Venecuelanski rat za nezavisnost

Rat za nezavisnost Venecuele
	Deo Borbe za nezavisnost latinske Amerike
	; Bitka kod Karaboba
Vreme	1811-1823.
Mesto	Venecuela i Nova Granada
Ishod	nezavisnost Venecuele
Sukobljene strane
venecuelanske patriote; Velika Kolumbija	Španska imperija
Komandanti i vođe
Fransisko Miranda; Manuel Piar; Simon Bolivar	Huan Domingo Monteverde; Hose Tomas Boves; Pablo Moriljo; Migel de La Tore; Huan Manuel Kahigal

Rat za nezavisnost Venecuele bio je borba za političku i nacionalnu emancipaciju Venecuele između 1811. i 1823. godine. On je bio deo niza borbi za nezavisnost u Latinskoj Americi poznatog u istoriji kao .

Nakon Napoleonove invazije na Španiju i nestanka vlasti španske monarhije nad kolonijama kreoli, koji su bili pod uticajem ideja prosvetiteljstva i Francuske revolucije, su na kongresu prvo proterali španskog guvernera Vesentea Emparana 19. aprila 1810. da bi 5. jula 1811. proglasili nezavisnost. Miranda je zaveo diktaturu.

Ubrzo nakon toga izbio je građanski rat između pristalica republike i rojalista koji su i dalje želeli zajednicu sa Španijom. Kako su se provincije Koro, Valensija i Gvajana pobunile situacija je postajala sve gora i gora za republikance. Španska blokada, nedostatak sredstava i veliki zemljotres doveli su do poraza koje su 1812. nanele trupe pod Monteverdeovom komandom. Miranda se predao. Primirje je potpisano jula 1812.

Bolivar i druge vođe su nastavili borbu u egzilu formirajući gerilske jedinice. Godine 1813. nakon niza borbi u Novoj Granadi i imajući podršku granadskog kongresa upao je u Venecuelu i nakon niza borbi ušao je u Karakas 6. avgusta 1813. Formirana je druga republika.

Rojalisti pod komandom Hosea Tomasa Bovesa sa ojačanom armijom Ljanerosa su odbacile patriote u unutrašnjost zemlje. Konačno Boves je umarširao u Karakas i prisilio je republikance da se povuku na istok zemlje što je označilo kraj druge republike.

Patriote su ponovo potisnute i rat je ponovo poprimio lokalni karakter. Patriote su izvele napad na istočnu Venecuelu koji je pretrpeo neuspeh. Potom je Bolivar pokušao da ujedini svoje sa snagama Manuela Piara ali razmimoilaženja među njima sprečila su formiranje jedinstvenog republikanskog fronta. Bolivar odlazi u Ljaneros gde se pridružuje snagama Hosea Antonia Paeza ali neuspeh njihovog napada na centralnu Venecuelu prisiljava ih da se povuku u Apuru. Španci pod komandom Pabla Morilja izvode uspešan protivnapad ali su poraženi kod Las Kversasa del Media.

Bolivar je izvršio invaziju na Novu Granadu i izvojevao značajnu pobedu kod Bojače nakon koje su se ujedinile Nova Granada i Venecuele formirajući Republiku Veliku Kolumbiju.

Godine 1821. patriote su izvojevale odlučujuću pobedu u bici kod Karaboba nakon koje su u španskim rukama ostali samo gradovi Kumana, koji je ubrzo pao, i Puerto Kabeljo koji je bio pod opsadom dve godine i konačno se predao oktobra 1823. godine.

Španija je 1823. poslala flotu da povrati teritoriju ali je ona poražena u bici na jezeru Marakaibo. Rat za nezavisnost je završen u Venecueli i u narednom periodu Bolivarova Velika Kolumbija je nastavila sa oslobađanjima na jugu.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]