Hrana u staroj Grčkoj

Eleuzinsko Trojstvo  : Tlipolemos prima kao poklon klip kukuruza od boginje Demetre, dok ga Persefona blagosilja, reljef iz 5. veka p. n. e., Nacionalni arheološki muzej u Atini

Hrana u staroj Grčkoj kao jedan od bitnih elementa održanja života, zasnivala se na na „mediteranskoj trilogiji“: pšenica , maslinovo ulje i vino i režimu upotrebe u tom istorijskom razdoblju raspoloživih namirnica, koje su štljivo upotrebljavane, zbog teških uslove koji su vladali u poljoprivredi grčke.

Žitarice su činile osnovu grčke ishrane. Uglavnom durum pšenica, spelta i ječam. Pšenica se koristila kao zrno za spremanje pirea ili potapanje u mlelo, ili kao brašno za proizvodnju hleba ili kolača. Ječam se često koristi za izradu buzdovana, grčkog osnovnog jela. Poljoprivrednici su kuvali hlebnu pšenicu u rerni. Testo od pšenice se koristilo za proizvodnju keksa za uobičajenu upotrebu, koji su se izrađivali u kalupima i potom sušili. Žitarice su često služene uz povrće (kupus, spanać, luk, zelena salata, rotkve, sočivo, pasulj ili leblebije). Konzumacija ribe i mesa varirala je u zavisnosti od sreće porodica u ribolovu, ili platežne moći i bila je rezervisana pretežno za bogate. S druge strane, Grci su konzumirali veliku količinu mlečnih proizvoda, posebno sira. Izraz „ne jesti ništa osim ječma“ u staroj Grčkoj je bilo ekvivalentno stavu „imati hleba i vode“. Maslac je bio poznat, ali se više koristilo maslinovo ulje, koje je bilo jeftinije i dostupnije. Obrok je najčešće pratilo vino (crveno, belo ili roze), voda, ponekad sa nekom aromom.

Prehrana Grka poznata je iz književnih i umetničkih izvora: komedije Aristofana, izvoda iz dela koja je sačuvao gramatičar Atine, oslikanih vaza i figurice od terakote.

Dnevni obroci hrane

Stari Grci su jeli tri obroka dnevno.

• Doručak (ακρατισμος — akratismos), sastojao se od ječmenog slojevitog hleba, koji se jeo sa smokvama ili maslinama i neke vrstu kolača ili palačinki, napravljenih na plehu ili u tiganju,nazvanih po tome τηγανιτης teganites.
• Ručak (αριστον — ariston) koji se konzumirao u podne ili na početku popodneva, i uglavnom se sastojao od jela iz mediteranske kuhinje, uz dodatak vina.
• Večera (δειπνον — deipnon), bila je najvažniji obrok u danu, i konzumirao se u mračnom delu dana pa je nosila i naziv (εσπερισμα — hesperisma) hrana koja se pretežno uzima uveče.

Grci su jeli sedeći na podu; upotreba stolica bila je rezervisana za bankete (otuda i njeno ime). Kolači sa hlebom mogli su da se koriste kao tanjir, ali češći su bile u upotrebi posude od terakote ili metala. Posuđe se vremenom oplemenjivalo i, na primer, tokom rimskog doba nalazimo posuđe od dragocenih materijala (srebro, zlato) ili stakla.

Jedna od gozbi u staroj Grčkoj na kojoj je prikazan način obedovanja i neke od namirnica koje su služene.

Prisustvo žena bilo je retko na obrocima i banketima, a ostali su jeli u miru i tišini. Običaj je bio da se prvo hrana pojede, a po završetku obroka slobodno se upuštalo u razgovor, dok su žene u većini slučajeva obroke jele odvojeno. Ako veličina kuće to nije dozvoljavala, muškarci su prvo jeli, a žene su dolazile za sto nakon što su bi oni završile obrok. Hranu su u bogatijim kućama posluživali robovi a u najsiromašnijim porodicama žene i deca su, ako je verovati Aristotelu, obavljali te poslove u nedostatku robova.

