Proterivanje Nemaca iz Čehoslovačke

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Proterivanje Nemaca iz Čehoslovačke
Proterivanje Nemaca iz Čehoslovačke
Datum1945—1948
MetaNemci, Mađari, kolaboracionisti

Proterivanje Nemaca iz Čehoslovačke dogodilo se odmah nakon Drugog svetskog rata u periodu od 1945. do 1948. godine kada je iz zemalja srednje i istočne Evrope izvršena deportacija najvećeg broja Nemaca, nekada starosedelaca ovih zemalja.[1]

Još tokom trajanja nemačke okupacije Čehoslovačke, češke grupe otpora zahtevale su deportaciju etničkih Nemaca iz Čehoslovačke. Odluku o deportaciji Nemaca usvojila je čehoslovačka vlada u egzilu koja je, počev od 1943. godine, tražila podršku saveznika za realizaciju ovog predloga.[2][3] Konačni sporazum o proterivanju nemačkog stanovništva ipak je postignut tek 2. avgusta 1945. na kraju Potsdamske konferencije.[1]

U mesecima nakon završetka rata, „divlja“ proterivanja dešavala su se od maja do avgusta 1945. Čehoslovački predsednik Edvard Beneš 28. oktobra 1945. godine pozvao je na „konačno rešenje nemačkog pitanja“ (Czech: konečné řešení německé otázky) koje mora biti rešeno deportacijom etničkih Nemaca iz Čehoslovačke.[4][5]

Proterivanja su vršena po nalogu lokalnih vlasti, uglavnom grupe naoružanih dobrovoljaca. Međutim, u nekim slučajevima proterivanje je vršeno i uz pomoć regularne vojske. Tokom perioda nasilnog preseljenja procenjuje se da je 600.000 Nemaca pobeglo ili raseljeno iz Čehoslovačke, [6] a od broja mnogi su prvo utočište potražili i našli u Austriji.[7][8][9]

Za ove zločine gotovo da niko nije procesuiran, a u posleratnom parlamentu predložen je čak i nacrt zakona koji bi ove masakre retroaktivno legalizovao.[10]

Prema zaključcima Potsdamske konferencije proterivanje je nastavljeno od 25. januara 1946. do oktobra 1946. godine. Otprilike 1,6 miliona etničkih Nemaca deportovano je u američku zonu (Zapadna Nemačka), a procenjeno je da je 800 000 deportovano u sovjetsku zonu (Istočna Nemačka).[11]

Proterivanja su se završila 1948. godine, ali nisu svi Nemci proterani; procene ukupnog broja neproteranih Nemaca kreću se od približno od 160.000[12] do 250.000.[13]

Zapadnonemačka vlada 1958. godine procenila je da je broj nemačkih žrtava tokom perioda proterivanja bio oko 270.000,[14] što je podatak koji se od tada citira u istorijskoj literaturi.[15] Jedeno od istraživanja zajedničke nemačke i češke komisije istoričara 1995. godine otkrila su da su prethodne demografske procene od 220.000 do 270.000 smrtnih slučajeva bile precenjene i zasnovane na pogrešnim informacijama; i zaključili su da je stvarni broj poginulih od najmanje 15.000 osoba i da se može kretati do najviše 30.000 mrtvih ako se pretpostavi da neki smrtni slučajevi nisu prijavljeni. Izjava Komisije takođe kaže da nemački podaci pokazuju 18.889 potvrđenih smrti, uključujući i 3.411 samoubistava. Češka evidencija ukazuje na 22.247 smrtnih slučajeva, uključujući 6.667 neobjašnjivih slučajeva ili samoubistava.[16][17][18][19][20]

Nemačka crkvena služba za traženje nestalih uspela je da potvrdi smrt 14.215 osoba tokom proterivanja iz Čehoslovačke (6.316 nasilnih smrtnih slučajeva, 6.989 u logorima za interniranje i 907 u SSSR-u kod osoba na prisilnom radu).[21]

Istorija politike proterivanja[uredi | uredi izvor]

Proterivanje Poljaka nakon nemačke invazije na Poljsku 1939. gode. Njih su zamenili nemački kolonisti, što je bio deo plana germanizacije zapadne Poljske.

Etnički Nemci naseljavaju se na teritorijama Češke i Moravske (koja obuhvata modernu Češku) više od 1.000 godina. Češka boemska kraljevina, dugo jedna od najstarijih i najznačajnijih političkih snaga u srednjoevropskoj istoriji i diplomatiji, gotovo se ciklično smenjivala između faza nezavisnosti i potčinjavanja vladavini Nemačkog carstva.[22] Iako je Bohemija svečano bila deo Nemačkog Svetog rimskog carstva skoro milenijum, Česi su često delovali sa velikom autonomijom ili čak nezavisnošću, često nasleđujući Mađarsku i Poljsku. Kao rezultat ove bliske povezanosti sa Nemačkom, etničke nemačke manjine su se neprestano naseljavale u urbanim centrima centralne Češke i seoskim zemljama na nemačko-češkoj granici i brzo formirale elitnu etničku kastu nad velikom slovenskom češkom većinom. Ova nemačka manjina je značajno doprinela arhitekturi, političkim osnovama i strukturi katoličke crkve.[22] Pod nemačkim carem Karlom IV, u Pragu su u 14. veku osnovali novu habzburšku prestonicu koja je brzo postala jedan od najlepših kulturnih centara Evrope. Ovo nasleđe ostaje vidljivo i danas. etničke nemačke manjine su se stalno naseljavale u urbanim centrima centralne Češke i seoskim zemljama na nemačko-češkoj granici i brzo formirale elitnu etničku kastu nad velikom slovenskom češkom većinom. Ova nemačka manjina je značajno doprinela arhitekturi, političkim osnovama i strukturi katoličke crkve. Pod nemačkim carem Karlom IV, u Pragu su u 14. veku osnovali novu habzburšku prestonicu koja je brzo postala jedan od najlepših kulturnih centara Evrope. Ovo nasleđe ostaje vidljivo i danas.[22]

Preko 700 godina Česi i Nemci živeli su zajedno u onim zemljama koje će u 20. veku biti konsolidovane kao Čehoslovačka. Nije uvek postojao skladan suživot, ali se ipak razvila neka vrsta simbioze koja je održavala odnos do tačke u kojoj je jedna grupa bila nezamisliva bez druge. Sve se to promenilo u dvadesetom veku u periodu koji se karakterisao nacionalnim buđenjem, netolerantnim etničkim nacionalizmom i totalnim ratom. Zapravo, nakon Drugog svetskog rata duga češko-nemačka veza u Češkoj došla je do gorkog i naizgled trajnog kraja proterivanjem Nemaca iz Čehoslovačke.[23]

Ideja o masovnoj deportaciji stanovništva nastala je posle Prvog svetskog rata. Rešenje komplikovanog etničkog sastava i nastalih ozbiljnih sukoba i nepremostivih antagonizama, posebno u Centralnoj i Istočnoj Evropi, trebalo je da se reši „pojednostavljenjem etničkog sastava“.[24] Jedan od prvih koji je promovisao ovu meru bio je, na primer, francuski sociolog Bernard Lavergne.

Raseljavanje je korišćeno za rešavanje odnosa između Grčke i Turske na Balkanu i u Maloj Aziji od 1922. do 1923. godine nakon grčko-turskog rata. Međutim, u međuratnoj Evropi ovo je bilo izuzetno rešenje. Komplikovanom etničkom sastavu bavile su se i mere Versajske konferencije.[25]

Političari koji predstavljaju nemačku manjinu nastojali su da stvore „nemačku Austriju i „centralnu Evropu“. Tražili su nemačku hegemonsku državu. Tako je i nemačka centralistička politika došla u sukob sa tradicionalnim češkim federalizmom. To se manifestovalo poslednjih dana monarhije u nastojanju sudetskih Nemaca da postanu deo jedinstvene nemačke države. Sa druge strane Češka strana je tražila nezavisnu češku državu. Ovaj sukob između čeških i nemačkih političara rešavan je pregovorima, ali i na osnovu odluke evropskih sila.[26][27]

Tomaš Masarik je bio prvi predsednik zemlje. Nasledio ga je 1936. njegov bliski saradnik Edvard Beneš , koji je posle Minhenskog sporazuma otišao u izbeglištvo i vratio se na kraju nemačke okupacije. Harizmatičnog Masarika sudetski Nemci su poštovali daleko više nego Beneša. Beneš je bio vešt strateg i administrator, ali sa malo mogućnosti da izazove entuzijazam kod sudetskih Nemaca.[28]


Period atmosfere relativne većine Čeha i Nemaca u ranim danima Republike podudara se sa rečima ili umerenim premijerom Vlastimilom Tusarom:

„Gotovo da nije bilo nade za dogovor Čeha i Nemaca o ustavu. Nije postojao most između predstojećih ustavnih predloga i autonomnih planova kakvi su u to vreme bili svaki nemački političar i svaki nemački časopis. Između češkog i nemačkog poduhvata bila je nesavladiva kontradikcija, Česi su želeli da država ujedini Nemce što je više moguće odvojeno od Čeha.[29]

Minhenski sporazum, prisilna ostavka Sudetskog nemačkog rajha, ali i Prva bečka nagrada dodelom ogromnih područja u Slovačkoj, Rusiniji i Mađarskoj, tokom 1938. dovela je do eskalacije celokupnog češko-nemačkog problema. Tokom protektorata i ratnih događaja, tenzije između Čeha i Nemaca su se produbile.[30]

Loše iskustvo sa zaštitom manjina u Versajskom sistemu i priznavanjem nacionalnih ili jezičkih manjina bilo je glavni pokazatelj raseljavanja manjina tokom rata, ali i rešenje „nemačkog pitanja“.[24] Manjine su jednostavno trebale da nestanu.

