Privreda Kostarike

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Naziv zemlje „ Kostarika “ se sa španskog jezika prevodi kao „bogata obala“, ali je tokom kolonijalne ere bila najsiromašnija španska kolonija. Zemlja se danas smatra jednom od najbogatijih zemalja u Latinskoj Americi. Kostarika je zemlja sa najvećom minimalnom platom u Latinskoj Americi. Od 1. januara 2023. godine minimalna plata se kretala od 352.164,91 ₡ (608 dolara) mjesečno za nekvalifikovane radnike do 752.220,04 ₡ (1.298,68 dolara ) mjesečno za diplomce sa univerziteta.[1][2][3][4][5]

Danas je osnova privrede proizvodnja i izvoz elektronike (mikroprocesora i medicinskih uređaja)[6], turizam, posebno ekoturizam, kao i proizvodnja kafe, čaja, kukuruza, banana, šećera i govedine. Strane investitore privlače politička stabilnost zemlje, niska inflacija i prilično kvalifikovana radna snaga. Životni standard u Kostariki je jedan od najviših u Latinskoj Americi, u tom pogledu Kostarika je povoljno mjesto za život u poređenju sa susednim, znatno siromašnijim državama Centralne Amerike (osim Paname).

Istorija[uredi | uredi izvor]

1502. godine, teritoriju Kostarike je otkrio Kolumbo, 1513. godine počelo je njeno osvajanje i ekonomski razvoj od strane španskih konkvistadora (zbog žestokog otpora indijanskih plemena, nastavio se do 1560-ih godina)[7][8]. Kao rezultat toga, indijansko stanovništvo je skoro potpuno uništeno[9].

Španci su 1563. godine osnovali grad pod nazivom Kartago, koji je postao administrativni centar ove kolonije.

Kasnije, tokom 16. vijeka, španski doseljenici su naselili centralnu visoravan Kostarike. U periodu od 17. do 18. vijeka, ovdje je počelo da se formira sitno seljačko zemljoposjedništvo[7][8].

Kostarika je 15. septembra 1821. godine proglasila nezavisnost[9]. Godine 1823. godine ujedinila se sa Gvatemalom, Hondurasom, Nikaragvom i Salvadorom i formirala Ujedinjene provincije Centralne Amerike i pripojena je Meksičkom carstvu[7][8].

U 19. vijeku plantažna poljoprivreda postaje osnova privrede, krajem 1850-ih godina počinje proizvodnja kafe i banana namijenjenih izvozu[7][8].

1970-ih godina američki kapital počinje da prodire u zemlju[8][9], 1884. godine američki biznismen Meigs dobija koncesiju za izgradnju željeznice, kao i pravo na bescarinski uvoz i izvoz. 1889. godine stvorena je kompanija „Юnaйted frut“ koja je postala faktički vlasnik privrede zemlje[9] i do 1910. godine nije plaćala nikakav porez Kostarici[7].

Početkom 1890-ih godina privreda se zasnivala na poljoprivredi i šumarstvu. U zemlji su se uzgajali kafa, kakao, duvan, šećerna trska, kukuruz i pšenica. Glavni izvozni proizvodi bili su kafa, banane i kakao. Uvozila se uglavnom industrijska roba iz Britanskog carstva, Sjedinjenih Američkih Država i Njemačke.

Poslije izbijanja Prvog svjetskog rata, uticaj evropskog kapitala na ekonomiju Kostarike je značajno opao, dok je uticaj Sjedinjenih Američkih Država počeo sve više da raste.

Poslije opšteg štrajka 1920. godine, radnici su se izborili za uvođenje 8-časovnog radnog dana.[8]

Globalna ekonomska kriza 1929-1933. godine imala je negativan uticaj na ekonomiju zemlje, cijene kafe su pale, a nezaposlenost je porasla. U periodu od 1933. do 1934. godine povećan je broj štrajkova na plantažama kompanije „Юnaйted frut“.[8][7]

Po izbijanju Drugog svjetskog rata, septembra 1939. godine, na inicijativu Sjedinjenih Američkih Država, u Panami je održan konsultativni sastanak Ministara spoljnih poslova zemalja Amerike na kojima je usvojena deklaracija o neutralnosti[10]. Poslije japanskog napada na Perl-Harbor, 8. decembra 1941. godine, Kostarika je objavila rat Japanu, a 11. decembra 1941. godine Njemačkoj. Zemlja nije direktno učestvovala u neprijateljstvima, ali je Vlada preduzela niz restriktivnih mjera protiv Nijemaca koji su živjeli u zemlji i imali jake ekonomske pozicije u industriji šećera i kafe[8].