Jedan od načina sedenja tokom obedovanja za stolom u staroj Grčkoj

Običaj žrtvovanja malih skulptura od terakote u grobnice sa prikazaom scena iz života, omogućilo nam je da imamo dobru predstavu o grčkom nameštaju i načinu obedovanja. Grci su jeli sedeći, upotreba stolica bila je rezervisana za bankete ili aristokrate. Stolovi, su bili visoki za obična jela, niski za bankete, u početku su bili pravougaonog oblika. U 4. veku p. n. e. sto je poprimio okrugli oblik, i često je ukrašavana sa zoomorfnim stopalima, kao što su npr. noge lava.

Kolači sa hlebom mogli su da se koriste kao tanjiri, ali zemljani ili metalna činija i bili su bili su češći. Posuđe za jelo vremenom se menjalo, a u rimsko doba postojalo je posuđe od stakla ili dragocenih materijala. Pribor za jelo retko se koristi za stolom: upotreba viljuške nije bila poznata, jelo se prstima. Grci su tokom jela koristili nož za sečenje i kašiku sličnu savremenim zapadnjačkim kašikama kada su jeli supe i tečnija jela. Komada hleba (απομαγδαλια — apomagdalia) koristili su i za uzimanje hrane ili umakanje u jelo ili kao salvete za čišćenje prstiju.

Voće i mahunarke

Masline su bile jedan od bitnih sastojaka u ishrani Grka, u vidu ploda ili ulja za pripremu ukusnih jela i prelivanje salata,

Smokva je bila i ostala često korišćena namirnica u ishrani Grka, kao prilog uz jelo ili kao sastojak hleba i drugih poslastica.

Prisustvo u obrocima osušenih smokava, zajedno sa ostacima grožđa, sugeriše da im je smokva Grcima služila kao šećerno sredstvo za prikrivanje gorčine ukusa soka od divlje loze.

Žitarice su se često služile uz pratnju generički nazvanog jela οψον — opson kojim se označavlo a sve što se priprema sa vatrom i sve što prati hleb. Ovo značenje se vremenom prenelo, pa tako npr. u Ilijadi termin označava meso; kasnije se u Odiseji njegovo značenje proširuje i na ribe. U klasičnom periodu više se radi o povrću (kupus, luk, sočivo, pasulj), u supi, kuvanoj ili pasiranoj (ετνος — etnos), začinjenoj maslinovo uljem, sirćetom, γαρον — garo - riblji sos sličan vijetnamskom sa začinskim biljem. Po Aristofanu, kaša je bila jedno od Heraklovih omiljenih jela, uvek predstavljenog kao proždrljivac u grčkim komedijama.

U gradu je sveže povrće bilo skupo i malo se trošilo: a najsiromašniji građani često su koristili osušeno povrće. Čorba od sočiva (φακη — phake) je bilo tipično seljačko jelo. Obroci vojnika su sadržali klasičan beli luk, luk i sir, prema kazivanju Aristofana „luk sa blagovaonicom“ tipično za vojnika.

Plodovi, sveži ili sušeni, jedeni su kao desert. To su uglavnom bile smokve, nar, orasi i lešnici Sušene smokve jele su se i kao dodatak uz vinom, ili se serviralo pečeno kestenja, leblebija ili orah.

Šaka svežih ili suvih smokava bila je vrlo hranljiv obrok kojem se dodavalo, ako je moguće, usireno mleko sa sokom od smokve ili kolačima.

Prema Platonu „hrana za sportiste je par ekseleans“.

Kako bi se zaštitio glavni resurs Atike, izvoz hrane je bio zabranjen. Žetva se nikada nije odvijala pre nego što su sveštenici sikofanti (guverneri smokve) zvanično najavili zrelost žitarica. Kasnije su ovo ime dobili oni koji su se bavili švercom svetih smokava, a kasnije i svi doušnici i ucenjivači, potkazivači, klevetnici i podlaci.

Priprema zemlje za setvu u staroj Grčkoj. Predstava iz 5. veka. p. n. e.

Jaja i sir

Grci su od živine uzgajali patke, prepelice i piliće delimično za proizvodnju jaja, a delom za ishranu živinskim mesom. Ptice u prodavnicama mesa donošene su žive u kavezima i ubijane su na zahtev kupca, ali se može pretpostaviti da su bile prilično retke i skupe.

Jaja su se jela tvrdo ili meko kuvana kao predjelo ili kao poslastice. Takođe su se koristili, u obliku belanca žumanca ili celog, u proizvodnji nekih jela.