Opsednutost čistotom nacijom sigurno se pojavilo mnogo ranije u Centralnoj Evropi, ali tokom rata Hitler je tu opsednutost u velikoj meri oživeo i dodao rasnu nadmoć nacije, i da ukloni slovenske nacije iz Češke (kao deo konačnog rešenja češkog pitanja ), Poljske i evropskog dela Sovjetskog Saveza, delimično u obliku raseljavanja na Ural, i da ih zameni sa Nemcima.[31]

Bezbednost je bila glavni motiv posleratne čehoslovačke nacionalne politike i ona se razumevala kroz kolektivno članstvo u naciji. Tek tada su se pojavili politički stavovi ili drugi elementi stavova stanovništva. Londonska vlada u egzilu i prva tri posleratna kabineta pridavali su veliki značaj bezbednosnoj važnosti sprovođenju proterivanja Nemaca.[32][33] Velike sile pristale su na raseljavanje pod uslovom da se ono izvede na human način.

U posleratnoj situaciji, raseljavanje dela nemačkog stanovništva smatralo se pravnim i preventivnim rešenjem pitanja manjine, što bi moglo i dalje biti izvor napetosti u međunarodnim odnosima.[34] Mnogi Nemci iz Slovačke takođe su raseljeni, ( Karpatski Nemci).

Planovi za proterivanje sudetskih Nemaca[uredi | uredi izvor]

Posle Minhenskog sporazuma iz 1938. godine, i Hitlerove okupacije Bohemije i Moravske u martu 1939. godine, Edvard Beneš je krenuo da uveri saveznike tokom Drugog svetskog rata da je proterivanje etničkih Nemaca najbolje rešenje. Proterivanje su podržali čak i Česi koji su imali umerene stavove o Nemcima.[35] Pronacistička Sudetska nemačka stranka osvojila je 88% glasova etničkih Nemaca u maju 1938. godine.[36]

Gotovo čim su nemačke trupe okupirale Sudetsku oblast u oktobru 1938. godine, Edvard Beneš i, kasnije, čehoslovačka vlada u egzilu, sproveli su dvostruku politiku: obnavljanje Čehoslovačke na njene preminhenske granice i uklanjanje, kombinacijom manjih graničnih ispravki i premeštanja stanovništva, nemačke manjine unutar države, kako bi se ojačao teritorijalni integritet države. Iako su se detalji menjali, zajedno sa britanskim javnim i zvaničnim mišljenjem, i pritiskom čeških grupa otpora, široki ciljevi čehoslovačke vlade u egzilu ostali su isti tokom celog rata.

Predratna politika zaštite manjina smatrana je kontraproduktivnom (a same manjine izvorom nemira i nestabilnosti), jer je bila povezana sa uništavanjem čehoslovačke države i njenog demokratskog režima. Stoga su čehoslovački lideri doneli odluku o promeni multietničkog karaktera države u državu dve ili tri nacionalnosti (Česi, Slovaci i, u početku, Rusini). Taj cilj trebalo je postići proterivanjem većine ostalih manjinskih grupa i uzastopnom asimilacijom ostalih nacionalnosti. Budući da su gotovo svi ljudi nemačke i mađarske nacionalnosti stekli nemačko ili mađarsko državljanstvo tokom okupacije Čehoslovačke, proterivanje je moglo biti legalizovano kao proterivanje stranaca.[37]

Dana 22. juna 1942. godine, nakon što su postali poznati planovi za proterivanje sudetskih Nemaca, Venzel Jaksh (sudetski nemački socijaldemokrata u egzilu) napisao je pismo Benešu protestujući zbog predloženih planova.

U početku je trebalo biti pogođeno samo nekoliko stotina hiljada sudetskih Nemaca - ljudi za koje se smatralo da su nelojalni prema Čehoslovačkoj i koji su, prema Benešu i češkom javnom mnjenju, delovali kao Hitlerova „peta kolona“. Zbog eskalacije nacističkih zločina u Protektoratu kako je rat odmicao, javljali su se sve veći zahtevi čehoslovačke vlade u egzilu, čeških grupa otpora i većine Čeha, za proterivanje sve više Nemaca, bez pojedinačne istrage ili zaključivanje krivice s njihove strane. Jedini izuzetak bili bi 160.000 do 250.000 etničkih Nemaca "antifašista", i ti etnički Nemci presudni za češku industriju. Česi i njihova vlada nisu želeli da buduća Čehoslovačka bude opterećena velikom nemačkom manjinom.

Ideju o proterivanju etničkih Nemaca iz Čehoslovačke podržali su britanski premijer Vinston Čerčil, i britanski ministar spoljnih poslova Antoni Eden,[38] pa je 1942. godine, čehoslovačka vlada u egzilu dobila i formalnu podršku Ujedinjenog Kraljevstva za proterivanje Nemaca iz Čehoslovačke, a marta 1943. godine, predsednik Beneš je dobio i podršku Moskve. U junu 1943. godine Beneš je otputovao u Vašington, i od predsednika Franklina D. Ruzvelta dobio podršku za nove planove proterivanja.[38]

Tokom nemačke okupacije Čehoslovačke, posebno nakon odmazde nacista zbog atentata na Hajdriha, većina čeških grupa otpora tražila je konačno rešenje nemačkog pitanja, koje bi moralo biti postignuto premeštanjem ili proterivanjem. Zahteve je usvojila vlada u egzilu koja je, počev od 1943. godine, tražila podršku saveznika za ovaj predlog.

Košički program iz aprila 1945. godine, koji je ocrtavao posleratno političko naseljavanje Čehoslovačke, predviđao je proterivanje Nemaca i Mađara iz zemlje.[39] Konačni sporazum o premeštaju nemačke manjine ipak je postignut tek 2. avgusta 1945. na kraju Potsdamske konferencije.

Ser Geoffrey Harrison, koji je izradio član XIII Potsdamskog saopštenja u vezi sa proterivanjima, napisao je 31. jula 1945. godine Seru John Troutbeck-om, šefu nemačkog odeljenja spoljne službe pismo sledeće sadžine:

Pododbor se sastao tri puta, uzimajući za osnovu raspravu o nacrtu koji sam distribuirao ... Sobolov je zauzeo stav da poljska i čehoslovačka žele da proteraju svoje nemačko stanovništvo o time ispune istorijsku misiju koju sovjetska vlada nije bila voljna da pokuša da ometa .....Cannon i ja, naravno, snažno smo se usprotivili ovom stavu. Jasno smo stavili do znanja da nam se ideja masovnih transfera ne sviđa. Kako, međutim, nismo mogli da ih sprečimo, želeli smo da obezbedimo da se izvrše na što uredniji i humaniji način ... [a]

Nemci u Čehoslovačkoj na kraju rata[uredi | uredi izvor]

Da bi shvatili zlodala svojih sunarodnika Sudetski Nemci bili su naterani da prođu pored tela 30 Jevrejki koje su nemačke SS trupe izgladnjivale do smrti u Volariu (ovde je 95 žena mučeno do smrti).
Glavni članak: Nemačka okupacija Čehoslovačke

Steći jasnu slike o proterivanju Nemaca iz Čehoslovačke je teško zbog haotičnih uslova koji su postojali na kraju rata. Nije postojala stabilna centralna vlada, a vođenje evidencije takođe nije postojalo. Mnogi događaji koji su se dogodili tokom tog perioda bili su spontani i lokalni, a ne rezultat koordiniranih direktiva centralne vlade. Među tim spontanim događajima bilo je uklanjanje i pritvaranje sudetskih Nemaca, što je izazvalo snažno antinemačko raspoloženje na lokalnom nivou, a organizovali su ga lokalni zvaničnici.

Prema Schieder commission, evidencija kupona za obroke hrane pokazuje približno 3.070.899 stanovnika okupiranih Sudetskih krajeva u januaru 1945. godine, među kojima su bili Česi i Nemci. Pored toga, većina od otprilike 100.000 karpatskih Nemaca iz Slovačke evakuisana je po Himlerovom naređenju u region Bohemije i Moravske pred sam kraj rata. Tokom aprila i maja 1945. godine, oko 1,6 miliona Nemaca iz poljske Šleske pobeglo je ispred sovjetskih snaga koje su napredovale i tako silom prilika postale izbeglice u Češkoj-Moravskoj. Tako je prema nemačkim procenama u Bohemiji-Moravskoj u maju 1945. bilo 4,5 miliona nemačkih civila.[40]

Hronologija proterivanja[uredi | uredi izvor]

Interniranje Sudetskih Nemaca

Do maja 1945. godine sovjetska Crvena armija osvojila je Slovačku i Češku zajedno sa Trećim rajhom. Jedan režim uskraćivanja suvereniteta, čistki, pogubljenja i političke cenzure zamenio je drugi, pošto se ponovo ujedinjena Čehoslovačka brzo upila u komunističku orbitu Varšavskog pakta. Vraćajući se iz egzila, čehoslovački predsednik Edvard Beneš zatekao je slomljenu naciju razjarenu etničkom mržnjom prema Nemcima, bez obzira na njihova politička uverenja ili mišljenje o nacizmu ili antislovenskom nacističkom šovinizmu. Kultura, etnička pripadnost, pa čak i zvuk nemačkog jezika gadili su se mnogim Česima.

Više od 250.000 ljudi u Čehoslovačkoj umrlo je tokom rata zbog pogubljenja, zatvora ili u tranzitnim logorima u zemlji i inostranstvu (Poljskoj), a 300.000 Čeha i Jevreja deportovano je u koncentracione logore U razumljivoj antinemačkoj histeriji koja je usledila, u čehoslovačkoj vladi je bilo uzvišeno da „nacija preživljava samo nadajući se osveti“ .

U opsežnoj generalizaciji koja je sve Nemce lažno smatrala ratobornim, profašističkim i antičeškim, Čehoslovaci su planirali da u potpunosti unište čitavu nemačku manjinu staru 1.000 godina samo zbog njihove etničke pripadnosti, efikasno očistivši više od 28,8% nacionalnog stanovništva za samo nekoliko godina.

