Pređi na sadržaj

Суда

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Suda
Prva stranica ranog štampanog izdanja Sude
Nastanak i sadržaj

Suda ili Souda (grč. Σοῦδα; lat. Suidae Lexicon)[1] je velika vizantijska enciklopedija drevnog mediteranskog sveta iz 10. veka, koja se ranije pripisivala autoru po imenu Soudas (Σουδας) ili Souidas (Σουιδας). To je enciklopedijski leksikon, napisan na grčkom, sa 30.000 unosa, od kojih mnogi crpe podatke iz antičkih izvora koji su od tada izgubljeni, a često potiču od srednjovekovnih hrišćanskih priređivača.

Naslov[uredi | uredi izvor]

Naslov je verovatno izvod od vizantijske grčke reči souda, što znači „tvrđava“, sa alternativnim imenom Suidas, koje potiče od greške koju je napravio arhiepiskop grada Soluna Evstatije, koji je zamenio naslov za ime autora.[a] Pol Mas je jednom ironizirao sugerišući da bi naslov mogao biti povezan sa latinskim glagolom suda, imperativom u drugom licu jednine od sudare, što znači „znojiti se“,[2] ali Franc Dolger je vodio njegovo poreklo do vizantijskog vojnog leksikona (σουδα, „rov, rov“, pa „tvrđava“).[3][4] Silvio Đuzepe Merkati je, s druge strane, predložio vezu sa novolatinskim supstantivnim guida („vodič“), transliterovanim na grčki kao γουιδα.[5]

Sadržaj i izvori[uredi | uredi izvor]

Suda je negde između gramatičkog rečnika i enciklopedije u modernom smislu. Objašnjava izvor, poreklo i značenje reči prema filologiji svog perioda, koristeći ranije autoritete kao što su Harpokration i Heladios.[6][7] To je bogat izvor antičke i vizantijske istorije i života, iako nije svaki članak jednako kvalitetan, i predstavlja „nekritičku“ kompilaciju.[6]

Veći deo dela je verovatno interpoliran,[8][7] a odlomci koji se odnose na Mihaila Pselosa (oko 1017–1078) se smatraju interpolacijama koje su dodate u kasnijim kopijama.[9]

Biografska obaveštenja[uredi | uredi izvor]

Ovaj leksikon sadrži brojne biografske napomene o političkim, crkvenim i književnim ličnostima Vizantijskog carstva do H veka, a ti biografski zapisi su kondenzacije iz dela Isihija iz Mileta, kako tvrdi sam autor. Drugi izvori su bili enciklopedija Konstantina VII Porfirogenita (vladao 912–959) za ličnosti iz antičke istorije, odlomci Jovana Antiohijskog (sedmi vek) za rimsku istoriju, Amartolova hronika (Georgije Monahos, 9. vek) za vizantijsko doba .[7][6][b] Biografije Diogena Laertija i dela Ateneja i Filostrata. Drugi glavni izvori uključuju leksikon „Eudema“, koji je možda izveden iz dela O retoričkom jeziku Eudema iz Argosa.[11]

Organizovanje[uredi | uredi izvor]

Stranica iz Vaticanus graecus 1296.

Leksikon je organizovan po azbučnom redu sa malim odstupanjima od uobičajenog reda i mesta samoglasnika u grčkom alfabetu[6] (uključujući u svakom slučaju homofone digrafe, npr. αι, ει, οι, koji su bili ranije, ranije u istoriji grčkog jezika, različiti diftonzi ili samoglasnici) prema sistemu (ranije uobičajenom u mnogim jezicima) koji se naziva antistoihija (αντιστοιχια); naime slova slede fonetski po glasovnom redu prema izgovoru iz desetog veka, koji je bio sličan onom u novogrčkom. Redosled je:

grč. α, β, γ, δ, αι, ε, ζ, ει, η, ι, θ, κ, λ, μ, ν, ξ, ο, ω, π, ρ, σ, τ, οι, υ, φ, χ, ψ[12]

Pored toga, dvostruka slova se tretiraju kao pojedinačna za potrebe upoređivanja (pošto je geminacija prestala da bude razlikovna). Sistem nije teško naučiti i zapamtiti, ali su neki urednici, na primer, Imanuel Beker, preuredili Sudu po abecednom redu.