Mleko je kupovano od seljaka, ali jedva je korišćen u kuvanju. Puter je bio poznat, ali se malo koristio, izuzev među stanovnicima u Trakiji na severu Egejskog mora, koje je pesnik Anakandridis opiso pod nazivom "oni koji jedu maslac".

Grci su jako cenili mlečne proizvode. Ono što bi trebalo da podseća na jogurt služeno je kao slatkiš. Si ir od kozjeg ili ovčeh mleka, najčešće je bio osnovna hrana. Prodavao se u različitim prodavnicama, zavisno od toga da li je bio svež ili ne, pa je tako npr. sveži sir koštao dve trećine cene drugog. proizvođen su i usireni mlečni proizvodi, poput filije od sira, ili kao jogurt, koji se obično jeo sa medom.

Sir se jeo sam ili pomešan sa medom ili mahunarkama. Sir se koristio i kao sastojak u pripremi dobrog broja jela, uključujući i ona od riba. Jedini sačuvani recept je od sicilijanskog kuvara Miteacea, koji u svojoj raspravi o kuvanju kaže:

Izvadite utrobu iz ribe i odsecite joj glavu; operite je, isecite na filete i prekrijte je sirom i uljem, i onda spremajte.

Međutim, ova upotreba sira bila je kontroverzna: jer Arkuestrato upozorava svoje čitaoce da sicilijanski kuvari kvare ukus dobre ribe dodavanjem sira.

Hleb i kolači

Žitarice su imale značajno mesto u ishrani starih Grka. Način uzgoja pšenice, ječma i spelte poznat je još od homerskih vremena.

Obrada zemlje pre setve žitarica 4. vek p. n. e.

Terakota iz 5. veka p, n. e. na kojoj je prikazana priprema hleba

Kao i mnoge druge namirnice, hleb je u Evropu stigao, iz Egipta preko antičkih Grka. Stari Grci preneli su kvasac iz Egipta, i recepet za pravljenje i pečenje i proizvodnju hleb sa dve vrste kiselog testa, jednog – od prosa i šire, a drugog – od ječma i šire. Grčki mornari i trgovci su doneli iz Egipta ne samo recepturu za pripremu hleba već i brašno i tako se vremenom proizvodnja hleba proširila i po Evropi Poznato je da su Grci uživali u raznim oblicima hleba, a rado su mu dodavali ulje i med.

Pšenica se u Staroj Grčkoj gajila tek od 400. godine p. n. e, mada su hlebovi od ječma (Hordeum vulgare) postojali i pre dolaska pšenice; najverovatnije zbog toga što je ječam u početku bio popularniji. Pšenica je zbog velikih potreba i male proizvodnje uvožena iz Egipta, sa Sicilije ili iz drugih krajeva da bi se zadovoljila sve veća potražnja u grčkoj kao evropskoj metropoli. Kako Grci i u kasnijem periodu nisu postigli veliki napredak u poljoprivred nametnula se potreba za otvaranja novih trgovinskih puteva i uvoz žitarica, iz drugih zemljama.

Pojavom Solona (grčki Σολων) oko 638. - 558. p . n. e.) atinskog pesnika, politara reformatora, zakonodavac i državnik, i jednim Sedam grčkih mudraca, učinila je od Grčke poljoprivrednu demokratiju opredeljenu da obožava Demetru (povezanu sa pravljenje hleba) u Elevzi.

U Grčkoj su se molili za hleb bo ginji Demetri, koja je bila boginja Zemlje, poljoprivrede, plodnosti i žita. O njoj postoji i legenda:

Boginja Demetra imala je ćerku Persefonu. Bili su vrlo blizu, ali jednog dana dok se Persefona igrala na livadi, Had, koji je bio zaljubljen u nju, otvorio je tlo i odvukao je sa sobom u podzemlje. Demetra je tugovala, pa se zaključala u svom hramu u Elevzi, šaljući neplodnost na Zemlju. To je prouzrokovalo siromaštvo i haos među ljudima, a zatim i bogovima, pa je Zevs, otac Persefone, odlučio da interveniše. Sklopio je sporazum između Demetre i Hada, i odlučeno je da će Perzefona dve trećine godine provesti sa majkom, a trećinu sa Hadom. Tako Demetra, oplakujući zimu, daje Zemlji neplodnost dok njena ćerka odlazi u Had, a kada se vrati, oblači prirodu u zelenilo i cveće.

