Robert King Merton

Robert K. Merton
Puno ime	Robert King Merton
Datum rođenja	(1910-07-04)4. jul 1910.
Mesto rođenja	Filadelfija, SAD
Datum smrti	23. februar 2003.(2003-02-23) (92 god.)
Mesto smrti	Njujork, SAD
Supružnik	Harriet Zuckerman

Robert King Merton (engl. Robert King Merton; Filadelfija, 4. jul 1910 — Njujork, 23. februar 2003) bio je američki sociolog. Predavao je na univerzitetu Kolumbija, gde je dostigao rang univerzitetskog profesora. Merton je 1994 godine dobio Nacionalnu medalju za nauku za svoj doprinos i osnivanje pravca sociologija nauke. Smatra se jednim od osnivača moderne sociologije

Merton je razvio značajne koncepte kao što su "nenamerne posledice", "referentna grupa" i "napor uloge" ali najpoznatiji je po uvođenju termina "uzor" (engl. "role model") i "proročanstvo koje se samo ostvaruje" (engl. "self-fulfilling prophecy"). Centralni element moderne sociološke, političke i ekonomske teorije, "samoostvarivo proročanstvo", predstavlja proces u kom verovanje ili očekivanje, ispravno ili neispravno, utiče na ishod situacije ili na način ponašanja pojedinca ili grupe. Mertonov termin "uzor" se prvi put pojavio u istraživanju o socijalizaciji koje su sproveli studenti medicine na Kolumbiji. Ovaj termin je proizašao iz njegove teorije o referentnoj grupi ili grupi sa kojom se pojedinac upoređuje, ali ne mora nužno da joj pripada. Društvene uloge su predstavljale centralni pojam Mertonove teorije o grupama u društvu. Naglašavao je da jedna osoba nema samo jednu društvenu ulogu i jedan status, već set statusa koji podrazumeva određene vrste očekivanog ponašanja.

Biografija

Detinjstvo

Robert King Merton je rođen 4. jula 1910. godine u Filadelfiji kao Mejer Robert Školnik (Meyer Robert Schkolnick). Roditelji su mu bili ruski Jevreji koji su imigrirali u Sjedinjene Američke Države 1904. godine. Njegova majka je bila Ida Rasovskaja (Ida Rasovskaya) a otac Aron Školnikov (Aaron Schkolnickoff), krojač koji se od prelaska u SAD identifikovao kao Hari Školnik (Harrie Schkolnick) Njegova porodica je živela siromašno nakon što je prodavnica mlečnih proizvoda njegovog oca izgorela u požaru u južnoj Filadelfiji, a nije bila pokrivena nikakvim osiguranjem. Njegov otac se onda zaposlio kao asistent stolara, kako bi izdržavao porodicu. Uprkos odrastanju u prilično siromašnoj sredini, Merton je verovao da ipak ima mnoštvo prilika.

Išao je u srednju školu u južnoj Filadelfiji i kao srednjoškolac postao je redovni posetilac okolnih kulturnih i edukativnih centara uključujući biblioteku Arnold Karnegi, Muzičku akademiju, Centralnu biblioteku i Muzej umetnosti. Usvojio je ime Robert K. Merton prvobitno kao umetničko ime za svoje mađioničarske nastupe. Godine 1994, Merton je izjavio kako odrastanje u južnoj Filadelfiji obezbeđuje mladima "svaku vrstu kapitala–socijalni kapital, kulturni kapital, i, iznad svega, ono što nazivamo javni kapital—to jest, svaki kapital osim ličnog finansijskog".

Merton se veoma interesovao za magiju, kojoj je težio nakon jakog uticaja od strane dečka svoje sestre. Za početak svoje mađioničarske karijere odabrao je umetničko ime "Merlin", ali je ubrzo počeo da razmišlja o promeni. Na kraju se odlučio za ime "Merton" da dodatno odvoji svoje ime od svojih imigrantskih korena. Svoje ime, Robert, izabrao je u čast "kolege" mađioničara Roberta Udena. Prema tome, njegovo zvanično umetničko ime je bilo Robert Merton i to ime je trajno zadržao nakon dobijanja školarine za Univerzitet Templ (Temple University).