Predsednik Beneš zahteva da se „nemačko pitanje u našoj republici mora likvidirati“, i da Česi moraju „strpljivo čekati ... da očiste republiku“ . Češka vlada je ubrzala uklanjanje nemačkih civila tvrdeći da je „češkoj naciji potreban i njen Lebensraum koji bi se postigao „odlaskom ili proterivanjem“ svih Nemaca optuženih za saradnju sa osvajačima. Iako je nastavio da insistira na tome da je neprikladno masovno ubijanje ili pogubljenje Nemaca i da se to nećedesiti antifašistima, na kraju će gotovo cela nemačka nacionalnost biti uklonjena i prebačena u Nemačku okupiranu saveznicima, uključujući i one koji nisu imali apsolutno nikakve nacističke simpatije i aktivno su se smatrali građanima Čehoslovačke. Tvrdio je da je kazna za „izdaju“ za koju su sudetski Nemci bili krivi - smrt - bila daleko gora od proterivanja, iako je tokom proterivanja umrlo najmanje 15.000-30.000 civila.[41]

Iz Londona i Moskve, češki i slovački politički agenti u izgnanstvu pratili su naprednovanje sovjetske vojske koja je gonila nemačke snage prema zapadu, sve do dolaska na teritoriju prve bivše Čehoslovačke Republike.

Beneš je proglasio program novoimenovane čehoslovačke vlade 5. aprila 1945. godine u severoistočnom gradu Košice, koji je obuhvatio ugnjetavanje i progon ne-češkog i neslovačkog stanovništva delimično obnovljene Čehoslovačke Republike. Nakon proglašenja programa u Košicama, nemačko i mađarsko stanovništvo koje je živelo u preporođenoj čehoslovačkoj državi podvrgnuto je različitim oblicima sudskih postupaka, oduzimanju državljanstva, oduzimanju imovine, osudi na radne logore i postavljanju vladinih upravnika u nemačkim i mađarskim preduzećima i i na farmama, koje se eufemistički nazivali „reslovakizacija“.

Uloga čehoslovačke vojske[uredi | uredi izvor]

Zapadnu Čehoslovačku oslobodile su američke snage pod vođstvom generala Patona. General Zdenek Novak, šef praške vojne komande „Alek“, izdao je naredbu da se „deportuju svi Nemci sa teritorije u istorijskim granicama“.[42]

Potsdamska konferencija sankcionisala je proterivanje Nemaca iz Čehoslovačke

U brošuri izdatoj 5. juna 1945. pod naslovom „Deset zapovesti za čehoslovačke vojnike u pograničnim regionima“ namenjoj vojnicima navodi se...

Nemci su ostali naši nepomirljivi neprijatelji. Ne prestajte da mrzite Nemce ... Ponašajte se prema Nemcima kao pobednik ... Budite oštri prema Nemcima ... Nemačke žene i Hitlerova omladina takođe snose krivicu za zločine Nemaca. Obračunajte se i sa njima na beskompromisan način.[42]

Dana 15. juna 1945. godine, vladinim dekretom vojsci je naloženo da sprovede mere za hapšenje nacističkih zločinaca i izvrši premeštanje nemačkog stanovništva. Dana 27. jula, Ministarstvo narodne odbrane izdalo je tajnu naredbu koja je upućuje na transfer uz napomenu da bi trebalo da se izvrši u što većem obimu i što je brže moguće kako bi zapadne sile stavila pred završni čin.[42]

Neki od Benešovih dekreta iz 1945.[uredi | uredi izvor]

Između 1945. i 1948. godine predsednik republike, čehoslovački parlament sa sedištem u Pragu, Slovačko nacionalno veće (parlament) u Bratislavi i Odbor slovačkih poverenika (proglašavali su niz uredbi, edikata, zakona i statuta čehoslovačke vlade) koji su označeni i kao Benešovi dekreti. Neki od njih navedeni su u donjoj tabeli:[43]

Broj akta Naziv
5/1945 Dekret predsjednika o nevaljanosti nekih transakcija vezanih uz stvarna prava od trenutka gubitka slobode i o nacionalizaciji imovine Nijemaca, Mađara, izdajica, kolaboratora i nekih organizacija i udruga
12/1945 Dekret predsjednika o konfiskaciji i ubrzanoj dodjeli poljoprivrednog zemljišta Nijemaca, Mađara, izdajica i neprijatelja čeških i slovačkih naroda
16/1945 Dekret predsjednika o kažnjavanju nacističkih zločinaca, izdajica i njihovih pomagača te izvanrednim narodnim sudovima
28/1945 Dekret predsjednika o smještaju čeških, slovačkih i ostalih slavenskih farmera na poljoprivrednom zemljištu Nijemaca, Mađara i ostalih državnih neprijatelja
71/1945 Dekret predsjednika o radnoj obvezi osoba koje su izgubile čehoslovačko državljanstvo

Uredbe[uredi | uredi izvor]

Traka za Nemce (po ugledu na onu za Jevreje u holokaustu) koju su morali da nose u Čehoslovačkoj posle Drugog svetskog rata. „N” je skrađenica za „Nemac”.[44]

Ustavna uredba predsednika Republike br. 33/1945, o regulisanju čehoslovačkog državljanstva osoba nemačke i mađarske nacionalnosti, predvidela je gubitak čehoslovačkog državljanstva za one koji su stekli drugo državljanstvo prema propisima stranih država, okupacione vlasti, i u svim ostalim čehoslovačkim državljanima nemačke i mađarske nacionalnosti.[43]

U Uredbi br. 5/1945, O nevaljanosti određenih imovinsko-pravnih postupaka iz vremena neslobode i o nacionalnoj administraciji imovinskih vrednosti Nemaca, Mađara, izdajnika i saradnika i određenih organizacija i instituta, identifikovae su osobe nemačke ili mađarske nacionalnosti kao državno nepouzdane.[43]

Uredbom br. 12/1945,. država je oduzela poljoprivrednu imovinu svim licima nemačke i mađarske nacionalnosti, bez obzira na nacionalnost. Ova zaplena je izvršen ukazom br. 108/1945, a Nacionalni fondovi za obnovu, prošireni „na sve imovinske vrednosti lica nemačke ili mađarske nacionalnosti“. Nije dozvoljena nadoknada za oduzetu imovinu.[43]

Pretpostavka krivice Nemaca i Mađara za nacizam je tako pravno utvrđena. Samo aktivni nemački pripadnici otpora mogli su izbeći takav zakon na osnovu člana 1 stav 2 Uredbe br. 12/1945.., Ali teret dokazivanja ležao je na njihovoj strani.[43]

Masakri[uredi | uredi izvor]

Proterivanje iz 1945. godine nazivano je „divljim premeštanjem“ (divokы odsun) zbog široko rasprostranjenog nasilja i brutalnosti koje nisu sprovodila samo rulja već i vojnici, policija i drugi koji su delovali pod okriljem vlasti.[45] Na primer, u leto 1945. godine, bilo je lokalnih masakra nad nemačkim stanovništvom. Sledeći primeri su opisani u studiji koju je uradio Evropski univerzitetski institut u Firenci:[46]

  • 18. - 19. juna 1945. godine, u incidentu u Prerovu - 71 muškarac, 120 žena i 74 dece (265 karpatskih Nemaca) iz Dobšine prolazili su kroz Horni Moštenice u blizini železničke stanice Prerov. Ovde su ih čehoslovački vojnici izveli iz voza, odveli izvan grada na brdo nazvano „Švedski šanci“, gde su bili prinuđeni da sami kopaju grobove, a potom su svi bili streljani. Masakr je postao javno poznat tek nakon pada komunističkog režima 1989. godine.[1]
  • 20.000 Nemaca bilo je primorano da napusti Brno i ode u kampove u Austriji. Z. Beneš je tom prilikom prijavio 800 smrtnih slučajeva.[1]
  • Procene ubijenih u masakru u Ustiju kreću se od ne manje od 42 do 2.000 civila. Nedavne procene kreću se od 80 do 100 smrtnih slučajeva.[1]
  • 763 etnička Nemca ubijena je u Postelbergu (danas Postoloprti) i oko njega.[1]

Tokom faze nasilnog deportovanja, procenjuje se da je broj ubijenih Nemaca bio između 19.000 i 30.000.[45] Procene su ukazivali da čehoslovačka vlada nije nesklona „narodnoj pravdi“ sve dok nije preterano ocrnila reputaciju zemlje u inostranstvu.[47] Bilo je čak i vladinih zvaničnika koji su tvrdili da se masakri u Ustiju ne bi dogodili da se vlada oštrije obračunala sa Nemcima.[47]

Zločini zabeleženi na filmskoj traci
Amaterski režiser Jiri Hmeliček snimio je svojom kamerom brutalno pogubljenje 42 Nemca u civilu na koje su stražari Revolucionarne garde prvo pucali, a zatim preko njih prešli kamionom. Porodica je dugo skrivala jedinstveni film o divljanju Revolucionarne garde, ali nakon 65 godina odlučila je da objavi ove snimke.[48]

Kampovi za interniranje[uredi | uredi izvor]

Prema podacima nemačkog „Društva protiv proterivanja“, neki Nemci su poslati u „koncentracione logore“.[1] U izveštaju nemačkog Crvenog krsta iz 1964. godine navodi se čehoslovački sistem logora koji se sastojao od:[49]

  • 1.215 pritvorskih centara,
  • 846 radnih logora,
  • 215 specijalnih zatvora.

U ove logore zatočeno je 350.000 Nemaca pre nego što su Nemci proterani i slani na prinudni rad.[49]

U svim logorima i zatvorima vladala je glad i fizičko nasilje nad Nemcima (svih starosnih grupa, uključujući novorođenčad, decu, žene i starce) neadekvatni higijenski uslovi, neadekvatna medicinska nega, visok mortalitet i prisilni rad.[49]

Istoričar Tomas Stanek Troppau (Opava) procenjuje da je u logorima na kraja rata u maju 1945. godine i tokom 1946. godine bilo 24.000 do 40.000 smrtnih slučajeva.[49]

Istoričar Kurt Böhme (Minhen), bivši šef Nemačke službe traženja Crvenog krsta, navodi broj ljudi koji su umrli ili nestali u tim logorima do 1955. godine, od oko 100.000, dok je 240.000 sudetskih Nemaca bilo direktno ili indirektno žrtva raseljavanja.[49]

Zahvaljujući politici tadašnjeg nemačkog kancelara Konrada Adenauera prestao je prinudni rad Nemaca.