Značaj hleba u grčkoj kulturi primećuje se po tome što su postojali žrtveni rituali zvani psadista, u kojima su se bogovima nudile tri osnovne namirnice: hleb, ulje i vino.

Pisac iz drugog veka Ateneo de Naukratis u svojim delima pominje gotovo 72 različita načina pravljenja hleba, što ukazuje na veštine do kojih je došla helenska kultura u mešenju hleba. Hvaleći hleb Aristofan, Antifan i Platon spominju pekara po imenu Teanos, što ukazuje na važan položaj pekarske profesije. Grčki pesnik Arkuestratos od Gela pominje u svojoj knjizi Hedipateia ražani hleb napravljen na Lezbosu sa kojima je, prema legendi, sam Hermesje hranjen.

Grci ne samo da su preuzeli pripreme hleba i ideju Egipćana da koriste pećnice za prethodno zagrevanje u obliku kupola koje se otvaraju frontalno kako bi u nju uneli komade hleba. U tim pećima Grci su pripremali hleb koji su nazivali buzdovan, koji se pravio od ječma . Ostali hlebovi poput artosa mogli su se služe samo određenim praznicima . Već u to doba buzdovan je bio više povezan sa hranom poniznih ljudi.20 Kao opšte pravilo, buzdovan je bio hleb koji se pravio i sa drugim sastojcima (zvanim opson). Od ovih sastojaka najčešće je to bila riba..

Prerada žitarica u brašno bila je u Grčkoj ručni rad, koji su uglavnom obavljali robovi ili žene, u na nekoj vrsti okruglog kamenja zvanog brusni točkići.

Drugi grčki hleb koji se pojavljuje u klasičnoj literaturi bio je keibanitos, koga je pomenuo Aristofan:

• hleb u u obliku vrganja ili pečurke (ukrašen crnim semenom maka)
• hleb kvadratnog oblika;
• daraton, hleb koji se sastojao od nefermentisanog hleba;
• almogeaus, hleb rustičnom oblika;
• paios, veoma čest;
• sinkomista crni hleb napravljen od raži;
• hondrit, napravljen od pšenica i spelte;
• semidalite, napravljen od belog pšeničnog brašna. 20

Mnogi od ovih hlebova su postali poznati zahvaljujući grčkom gurmanu Krispiposu iz Tiana, koji je napisao raspravu o hlebu. U jednom od recepata za hleb on opisuje plakon kao mešavinu raženog brašna sa sirom i medom i to se može smatrati prvim receptom za tortu.

Ostali poznati Grčki hlebovi bili su:

• muloi iz Sirakuze, napravljen od pšeničnog brašna i semena sezama u obliku ženskih genitalija, koji je bio žrtveni dar Demetre i njene ćerke Persefone tokom Tesmoforijskog festivala;
• kiribanes, koji je imao oblik grudiju Afrodite,
• empetas, koja je u obliku cipele i bio je ispunjen topljenim sirom (plakos).

Hleb koji su proizvodili Grci ponekad je obogaćen drugim sastojcima, poput orašastih plodova ili meda, koji su hlebu davali sladak ukus. Iz ove vrste pripreme hleba nastala je posebna vrsta moderne kolače. U švajcarskom muzeju sačuvan je jedan od najstarijih hlebova koji potiču iz ovog doba i poznat je pod nazivom Korcelski kolač, nastao otprilike oko 2800. godine pre nove ere.

Neke od žitarica koje su koristili pekari u antičkoj Grčkoj

• 
  Ječam
• 
  Spelta
• 
  Pšenica

Meso

Uz jela Grci su često servirali vino.

Grci su se bavili uzgojom sitne stoke ovaca i koza. Bronzana figura koze iz 5. veka p. n. e.

Jelo od mesa bilo je retko, osim na zabavama ili banketima. Konzumacija mesa i ribe varirala je u zavisnosti od okruženja: lovni tereni omogućavali ulov i konzumaciju sitnih ptica i zečeva. Dok su se seljaci bavili uzgajajem kokoši i gusaka; bogatiji vlasnici imanja čuvali su stado koza, svinja i jagnjadi.

U gradu je meso skupo, osim svinjskog: u doba Aristofana svinja je koštala tri drahme, oko tri dana rada za radnika.  Bogati i siromašni jeli su kobasice.  Crni puding napravljen od kozjeg želuca punog masti i krvi pominje se u Odiseji.