Nastanak Sude[uredi | uredi izvor]

Malo se zna o sastavljaču ovog dela. Verovatno je živeo u drugoj polovini 10. veka, jer se smrt cara Jovana I Cimiskije i njegovo nasledstvo od strane Vasilija II i Konstantina VIII pominju u zapisu pod „Adamom“ koji je priložen kratkom hronologijom sveta.[6] U svakom slučaju, delo se moralo pojaviti do 12. veka, pošto ga često citira i na njega aludira Evstatije koji je živeo od oko 1115. naše ere do oko 1195. ili 1196. godine.[6] Takođe je navedeno da je delo bilo kolektivnan spis, dakle nije imalo samo jednog autora, te da se naziv pod kojim je poznat ne odnosi na konkretnu osobu.[13]

Delo se bavi kako biblijskim tako i paganskim temama, iz čega se zaključuje da je pisac bio hrišćanin.[traži se izvor] U svakom slučaju, osim malog interesovanja za verska pitanja, nedostaju određene smernice.[13]

Standardno štampano izdanje sastavila je danska klasičarka Ada Adler u prvoj polovini dvadesetog veka. Savremeni kolaborativni engleski prevod, Suda On Line, završen je 21. jula 2014. godine.[14]

Suda ima skoro istovremenu islamsku paralelu, Kitab al-Fehrest od Ibn al-Nadima. Porediv je sa latinskim Speculum Maius, čiji je autor u 13. veku Vinsent iz Bove.

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Vredi primetiti da Adlerovo izdanje zadržava pravopis Suida/Σουιδα (kao što su to uradila Gejsfordova i Bekerova izdanja), u kontinuitetu sa rukopisima, ali moderna nauka preferira Suda/Σούδα.
  2. ^ Karl Krunbaher je zaključio da su dva glavna biografska izvora „Konstantin VII za antičku istoriju, Hamartolus (Georgios Monarhos) za vizantijski ag.".[10][7]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Thomas Gaisford, ed., (1834), Suidae Lexicon, 3 vols.
  2. ^ Maas, Paul (1932). „Titula "Suidas"”. Byzantinische Zeitschrift. 32 (1): 1. S2CID 191333687. doi:10.1515/byzs.1932.32.1.1 — preko De Gruyter. 
  3. ^ Dölger, Franz (1936). Naslov takozvanih Suidasleksikona. Sitzungsberichte der Bayerischen Akademie der Wissenschaften, Philosophisch-Historische Abteilung. Jahrgang 1936. Heft 6. München: Bayerische Akademie des Wissenschaften. 
  4. ^ Dölger, Franz (1938). „Do σοῦδα – Pitati”. Byzantinische Zeitschrift. 38 (1): 36—57. S2CID 191479647. doi:10.1515/byzs.1938.38.1.36. 
  5. ^ Mercati, Silvio Giuseppe (1957). „Oko naslova leksikona Suida-Suda i Papia”. Byzantion. 25/26/27 (1): 173—93. 
  6. ^ a b v g d đ Chisholm 1911.
  7. ^ a b v g Herberman 1913.
  8. ^ Krumbacher, Karl (1897), Byzantinische Literatur, p. 566
  9. ^ Krumbacher, Karl, Geschichte der byzantinischen Litteratur, pp. 268f.
  10. ^ Krumbacher, Karl (1897), Byzantinische Literatur, p. 566
  11. ^ Krumbaher, Karl, „Istorija vizantijske književnosti”, pp. 268f.
  12. ^ Tomas Gajsford, ed., (1853) (Suidae lexicon: Graecè et Latinè, Volume 1, Part 1, page XXXIX (na grčkom i latinskom)
  13. ^ a b Mazzucchi 2020.
  14. ^ „The History of the Suda On Line”. Stoa. Pristupljeno 10. 7. 2015. „„Prevod poslednjeg od 31000+ unosa Suda dostavljen je u bazu podataka 21. jula 2014. i proveren je sledećeg dana.“”  Takođe Mahoney, Anne (2009). „Takipedija Bizantina: Suda On Line kao kolaborativna enciklopedija”. Digital Humanities Quarterly. 3 (1). Arhivirano iz originala 9. 12. 2023. g. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Dickey, Eleanor (2006). Ancient Greek Scholarship: A Guide to Finding, Reading, and Understanding Scholia, Commentaries, Lexica, and Grammatical Treatises: From Their Beginnings to the Byzantine Period. Oxford; New York: Oxford University Press. ISBN 9780195312935. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Суда&oldid=27812609”