Kada su Pariski ugovori stupili na snagu 5. maja 1955. godine, Kremlj je naložio Pragu da pusti internirane pre Adenauerovog putovanja u Moskvu, koje se očekivalo posle 5. maja. 1955. godine Tada je završeno je interniranje Nemaca i prinudnih radnika u Čehoslovačkoj.[49]

Specijalni sudovi osudili su 21.469 osoba na zatvor, a 713 je pogubljeno zbog zločina počinjenih tokom nacističke okupacije. Grube procene tvrde da je 350.000 Nemaca u Čehoslovačkoj prošlo kroz jednu ili više od ovih institucija i da je 100.000 stradalo.[49] Međutim, Crveni krst je uspeo da potvrdi samo 6.989 smrtnih slučajeva u logorima za interniranje.[50]

Prema Alfredu de Zajasu:

  • Jedan od najgorih logora u posleratnoj Čehoslovačkoj bio je stari nacistički koncentracioni logor Theresienstadt.
  • Uslove pod novom češkom administracijom H. G. Adler, bivši jevrejski zatvorenik, opisuje na sledeći način:

    ... u većini su to bila deca i maloletnici, koji su bili zatvoreni samo zato što su bili Nemci. Samo zato što su bili Nemci ...? Ova rečenica zvuči zastrašujuće poznato; samo je reč „Jevreji“ promenjena u „Nemci“. [...] Ljudi su bili gnusno hranjeni i maltretirani, i nije im bilo ništa bolje nego što je neko navikao iz nemačkih koncentracionih logora.[51]

  • Civilni internirnirci koji su preživeli proterivanje, naveli su strahote višemesečnog i višegodišnjeg gladovanja i zlostavljanja u više hiljada svedočenja.
  • Savezničke vlasti u američkoj i britanskoj zoni mogle su istražiti nekoliko slučajeva, uključujući ozloglašeni koncentracioni logor u Češkim Budjejovicama u Južnoj Češkoj. Zamenik komandanta ovog logora u periodu od 1945. do 1946. godine, Vaclav Hrneček, kasnije je pobegao iz Čehoslovačke i došao u Bavarsku, gde su ga prepoznali bivši nemački logoraši. Hrneček je izveden pred američki sud Visoke savezničke komisije za Nemačku kojim je predsedavao sudija Leo M. Gudman.

    Sud je izrekao osmogodišnju kaznu Hrnečeku na osnovu saznanja da je logor Budjejovice vođen na zločinački i svirep način, i da, iako nije bilo gasnih komora i nije bilo sistematskog, organizovanog istrebljenja, logor je bio centar sadizma, u kome je ljudski život a i ljudsko dostojanstvo nije imalo značenje.[52]

Proterivanja Nemaca[uredi | uredi izvor]

Do trenutka proterivanja 1945. godine, u Čehoslovačkoj je bilo 3.295.000 nemačkih civila. Ovom statistikom obuhvaćeno je i 147.501 karpatskih Nemaca u Slovačkoj.[22]

Samo nekoliko meseci nakon pada Trećeg rajha u maju 1945. godine, doneta je konačna odluka o proterivanju svih Nemaca osim njih 800.000, koji su trebalo da budu korišćeni kao radna snaga (prvenstveno dobrovoljna) za podsticanje napora na obnovi zemlje. Oslobođenim proterivanja bio je zabranjen odlazak iz Čehoslovačke kako bi se zaposlenima osiguralo ratom zahvaćeno čehoslovačko tržište rada. Na kraju, većina oslobođenih oko 800.000 na kraju je proterano ili raseljeno.[22]

Desetine hiljada etničkih Mađara trebalo je takođe da budu proterano samo zbog dugotrajnog sukoba njihove nacionalnosti sa Slovacima i zato što je njihova nacija bila bliski saveznik Trećeg rajha.

Da bi se ubrzalo proterivanje nemačke manjine, pravni parametri u Čehoslovačkoj koji bi vojnicima i privatnim građanima omogućavali proterivanje nemačkih državljana, bilo je oduzimanje celokupne imovine bez naknade, pa čak i fizičko nasilje po potrebi, bez pravnog ili krivičnog gonjenja. Ovi zakoni su i danas prisutni u Češkoj, iako se uopšte ne sprovode.[22]

Iako češka vlada i češki nacionalisti danas insistiraju na tome da su proterivanja i eventualne smrtni slučajevi bili samo odmazda za brutalnost Nemačke u okupiranoj Čehoslovačkoj protiv izrazito pronacističkog stanovništva oni se ne mogu porediti sa nacističkim zločinima, češka proterivanja očistila su etničke nemačke civile čak i sa krajnje levičarskim i socijalističkim uverenjima samo zbog njihove kulturne pripadnosti.[22]

Britanska vlada ohrabrila je Čehoslovake da zanemaruju različita politička uverenja Nemaca i proteraju ih sve jer je bilo potrebno radikalno rešenje za ublažavanje uočene sveprisutnije nemačke ratobornosti a u tom proterivanju na udaru su se našli i antifašisti koji nisu počinili izdaju, koji su takođe proterani.[22]

Sudetska oblast nastanjena Nemcima iz koje je vršena deportacija

Zakon br. 115/1946 Col.[uredi | uredi izvor]

Dana 8. maja 1946. godine, čehoslovačka privremena narodna skupština donela je zakon br. 115/1946 Col. zajedno sa Benešovim uredbama kome se navodi...

„Bilo koje delo počinjeno između 30. septembra 1938. i 28. oktobra 1945. čiji je cilj bio da pomogne u borbi za slobodu Čeha i Slovaka ili koje je predstavljalo samo represalije za postupke okupacionih snaga i njihovih saučesnika, nije nezakonito, čak i kada takva dela inače mogu biti kažnjiva po zakonu“.

Ovaj zakon, koji je i dalje na snazi, de fakto je obezbedio da u Čehoslovačkoj nije procesuiran nijedan zločin nad Nemcima tokom navedenog perioda.[53]

Uredbom br. 115/1946 od 8. maja 1946. godine delatnosti (koje bi se inače smatrale krivičnim) nisu bile nezakonite ako je njihov „cilj bio da doprinesu borbi za povratak slobode Čeha i Slovaka ili su bile usmerene na pravednu odmazdu za dela stanara ili njihovih saradnika“. Neprimereno nasilje ili bilo koji drugi slični ekscesi nisu amnestirani. Uvek su bili zločini i uvek su se kažnjavali kao zločini. Ukazi predsednika Republike, stranica 27 Bez takvog dela, mnogi borci otpora bili bi otvoreni za krivično gonjenje zbog svojih aktivnosti protiv nacista. Zakon kojim se predviđa da kazne izrečene protiv čeških boraca otpora tokom rata bile su zakonite, važile su u Nemačkoj do 1997.

Međutim, češka vlada je izrazila žaljenje u Zajedničkoj češko-nemačkoj deklaraciji o međusobnim odnosima i njihovom budućem razvoju 1997:

Češka strana žali što je nasilnim proterivanjem i prisilnim preseljavanjem sudetskih Nemaca iz bivše Čehoslovačke posle rata, kao i eksproprijacijom i lišavanjem državljanstva, naneseno mnogo patnji i nepravde nevinim ljudima, takođe s obzirom na činjenicu ta krivica je pripisivana kolektivno. Posebno žali zbog ekscesa koji su bili u suprotnosti sa osnovnim humanitarnim principima, kao i pravnim normama koje su postojale u to vreme, a osim toga žali što je Zakon br. 115 od 8. maja 1946 omogućio da ovi ekscesi budu smatrani nelegalnim i da je posledica toga ova dela nisu kažnjena.
Nemačka strana priznaje odgovornost Nemačke za njenu ulogu u istorijskom razvoju, koji je doveo do Minhenskog sporazuma 1938. godine, bekstva i prisilnog proterivanja ljudi iz pograničnog područja Češke i nasilnog raspada i okupacije Čehoslovačke Republike. Žali zbog patnje i nepravde nanete češkom narodu kroz nacionalsocijalističke zločine koje su počinili Nemci. Nemačka strana odaje počast žrtvama nacionalsocijalističke tiranije i onima koji su joj se opirali.

Rezultati[uredi | uredi izvor]

Početkom januara 1946. godine, vozovi puni sudetskih Nemaca - četrdeset vagona, trideset putnika po vagonu - svakodnevno su odlazili iz Čehoslovačke u američku zonu okupirane Nemačke. Do kraja 1946. godine, čehoslovačka vlada je završila „organizovani transfer“ gotovo 2 miliona Nemaca, i to na način koji je u mnogim aspektima ispunio mandat Potsdamskog sporazuma da preseljenje bude „uredno i humano“.

Ali fokus u ovim regulisanim teretnim vozovima punim ljudskog tereta prikriva razmere humanitarne katastrofe sa kojom su se suočili Nemci tokom letnjih meseci 1945. godine, neposredno nakon nacističke kapitulacije. Krajem 1945. češki vojnici, snage bezbednosti i lokalne milicije već su proterali preko 700.000 sudetskih Nemaca u okupirane Nemačku i Austriju. Čak 30.000 Nemaca je umrlo na prinudnim marševima. Češki i nemački izvori dugo se nisu slagali oko broja umrlih. Nemački istoričari, mnogi od njih sudetski prognanici, tvrdili su za više od 200.000 smrtnih slučajeva tokom proterivanja iz Čehoslovačke.[54]

Iako se istoričari široko ne slažu oko broja smrtnih slučajeva, nedavni izveštaj češko-nemačke „Zajedničke komisije istoričara“ složio se da se on kretao u rasponu od 17.000 do 30.000 mrtvih.

Berlin - Pankov 1946. (teretna stanica) - deportovanje raseljenog nemačkog stanovništva. 1945. i 1949. godine Pankov je bio urbana četvrt u sovjetskom sektoru Berlina, a od 1949. do 1990. urbani deo istočnog Berlina.