Studentski život

Svoju karijeru u oblasti sociologije započeo je uz pomoć Džordža E. Simpsona na Univerzitetu Templ (1927–31). Radio je kao Simpsonov pomoćnik na projektu o medijima, tako ga upoznajući sa sociologijom. Pod Simpsonovim vođstvom, Merton je prisustvovao godišnjem sastanku američkih sociologa, gde je upoznao Pitrima A. Sorokina, osnivača odeljka za sociologiju na univerzitetu Harvard. Merton se tada prijavio za posao na Harvardu i otišao je da radi kao Sorokinov asistent za istraživanja (1931–36). Mnogi su sumnjali da će Merton biti primljen na Harvard nakon diplomiranja na Templ Univerzitetu ali je on ubrzo dokazao suprotno i počeo da objavljuje radove sa Sorokinom već na drugoj godini. Do 1934, čak je počeo da objavljuje svoje sopstvene članke, “Skorija francuska sociologija,” “Tok arapskog intelektualnog razvoja, 700-1300 nove ere.,” and “Nauka i vojna tehnika". Nakon objavljivanja ovih članaka, Merton je doktorirao sociologiju na Harvardu. Do kraja svog studiranja (1938) je već počeo da objavljuje radove koji su ga načinili slavnim u polju sociologije. Njegov prvi rad bio je Nauka, sociologija i društvo u Engleskoj u 17. veku, koji mu je pomogao da osnuje pravac Sociologija naučnog saznanja.

Profesura

Predavao je na Harvardu do 1938. godine, kada je postao profesor i glavni organizator odeljka za sociologiju na Tuleinskom Univerzitetu. Godine 1941. se zaposlio na univerzitetu Kolumbija, gde je proveo većinu svoje karijere kao profesor. U toku pet decenija koje je proveo na ovom univerzitetu, dobio je mnogobrojne prestižne titule. Bio je saradnik direktora univerzitetskog Biroa za primenjena sociološka istraživanja od 1942 do 1971. Dodeljena mu je najviša univerzitetska titula, profesor, 1974. godine i postao je profesor "sa specijalnom ulogom", što je titula rezervisana profesore emerituse koji su "učinili specijalne stvari za univerzitet", ubrzo nakon odlaska u penziju 1979. godine. Radio je honorarno na Rokfeler univerzitetu i bio jedan od osnivača Russell Sage fondacije. U znak priznanja za njegov doprinos univerzitetu, Kolumbija je kreirala Robert K. Merton profesuru u socijalnim naukama 1990. godine.

Dostignuća u karijeri

U toku svoje karijere, Merton je objavio oko 50 radova u oblasti sociologije naučnog saznanja. Ova grana sociologije nije bila jedina kojoj je on doprineo svojim idejama i teorijama; bavio se takođe teorijom devijantnosti, organizacije i mnogim drugim.

Dobio je mnoge nacionalna i internacionalna priznanja za svoja istraživanja. Bio je jedan od prvih izabranih sociologa na Nacionalnoj akademiji nauka i prvi američki sociolog koji je izabran kao inostrani član Kraljevske švedske akademije nauka. Bio je takođe član Američke zajednice filozofa, Nacionalne akademije obrazovanja, Američke akademije umetnosti i nauke, koja mu je uručila Parsons nagradu. Merton se takođe smatra jednim od kreatora metode istraživanja nazvane "fokus grupa”.

Više od dvadeset univerziteta mu je dodelilo diplome i priznanja, uključujući Harvard, Jejl, Kolumbiju, univerzitete u Lejdenu (University of Leyden), Oslu i Krakovu, Hebrejski univerzitet u Jerusalimu i Oksford.

Godine 1994, Mertonu je dodeljena SAD Nacionalna medalja za nauku, za "osnivanje sociologije naučnog saznanja i za doprinose izučavanju društvenog života, a specijalno za '"samoostvarujuće proročanstvo" i za "nenamerne posledice".Bio je prvi sociolog koji je osvojio tu nagradu.

