Rajhštatski sporazum

Rajhštatski zamak, u kome je potpisan mir.

Rajštatski sporazum potpisan je 8. jula 1876. godine između Ruske imperije i Austrougarske, čime su regulisana međusobna sporna pitanja i dogovoreno zajedničko istupanje povodom izbijanja istočne krize, odnosno Srpsko-turskog rata 1876. godine.

Uvod

Povod za sastanak ruskog cara Aleksandra II i austrougarskog cara Franje Josifa bilo je izbijanje Velike istočne krize, odnosno Srpsko-turskog rata 1876. godine. Kako se ponovo otvorilo pitanje podele Osmanskog carstva, poznatije kao "Istočno pitanje", dve najzainteresovanije sile za balkanske teritorije Carstva odlučile su da usklade zajedničke akcije. Pobeda Srbije izazvala bi raspad Osmanskog carstva, te borbu velikih sila oko kolonijalnih poseda. Rusija je vodila politiku pomoći balkanskih hrišćanima, koja je donekle ograničena Pariskim mirom 1856. godine po završetku Krimskog rata, kojim je protektorat Rusije dogovoren Kučukkajnardžijskim mirom iz 1774. godine, zamenjen protektoratom velikih sila. Međutim, Rusija takođe nije želela sukob sa Austrougarskom koju je podržavao Oto fon Bizmark.

Sporazum

Do sastanka u Rajhštatskom zamku u Češkoj došlo je 8. jula 1876. godine. Sa dvojicom careva došli su i ministri spoljnih poslova Gorčakov i Andraši. Jedini dokumenti koji svedoče o dogovoru u Rajhštatu bili su diktati Andrašija i Gorčakova koji se u nekim tačkama razlikuju. Oba dokumenta predviđaju da se Austrougarska i Rusija ne trebaju mešati u rat koji je već otpočeo. Ukoliko bi se pokazalo da je akcija nužna, obe sile su se prethodno morale dogovoriti o zajedničkoj akciji.

U slučaju pobede Osmanskog carstva, obe države bi zahtevale održavanje status quo u Srbiji, odnosno garantovale su teritorijalnu celovitost srpske države. U slučaju pobede Srbije, Rusija i Austrougarska dogovorile su se da neće dozvoliti obrazovanje velike slovenske države. Austrougarska je pristala na uvećanje teritorija Srbije i Crne Gore, ali samo u pogledu teritorija koje nisu bile u sferi njenih interesa. Predviđeno je da Srbija dobije deo Stare Srbije i Bosne, a Crna Gora celu Hercegovinu i luku na Jadranu.

Rusija je izdejstvovala pristanak Austrije na vraćanje jugozapadne Besarabije i Batuma. Besarabiju je Rusija dobila od Turske tokom Napoleonovih ratova, odnosno rata sa Turskom (1806—1812), a izgubila je Pariskim mirom 1856. godine. U slučaju totalnog sloma evropske Turske, Bugarska i Rumunija stekle bi nezavisnost po ruskoj zabelešci, a po austrijskoj bi dobile autonomiju. Za Epir i Tesaliju (po Austriji i Krit), postojala je namera da se predaju Grcima. Carigrad bi postao slobodan grad.

Učesnici sastanka

• 
  Andraši
• 
  Franc Jozef
• 
  Aleksandar II
• 
  Gorčakov

Literatura

• Hvostov, Minč (Potemkin), Istorija diplomatije, tom 2, Beograd (1949)