Zajednička češko-nemačka komisija istoričara 1996. godine navela je sledeće statističke podatke:

  • smrti usled nasilja i nenormalnih životnih uslova nastale su kod približno 10.000 ubijenih osoba;
  • još 5.000–6.000 osoba umrlo je iz neodređenih razloga povezanih sa proterivanjem;
  • čineći ukupan broj žrtava proterivanja od oko 15.000–16.000 (ovo isključuje samoubistva, koja čine približno 3.400 slučajeva.[55][56][57][58]

Češka evidencija izveštava o 15.000-16.000 nasilnih smrtnih slučajeva, koji ne uključuju dodatnih 6.667 neobjašnjivih slučajeva ili samoubistava, kao i broj umrlih od gladi i bolesti u Nemačkoj kao posledica proterivanja.

Procenjeno je da je 1946. godine 1,3 miliona etničkih Nemaca deportovano u američku zonu, koja će postati deo Zapadna Nemačka.

Takođe se procenjuje da je 800.000 Nemaca deportovano u sovjetsku zonu (u deo Nemačke koji će postati Istočna Nemačka).[11]

Nemačko stanovništvo u Čehoslovačkoj 1939. godine (prema Nemačkim izvorima[59])
Opis Ukupno Etnički Nemci Drugi
Sudetski Nemci 3,037,361 3,037,361 -
Jevreji 2.035 2.035 -
Česi 193,786 - 193,786
Ostale etničke grupe 3.670 - 3.670
Strane nacionalnosti 39,747 11,754 27.993
Bez državljanstva 3.415 2.454 961
Neodređeno državljanstvo 128,435 10,811 117.624
Nemački popis stanovništva u Sudetima iz maja 1939. 3.408.449 3.064.415 344.034
Protektorat Češke i Moravske - 259.000 -
Nemačko stanovništvo u Slovačkoj - 154.000 -
Ukupno nemačko stanovništvo u Čehoslovačkoj 1939. - 3.477.000 -

Suprotstavljeni stavovi[uredi | uredi izvor]

Analiza brutalnog nasleđa nemačke vladavine u okupiranoj Čehoslovačkoj je značajna, jer Česi snažno ističu da je proterivanje više od 3.000.000 civila bilo opravdano s obzirom na zločine koje su počinili Nemci.

Međutim, proterivanja, kao što je opisano na ovoj stranici, potpuno su zanemarila političko svrstavanje etničke nemačke manjine i jednostavno su ciljala na uklanjanje čitave etničke zajednice isključivo zbog njene etničke pripadnosti.

Važno je zapamtiti da su okupatorske nemačke snage i odredi za ubijanje u Čehoslovačkoj bili prvenstveno iz same Nemačke ili su to bili dobrovoljci iz okupiranih zemalja i država Osovine.

Sudetski Nemci sami nisu bili odgovorni za okupaciju ili teškoće češkog naroda. Iako je njihov poziv na nezavisnost na kraju doveo do Minhenske konferencije i aneksije Sudeta, politički oportunizam i ekspanzionizam Hitlerove Nemačke uzrokovali su gubitak suvereniteta Čehoslovačke.

Potpuno je netačno tvrditi da su sudetski Nemci nakon aneksije Sudeta i okupacije Praga pokrenuli plimu i talas terora tokom okupacije na Čehe od 1938. do 1945. godine. Prema tome, etničko uopštavanje Čehoslovaka o Nemcima kao svojstvenim počiniocima rata i okupacije lažno je i nekorektno jer je podrazumevalo Sudetske Nemce kao odgovorne za češku patnju zbog njihovog etničkog identiteta.[60]

Dugoročni uticaj[uredi | uredi izvor]

Prema studiji iz 2020. godine, proterivanje Nemaca doprinelo je neprekidnom propadanju gradova i smanjenju ljudskog potencijala u regionima Čehoslovačke u kojima su Nemci nekada živeli.[61]

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Komitet Ujedinjenih nacija za ljudska prava doneo je odluke u tri slučaja u vezi sa sudetskim Nemcima u kojima se krše članovi 26. i 14. Međunarodnim dogovorom o uspostavljanju građanskog i političkog prava, naloženo je Češkoj Republici da vrati imovinu pravim vlasnicima. Od 2010. godine stavovi Komiteta nisu primenjeni. Na to su sigurno uticala istraživanja javnog mnjenja koja ukazuju da se javnost protivi takvim merama.[61]

Prema članku u Praškom dnevnom monitoru:

Češko-nemačka deklaracija [od] 1997. postigla je kompromis i izrazila žaljenje zbog nepravde koje su nevini ljudi prouzrokovali „posleratnim proterivanjima, kao i prinudnim deportacijama sudetskih Nemaca iz Čehoslovačke, eksproprijacijom i oduzimanjem državljanstva“ na osnovu principa kolektivne krivice.

U češko-nemačkoj deklaraciji iz avgusta 1997. godine stoji:

  • Nemačka strana je preuzela punu odgovornost za zločine nacističkog režima i njihove posledice (savezničko proterivanje).
  • Nemačka strana je svesna činjenice da je nacionalsocijalistička politika nasilja prema češkom narodu pomogla da se pripremi teren za posleratni beg, nasilno proterivanje i prisilno preseljenje.
  • Češka strana žali što je nasilnim proterivanjem i prisilnim preseljavanjem sudetskih Nemaca iz bivše Čehoslovačke nakon rata ... mnogo nevinog naroda naneto mnogo patnje i nepravde.“[62] Češka nije izrazila žaljenje zbog saveznički prenos sudetskih Nemaca sa naci-nemačkim državljanstvom ili onih koji nisu ispoljavali „svoju odanost Čehoslovačkoj Republici“.

Nemački političari i deportovani sudetski Nemci široko koriste reč „proterivanje“ za te događaje. Međutim, politički predstavnici i u Češkoj i u Poljskoj, odakle su se milioni Nemaca morali preseliti posle Drugog svetskog rata, obično izbegavaju ovaj izraz i radije koriste reč „deportacija“.

Danas je pitanje čehoslovačkog proterivanja Mađara i Nemaca i dalje izuzetno napet politički i kulturni sukob u Nemačkoj, Austriji i podeljenoj Češkoj i Slovačkoj. Slovačka, koja je proterala daleko manje dramatično stanovništvo od 3.000.000 poput Čeha, uspela je okriviti kriviti češki režim ili Crvenu armiju. Slovačka Republika se zvanično izvinila zbog proterivanja, iako je odbila da ponudi bilo kakvu finansijsku restituciju ili kompenzaciju.[63]

.

Naknada prognanim licima[uredi | uredi izvor]

Britanski Forin ofis i američki Stejt department planirali su osnivanje „komisije za premeštanje stanovništva“, sličnu aranžmanu iz Lozanskog sporazuma iz 1923. godine, da bi obezbedili kompenzaciju za privatno vlasništvo premeštenim Grcima i Turcima nakon kemalističkog rata 1919–1923. Ali događaji su išli brže odpolitike zapadai proterivanja su započela u maju 1945. godine, mnogo pre Potsdamske konferencije i pre nego što je postignut bilo kakav sporazum o osnivanju komisije. Tako da nikada nije osnovana komisija za premeštaj stanovništva koja bi bila nadležna za procenu zahteva nemačkih prognanika. (Pogledajte dokumente Ureda za javne evidencije FO 371/46810 i FO 371/46811).

Pošto je čehoslovačka vlada u egzilu odlučila da je preseljenje stanovništva jedino rešenje nemačkog pitanja, problem reparacije (odšteta za rat) bio je usko povezan. Predloženi transfer stanovništva kako je predstavljen u pregovorima sa vladama SAD, Velike Britanije i SSSR, pretpostavljao je konfiskaciju imovine Nemaca kako bi se pokrili zahtevi za reparacijom Čehoslovačke; a Nemačka bi trebalo da plati odštetu svojim građanima. Ova činjenica koja je usledila trebalo je da spreči nemačku da izbegne plaćanje reparacije kao što se to dogodilo nakon Prvog svetskog rata.[64]

Ovaj plan je predložen Međudržavnoj agenciji za reparaciju (IARA) 1945. godine, ali zbog pojave hladnog rata nikada nije potvrđen nijednim ugovorom sa Nemačkom. IARA je završila svoju aktivnost 1959. godine i nastao je status kvo: Češka je zadržala imovinu proteranih etničkih Nemaca, dok Nemačka nije platila nikakvu reparaciju (ispunjeno je samo oko 0,5% čehoslovačkih zahteva[traži se izvor]). Iz tog razloga, svaki put kad sudetski Nemci zatraže odštetu ili ukidanje Beneševih dekreta, češka strana uzvraća pretnjom zahtevom za odštetu.

Čak i tokom pripreme češko-nemačke deklaracije, nemačka strana je izbegla češki zahtev da sporazumom potvrdi status kvo. Međutim, Nemačka je usvojila čehoslovački predlog i isplatila odštetu prognanicima. Jedan izvor tvrdi da je nemačka vlada prognanicima do 1993. isplatila oko 141 milijardu DM. U drugim izvorima se navodi da je ukupni iznos od oko 60 milijardi evra isplaćen kao delimična kompenzacija svim građanima Nemačke i etnički nemačkim prognanicima - samo grupi od 15 miliona ljudi - pogođenim gubitkom imovine usled posledica rata.[65] Može se pretpostaviti da isplata Nemcima iz Čehoslovačke predstavlja mnogo manji deo te sume.

Za razliku od Nemačke, pitanje naknade prognanicima bilo je, barem nominalno, zatvoreno sa nekoliko ugovora sa Austrijom i Mađarskom. Najvažnije sledi:

Ugovor od 19. decembra 1974

Prema ovom ugovoru, Čehoslovačka se obavezala da plati 1.000.000.000 ATS za pokrivanje imovinskih zahteva austrijskih državljana i odrekla se bivše teritorije i svih ostalih zahteva država ili pojedinaca protiv Austrije. Austrijska strana se odrekla svih zahteva protiv ČSSR i obavezala se da neće podržati nikakve zahteve pojedinaca protiv ČSSR koji se odnose na proterivanje.

