Руско-турски рат (1877—1878)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Руско-турски рат (1877—1878)
Део
Споменик бици код Плевне палим руским борцима у московскоме насељу Китај-город
Споменик бици код Плевне палим руским борцима у московскоме насељу Китај-город
Време: 24. април 18773. март 1878.
Локација: Бугарска
Узрок рата:
Резултат: Победа Русије, Румуније и Србије
Промене у територији:
Сукобљене стране
Застава Русије Руска Империја
Застава Србије Кнежевина Србија
Застава Црне Горе Књажевина Црна Гора
Flag of Stiliana Paraskevova.svg Бугарски добровољци
Ottoman flag Османско царство
Заповедници
Јачина
944.000 281.000
Губици
215.000 мртвих и рањених 120.000 мртвих
{{{подаци}}}

Руско-турски рат 1877-78. (тур. 93 Harbi, „рат из '93.“[a]) био је рат европских великих сила, Руске Империје и Османског царства. У Руско-турском рату из 1877—1878, Русија и Србија удружиле су се против Турске око аутономије за Босну и Херцеговину. Русија је однека победу, али успеси постигнути Санстефанским миром (1878) ограничени су на Берлинском конгресу (1878), којег су наметнуле Британија и Аустроугарска.[1]

Узрок[уреди]

Велика источна криза започета устанком у Босни (1875) поново је довела до руско-турског рата (1877—1878). Претходно су у Рајсштату Русија и Аустроугарска склопиле споразум о подели интересних сфера на Балкану.[2] Русија је морала попуштати и у уговорима у Бечу и Пешти, у јануару и марту 1877, признала је Аустроугарској право, као цену за њену неутралност, да може, у по себе повољном тренутку, извршити окупацију Босне и Херцеговине. Склопивши тајни уговор са Аустроугарском Русија је објавила Турској рат 12/24. априла 1877.[3]

Ратна дејства[уреди]

Руси прелазе Дунав, Диколај Дмитријев-Оренбургски, 1883
Борбе у близини Иванова-Чифлика

Руска војска се преко Румуније, која је била њен савезник, спустила на Дунав и пребацила преко реке. У исто време наступала је и руска војска на кавкаској граници.[4] Турска је пружила неочекивано жесток отпор руској војсци код Шипке и Плевне, где се истакао турски командант Осман-паша.[2] Због слабог наоружања, неорганизованости и неспособности команданата, рат са слабом Турском претворио се у тежак задатак.[4]

После руских успеха у Шипки и после пада Плевне ушла је у рат поново и Србија, 2/13. (по новом календару) децембра.[3] У други део рата српска војска је ушла без руских добровољаца, а под командом генерала Саве Грујића, подељена у пет корпуса. Офанзива је била усмерена према истоку и југоистоку. Заузети су Кула, Прокупље, Пирот, Ниш (11. јануар 1878), Лесковац, Врање, а део српске војске продро је до Грачанице на Косову.[5] Турци су на бугарском бојишту били потпуно сломљени и нису могли више да зауставе руско продирање. Кад су Руси прешли Балкан, Турска је, потпуно клонула, затражила мир. Примирје је склопљено у Једрену 17. јануара 1878., а потом и мир у Сан Стефану, у близини Цариграда, 21. фебруара.[3]

Турци се предају код Никопоља

Мир[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Санстефански мир
Берлинкси конгрес, насликао Антон фон Вернер
Напред у средини Ото фон Бизмарк

Санстефански мир (1878), мировни споразум који је османској власти наметнула Русија крајем Руско-турског рата. Овим споразумом установљено је независно бугарско кнежество, у чији је састав ушао већи део Македоније, при чему су Османској империји одузете још неке територије у Европи, а Русији враћен део пространства који су Турци освојили на азијском континенту. Санстефански мир није био по вољи Аустроугарској, па ни Великој Британији, те је унеколико модификован на Берлинском конгресу одржаном исте, 1878. године.[1] Санстефански Уговор је морао бити ревидиран. Против њега су нарочито протестовале Енглеска и Аустрија, којима подједнако није ишло у рачун јачање Русије и њеног утицаја и јачање Словенства уопште.[3]

Берлински конгрес[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Берлински конгрес

Главни аспект берлинског споразума од 13. јула било је свођење територија велике аутономне кнежевине Бугарске на трећину од оних које је добила Санстефанским миром – била је подељена на три дела (на ужу Бугарску и Источну Румелију, у вазалном односу према Турској, и Македонију под турском управом). Србија је добила независност и територијално проширење (нишки, пиротски, топлички и врањски округ), а Црна Гора излаз на море и градове Никшић, Подгорицу, Колашин, Бар и Улцињ, док је Румунији припала Северна Добруџа. Аустроугарска је добила право на окупацију Босне и Херцеговине и завођење мира и држање гарнизона у Новопазарском санџаку, чиме је осим северне избила на западну и делимично јужну српску границу. Берлинским споразумом Русији је припала јужна Бесарабија и градови Батуми, Карс и Ардаган.[6] По предлогу Енглеске, а по унапред створеном споразуму, Аустроугарској је поверен мандат окупације Босне и Херцеговине и војничко поседање „до иза Митровице“. Она је узела Новопазарски Санџак са јасном намером да раставља Србију од Црне Горе и да тим поседом отвори себи даљи пут према Солуну.[3]

Последице[уреди]

Стање створено Берлинским конгресом отежало је у највећој мери успостављање сарадње између балканских земаља на одбрани заједничких интереса. Деобу Санстефанске Велике Бугарске Бугари су примили као тешку неправду. Суседи Бугара, Срби и Грци, видели су у истој тој Бугарској највећу опасност по свој национални опстанак. Да спрече њено стварање, иако су били незадовољни Берлинским уговором, они су били решени да не допусте никакву измену тог уговора која би створени однос снага пореметила у корист Бугарске.[7] Срби су очекивали више и од ратова против Турске и од одлука Берлинског конгреса. Очекивало се више и од Русије, која је зарад својих империјалних интереса, испољених у стварању Велике Бугарске, жртвовала Србе Аустроугарској.[5]

Напомене[уреди]

  1. ^ У турском лунарном календару, ова година је била 1293.

Референце[уреди]

  1. ^ а б ЕНЦИКЛОПЕДИЈА Британика, П-Р. - Београд: Политика: Народна књига, 2005. pp. 192
  2. ^ а б Др Радош Љушић, Историја за трећи разред гимназије општег и друштвено-језичког смера, Завод за уџбенике, Београд 2007. pp. 180
  3. ^ а б в г д Vladimir Corovic: Istorija srpskog naroda, Приступљено 24. 4. 2013.
  4. ^ а б Коста Николић, Никола Жутић, Момчило Павловић, Зорица Шпадијер. ИСТОРИЈА за трећи разред гимназије природно-математичког смера и четврти разред гимназије општег и друштвено-језичког смера, Завод за уџбенике, Београд 2009. pp. 9
  5. ^ а б Др Радош Љушић, Историја за трећи разред гимназије општег и друштвено-језичког смера, Завод за уџбенике, Београд 2007. pp. 259-260
  6. ^ СРПСКА породична енциклопедија. Књ. 3. - Београд: Политика НМ: Народна књига-Алфа, 2006. pp. 140
  7. ^ Војислав Вучковић, Дипломатска историја српско-бугарског рата, Научно дело, Београд 1956.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]