Privatni život

Merton se venčao sa Suzan Karhart (Suzanne Carhart) 1934. godine, sa kojom je imao jednog sina, Roberta Koks Mertona (Robert Cox Merton), koji je 1997. godine osvojio Nobelovu nagradu za ekonomiju, i dve ćerke, Stefani Merton Tobrelo (Stephanie Merton Tombrello) i Vanesu Merton (Vanessa Merton). Merton i Suzan su se razdvojili 1968. a Suzan je preminula 1992. godine. Merton se oženio sa sociologom Heriet Cukerman (Harriet Zuckerman) 1993. godine. Merton je preminuo 23. februara 2003. godine u Njujorku. Tada je živeo na Menhetnu.

Doprinos sociologiji

Funkcionalne analize

Merton govori da je funkcionalizam orijentisan oko tumačenja informacija preko posledica koje one imaju na veće društvene strukture. Kao Dirkem i Parsons, on analizira društvo uzimajući u obzir da li su kulturne i društvene strukture dobro ili loše integrisane. Verovao je da način na koji funkcionalisti stavljaju akcenat na funkcije jedne društvene strukture ili institucije prema drugim, kreira pristrasnost u koncentrisanju na prilagođavanje zato što tada uvek ima pozitivne posledice. Takođe, smatrao je da su zajedničke vrednosti bitan parametar u objašnjavanju načina funkcionisanja društva i institucija, mada se ne slaže sa Parsonsom oko nekih tvrdnji.

Prema Mertonovom shvatanju funkcionalizma, sva standardizovana društvena i kulturna uverenja su funkcionalna za društvo kao celo, ali i pojedince u njemu. Ovakva tvrdnja podrazumeva da različiti delovi društvenih sistema moraju da pokazuju visok nivo integracije, ali Merton tvrdi da ovakva vrsta generalizacije ne može preneti na veća i složenija društva. Ova tvrdnja se odnosi na univerzalni funkcionalizam. Govori da sve standardizovane društvene i kulturne strukture imaju pozitivnu funkciju. Merton naglašava kako je to kontradiktorno realnoj situaciji u svetu; nemaju sve strukture, ideje, verovanja, itd. pozitivne funkcije. Treća tvrdnja funkcionalne analize sa kojom se Merton ne slaže je ona o neophodnosti. Ova tvrdnja govori kako standardizovani delovi društva imaju pozitivne funkcije, i takođe predstavljaju neophodne delove funkcionalne celine, što implicira da su strukture i funkcije neophodne društvu da bi funkcionisalo. Ovde, Merton govori kako ljudi moraju da priznaju da u društvu postoje raznovrsne strukturne alternative.

Disfunkcije

Merton naglašava postojanje disfunkcija. Tri glavne mane funkcionalizma postavlja kao postulate: postulat funkcionalne društvene grupe, postulat univerzalnog funkcionalizma i postulat neophodnosti.

Postulat funkcionalne društvene grupe se odnosi na pogrešno uverenje da su sva društva funkcionalne i skladne zajednice. Merton ističe da nisu sva društva srećna i dobro integrisana, u kojima ljudi dobro funkcionišu i sve napreduje. Navodi primere, kao što su građanski ratovi, gde društva nisu bila nužno funkcionalna za sve ljude.

Postulat univerzalnog funkcionalizma opovrgava ideju da svi ideali odgovaraju svima u društvu. Merton veruje da neke stvari mogu da imaju posledice koje su generalno disfunkcionalne ili one koje su disfunkcionalne nekima a nekima ne. Na primer, siromaštvo odgovara bogatima jer im to dozvoljava da zadrže više svog bogatstva, ali sigurno ne odgovara siromašnima koji se muče. Ovde se dotiče i teorije konflikta, iako veruje i da neke institucije i vrednosti mogu biti funkcionalne društvu kao jednoj celini. Govori kako jedino preko prepoznavanja disfunkcionalnih aspekata institucije, možemo da objasnimo razvoj alternativa.