Ugovor od 3. februara 1964. godine

Prema ovom ugovoru, Čehoslovačka se obavezala da će udovoljiti svim zahtevima Mađarske i mađarskih državljana u vezi sa konfiskacijom plaćanjem 20.000.000 kč.

Spomenici[uredi | uredi izvor]

Nemačka[uredi | uredi izvor]

Ubrzo nakon raseljavanja i deportacija, sudetski Nemci u Zapadnoj Nemačkoj počeli su da grade spomenike preminulim rođacima, prijateljima i komšijama koji su nasilnom smrću izgubili živote, umrli od iscrpljenosti, gladi ili bolesti tokom marševa ili u koncentracionim i radnim logorima.

Najstariji dokumentovani spomenik izgrađen je 1947. godine u Hesenu. Poslednja registrovana datira iz 2005. godine.[66]

Od 1950. godine do danas izgrađeni su mnogi krstovi, nadgrobni spomenici, kao i umetnički spomenici. U Saveznoj Republici Nemačkoj ima ih oko 1.400.

Posle raspada DDR-a, novi spomenici i spomen-mesta postavljeni su u Brandenburgu, Meklenburgu - Zapadnoj Pomeraniji, Saksonija-Anhalt, Tiringija, Šleska i Lužica.[67]

Austrija[uredi | uredi izvor]

Duž severne donjoaustrijske granice, tokom perioda „gvozdene zavese“, raseljeni Južnomoravci su izgradili preko dvadesetak spomenika i spomen obeležja svojim rodnim selima. Među najzanimljivijima su Kreuzberg u blizini sela Kleinvalštad sa pogledom na brda Mikulov i Pavlovske i spomenik u selu Unterenzingen sa pogledom na Znojmo.[68]

Češka[uredi | uredi izvor]

Nakon pada komunističkog režima, u Češkoj je započela izgradnja spomen obeležja i postavljanje spomen pločau znak sećanja na deo raseljenog nemačkog stanovništva. Nisu još svi registrovani, ali su i dalje vidljivi dokazi napora ka pomirenju na obe strane.[67]

Zanimljiv primer je i uspostavljanje nacionalnog spomenika herojima Hajdrihijade sa podnaslovom - Mesto pomirenja. Spomenik je inaugurisan na praznik Svetog Vaclava, 28. septembra od 1995. godine u pravoslavnoj hramu Svetih Kirila i Metodija u Pragu.

Dan sećanja - „Gedenktag an Flucht und Vertreibung“[uredi | uredi izvor]

Savezni kabinet u Nemačkoj odlučio je 27. avgusta 2014. godine, da uvede još jedan dan sećanja na stradanje Nemaca bivših stanovnika Sudeta, koji su morali da napuste Čehoslovačku nakon rata. Počev od 2015. godine, novi dan za pamćenje biće dodat nemačkim kalendarima i svake godine 20. juna, Nemci obeležavaju Dan sećanja „Gedenktag an Flucht und Vertreibung“, dok u saveznoj državi Bavarska, Hesenu i Saksoniji, dan nezaborava obeležavaju svake druge nedelje u septembru.

Unija prognanika (BdV), koja nadgleda organizaciju raseljenih Nemaca, već dugo pokušava da uspostavi dan obeležavanja nemačkih posleratnih raseljenih lica. Vlada kancelarke Merkel 2013. godine usvojila je ovaj predlog i uvela u svoj program dan nezaborava.[69]

U ovaj dan Nemci će se svake godine sećati svojih sunarodnika koji su na osnovu međunarodnih sporazuma morali da napuste bivše nemačke pokrajine na teritoriji današnje Poljske i Čehoslovačke, Rumunije i Mađarske nakon Drugog svetskog rata.[60]

Savezni ministar unutrašnjih poslova Nemaćke Horst Sehofer na jednoj od godišnjih komemoracija na ovaj dan izjavio je:

Današnjim nacionalnim danom sećanja prisećamo se žrtava bežanja i raseljenja, posebno nemačkih prognanika. Sećanje na razarajuća iskustva naših roditelja i dedova i baka sve više bledi. 75 godina nakon završetka rata, samo je nekoliko njih još uvek živo da bi nam moglo pričati o sopstvenim iskustvima Današnji dan sećanja pomaže nam da održavamo uspomene na život. Jer bažanja i raseljavanje i danas su problem. Iskustva iz sopstvene istorije treba dsa nam budu podsetnik za sadašnjost i budućnost.[60]

Nemačke savezne pokrajine Bavarska, Hesen i Saksonija ranije su uvele dane sećanja na nemačka raseljena lica. U tim zemljama nezaboravni dan bi uvek trebalo da padne druge nedelje u septembru.