Mikenska civilizacija praktikovala je stočarstvo zbog proizvodnje mleka i mesa. U 7. veku p. n. e. C. Hesiod opisuje svoju idealnu seosku gozbu uz vino, kozje mlekoe i meso bika.  

Na kraju arhaične ere uzgajanje stoke opada, a potrošnja mesa postaje marginalna, ograničena na verske žrtve i građanska gozbe.

Meso se u klasičnim tekstovima pominje mnogo manje nego u arhaičnoj poeziji; Moguće je da ova promena ne odražava promenu potrošačkih navika, već samo da su to oblici svakog književnog žanra posebno. Konzumacija mesa uglavnom se dešavala prilikom verskih žrtava, na građanskim festivalima: deo mesa je spaljivanjem žrtvovan bogovim (mast i iznutrice), dok su muškaraci meso pekli na roštilju i kuvali. Cvetala je i trgovina kuvanim ili soljenim mesom, koja se takođe bila neka vrsta žrtvenog mesa.

Tehnika grčkog mesara bila je takva da životinja nije sečena prema tipu komada, već u delovima jednake težine: svaki od njih bi, prema tome, mogao biti sastavljen gotovo u potpunosti od masti i kostiju, ili naprotiv samo mesa i mešanih komadići za dinstanje, pečenje, kuvanje ili roštiljanje. Na Kritu su najbolji delovi mesa davani posebno mudrim građanima ili dobrim ratnicima; u drugim gradovima, šnicle su se nasumice jele , dajući svima jednake šanse da dobiju dobri ili loši komad mesa. Stoga je Grk, kupujući meso na pijaci, teško mogao da bira između trbuha i samog mesa: u izvorima nema podataka za kotlet ili jagnjeći but.

Sa svoje strane, Spartanci su jeli uglavnom svinjski ragu - neku vrstu mesnog paprikaša (na starogrčkom , μελας ζωμος melas zomos ) -, sačinjen od svinjskog mesa, ulja, soli i sosa od krvi i sirćeta.

Plutarh navodi da je „ crna čorba bila visoko cenjena; toliko da starci nisu ni tražili komad mesa, već su to prepustili mladima, a oni su jeli posluženu čorbu . Prema navodima iz literatura Spartanci najhrabriji ljudu od svih Grka branili su njihovim kuvarima da pripremaju i druge stvari osim mesa.

Riba

Tanjir sa predstavom ribe iz helenističkog perioda, Muzej Luvr , Pariz, 350 - 325. p. n. e.

Na dnu skale riba u Grčkoj su sardine (na slici), inćuni i druge sitna riba

Jela o sipa i hobotnica (na slici) tradicionalni su poklanjani tokom festivala Ampfridromia, kada roditelji daju ime svom detetu

Skušu koja spada u masne ribe Grci su nazivali...riba„jeftinija od saurijske“

Ima koštani skelet Odnos Grka prema ribi varira u zavisnosti od vremena. Kao što su Grci sami primetili, u Ilijadi se ne jede riba već peče meso, što Platon objašnjava strogošću tadašnjih običaja. Međutim, čini se da su tada na ribu gledali kao na hranu siromašnih. Odisej je sa svojim saputnicima jeli su ribu, ali samo zato što su bili gladni nakon što su prošao kroz Haribui Scilu a riba im je bila pri ruci.

Suprotno navedenom, u klasičnom periodu riba je postala luksuzna poslastica, za kojom su tragali najzahtevniji gurmani i koja je u helenističkom periodu dala povod za specijalizovane rasprave, poput one o Umetnosti kupovine jeftine ribe.

Pesnik Erihos, u svojoj igri Melibea, u pojedinim činovima opisuje konzumiranje tune, jegulje, kao ishranu jelima dostojnim bogovimaa, i da ta jela siromašni ne mogu sebi da priušte.

Da gostima banketa koji je Atina priređivala u 2. i 3. veku p. n. e. veliki deo svog razgovora posvećuju enofilskim i gastronomskim razmatranjima. Oni raspravljaju o uporednim zaslugama vina, povrća ili mesa; evocira uspomenu na renomirane jela (punjene sipa, trbuh tune, moreske rakove, zelenu salatu lagano piće od meda i vina)

Na dnu skale riba u Grčkoj su sardine, inćuni i druge sitna riba koju su pržili obični atinski građani. Između ostalih uobičajenih morskih riba, na trpezi Grha navode se bela tunjevina, crveni cipal, sabljarke ili jesetra, kao delikatesi koji se jedu iz salamure.