U kontekstu aktiviranja društveno-političkih snaga 1942. godine preduzete su neke progresivne mjere. Ustav je dopunjen poglavljem „O socijalnim garancijama“, kojim je radnicima dato pravo na sindikalno udruživanje, socijalno osiguranje, pravo na štrajk, utvrđena minimalna zarada i tako dalje. 1943. godine stvorena je Konfederacija radnika Kostarike i donijet je prvi zakon o radu[7]. Ali, „nova socijalna politika“ izazvala je oštro nezadovoljstvo monopolima Sjedinjenih Američkih Država, u proljeće 1948. godine izbio je građanski rat u zemlji[8].

1960. godine El Salvador, Gvatemala, Honduras, Kostarika i Nikaragva potpisale su sporazum o stvaranju Centralnoameričkog zajedničkog tržišta s ciljem ubrzavanja ekonomskog razvoja udruživanjem materijalnih i finansijskih resursa, eliminisanjem trgovinskih i carinskih ograničenja i koordinacijom ekonomske politike.[9].

1970-ih godina, usljed pada cijena kafe i rasta svjetskih cijena nafte, ekonomska situacija u zemlji se pogoršala[9]. Godine 1971. počeo je veliki štrajk radnika banana i lučkih radnika koji su tražili dozvolu za osnivanje nezavisnih sindikata i veće plate. Štrajk je trajao pet mjeseci, a solidarnost sa učesnicima izrazili su sindikati drugih zemalja Centralne Amerike, Čilea i Dominikanske Republike[11]. U januaru 1972. godine Vlada Kostarike je nacionalizovala željeznicu, a 1974. godine i rafineriju nafte (ranije u vlasništvu stranih kompanija).[9] Takođe, 1974. godine, Kostarika je postala jedna od zemalja osnivača Unije zemalja izvoznica banana (Unión de Países Exportadores de Banano).

Tokom 1980-ih godina zatvorene su plantaže banana američke kompanije „Юnaйted frut“ na obali Pacifika, a nove su stvorene na atlantskoj obali zemlje.

Godine 1982, (nakon što je počelo ilegalno rudarenje) podzemlje zemlje je proglašeno vlasništvom države.

Od 22. do 23. oktobra 1988. godine uragan Džoan [en] je nanio značajnu štetu privredi zemlje[12].

Početkom 1990-ih godina Kostarika je bila agrarna zemlja (više od 30% ekonomski aktivnog stanovništva bilo je zaposleno u poljoprivredi, davala je 22% BDP-a zemlje i 80% devizniһ prihoda). Industriju (27% BDP-a i 15% ekonomski aktivnog stanovništva) su predstavljala uglavnom mala preduzeća, od kojih je 70% specijalizovano za proizvodnju hrane, tekstila, obuće i obradu drveta[9].

Korupcija[uredi | uredi izvor]

Od 2021. godine, Kostarika, prema Indeksu percepcije korupcije, ima jedan od najnižih nivoa korupcije među zemljama Latinske Amerike i rangirana je na 42. mjestu u svijetu, odmah iza Zelenortskih ostrva i jednu poziciju ispred Republike Kipar.[13]

Poljoprivreda[uredi | uredi izvor]

Poljoprivreda zemlje zapošljava 20% radno sposobnog stanovništva, ova industrija daje 8,6% BDP-a. Glavne izvozne kulture su kafa i banane, koje uglavnom proizvode mali poljoprivrednici. Navodnjava se 1.080 km² zemlje. Banane čine četvrtinu izvoznih priһoda.

Industrija[uredi | uredi izvor]

Industrija čini 25% BDP-a i 22% zaposlenih– proizvodnja mikroprocesora[6], medicinske opreme, prerada hrane, tekstila i odjeće, građevinskog materijala, đubriva.