Poslednji, postulat neophodnosti, ispituje društvenu ulogu običaja, ideala ili institucija kao celina. Merton dovodi u pitanje to da svaka društvena ustanova ima specifičnu ulogu. Veruje da više institucija može da vrši iste uloge ili nijednu ulogu, tako da je nemoguće odgonetnuti koje funkcije su neophodne društvu a koje ne.

U svom radu o disfunkcijama, izdvojio je probleme koji sprečavaju društvene sisteme da ispune sve funkcionalne potrebe. Funkcija jedne grupe može biti disfunkcija druge, i određen slučaj može biti i funkcionalan i disfunkcionalan jednoj grupi.

Kako bi pomogao ljudima da odrede da li su pozitivne funkcije prevagnule disfunkcije, i obrnuto, Merton je razvio koncept sistem mrežnog balansa. Problemi su složeni i bazirani na subjektivnoj proceni, i zato ne mogu biti lako rešeni i sređeni. Zato, pozitivne funkcije i disfunkcije ne mogu lako i objektivno da se uporede, niti se može jednostavno odrediti koja je prevagnula. Da bismo se bavili ovim pitanjima, Merton je verovao da moraju da postoje nivoi funkcionalne analize. Umesto fokusiranja samo na analizu društva kao celine, Merton je tvrdio da analiza takođe može i treba da bude sprovedena nad organizacijama, institucijama ili grupama.

Nepredviđene posledice i očigledne i skrivene funkcije

Neke od najvažnijih inovacija koje je Merton doneo u polju sociologije uključuju i opis nepredviđenih posledica društvenog delanja, odnosno očiglednih i skrivenih funkcija i prethodno pomenutih disfunkcija. Prema Mertonu, nepredviđene posledice su postupci koji imaju i namerne i nenamerne posledice. Svi su svesni namernih posledica ali nenamerne se teže prepoznaju i zato sociološka analiza treba da otkrije šta one mogu biti. U svom eseju iz 1936. godine, "Nepredviđene posledice društvenog delanja" ("The Unanticipated Consequences of Social Action"), Merton je otkrio široko polje ljudskih postupaka gde stvari ne idu kao što je planirano i dovode do paradoksa i neobičnih ishoda. Jedan od ovih ishoda je "samoporažavajuće proročanstvo". Merton je ovo pokušao da predstavi preko navođenja predviđanja Karla Marksa, u kome on kaže da će uz razvoj i modernizaciju društva doći do koncentrisanja moći i bogatstva između malog broja ljudi, dok će većina živeti u siromaštvu i bedi. Ovo predskazanje je pomoglo da se podstakne socijalistički pokret, koji je u nekim državama usporio razvoj i napredak koji je Marks predskazao. Suprotno "samoporažavajućem proročanstvu" je onda "samoostvarivo proročanstvo", gde se prvobitno nezasnovano proročanstvo na kraju ispostavi tačnim zato što se verovalo i delalo u skladu sa njim.

Očigledne funkcije su posledice koje ljudi opažaju ili očekuju; ili ono što je namereno; skrivene funkcije su one koje nisu ni prepoznate ni namerne. U razlikovanju ova dva tipa, Merton je tvrdio da se mora dublje ući u to da bi se otkrile skrivene funkcije. Njegov primer iz njegovog dela iz 1949, "Očigledne i skrivene funkcije" je bila analiza političkih mašinerija. Počeo je navođenjem negativnih posledica političke mašinerije, da bi onda promenio ugao posmatranja i demonstrirao kako su ljudi koji upravljaju mašinerijom i ponašaju se u skladu sa sopstvenim interesima, ostvarili društvene potrebe koje nisu ostvarile vladine institucije.

Mertonova teorija devijacije

Mertonova teorija devijacije potiče od njegove analize (1938) odnosa između kulture, strukture i anomije. Merton definiše kulturu kao "organizovani set normativnih vrednosti koje upravljaju ponašanjem i koji je uobičajen za članove označenog društva ili grupe".

