Romulo Betankur

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Romulo Betankur
Lični podaci
Datum rođenja(1908-02-22)22. februar 1908.
Mesto rođenjaGvatire, Venecuela
Datum smrti28. septembar 1981.(1981-09-28) (73 god.)
Mesto smrtiNjujork, Sjedinjene Američke Države
Religijaagnostik[1]
Profesijapolitičar
Politička karijera
Politička
stranka		Demokratska akcija
predsednik Venecuele
19. oktobar 1945 — 17. februar 1948.
PrethodnikIsajas Medina Angarita
NaslednikRomulo Galjegos
Potpis

Romulo Ernesto Betankur Beljo (šp. Rómulo Ernesto Betancourt Bello; Gvatire, 22. februar 1908 — Njujork, 28. septembar 1981) bio je predsednik Venecuele u dva navrata, od 1945. do 1948. i od 1959. do 1964. godine[2] , kao i vođa Demokratske akcije, dominantne venecuelanske stranke tokom 20. veka. Preživeo je pokušaj atentata kojeg je organizovao Rafael Leonidas Truhiljo, diktator Dominikanske Republike. Među narodom Venecuele ostao je upamćen pod nazivom Otac venecuelanske demokratije.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođen je 1908. godine u Gvatireu, tadašnjem selu u blizini Karakasa. Od 1914. godine do 1920. godine se školovao u privatnoj školi, koju je vodila zajednica Gvatirea i promovisao njegov otac. Porodica mu se 1921. godine preselila u Karakas, a 1926. godine je diplomirao na Liceju Karakas. Od 1927. je bio zaposlen na Univerzitetu Venecuele, gde je stekao vredna životna i profesionalna iskustva za buduću političku karijeru.[3]

Učestvovao je u protestima protiv diktature Huana Visentea Gomeza 1928. godine, koji su završili njegovim i hapšenjem njegovih najbližih saradnika. U zatvoru su boravili samo dva meseca, a oslobođeni su usled reakcije uticajnih i cenjenih građana koji su zahtevali njihovo oslobađanje. Tako je Betankur stekao epitet borca za pravdu i demokratiju. Već u aprilu 1928. godine učestvovao je u pobuni protiv diktature, ali je nakon njenog neuspeha otišao iz Venecuele i živeo u izganstvu na Kurasau do 1936. godine. Od tamo je pružao podršku borcima protiv Gomezove diktature.

U Kostariki je 1929. godine upoznao svoju buduću suprugu, Karmen Valverde.[4] Tamo je bio vođa Komunističke partije.[5] Godine 1937. je dao ostavku na mesto sekretara Komunističke partije i vratio se u Venecuelu, gde je osnovao stranku koja je od 1941. godine bila poznata po imenom Demokratska akcija.

Prvi predsednički mandat[uredi | uredi izvor]

Bio je član Revolucionarne hunte koja je 1945. godine izvršila puč i tako postao novi predsednik Venecuele. Tokom svog prvog mandata obezbedio je sva prava ženama, osnovao institucije za socijalne reforme i obezbedio za državu polovinu profita od nafte koju su eksploatisale strane kompanije. Njegova vlada je usko sarađivala sa Međunarodnom organizacijom za izbeglice, omogućivši nekoliko desetina hiljadama ljudi, koji nakon Drugog svetskog rata nisu imali kamo da se vrate, da dobiju dom i državljanstvo u Venecueli.

Za novog predsednika 1948. godine je bio izabran Romulo Galjegos, književnik i Betankurov prijatelj.

Prilikom osnivanja Organizacije američkih država (OAS) 1948. godine, Betankur je bio jedan od autora Ustavne povelje organizacije.

Treći egzil[uredi | uredi izvor]

Tročlana hunta, na čelu s Markosom Himenezom, je 27. novembra 1948. godine izvršila puč protiv predsednika Galjegosa, nakon čega je Betankur otišao u izgnanstvo u Njujork. Tokom boravka u egzilu posvetio se držanju predavanja o političkim problemima i diktaturama koje su tištile Venecuelu tokom većeg dela njene savremene istorije.

Betankur je tokom svog najdužeg egzila proputovao mnoge latinoameričke zemlje, poput Kube, Kostarike i Portorika, i bio vođa opozicije u egzilu protiv generala Himeneza.