Počev od 2000. godine u junu mesecu uveden je Međunarodni dan izbeglica, inspirisan pričama izbeglica iz Afrike, čiji su stanovnici prvobitno svake godine istovremeno obeležavali svoj dan obeležavanja. Ujedinjene nacije su ovaj dan povezale sa svim ljudima koji morali da napustiti domove zbog ratnih sukoba.[60]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ FO 371/46811, objavljeno u telefaksu u A. de Zaias, Nemesis u Potsdamu, str. 232–34.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e Tomáš STANĚK, Odsun Němců z Československa, Praha 1991.
  2. ^ „Prozatimní NS RČS 1945-1946, 2. schůze, část 2/4 (28. 10. 1945)”. Psp.cz. Pristupljeno 2015-09-29. 
  3. ^ Československo-sovětské vztahy v diplomatických jednáních 1939–1945. Dokumenty. Díl 2 (červenec 1943 – březen 1945). Praha. 1999. ISBN 808547557X.
  4. ^ „Bohumil Doležal”. Bohumildolezal.lidovky.cz. Архивирано из оригинала 2015-01-05. г. Приступљено 2015-09-29. 
  5. ^ The Routledge history of genocide. Maguire, Richard, 1966–, Carmichael, Cathie. London. 2015. стр. 80. ISBN 9780415529969. OCLC 908389544. 
  6. ^ Houžvička (2005), str. 314.
  7. ^ Bundesministerium für Vertriebene, Flüchtlinge und Kriegsgeschädigte (Hrsg.): Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleuropa: Die Vertreibung der deutschen Bevölkerung aus der Tschechoslowakei. 2 svazky, Bonn . 1957. ISBN 3-89350-560-1.
  8. ^ Spolkové ministerstvo vzdělání, vědy a kultury (Bundesministerium für Bildung, Wissenschaft und Kultur), odd. Präs. 9 Medienservice: Sudetendeutsche und Tschechen, Austria, Reg. Nr. 89905
  9. ^ Cornelia Znoy:Die Vertreibung der Sudetendeutschen nach Österreich 1945/46, Diplomarbeit zur Erlangung des Magistergrades der Philosophie, Geisteswissenschaftliche Fakultät der Universität Wien, 1995
  10. ^ Pynsent 2013, стр. 321.
  11. ^ а б „Memories of World War II in the Czech Lands: the expulsion of Sudeten Germans – Radio Prague”. Radio.cz. 2005-04-14. Приступљено 2011-03-25. 
  12. ^ Eberhardt, Piotr (2002). Ethnic groups and population changes in twentieth-century Central-Eastern Europe : history, data, analysis. M.E. Sharpe. ISBN 0-7656-0665-8. OCLC 1247165052. 
  13. ^ Die deutschen Vertreibungsverluste. Bevölkerungsbilanzen für die deutschen Vertreibungsgebiete 1939/50. Herausgeber: Statistisches Bundesamt – Wiesbaden. Stuttgart: Kohlhammer Verlag, 1958
  14. ^ Piotr Eberhardt, Ethnic Groups and Population Changes in Twentieth-Century Central-Eastern Europe: History, Data, Analysis M.E. Sharpe, 2002
  15. ^ Alfred M. de Zayas: A Terrible Revenge. Palgrave/Macmillan, New York, 1994. p. 152.
  16. ^ „Odsun - počet úmrtí”. Fronta.cz. Приступљено 2015-09-29. „Beneš, Z. — Kuklík, J. ml. — Kural, V. — Pešek, J., Odsun — Vertreibung (Transfer Němců z Československa 1945–1947), Ministerstvo mládeže a tělovýchovy ČR 2002, pp. 49–50.” 
  17. ^ Haar, Ingo (2009). "Die deutschen "Vertreibungsverluste": Forschungsstand, Kontexte und Probleme". In Mackensen, Rainer (in German). Ursprünge, Arten und Folgen des Konstrukts "Bevölkerung" vor, im und nach dem "Dritten Reich": Zur Geschichte der deutschen Bevölkerungswissenschaft. VS Verlag. ISBN 3-531-16152-0. str. 371.
  18. ^ Hoensch, Jörg K. und Hans Lemberg, Begegnung und Konflikt. Schlaglichter auf das Verhältnis von Tschechen, Slowaken und Deutschen 1815–1989 Bundeszentrale für politische Bildung . 2001. ISBN 3-89861-002-0.
  19. ^ „Deutsch-Tschechische und Deutsch-Slowakische Historikerkommission”. Dt-ds-historikerkommission.de. Arhivirano iz originala 18. 7. 2011. g. Pristupljeno 2015-09-29. 
  20. ^ P. Wallace (March 11, 2002). "Putting The Past To Rest" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (18. novembar 2005), Time Magazine. Accessed 2007-11-16.
  21. ^ Spiegel, Silke. ed. Vertreibung und Vertreibungsverbrechen 1945–1948. Bericht des Bundesarchivs vom 28. Mai 1974. Archivalien und ausgewählte Erlebnisberichte. . Bonn: Kulturstiftung der deutschen Vertriebenen. 1989. pp. 47. ISBN 3-88557-067-X. 
  22. ^ а б в г д ђ е ж „History of Settlement, Culture, and the Nazi-Czech Conflict. Institute for Research of Expelled Germans -- 10,000,000+ civilians deported AFTER WWII”. expelledgermans.org. Приступљено 2021-05-14. 
  23. ^ Smelser, Ronald M. (1996). „The Expulsion of the Sudeten Germans: 1945-1952”. Nationalities Papers (на језику: енглески). 24 (1): 79—92. ISSN 0090-5992. S2CID 162202069. doi:10.1080/00905999608408428. 
  24. ^ а б ŠTILLEROVÁ Mgr, Jana: Téma ztraceného domova ve vybraných dílech českých a německých autorů, závěrečná práce, 2002
  25. ^ KŘEN, Jan: Odsun Němců ve světle nových pramenů. In: Češi, Němci, odsun. Diskuse nezávislých historiků. Praha. Academia. 1990. ISBN 80-200-0276-6. стр. 14–15.
  26. ^ SLÁDEK, Milan.: Němci v Čechách, kniha o německé menšině v Českých zemích a Československu v letech 1848–1946. 2002. ISBN 80-7205-901-7., EAN: 9788072059010, s. 13.
  27. ^ HAHNOVÁ, Eva.: Sudetoněmecký problém. Obtížné loučení s minulostí, Prago Media 1996, s. 167.
  28. ^ Douglas, R.M. (2012). Orderly and Humane: The Expulsion of the Germans after the Second World War. (eng). New Haven, CT: Yale University Press.
  29. ^ HOUŽVIČKA, Václav: Návraty sudetské otázky, Praha - Nakladatelství Karolinum. Pp 543, s. 123.
  30. ^ HOUŽVIČKA, Václav: Návraty sudetské otázky, Praha - Nakladatelství Karolinum. Pp 543, s. 315.
  31. ^ "Germanizovat a vysídlit Archivováno 20. 6. 2019 na Wayback Machine". Detlef Brandes. 18. června 2015.
  32. ^ ARBURG von Adrian: Zwischen Vertreibung und Integration Tschechische Deutschenpolitik 1947 – 1953, Phil. diss. Fakulta sociálních věd Univerzity Karlovy v Praze 2004, 2 sv., 750 s.
  33. ^ STANĚK, Tomáš: Odsun Němců z Československa, 1945–1947, Academia 1991, s. 536
  34. ^ ŠTEFANICA, Jan: Odsuny a v ̋výmeny skupín obyvatelstva europských štatov v prvej polovici 20. storočia. In: HISTORIA ET THEORIA IURIS, roč. 2, 2010, č. 4, s. 78-93.
  35. ^ Cohen-Pfister, Laurel; Wienroeder-Skinner, Dagmar (2012). Victims and Perpetrators: 1933–1945: (Re)Presenting the Past in Post-Unification Culture. . Berlin: Walter de Gruyter. pp. 235. ISBN 9783110189827. 
  36. ^ Hruška, E. (2013). Boj o pohraničí: Sudetoněmecký Freikorps v roce 1938 (in Czech). Prague: Nakladatelství epocha. p. 11.
  37. ^ Miroslav Trávníček: Osidlování s hlediska mezinárodního a vnitrostátního právního řádu. In Časopis pro právní a státní vědu XXVII (1946).
  38. ^ а б "The Myriad Chronicles". Johannes Rammund De Balliel-Lawrora. 2010. ISBN 145009791X. str. 113.
  39. ^ „The Košice manifesto – the 1945 document that sealed Czechoslovakia's eastern orientation”. Radio Prague International (na jeziku: engleski). 2019-04-05. Pristupljeno 2021-05-12. 
  40. ^ „Impressum, Vorbemerkung, Einleitende Darstellung, A. Die Vertreibung der Sudetendeutschen”. 2005-02-20. Arhivirano iz originala 20. 02. 2005. g. Pristupljeno 2021-05-14. 
  41. ^ „THE HISTORY AND REMOVAL OF CZECHOSLOVAKIA'S GERMANS THROUGH EXPULSION AND ISCRIMINATORY LAWS Institute for Research of Expelled Germans -- 10,000,000+ civilians deported AFTER WWII”. expelledgermans.org. Pristupljeno 2021-05-14. 
  42. ^ a b v Beneš, Z.; Kural, V. (2002). Facing History: The Evolution of Czech–German Relations in the Czech Provinces, 1848–1948. . Prague: CES. pp. 216–217. ISBN 9788086010649. 
  43. ^ а б в г д Nedvědický, Kamil: Únor 1948 jako počátek nelegitimního režimu, Securitas imperii, vedoucí redaktor Libor Svoboda, Praha, Ústav pro studium totalitních režimů, 2010, 238 s., 1804–1612, Sv. 17/2, (2010), s. 60-79
  44. ^ „2.3, Die ethnische Suberung / Vertreibung der Sudetendeutschen”. www.sdj-geschichte.de. Приступљено 15. 5. 2021. 
  45. ^ а б McDermott, Kevin (2015). Communist Czechoslovakia, 1945–89: A Political and Social History. . New York: Palgrave MacMillan. pp. 45. ISBN 9780230217140. 
  46. ^ The Expulsion of 'German' Communities from Eastern Europe at the end of the Second World War Archived 1 October 2009 at the Wayback Machine, Steffen Prauser and Arfon Rees, European University Institute, Florence. HEC No. 2004/1. pg. 18.
  47. ^ a b Glassheim 2016
  48. ^ Brezovská, Katka (5. 5. 2010). „Unikátní dokument zachytil popravu německých civilistů v květnu 1945”. www.irozhlas.cz. Pristupljeno 13. 5. 2021. 
  49. ^ a b v g d đ e „Das tschechoslowakische Lagersystem U: 2.3, Die ethnische Suberung / Vertreibung der Sudetendeutschen”. www.sdj-geschichte.de. Pristupljeno 2021-05-15. 
  50. ^ Spiegel, Silke. ed. Vertreibung und Vertreibungsverbrechen 1945–1948. Bericht des Bundesarchivs vom 28. Mai 1974. Archivalien und ausgewählte Erlebnisberichte. . Bonn: Kulturstiftung der deutschen Vertriebenen. 1989. pp. 47. ISBN 3-88557-067-X. 
  51. ^ Beneš, Z. — Kuklík, J. ml. — Kural, V. — Pešek, J., Odsun — Vertreibung (Transfer Němců z Československa 1945-1947), Ministerstvo mládeže a tělovýchovy ČR 2002, s. 49-50.
  52. ^ Legal Opinion on the Beneö-Decrees and the accession of the Czech Republic to the European Union prepared by Prof. Dr. Dres. h.c. Jochen A. Frowein Prof. Dr. Ulf Bernitz The Rt. Hon. Lord Kingsland Q.C. 10-2002
  53. ^ „ČNR 1990-1992, tisk 260E”. 2011-06-05. Архивирано из оригинала 05. 06. 2011. г. Приступљено 2023-01-23. 
  54. ^ Glassheim, Eagle (2000). „National Mythologies and Ethnic Cleansing: The Expulsion of Czechoslovak Germans in 1945”. Central European History (на језику: енглески). 33 (4): 463—486. ISSN 1569-1616. S2CID 145302399. doi:10.1163/156916100746428. 
  55. ^ Haar, Ingo (2009). "Die deutschen "Vertreibungsverluste": Forschungsstand, Kontexte und Probleme". In Mackensen, Rainer (in German). Ursprünge, Arten und Folgen des Konstrukts "Bevölkerung" vor, im und nach dem "Dritten Reich": Zur Geschichte der deutschen Bevölkerungswissenschaft. VS Verlag. ISBN 3-531-16152-0. str. 371.