Rudarska industrija[uredi | uredi izvor]

Na obali Pacifika otkrivene su rezerve sumpora i zlata.

Prerađivačka industrija[uredi | uredi izvor]

U Kostariki donedavno nije bilo velike proizvodnje – postojala su mala preduzeća u lakoj i prehrambenoj industriji, ali onda, sa prilivom investicija, cementna i farmaceutska preduzeća, pogoni za proizvodnju cementa, automobilskih guma i đubriva su se pojavili.

Energetika[uredi | uredi izvor]

U skladu sa podacima UNSD[14] i EES EAEC[15], energetski sektor zemlje na kraju 2019. godine karakterišu sledeći indikatori. Proizvodnja fosilnih goriva - 239 hiljada tona. Ukupna ponuda je 3834 hiljade tona. Za konverziju u elektranama i toplotnim instalacijama potrošeno je 39 hiljada tona ili 1,0% ukupne ponude. Instalisani kapacitet - neto elektrane - 3626 MV, uključujući: termoelektrane na fosilna goriva (TE) - 15,2%, obnovljive izvore energije (OIE) - 84,8%. Bruto proizvodnja električne energije - 11.508 miliona kVh, uključujući: TE - 2,6%, OIE - 97,4%. Finalna potrošnja električne energije - 10.062 miliona kVh, od čega: industrija - 18,5%, potrošači za domaćinstvo - 38,9%, komercijalni sektor i javna preduzeća - 39,1%, poljoprivreda, šumarstvo i ribarstvo - 3,2%, ostali potrošači - 0,3%. Pokazatelji energetske efikasnosti za 2019. godinu: potrošnja bruto domaćeg proizvoda po stanovniku po paritetu kupovne moći (u nominalnim cenama) - 21.127 dolara, potrošnja električne energije po stanovniku (bruto) - 1983 kWh, potrošnja električne energije po glavi stanovnika po stanovništvu - 771 kWh. Broj sati korišćenja instalisanog neto kapaciteta elektrana - 4757 sati.

Transport[uredi | uredi izvor]

Autoputevi

  • ukupno - 35.330 km, uključujući:
    • tvrdu podlogu - 8621 km,
    • bez tvrde podloge - 26.709 km.

Željeznice

  • ukupno - 278 km.

Aerodromi

  • ukupno - 157, uključujući:
  • sa tvrdim premazom - 32,
  • bez tvrdog premaza - 125.

Vodeni transport

  • ukupno brodova - 2.

Trgovina[uredi | uredi izvor]

Izvoz: 7,931 milijardi dolara.

Izvoz: banane, kafa, šećer, lijekovi, elektronska oprema.

Uvoz: 10,88 milijardi dolara.

Uvoz: roba široke potrošnje, goriva, mašine.

Prihodi stanovništva[uredi | uredi izvor]