U svojoj teoriji, Merton povezuje anomiju i devijaciju i tvrdi da nepovezanost kulture i strukture ima disfunkcionalnu posledicu dolazak do devijacije unutar društva.

Termin anomija, potekao od Emila Dirkema, za Mertona označava nepovezanost između kulturnih ciljeva i legitimnih načina dostupnih da se oni dostignu. Kao primer, U SAD Merton vidi Američki san kao naglašavanje cilja novčanog uspeha ali bez odgovarajućeg naglašavanja legitimnih puteva kojima bi se dospelo do tog cilja. Drugim rečima, Merton veruje da se svi slažu sa američkim snom, ali načini na koje pokušavaju da dođu do njega nisu isti zato što nemaju svi iste prilike i prednosti. Ovo dovodi do znatne devijacije. Ova teorija je često korišćena u kriminologiji.

Mertonova strukturno-funkcionalna ideja devijacije i rastrojstva (anomije)

Mertonova paradigma devijantnog ponašanja

Stav prema cilju	Stav prema načinu dolaska do cilja	Način prilagođavanja
prihvatanje	prihvatanje	Konformitet
prihvatanje	odbijanje	Inovacija
odbijanje	prihvatanje	Ritualizam
odbijanje	odbijanje	Povlačenje
odbijanje/prihvatanje	odbijanje/prihvatanje	Pobuna

U ovoj tabeli, konformitet se odnosi na postizanje društvenih ciljeva preko društveno prihvaćenih metoda, dok se inovacija odnosi na ostvarivanje tih ciljeva na neprihvaćene načine (kao što su kriminal i devijacija). Inovatori nalaze i stvaraju nove načine da dobiju ono što žele i, u većini slučajeva, ovi načini su društveno neprihvatljivi. Merton pod ritualizmom podrazumeva prihvatanje načina ali se suprotstavljaju cilju. Ritualisti se slažu sa načinom ali odbijaju opšti cilj; nisu posmatrani kao devijantni. Povlačenje je odbijanje i načina i cilja. Oni koji se povlače traže način da pobegnu od svega i zato se smatraju devijantnim. Pobuna (Buntovništvo) se razlikuje od ostala četiri pristupa na nekoliko načina. Privremeno, pobuna je kratkotrajni odgovor (za razliku od ostala četiri). Kao oni koji se povlače, pobunjenici (buntovnici) odbijaju postojeće društvene metode i ciljeve, ali za razliku od njih rade na većim nivoima da zamene te već postojeće načine i ciljeve novim, koji predstavljaju neke druge vrednosti. Inovacija i ritualizam su čisti slučajevi anomije kakvu Merton opisuje zato što u oba slučaja postoji kontradikcija to jest nepovezanost između ciljeva i načina.

Sociologija naučnog saznanja

Sociologija naučnog saznanja je bila polje za koje se Merton veoma interesovao i oko kog je tokom cele karijere ostao veoma strastan. Zanimale su ga interakcije i značaj društvenih i kulturnih struktura i nauke. Na primer, radio je istorijsko istraživanje na doktorskim studijama o ulozi vojnih institucija u simulaciji naučnog istraživanja tokom ere naučne revolucije. Izneo je obimno istraživanje sociologije naučnog saznanja, kreirajući Merton teze koje objašnjavaju neke religijske uzroke naučne revolucije; kao i Mertonske naučne norme, koje se često pominju pod akronimom "KUDOS". Ovo je set ideala diktiranih od strane onoga što je Merton smatrao za ciljeve i metode nauke i koji su obavezujući za naučnike. Oni uključuju:

• Komunalizam –zajednička svojina naučnih otkrića, prema kojoj se naučnici odriču intelektualne svojine u zamenu za prepoznaju i poštovanje.
• Univerzalnost – prema kom su tvrdnje ocenjene preko univerzalnih i neličnih kriterijuma, a ne na osnovu rase, klase, pola, religije ili nacionalnosti;
• Nepristrasnost (Dezinteresovanje) – prema kom su naučnici nagrađeni za ponašanje koje se čini nesebičnim;
• Organizovani skepticizam – sve ideje moraju biti testirane i podložne rigoroznom, strukturiranom društvenom ispitivanju i nadzoru.