  56. ^ Hoensch, Jörg K. und Hans Lemberg, Begegnung und Konflikt. Schlaglichter auf das Verhältnis von Tschechen, Slowaken und Deutschen 1815–1989 Bundeszentrale für politische Bildung . 2001. ISBN 3-89861-002-0.
  57. ^ „Deutsch-Tschechische und Deutsch-Slowakische Historikerkommission”. Dt-ds-historikerkommission.de. Arhivirano iz originala 18. 7. 2011. g. Pristupljeno 2015-09-29. 
  58. ^ P. Wallace (March 11, 2002). "Putting The Past To Rest", Time. Accessed 2007-11-16.
  59. ^ Die deutschen Vertreibungsverluste. Bevölkerungsbilanzen für die deutschen Vertreibungsgebiete 1939/50, Statistisches Bundesamt, Wiesbaden (ed.), Stuttgart: W. Kohlhammer, 1958, pp. 322–339
  60. ^ a b v g „Němci si budou každý rok připomínat odsun, památný den schválila vláda”. iDNES.cz. 2014-08-27. Pristupljeno 2021-05-13. 
  61. ^ a b Testa, Patrick A (2021). The Economic Legacy of Expulsion: Lessons from Post-War Czechoslovakia. 131. The Economic Journal. str. 2233—2271. .
  62. ^ German-Czech Declaration on Mutual Relations and their Future Development of 21 January 1997 The Government of the Federal Republic of Germany and the Czech Republic
  63. ^ „History of Settlement, Culture, and the Nazi-Czech Conflict”. www.expelledgermans.org. Pristupljeno 14. 5. 2021. 
  64. ^ „Memorandum o transferu Němců a Maďarů z ČSR. | Fronta.cz”. www.fronta.cz. Pristupljeno 2023-01-13. 
  65. ^ deutschlandfunk.de. „65 Jahre Lastenausgleichsgesetz - "Zur Liquidierung unserer inneren Kriegsschuld"”. Deutschlandfunk (na jeziku: nemački). Pristupljeno 2023-01-13. 
  66. ^ „Unikátní dokument zachytil popravu německých civilistů v květnu 1945”. iROZHLAS (na jeziku: češki). 5. 5. 2010. Pristupljeno 2021-05-13. 
  67. ^ a b „BdV - Info-Pool - Kultur”. 2014-10-06. Arhivirano iz originala 06. 10. 2014. g. Pristupljeno 2021-05-13. 
  68. ^ „Südmähren” (na jeziku: nemački). Pristupljeno 2021-05-13. 
  69. ^ „Gedenktag Flucht und Vertreibung, Erinnerung, 20. Juni”. Bundesregierung (na jeziku: nemački). 20. 6. 2020. Pristupljeno 2021-05-13. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Glassheim, Eagle (2016). Cleansing the Czechoslovak Borderlands: Migration, Environment, and Health in the Former Sudetenland. Pittsburgh, PA: University of Pittsburgh Press. ISBN 9780822964261. 
  • ARBURG Adrian, DVOŘÁK Tomáš, KOVAŘÍK David a kolektiv: Německy mluvící obyvatelstvo v Československu po roce 1945, In: Matice moravská, Výzkumné středisko pro dějiny střední Evropa: prameny, země, kultura, Brno . 2010. ISBN 978-80-86488-70-7.
  • PADEVĚT, Jiří: Krvavé léto 1945, Academia, Praha 2016 ISBN 978-80-200-2600-2
  • PAUSEWANG Gudrun: Vzpomínám na Rozinkovou louku, Aurora . 2001. ISBN 80-7299-043-8.
  • STANĚK Tomáš:Persekuce 1945, Institut pro středoevropskou kulturu a politiku, Praha . 1996. ISBN 80-85241-99-4.
  • STANĚK Tomáš:Poválečné“excesy“ v českých zemích v roce 1945 a jejich vyšetřování, Sešity Ústavu pro soudobé dějiny AV ČR 41/2005, USD AV ČR Praha . 2005. ISBN 80-7285-062-8.
  • TROJAN Emil, Tak přísahali.. Partyzánský odboj v Orlických horách v letech 1939–1945 – OFTIS Ústí n. Orlici . 2002. ISBN 80-86042-42-1.
  • TROJAN Emil, Martin Vaňourek, Tak přísahali… Partyzánský odboj v českém pohraničí v letech 1939–1945. Mohelnice . 2010. ISBN 978-80-902949-4-3.
  • ARBURG, STANĚK: Vysídlení Němců a proměny českého pohraničí 1945–1951:dokumenty z českých archivu, Díl II/1. duben – srpen/září 1945 „Divoký odsun“ a počátky osídlování. I, vydaní Středokluky: Zdeněk Susa 2011, 960 s., il. + CDROM, ISBN 978-80-86057-71-2
  • ZEMAN, Pavel. My se nemstíme...: Československý zpravodajský a dokumentární film 1945–1947 a odsun Němců [online]. Praha: ÚSTR, revue Paměť a dějiny, 2013/02 [cit. 2019-05-13]. Dostupné online.
  • Odsun : die Vertreibung der Sudetendeutschen : Begleitband zur Ausstellung. München: Sudetendeutsches Archiv, 1995. 548 s. ISBN 3-930626-08-X. (německy)
  • ARBURG, Adrian von. "Komplex odsunu". Úvodní poznámky k tématu. Soudobé dějiny. 2005, roč. 12, čís. 3-4, s. 425-431. ISSN 1210-7050.
  • ARBURG, Adrian von; STANĚK, Tomáš. Organizované divoké odsuny? Úloha ústředních státních orgánů při provádění evakuace" německého obyvatelstva (květen až září 1945). (1. část: Předpoklady a vývoj do konce května 1945). Soudobé dějiny. 2005, roč. 12, čís. 3-4, s. 465-533. ISSN 1210-7050.
  • ARBURG, Adrian von; STANĚK, Tomáš. Organizované divoké odsuny? Úloha ústředních státních orgánů při provádění "evakuace" německého obyvatelstva (květen až září 1945). (2. část: Československá armáda vytváří "hotové skutečnosti", vláda je před cizinou legitimizuje). Soudobé dějiny. 2006, roč. 13, čís. 1-2, s. 13-49. ISSN 1210-7050.
  • ARBURG, Adrian von; STANĚK, Tomáš. Organizované divoké odsuny? Úloha ústředních státních orgánů při provádění "evakuace" německého obyvatelstva (květen až září 1945). 3. část: Snaha vlády a civilních úřadů o řízení "divokého odsunu". Soudobé dějiny. 2006, roč. 13, čís. 3-4, s. 321-376. ISSN 1210-7050.
  • ARBURG, Adrian von; STANĚK, Tomáš. Vysídlení Němců a proměny českého pohraničí 1945–1951 : dokumenty z českých archivů. Díl I., Češi a Němci do roku 1945 : úvod k edici. Středokluky: SUSA, 2010. 373 s. ISBN 978-80-86057-66-8.
  • ARBURG, Adrian von; STANĚK, Tomáš. Vysídlení Němců a proměny českého pohraničí 1945–1951 : dokumenty z českých archivů. Díl II., svazek 1, Duben – srpen/září 1945: "Divoký odsun" a počátky osídlování. Středokluky: SUSA, 2011. 957 s. ISBN 978-80-86057-71-2.
  • ARBURG, Adrian von; STANĚK, Tomáš. Vysídlení Němců a proměny českého pohraničí 1945–1951 : dokumenty z českých archivů. Díl II., svazek 3, Akty hromadného násilí v roce 1945 a jejich vyšetřování. Středokluky: SUSA, 2010. 329 s. ISBN 978-80-86057-68-2.
  • BRANDES, Detlef. Cesta k vyhnání 1938-1945 : plány a rozhodnutí o "transferu" Němců z Československa a z Polska. Praha: Prostor, 2002. 499 s. ISBN 80-7260-070-2.
  • BRANDES, Detlef; IVANIČKOVÁ, Edita; PEŠEK, Jiří, a kol. Vynútený rozchod : vyhnanie a vysídlenie z Československa 1938-1947 v porovnaní s Poľskom, Maďarskom a Juhosláviou. Bratislava: Veda, 1999. 259 s. ISBN 80-224-0586-8. (slovensky)
  • BRÜGEL, Johann Wolfgang. Češi a Němci 1939-1946. Praha: Academia, 2008. 415 s. ISBN 978-80-200-1637-9.
  • ČAPKA, František; SLEZÁK, Lubomír; VACULÍK, Jaroslav. Nové osídlení pohraničí českých zemí po druhé světové válce. Brno: Cerm, 2005. 359 s. ISBN 80-7204-419-2.
  • DVOŘÁK, Tomáš; KOVAŘÍK, David; ARBURG, Adrian von, a kol. Německy mluvící obyvatelstvo v Československu po roce 1945. Brno: Matice moravská, 2010. 576 s. ISBN 978-80-86488-70-7.
  • GLOTZ, Peter. Vyhnání : České země jako poučný případ. Praha ; Litomyšl: Paseka, 2006. 222 s. ISBN 80-7185-705-X.
  • HOUŽVIČKA, Václav. Návraty sudetské otázky. Praha: Karolinum, 2005. 546 s. ISBN 80-246-1007-8.
  • MLYNÁRIK, Ján. Causa Danubius. [s.l.]: Danubius, 2000. 796 s. ISBN 80-901768-4-4.
  • PADEVĚT, Jiří. Krvavé léto 1945. [s.l.]: Academia, 2016. 692 s. ISBN 978-80-200-2600-2.
  • PEROUTKOVÁ, Michaela. Vyhnání : jeho obraz v české a německé literatuře a ve vzpomínkách. Praha: Libri, 2008. 204 s. ISBN 978-80-7277-345-9.
  • PUK, Miroslav. Odsun Němců z Prahy po druhé světové válce. Historický obzor. 2001, roč. 12, čís. 11/12, s. 270-278. ISSN 1210-6097.
  • STANĚK, Tomáš. Odsun Němců z Československa 1945-1947. Praha: Academia ; Naše vojsko, 1991. 536 s. ISBN 80-200-0328-2.
  • STANĚK, Tomáš. Předpoklady, průběh a důsledky vysídlení Němců z Československa : (1918-1948) : studijní materiál. Ostrava: Amosium servis, 1992. 111 s. ISBN 80-85498-04-9.
  • STANĚK, Tomáš. Perzekuce 1945 : perzekuce tzv. státně nespolehlivého obyvatelstva v českých zemích (mimo tábory a věznice) v květnu - srpnu 1945. Praha: Institut pro středoevropskou kulturu a politiku, 1996. 231 s. ISBN 80-85241-99-4.
  • STANĚK, Tomáš. Poválečné „excesy“ v českých zemích v roce 1945 a jejich vyšetřování. Praha: Ústav pro soudobé dějiny Akademie věd České republiky, 2005. 366 s. ISBN 80-7285-062-8.
  • ŠTEFANICA, Ján. Odsuny a výmeny skupín obyvateľstva európskych štátov v prvej polovici 20. storočia. Bratislava: Historia et theoria iuris, Roč. 2, č. 4 (2010), Univerzita Komenského v Bratislave, Právnická fakulta, 2010. 78-93 s. Dostupné online.
  • ŠTEFANICA, Ján. Problematika právneho postavenia národnostných menšín v európskom priestore po ukončení II. svetovej vojny a riešenie tejto otázky. Bratislava: Historické právne systémy a integrácia Európy, Univerzita Komenského v Bratislave, Právnická fakulta, 2011. 155-161 s.
  • Rozumět dějinám: Vývoj česko-německých vztahů na našem území v letech 1848–1948 – historická publikace vydaná českou vládou (ISBN 80-86010-55-4, 2. opr. vydání ISBN 80-86010-60-0); série PDF souborů, též německy, anglicky a francouzsky
  • STANĚK, Tomáš: Perzekuce 1945. Perzekuce tzv. státně nespolehlivého obyvatelstva v českých zemích (mimo tábory a věznice) v květnu – srpnu 1945. Institut pro středoevropskou kulturu a politiku, Praha 1996, 231 pp., ISBN 80-85241-99-4
  • Němci ven! Die Deutschen raus! – Brněnský pochod smrti 1945, kolektiv autorů, Dauphin . 2001. ISBN 80-7272-031-7. Slyšme i druhou stranu, Infocentrum Šumava, kolektiv autorů, 1991
  • GLOTZ, Petr: Vyhnání – České země jako poučný případ, Paseka . 2006. ISBN 80-7185-705-X.
  • GLASSHEIM, Eagle: Očista československého pohraničí: Migrace, životní prostředí a zdraví v bývalých Sudetech. . Praha: Academia. 2019. ISBN 978-80-200-3045-0. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Proterivanje Nemaca iz Čehoslovačke na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Протеривање_Немаца_из_Чехословачке&oldid=27677717”