Slatkovodne ribe uključuju štuku, šaran i malo voljenog soma. Grci cene i jaja od ribe i morskih plodova : školjke, sipe (σηπια), hobotnica i lignje pržene ili pečene na žaru, koje se služe kao predjela, kao prilozi. Na banketima služeni su i morski ježevi; veliki primerci kao deo repertoara visoke kuhinje72.

Sipa i hobotnica tradicionalni su poklanjani tokom festivala Ampfridromia, kada roditelji daju ime svom detetu..

Što se tiče školjki i rakova, Galen je prvi koji je spomenuo konzumaciju sirovih ostriga, kraba jastoga. jastog i drugih morskih plodova..

Riba je dolazi iz ribolova, najčešće pojedinačnog, vrlo blizu obale i vrlo zanatskog, čak i ručnog ulovljena. 82. Ako možemo pretpostaviti da je u staroj Grčkoj postojala aukcije, pretpostavlja se da se većina ulova prodavala na gradskim pijacama, na specijalizovanim tezgama.

Riba se često pripremala i prodavala u slanom obliku. Proces salamurenja je posebno bio uobičajen za male ribe.

Izraz „jeftiniji od saurijske“ označavao je izuzetno često vrlo jeftinu i dobru rubu. Takođe se ovaj izraz primenjivao na masnu ribu - palamidu, tunjevinu, skušu, jesetre - pa čak i na rakove i ježeve.

Literatura

• Les Dieux d'Orphée, Gallimard, coll. « Folio Histoire », 2007 (1re éd. 1989), 240 p. (ISBN 978-2070341825), p. 174.
• Janick Auberger, Manger en Grèce classique, Québec, Presses de l'Université Laval, 2010 (ISBN 978-2-7637-8684-1)
• Guy Berthiaume, Les Rôles du mágeiros. Étude sur la boucherie, la cuisine et le sacrifice dans la Grèce ancienne, Leyde, Brill, 1982 (ISBN 9004065547)
• Pierre Briant, Histoire de l'Empire perse de Cyrus à Alexandre. Fayard, Paris, 1996 (ISBN 2-213-59667-0)
• Jean-Nicolas Corvisier, Les Grecs et la mer, Paris, Belles Lettres, coll. « Realia », 2008 (ISBN 978-2-251-33828-6)
• Andrew Dalby, Siren Feasts: A History of Food and Gastronomy in Greece, Londres, Routledge, 1996 (ISBN 0-415-15657-2)
• James Davidson, Courtesans and Fishcakes. The Consuming Passions of Classical Athens, Londres, Fontana Press, 1997 (ISBN 978-0-00-686343-4)
• E. R. Dodds, « Les Chamans grecs », dans Les Grecs et l'irrationnel, Paris, Flammarion, coll. « Champs », 1977 (1re édition 1959)
• Robert Flacelière, La Vie quotidienne en Grèce au temps de Périclès, Paris, Hachette, coll. « Antiquité : une histoire », 1988 (1re édition 1959) (ISBN 2-01-005966-2)
• K. B. Flint-Hamilton, « Legumes in Ancient Greece and Rome: Food, Medicine, or Poison? », Hesperia, vol. 68, no 3,‎ juillet-septembre 1999, p. 371-385 (ISSN 0018-098X)
• Léopold Migeotte, L'Économie des cités grecques, Paris, Ellipses, coll. « Antiquité : une histoire », 2002 (ISBN 2-7298-0849-3), p. 62-63
• Schmitt-Pantel, Pauline, La cité au banquet : histoire des repas publics dans les cités grecques, 2011, 585 et [XXIV] p. de planches p. (ISBN 978-2-85944-657-4)
• B. A. Sparkes, « The Greek Kitchen », The Journal of Hellenic Studies, vol. 82,‎ 1962, p. 121-137 (ISSN 0075-4269)
• J. Wilkins, D. Harvey et M. Dobson, Food in Antiquity, Exeter, University of Exeter Press, 1995 (ISBN 0-85989-418-5)