostitucije. Kasnije, kada su zlato i srebro postali dostupniji, naizgled se pojavila prostitucija. U helenističkom periodu, geograf Polemon iz Atine je prijavio da je video bronzane statue u Sparti koje su posvećene prostitutki Kotini, a u blizini Dionisovog hrama postojala je javna kuća takođe nazvana po njoj.

Spartanske medicinske sestre su bile poznate širom Grčke. Lečile su imućne porodice i njihovu decu svuda po Grčkoj. Plutarh izveštava da je Alkibijada negovala spartanka po imenu Amikla. Status ovih bolničarki nije poznat. Verovatno nisu bile heloti koji ne bi bili prodati strancima, ali su verovatno bile nedržavljanke Sparte iz Lakonije.

Za razliku od drugih robova u staroj Grčkoj, populacija helota održavana je reprodukcijom, a ne kupovinom. Zbog toga su heloti mogli slobodno da biraju partnera i žive u porodičnim grupama, dok su ostali grčki robovi držani u jednopolnim spavaonicama. Pored veza sa muškarcima helotima, čini se da su neke žene heloti imale decu i sa spartanskim muškarcima. Ova deca su se zvala motake (mothakes) bila su, navodno, slobodna i mogla su da dobiju državljanstvo. Prema Elijanu, admiral Lisander je bio motaks (mothax). Glavna svrha motaka sa spartanske tačke gledišta bila je da se mogu boriti za spartansku vojsku, a Sara Pomeroj sugeriše da bi kćeri spartanskih muškaraca i žena helota bile ubijene pri rođenju.

Vidi još

• Antička Grčka
• Antička Atina
• Antička Sparta
• Aristotel
• Ksenofont
• Likurg
• Heloti

Napomene

^ʌ U ranim izvorima, doulos se koristi i za spartanske helote i za robove zarobljene negde drugde u grčkom svetu; kasniji izvori razlikuju helote, koji su bili vlasništvo spartanske države, i douloje, koji su bili u vlasništvu pojedinaca.

Literatura

• Blundell, Sue (1995), Women in Ancient Greece, Cambridge: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-95473-1
• Boehringer, Sandra (2013). „Female Homoeroticism”. A Companion to Greek and Roman Sexualities. John Wiley & Sons Ltd. str. 155—156. ISBN 9781118610657. doi:10.1002/9781118610657.ch9. 
• Cartledge, Paul (1981). „Spartan Wives: Liberation or Licence?”. The Classical Quarterly. 31: 84—105. S2CID 170486308. doi:10.1017/S0009838800021091. 
• Cartledge, Paul (2013), The Spartans: an Epic History (New ed.), London: Pan Books. ISBN 978-1-447-23720-4
• Christesen, P. (2012). „Athletics and Social Order in Sparta in the Classical Period”. Classical Antiquity. 31 (2): 193—255. doi:10.1525/ca.2012.31.2.193. 
• Dillon, Matthew (2007). „Were Spartan Women Who Died in Childbirth Honoured with Grave Inscriptions?”. Hermes. 135 (2): 149—165. JSTOR 40379113. S2CID 170274193. doi:10.25162/hermes-2007-0016. 
• Ducat, Jean; Stafford, Emma; Shaw, Pamela-Jane (2006), Spartan Education: Youth and Society in the Classical Period, Swansea: Classical Press of Wales. ISBN 978-1-905125-07-4
• Fantham, Elaine; Foley, Helene Peet; Kampen, Natalie Boymel; Pomeroy, Sarah B.; Shapiro, H. Alan (1994), Women in the Classical World: Image and Text, New York: Oxford University Press. ISBN 9780195067279
• Hodkinson, Stephen (2000), Property and Wealth in Classical Sparta, London: David Brown Book Co.. ISBN 9780715630402
• Hughes, Bettany (2005), Helen of Troy: Goddess, Princess, Whore, London: Pimlico. ISBN 978-1-844-13329-1
• Lerne, Gerda (1986), The Creation of Patriarchy, New York: Oxford University Press[ISBN missing]
• Millender, Ellen (2018). „Spartan Women”. Ur.: Powell, Anton. A Companion to Sparta: Volume I. John Wiley & Sons Ltd. str. 504. ISBN 9781119072379. 
• Ogden, Daniel (2003), "Women and Bastardy in the Greek World", in Powell, Anton (ed.), The Greek World, London: Routledge. ISBN 0203042166
• Plutarch; Talbert, Richard (2005), Plutarch on Sparta, London: Penguin Books. ISBN 978-0140449433
• Pomeroy, Sarah B. (1994), Goddesses, Whores, Wives and Slaves: Women in Classical Antiquity, London: Pimlico. ISBN 978-0-712-66054-9
• Pomeroy, Sarah (2002), Spartan Women, Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-195-13067-6
• Powell, Anton (2004). „Sparta: 'A Modern Woman Imagines'”. The Classical Review. 54 (2): 465—467. doi:10.1093/cr/54.2.465. 
• Powell, Anton (2001). Athens and Sparta: Constructing Greek Political and Social History from 478 BC. London: Routledge. ISBN 978-0-415-26280-4. 
• Redfield, James (1977). „The Women of Sparta”. The Classical Journal. 73 (2): 146—161. JSTOR 3296868. 
• Scott, Andrew G. (2011). „Plural Marriage and the Spartan State”. Historia: Zeitschrift für Alte Geschichte. 60 (4): 413—424. ISSN 0018-2311. JSTOR 41342859. S2CID 252457703. doi:10.25162/historia-2011-0017. 
• Sealey, Raphael (1976). A history of the Greek city states, ca. 700-338 B.C. Berkeley: University of California Press. ISBN 0-520-03177-6. OCLC 2671665. 
• Wiesner-Hanks, Merry E. (2011). Genders in History: Global Perspective (2nd izd.). Wiley-Blackwell. str. 31. ISBN 978-1-4051-8995-8. 
• Sayings of Spartan Women (Lacaenarum Apophthegmata) from Plutarch's Moralia, trans. Frank Cole Babbitt
• Alcman's Partheneion, trans. Gregory Nagy