Симон Боливар

Из Википедије, слободне енциклопедије
Симон Боливар

Simon Bolivar.jpg

Биографија
Датум рођења 24. јул 1783.
Место рођења Каракас
Датум смрти 17. децембар 1830.
Место смрти Санта Марта (Нова Гранада)
Супружник Марија Тереса Родригез дел Торо и Алајса
Вероисповест католик
Потпис Simón Bolívar Signature.svg
Мандат(и)
председник Венецуеле
6. август 18132. јул 1814.
Реизбор(и) 15. фебруар 181917. децембар 1819.
Претходник Кристобал Мендоза
Наследник Хосе Антонио Паез
председник Велике Колумбије
17. децембар 18194. мај 1830.
Наследник Доминго Кајседо
председник Боливије
12. август 182529. децембар 1825.
Наследник Антонио Хосе де Сукре
председник Перуа
17. фебруар 182428. јануар 1827.
Претходник Хосе Бернардо де Тагле
Наследник Андрес де Санта Круз

Симон Хосе Антонио де ла Сантисима Тринидад Боливар и Паласиос (шп. Simón José Antonio de la Santísima Trinidad Bolívar y Palacios, живео од 24. јула, 1783. до 17. децембра, 1830) био је јужноамерички револуционарни вођа баскијског порекла. Водио је борбе за независност у Венецуели, Колумбији, Еквадору, Перуу, Панами и Боливији. У тим државама и у већини осталих држава Јужне Америке, Симон Боливар се сматра херојем.

Придружио се 1808. хунти која је формирала у Венецуели везу са Наполеоновом инвазијом у Шпанији, и као њен посланик отпутовао у Лондон. Вративши се, предложио је да се Венецуела прогласи независном, што је скупштина 5. јула 1811. прихватила. Поражен од шпанских снага напустио је Венецуелу и повукао се у Вицекраљевство Нову Гранаду (данашња Колумбија), где је победио шпанске трупе у више битака. У трогодишњем рату за ослобођење Јужне Америке прешао је Анде, ујединио Еквадор, Нову Гранаду и Венецуелу под именом Република Колумбија, а 1824. ослободио Перу. Проглашен је оцем, спаситељем и ослободитељем домовине (Libretador de la patria) и изабран је за првог председника Колумбије и првог председника Горњег Перуа, названог по њему Боливија. Након сумњи да се жели прогласити монархом био је приморан на абдикацију 1830. године. Тежио је уједињењу јужноамеричких земаља у независну и јаку државу по узору на САД, али му се сан није остварио јер се већ 1830. године Венецуела прогласила независном републиком, а ускоро затим учиниле су то исто Боливија и Еквадор.

Венецуела је 1999. променила назив државе у његову част у Боливарска Република Венецуела.

Борба за независност Јужне Америке[уреди]

Боливар 1816. током боравка на Хаитију.

Боливар се вратио у Венецуелу 1807. 1813. године добио је команду у Тунхи у Новој Гранади (данашња Колумбија), под управом Конгреса Уједињених Провинција Нове Гранаде, насталог од војне хунте основане 1810.

Ово је био почетак Задивљујућег похода. Боливар је дошао у Мериду 24. маја и ту је проглашен Ослободиоцем.[1] Овај догађај пратили су заузимање Трухиља 9. јуна. Шест дана касније, 15. јуна, Боливар је издиктирао свој чувени декрет о рату до смрти. Каракас је поново заузет 6. августа 1813. и Боливар је потрђен као ослободилац, прогласивши обнављање венецуеланске републике. Због побуне Хосеа Томаса Бовеса 1814. и пада републике, вратио се у Нову Гранаду, где је командовао војском Уједињених Провинција и ушао у Боготу 1814. преотевши град од издвојених републиканских снага Кундинамарке. Намеравао је да маршира на Картахену и затражи помоћ од локалних снага да заузме ројалистичку Санта Марту. 1815. године, после серије политичких и војних несугласица са владом Каргахене, Боливар је побегао на Јамајку, где му је ускраћен подршка и покушано је његово убиство, после чега је побегао на Хаити, где му је гарантована заштита. Спријатељио се са Александром Петионом, вођом новостворенене државе и затражио помоћ од њега.[1]

Године 1816. Боливар се искрцао у Венецуелу са хаићанским војницима и важном материјалном помоћу (под условом да укине ропство) и заузео је град Ангостуру (данас Сијудад Боливар). У то време Венецуела је била капетанија Шпаније, па је Боливар одлучио да се прво бори за независност Нове Гранаде (која је била вицекраљевство), намеравајући да касније учврсти независност Венецуеле и других политички мање значајних шпанских територија.

Поход за независност Нове Гранаде је била ојачана победом у бици код Бојача 1819. Из тек осигуране базе, Боливар је покренуо походе за независност Венецуеле и Еквадора, а оне су окончане победама у бици код Карабоба 1821. и битке код Пинчинче 1822. На дан 7. септембра 1821. створена је Велика Колумбија (држава која је покривала веће делове данашње Колумбије, Панаме, Еквадора, северног Перуа и северозападног Бразила) са Боливаром на месту председника и Франциском де Паулом Сантандером као потпредседником.

Боливар је 26. и 27. јула одржао конференцију у Гвајакилу са аргентинским генералом Хосеом де Сан Мартином, који је добио титулу заштитника перуанске слободе, након што је у августу 1821. делимично ослободио Перу од шпанске власти. Перуански конгрес га је 10. фебруара 1824. именовао за диктатора Перуа, што је омогућило Боливару да комплетно реорганизује политичку и војну администрацију. Уз помоћ Антонија Хосеа де Сукреа, Боливар је одлучно поразио шпанску коњицу у бици код Жунина 6. августа 1824. Сукре је уништио бројчано надмоћније остатке шпанске војске у бици код Ајакуча 9. децембра 1824.

6. августа 1825. на конгресу Горњег Перуа, створена је Република Боливија. Боливар је тако постао један од ретких људи по коме је названа једна држава.

Преци[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]