Prihodi stanovništva Kostarike su jedan od najvećih u Latinskoj Americi. Kostarika nema jedinstvenu minimalnu zaradu za sve sektore privrede. Postavlja se posebno za svaki sektor privrede zemlje. Kostarika ima najveću minimalnu platu u Latinskoj Americi. Od 1. januara 2021. minimalna plata se kretala od 317.915,58 ₡ (519,51 dolara) mjesečno za nekvalifikovane radnike do 682.607,23 ₡ (1.115,45 dolara ) mjesečno za diplomce sa univerziteta.[16][17][18][19][5]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ https://www.mtss.go.cr/temas-laborales/salarios/decretos/decreto_43849_MTSS.pdf
  2. ^ https://www.mtss.go.cr/temas-laborales/salarios/LISTA%20DE%20SALARIOS%20MINIMOS%20%20ANO%202023.pdf
  3. ^ „Lista de salarios”. Arhivirano iz originala 2021-01-07. g. Pristupljeno 2019-10-06. 
  4. ^ Salarios mínimos que regirán durante el próximo 2023
  5. ^ a b „Minimum wage - Costa Rica - WageIndicator.org”. Arhivirano iz originala 2020-11-12. g. Pristupljeno 2021-01-05. 
  6. ^ a b „Ot zolotogo boba – k zolotomu čipu. Kak živёt samaя sčastlivaя strana v mire”. Arhivirano iz originala 2016-02-22. g. Pristupljeno 2016-02-21. 
  7. ^ a b v g d đ e Kosta-Rika // Sovetskaя istoričeskaя эnciklopediя / redkoll., gl. red. E. M. Žukov. tom 7. M., gosudarstvennoe naučnoe izdatelьstvo «Sovetskaя эnciklopediя», 1965.
  8. ^ a b v g d đ e ž z Kosta-Rika // Bolьšaя Sovetskaя Эnciklopediя. / pod red. A. M. Prohorova. 3-e izd. T.13. M., «Sovetskaя эnciklopediя», 1973. str.267-271
  9. ^ a b v g d đ e ž Kosta-Rika // Stranы mira: kratkiй politiko-эkonomičeskiй spravočnik. M., «Respublika», 1993. str.220-222
  10. ^ Istoriя Vtoroй mirovoй voйnы 1939—1945 (v 12 tomah) / redkoll., gl. red. A. A. Grečko. tom 3. M., Voenizdat, 1974. str.190
  11. ^ N. S. Leonov. Očerki novoй i noveйšeй istorii stran Centralьnoй Ameriki. M., «Mыslь», 1975. str.294-295
  12. ^ Hurricane Joan pummelled Nicaragua and Costa Rica with winds of up to 135 mph Saturday, flattening houses, flooding rivers and devastating several towns. At least 31 people were reported dead, 155 missing and thousands homeless // UPI ot 22 oktяbrя 1988
  13. ^ 2021 Corruption Perceptions Index — Explore the… — Transparency.org
  14. ^ „Energy Statistics Database”. UNdata. A world of information (na jeziku: engleski). 2022. 
  15. ^ „Эnergetika Kosta-Riki”. EES EAEC. Mirovaя эnergetika (na jeziku: ruski). 2022-05-18. Arhivirano iz originala 07. 06. 2022. g. Pristupljeno 27. 05. 2023. 
  16. ^ „Arhivirovannaя kopiя” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 2021-01-08. g. Pristupljeno 2021-01-05. 
  17. ^ „Arhivirovannaя kopiя” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 2021-01-07. g. Pristupljeno 2021-01-05. 
  18. ^ „Lista de salarios”. Arhivirano iz originala 2021-01-07. g. Pristupljeno 2021-01-05. 
  19. ^ „Salarios mínimos que regirán en el sector privado en el 2021”. Arhivirano iz originala 2021-01-07. g. Pristupljeno 2021-01-05. 
  20. ^ „Publican salarios mínimos que regirán en el 2019”. Arhivirano iz originala 2019-02-15. g. Pristupljeno 2019-02-14. 
  21. ^ „Salario mínimo - Costa Rica - Tusalario.org/CostaRica”. Arhivirano iz originala 2019-02-15. g. Pristupljeno 2019-02-14. 
  22. ^ „Arhivirovannaя kopiя” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 2019-02-15. g. Pristupljeno 2019-02-14. 
  23. ^ „Arhivirovannaя kopiя” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 2019-02-15. g. Pristupljeno 2019-02-14. 
  24. ^ „Arhivirovannaя kopiя” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 2019-02-15. g. Pristupljeno 2019-02-14. 
  25. ^ „Tribunal Supremo de Elecciones, República de Costa Rica” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 2019-02-15. g. Pristupljeno 2019-02-14. 
  26. ^ „Vázquez firma decreto que fija salario mínimo en $15.000 - Noticias Uruguay, LARED21 Diario Digital”. Arhivirano iz originala 2019-02-16. g. Pristupljeno 2019-02-14. 
  27. ^ „Uruguay tiene el mejor salario mínimo de América Latina - Noticias Uruguay, LARED21 Diario Digital”. Arhivirano iz originala 2019-02-09. g. Pristupljeno 2019-02-14. 
  28. ^ „Salario mínimo - Costa Rica - Tusalario.org/CostaRica”. Arhivirano iz originala 2019-02-15. g. Pristupljeno 2019-02-14. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Привреда_Костарике&oldid=26982287”