KUDOS set Mertonovskih naučnih normi je negde identifikovan kao Komunalizam, Univerzalnost, Nepristrasnost, Originalnost (novina u istraživačkim doprinosima) i Skepticizam. Ovo je kasnija modifikacija Mertonovog seta normi, jer on nije spominjao Originalnost u eseju u kome je predstavio norme (Normativna struktura nauke [1942]).

Uticaji

Meron je bio pod jakim uticajem Talkota Parsonsa i mnogo manjim uticajem Pitirima Sorokina. Sorokin je bio protiv naglašavanja kreativnosti puritanizma, što je bio centralni element Mertonovog proučavanja. Merton je sarađivao sa Sorokinom kao diplomirani student na Harvardu. Mertonove generalne perspektive bile su bliže Parsonsovim nego Sorokinovim. U Mertonovom razmišljanju uticaj je imao i poznati istoričar nauke Džordž Sarton, koji je dopustio Mertonu da sarađuje sa njim na Harvardu i veruje se da je on inspirisao Mertona da se zainteresuje za nauku. Emil Dirkem i Džordž Simel su takođe u velikoj meri doprineli Mertonovom razumevanju sociologije i stvaranju novih ideja.

Nasleđe

Danas, Merton je smatran za jednog od osnivača moderne sociologije. Njegovi radovi su smatrani za pokretačku silu mnogih današnjih socioloških studija. Džonatan R. Kol ga je nakon smrti hvalio rečima: "Bob Merton je postao vođa strukturalno-funkcionalnih analiza u sociologiji, a vođa onim sociolozima koji su želeli da kreiraju društvene teorije koje bi mogle biti testirane empirijski. Bio je inspirativan učitelj i sa svojim studentima je pomogao kreiranje i legitimaciju sociologije u Americi. Za mene, on je bio uzor i mentor, kolega od poverenja i bliski prijatelj. Njegova smrt, na mnoštvo načina, stavlja tačku na sociologiju 20. veka."

Publikacije

• "Science, Technology and Society in Seventeenth Century England", Osiris, Vol. IV, pt. 2. pp. 360–632. Bruges: St. . Catherine Press. 1938. , reissued: Howard Fertig. 2001. ISBN 978-0-86527-434-1. – Radovi objavljeni 1938. godine su doneli Mertonu popularnost među istoričarima nauke.
• Social Theory and Social Structure (1949; pregledano i prošireno, 1957 and 1968)
• The Sociology of Science (1973)
• Sociological Ambivalence (1976)
• On the Shoulders of Giants: A Shandean Postscript (1985)
• On Social Structure and Science (1996; edited by Piotr Sztompka)
• The Travels and Adventures of Serendipity: A Study in Sociological Semantics and the Sociology of Science, 2004

Vidi još

• Matejev efekat
• Istorijski recidiv
• Višestruka otkrića
• Narkotična disfunkcija
• Set uloga
• Talkot Parsons

Literatura

• Sztompka, Piotr (2003). „Robert K. Merton”. Ur.: Ritzer, George. The Blackwell Companion to Major Contemporary Social Theorists. Malden, Massachusetts Oxford: Blackwell. str. 12–33. ISBN 978-1-4051-0595-8. 
• Tepperman, L.; Curtis, J. (2006). Principles of Sociology: Canadian Perspectives. Oxford University Press, Canada. str. 117. ISBN 978-0-19-542348-8. 
• Ritzer, George (2007). Sociological Theory. McGraw-Hill Higher Education. str. 251–257. ISBN 978-0-07-352818-2. 
• Merton, Robert K. (1968). Social Theory and Social Structure. New York, NY, US: Free Press. ISBN 978-0-02-921130-4. 
• Simonson, Peter (2010). Refiguring Mass Communication: A History. University of Illinois Press. str. 123–130. ISBN 978-0-252-07705-0.