Drugi predsednički mandat[uredi | uredi izvor]

Džon Kenedi i Romulo Betankur prilikom Kenedijeve posete Venecueli 16. decembra 1961. godine.

Nakon pada Himeneza s vlasti 1958. godine, Betankur se vratio u Venecuelu i bio izabran za novog predsednika na izborima 1958. godine. Od bivšeg je predsednika nasledio praznu državnu kasu i ogroman spoljni dug, ali je s vremenom uspeo da vrati državu u fiskalnu likvidnost. Betankurov ministar za naftu je 1960. godine osnovao dve važne instituacije u Venecueli: Naftnu kompaniju Venecuele i OPEK, međunarodnu organizaciju najvećih proizvođača nafte u svetu.

Sproveo je i agrarnu reformu u kojoj su neproduktivna zemljišta u privatnom vlasništvu i državne parcele dodeljene bezemljašima kako bi zaustavio opadanje poljoprivredne proizvodnje.

Betankur je bio aktivan protivnik diktature Rafaela Truhilja u Dominikanskoj Republici. Truhiljo je razvio mržnju prema Betankuru i finansirao njegove brojne protvnike koji su kovali urote da ga zbace s vlasti. Zauzvrat je Betankur je slučaj izneo pred OAS. Razbesneli Truhiljo je naredio svojim stranim agentima da ubiju Betankura. Oni su 24. jula 1960. godine aktivirali bombu u kolima smeštenima u blizini prolaska predsedničkih kola. Betankur je zadobio opekline od vatre po telu, ali se oporavio nakon lečenja i vratio predsedničkoj dužnosti. Svetska javnost se okrenula protiv Truhilja, koji je već naredne godine poginuo u atentatu.

Na izborima održanima 1. decembra 1963. godine po prvi put je u istoriji Venecuele izvršen miran prenos vlasti s jednog demokratski izabranog predsednika na drugog. Betankur je 11. marta 1964. godine predsedničku lentu uručio Raulu Leoniju.

Kasniji život[uredi | uredi izvor]

Nakon završetka predsedničkog mandata, Betankuru je kao bivšem predsedniku dodeljeno doživotno mesto u Senatu Venecuele. Do 1972. godine je obišao više država u svetu i živeo u Bernu i Napulju, nakon čega se vratio u Venecuelu.

U vojim poslednjim godinama života posvetio se pisanju i životu sa suprugom Rene Hartman. Umro je 28. septembra 1981. godine u Doktorskoj bolnici u Njujorku.

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

  • Cecilio Acosta (1928)
  • Dos meses en las cárceles de Gómez (1928)
  • En las huellas de la pezuña (1929)
  • Con quién estamos y contra quién estamos (1932)
  • Una República en venta (1932)
  • Problemas venezolanos (1940)
  • Un reportaje y una conferencia (1941)
  • El caso de Venezuela y el destino de la democracia en América (1949)
  • Escuelas y despensa, los dos pivotes de la reforma educacional (1951)
  • Campos de concentración para los venezolanos y millones de dólares para las compañias petroleras (1952)
  • Venezuela, factoría petrolera (1954)
  • Venezuela: política y petróleo (1956)
  • Posición y Doctrina (1958)
  • Venezuela rinde cuentas (1962)
  • Posibilidades y obstáculos de la Revolución Democrática (1965)
  • Golpes de estado y gobiernos de fuerza en América Latina; la dramática experiencia dominicana (1966)
  • Latin America: its problems and possibilities (1966)
  • Hacia una América Latina democrática e integrada (1967)
  • Venezuela dueña de su petróleo (1975)
  • José Alberto Velandia: ejemplo para las nuevas generaciones de Venezuela (1975)
  • El Petróleo de Venezuela (1976)
  • Acción Democrática, un partido para hacer historia (1976)
  • El 18 de octubre de 1945. Génesis y realizaciones de una revolución democrática (1979)

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Renée Hartmann. 1984. Rómulo y Yo.
  2. ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 140. ISBN 86-331-2075-5. 
  3. ^ Fundación para la Cultura Urbana. 2009. Rómulo Betancourt: crónica visual. pp. 16. Cronología RB.
  4. ^ Betancourt´s biography at Venezuelatuya.com, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  5. ^ Nathaniel Weyl. 1960. Red Star Over Cuba. pages 3-5. OOC:60-53203.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Romulo Betankur na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ромуло_Бетанкур&oldid=26066537”